Чујете ли ви мене!

Ускоро ће бити година дана од када се наш колега Радаковић одлучио на очајнички чин дубоко поштеног и моралног човека пред Владом Републике Србије и тиме покренуо лавину оправданог незадовољства војних пензионера Србије због дискриминације и грубог кршења људских права, а ми скоро да се нисмо помакли са мртве тачке, мерено постигнутим ефектима наших протеста у извршној и судској власти Србије.

Због неодлучности руководства УВПС, чије разлоге нећу јавно да износим иако су мени као и већини јасни, и наше неспособности да одредимо реалне циљеве, методе и средства за њихово остварење, улетели смо у замку смешне борбе око лидерства и несвесног разбијања ионако крхке кохезије војних пензионера.

Фејсбук група која је са АППВС требала да постане база за ширење покрета војних пензионера разбијена је због неразумевања потребе да она прерасте у једну јаку организацију војних пензионера, да има свог председника и своја основна тела и уместо тога добили смо хибриде који , како време одмиче, све више показују своје слабости.

Лично, противник сам којекавих затворених група када су овакви проблеми који су у бити политичког карактера ,  јер не подлежу критици, а тамо где нема критике идеално је место за губљење везе са реалношћу. Много је војних пензионера који би својим предлозима да помогну али не желе да буду чланови неке затворене групе.

Уместо да своје ставове сучељавамо на отвореној сцени, затварањем у своје „ чаршије“ упропаштена је енергија војних пензионера Србије, која није жалила ни времена ни пара да подржи борбу против неправде. На протестима се све мање чују гласови Ваљева, Ниша, Крагујевца, Апатина.....!

Издвојила се група које и сама не види начин како даље, и покушава да сталним протстима одржи какав - такав интензитет, али то није довољно. Почињу да се чују осуђујући коментари људи који су најватренији борци за наша права! Зашто? Где то грешимо?

Грешка је, скромног сам мишљења, у томе што се нисмо омасовили! Моја почетна идеја о преузимању чланова УВПС путем пропаганде за престанк плаћања чланарине организацији које неће да подржи борбу за интересе свог чланства, бачена је у страну због нереалне жеље појединаца о брзом постајању фактором који се нешто пита. То никада није могло, али то није јасно људима који немају елементарно политичко образовање.

Оног момента када би одлив чланства УВПС био толики да угрожава финансирање саме организације, почели би озбиљни разговори о масовним и смисленим протестима и тада бисмо ми били ти који диктирају методе и средства за решавање проблема војних пензионера, и били у стању да изведемо неколико хиљада људи на улицу и поставимо јасне и респективне услове за поштовање уставности и законитости у Србији.

Друга грешка састоји се у томе што нисмо могли да обезбедимо монолитност у наступу пред органима власти. Сви смо себе видели као стручњаке, и ако пажљивије анализирате догађаје видећете да се на неки волшебан начин увек исти људи појављују у разговорима после  којих...у суштини нема никаквог помака. И да нико није ишао нигде, резултат би био – нажалост - исти. Али то није слабост људи који су били тамо где су били. Не никако! Они су искрено уверени да су дали све од себе! И јесу! Али поставља се питање јесу ли они ти који могу да истрче 100 метара за мање од 10 секунди. У томе је цео проблем. И имамо ли ми те људе. Зашто ми, рецимо, у својим редовима немамо докторе права!? Ако ме неко није разумео, спустићу ниво. Зашто је Ђоковић то што јесте! Неоспорно јер је тенисер број један. Али не само то. Говори неколико језика, члан је разних фондација, ктитор, амбасадор... Зато је он то што јесте.

Трећа грешка је направљена, и она још увек постоји, у финансирању активности за делетност око које смо се окупили. Несхватљива је чињеница да 1500 људи, који су били на задњем протесту није могло да да 100 динара? То би било 150.000 динара. Знате ли шта смо могли да урадимо са тим новцем! Негде је направљена грешка? Тачније она постоји од самог почетка. Људи не верују у успех и неће да финансирају нечији волунтаризам! То значи да нису прави људи на челу борбе за наша права!

Шта је основа сваког успешног посла? Маркетинг или нашим језиком пропаганда. Не јалова кукњава како смо дискриминисани. То сви видимо сваког 6. у месецу. Људи хоће да виде програм шта ћемо да учинимо да остваримо своја права! Ми немамо осмишљен план анимирања људи. Ми мислимо да то радимо али ми то не радимо и стварност нам указује на то.

Четврта и можда најозбиљнија грешка јесте што ми немамо политичке захтеве! Не могу се остварити социјални циљеви без политичких захтева. Шта то значи. То значи да се на сваком протесту морају осуђивати носиоци политике која нас је довела у овакву позицију. А они у Скупштини заједно пију кафу! Дакле, нисмо правилно изабрали циљ напада! Знате ли колико је чланова СНС и ДС у нашим редовима? Јако велик број! О чему ми онда говоримо! Ми имамо разбијаче у својим редовима. Ово тврдим за оне за које знам да су у тим странкама и зато одбијају било какву политизацију протерста! Ово се зове политичка манипулација интерсном групом ради пацифизације у борби за њена права. Њима није место у нашим редовима!

Пета грешка је што проблем нисмо интернационализовали! Наш проблем је тако настао. Ако неко мисли да је то воља одређеног министра а не попуштање пред притиском одређених финансијских и политичких интересних група, традиционалних непријатеља Србије, топло му препоручујем да не губи време око организације и учествовања у протестима. Нити један унутрашњи проблем Србије није без корелације са интересима иностраног фактора, првенствено земаља ЕУ! Јер ако званично заговарате да хоћете да будете чланица те ЕУ онда морате да прихватате правила њихове игре. Нисте ваљда заборавили Први и Други Светски рат и отпор агресији на СРЈ. Отимање Косова и Метохије! Нису нас напале ни Русија ни Кина. Нас су напале чланице НАТО, а то су углавном земље ЕУ. Разбили су ту војску зашто јој не би узели и пензије! Има ту још пуно ствари за анализу али оне превазилазе смисао овог текста.

Последња грешка је у настојању  појединаца да Координационо тело претворе у руководство неког новог удружења војних пензионера Србије и покушавају да формирају паралене активности. Треба бити јако наиван и веровати да је лако преузети функције организације која постоји неколико деценија. Али ако се неко задовољава чланарином стотинак људи, скупљањем пара за протесте који све више личе на првомајске шетње, сатисфакцијом да им у новинама буде споменуто име, онда се тиме многе ствари појашњавају, али се ништа не решава.

Нешто смо постигли, сада треба знати да експлоатишемо постигнуто. Дакле, јасно је, постигли смо то да се решење мора наћи и наћи ће се! Суштина је да не дозволимо да буде на нашу штету! Аргументи су на нашој страни, рећи ће сваки правник! Шта може да нас омете у постизању законитог решења. Само доношење нових закона којим би се одредбе важећих закона на неки начин изиграле тако да нема битне повреде принципа законитости и владавине права. Законе доноси Народна скупштина Републике Србије на предлог надлежних министарстава. У овом случају слово је спало на Министарство финансија које треба да предложи начин решавања проблема кроз неки закон, како год се он звао.

Ако предлог тог закона буде на нашу штету, то не смемо да дозволимо и наш циљ треба да буде спречавање доношења предлога таквог закона. Како? Морамо да имамо своје изворе информација у самом министарству и превовремено реагујемо масовним демонстрацијама. Како обезбедити неколико хиљада људи?

Срам да нас буде! Очекујете да вам кажем да треба да дођете и протестујете што вам годинама краду ваше пензије! А једна тупава фудбалска утакмица окупи 20.000 људи од тога пола њих има досије у полицији! А од нас се тражи само да дођете и тражите своја права. Чујете ли ви мене!? Само да тражите своја права и ништа више. Не угрожавате ничија права! Само тражите поштовање закона Републике Србије! А нећете да дате ни кутију цигарета за своја права! Шта онда хоћете?!

Ако предлог закона о јавном дугу  ипак буде достављен Народној Скупштини Републике Србије, како ствари сада стоје, биће изгласан јер опозиција и позиција у Србији су једно те исто и само се мењају и изигравају парламентарну демократију!

Дакле, то би био веома лош развој догађаја по нас. То никако не смемо да дозволимо и мораћемо да спречавамо доношење таквог закона свим средствима легалне политичке борбе и грађанске непослушности.

Коначно, своју судбину одређујемо сами! Нису то ни Влада Србије, ни Скупштина ни ЕУ ни ММФ. Сви они могу да траже нешто, али они нису народ. А ако 40.000 пензионера пристане да буде неко ко се ништа не пита а има пресуду Уставног суда у рукама, онда, господо, угасите светло!

Чујете ли ви шта вам говорим - у име части и достојанства професије!