четвртак, 31. децембар 2015.

ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ У СРБИЈИ И ИНОСТРАНСТВУ,

ЧЕСТИТАМ  ВАМ НОВОГОДИШЊЕ И БОЖИЧНЕ ПРАЗНИКЕ СА ЖЕЉОМ ДА ДУГО ЖИВИТЕ У МИРУ, ЗДРАВЉУ И ВАСКОЛИКОМ БЛАГОСТАЊУ.

Ваш блогер,
Арсеније Станковић

уторак, 22. децембар 2015.

Угрувавање.




Сећам се да су ми се по рукама и ногама а често и по лицу, кад год бих пао играјући се „вије“ као дете, након тога појављивале модрице по телу. Једном ми се појавила и на лицу након сусрета са Георгом „Жоржом“ Станковићем на познатом земунском купалишту „Лиду“ јер сам се нешто ускопистио да му не дам сендвич направљен од два парчета хлеба, парадјеза и куване сланине, и носио сам је доста дуго. Додуше, имао сам сатисфакцију гледајући „Жоржове“ мечеве у којима је издржавао невероватне батине. Дакле када се неко угрува физичком силом појаве се модрице.

Касније, овај термин се преселио у сферу политике, мислим на угрувавање, па се тако за некога ко је причао свашта а да није проверавао чињенице, или их је, не дај Боже измишљао, говорило:“ Пусти га има да се угрува тако да ће му каријера бити  завршена“.

Било је и оних и то мало више, који су намерно шефове навлачили на танак лед да се „угрувају“ и тако их макну са политичке сцене. Угрувавања има разних – од наручених истраживања јавног мњења до самозаљубљеног председника кога угрувачи свакодневно убеђују да му је популарност у народу или странци толико велика да је згодно да распише изборе и потврди ту чињеницу и – изгуби изборе.
Они који се баве угрувавањем су скоро по правилу из другог реда у позоришту и по дифолту би требали да штите леђа првом реду, али у Србији није тако. Уствари, истина је да је свугде тако и зашто би у Србији било другачије. Али нису само они из другог реда. Има и оних који су задужени да у име виших циљева угрувају оне који су се заборавили у времену и простору и почели да виде своју слику на новогодишњим календарима уместо Деда мраза који дели срећу деци, и да ословљавају грађане са „мој народе“. Сасвим случајно, знам да у француској армији пуковника и генерала ословљавају са мон женерал, мон колонел, у свештенству мон сињор,  мон Дије или Дје (Мој Боже), али се ово Дије некако скрати да испадне Дје, и та присвојна заменица има одређено значење које се огледа у супремацији једнога над осталима. Мене увек прође нека нелагодна језа кад неко каже мој народ, моја влада, моје министарство и одмах у томе видим неку алијенацију или вам отуђење од суштине оног што треба да буде.

Ето, например узмимо случај закидања дела пензија војним пенуионерима у дугом временском периодо од 1. јанура 2008. године до данас, а неки тврде, и то по њиховим речима аргументовано, и даље! Има ту и процената, али не разумем се баш у те проценте и не бих да се угрувам.

Међутим, неки министри никако да престану са угрувавањем. Ево, када већ говоримо о војним пензионерима, некако се наместило ресорном министру, ваљда по дифолту, да се угрувава ћешће него што би било очекивано.

Иначе, ресорног министра господина Александра Вулина се сећам још из ратног времена или непосредно након потписивања Кумановског споразума, када је као члан делегације ЈУЛ-а долазио са госпођом Горицом Гајевић у посету  Скупштини Народне Републике Кине која се налази, како је ред у Пекингу. Могао бих да наведем и адресу где се налази Одељење за овакве парламентарне посете, али то читоцима није ни битно.

Много је битнија чињеница да је већина чланова делегација редовно проводила своју парламентарну активност у једном објекту који се зове „Перл маркит“ у близини „Темпл оф Хевн“ или вам у „бисерној пијаци“ близу Храма Неба. Ту сам први пут видео и господина Александра Вулина. Ни слутио нисам да ће му животни пут доделити улогу да брани и образлаже моја и права војних пензионера Србије. Мислио сам, вероватно погрешно заведен његовим тадашњим имиџом Вудстока седамдесетих, да ће се његова каријера кретати према операционализацији савремене левице у Србији и искрено се радовао што имамо следбенике. Нажалост, то се није десило и данас је ту где јесте, добровољно приморан да буде „угруван“ препродајом полуистина и неистина из кухиње Фонда ПИО.

Дакле прва полуистина јесте да су Влада Србије и Фонд ПИО Србије понудили војним пензионерима решење дугогодишње пљачке, јер је половично. Све анализе показују да је дуг према војним пензионерима преполовљен. Аутор овог текста нема намеру да се доказује ову тврдњу. То су урадили они којима је то посао. Половично је и зато јер половина оштећених није тужила државу, значи какво такво решење је донето за половину ојађених! Ово је господо, лема. Тврдња која се не доказује нити побија јер је сам по себи јасна.

Она друга половина, која је тужила државу која јој је отимала део пензија не може да прихвати ни половичну понуду јер би у том случају морала да плати судске и друге трошкове као и трошкове адвоката туженога, и на крају би им остала у рукама – сатисфакција. Знам ја шта ће рећи поштовани министар Вулин – како је ова Влада решила оно што остале владе нису, и да то треба поштовати, што је делимична истина.

Шта се народа тиче ко га, зашто и како пљачка? Народ познаје државу! Држава познаје законе! Закони се реализују у судовима! Владе не пресуђују! Владе не владају добром вољом већ силом закона и других правних аката. Има ли грађанин право да не плати порез, инфостан, да не брани своју земљу? Није власт само кртина, она садржи и коске које мора да решава. Када то схвате поједини политичари неће трчати у вруће министарске фотеље.

Како то мисли, поштовани господин министар Александар Вулин да операционализује свој јавно изречени став да судови неће пресуђивати целокупан дуг који је признао Фонд ПИО достављањем војним пензионерима Уверења о дугу, добром вољом, без принуде. Тај акт је признање целокупног дуга, и свако мешање извршне власти у судску власт је супротно интересима Србије у процесу придруживања ЕУ и отварање поглавља о људским правима и правосуђу!

Зар неко мисли, да ће војни пензионери, који су се својим вербалним и протестима на улици изборили за право које им је и Уставни суд Србије потврдио, прихватити понуду - дај шта даш!

Зар неко мисли да ће навођење нетачних података о томе како је већина војних пензионера навалила на „поклон“ Владе Србије и Фонда ПИО, и приказивање броја захтева за уверење о дугу протурити као број оних који су одустали од тужбе?!

Што је најбитније, могу ли неистине било шта да промене!
Не могу!
Чему онда?
Погрешан политички маркетинг који наноси штету Влади Србије! Угрувавање Владе Србије! Треба ли нам то?

Војни пензионери не траже никакав поклон од пореских обавезника Србије, или сликовитије, не завлаче руке у џепове грађана . Они траже само оно што им је одузето организованом криминалном делатношћу појединих носилаца власти.

Ред је да држава сноси селокупну штету коју је произвела. Када плати ту штету њена је ствар хоће ли кривично гонити одговорне за ту штету. Имунитет било које врсте никога не особађа од одговорности када су у питању оваква кривична дела са умишљајем. А он је постојао.

Много је мудрије да се под хитно поступи у складу са законима и спрече даље урушавање ионако крхке економије Србије, уместо што се истрајава на неприхватљивим полурешењима.

А престаће и вечито угрувавање саопштењима која постају своја супротност!




петак, 18. децембар 2015.

Србија између реалитија и политичке збиље.



Готово да нема дана да се у Србији не дешава нека „опасна афера“ која угрожава наш опстанак и од које смо се само неким свевишњим чудом спасили захваљујући суперменима из редова креатора српске политике, која нема нити један други циљ до скретања пажње полуобразованог пука са горућих социјалних проблема на споредне и измишљене афере.

Тако су сви задовољни, креатори јер су погрешно убеђени у постигнути успех, медији јер су постигли циљ пумпајући балон неистина и лажи везивањем гледалишта чија лица полако од розе боје постају све црвенија и љућа, и појединци који пристајањем на преузимање лакрдијашке улоге уживају у веома опипљивим материјалним ефектима свог моралног суноврата.

Више и не гледамо филмове страве и ужаса. Довољно је да дневно посветимо пола сата медијима и, свега нам је доста. Понајвише лоше режираних драма које „само што се нису догодиле“!

Држава је избегла „државни удар“ који је срећом прошао поред нас као метеор поред Земље, председник Србије је спокојан иако зна да службе безбедности немају никакве валидне податке, да не знају чак ни његове личне податке па ни то ко му је кум. Да службе безбедности "не знају ништа", односно да му не достављају валидне информације, није никаква новост! То значи сасвим нешто друго! И није председник Србије забринут због кума већ због чињеница да сумња у оданост служби безбедности. А то су веома различите ствари, зар не!?

Међутим, нико из власти није посебно забринут због чињенице да се систематски руши одбрамбена моћ Србије урушавањем материјалног положаја и угледа Војске Србије! Нико се посебно није забринуо што је Војни синдикат Србије затражио хитан састанак са премијером Србије, и што ће стање изазвано „незаконитим радом министра одбране Братислава Гашића и министра рада Александра Вулина“, како стоји у саопштењу објављеном у медијима, довести до протеста и штрајка глађу уколико до састанка не дође?

Могуће је да је већина у власти дубоко загазила у подручје искривљене социјалне свести о правима грађана у 21. веку? Да ли то они мисле да су припадници разсиљене војне силе Србије грађани другог реда рођењем одређени да бране интересе светских и локалних моћника? Како то они мисле да обезбеде опстанак Војске Србије сталним ударима на стандард припадника Војске. Или можда, заслепљени отуђеношћу, сматрају да је реална опција да нам војска није потребна и да им само једе буџет, који би они тако радо да разделе док су на власти?

Зашто припадници оружане силе да немају право на законом дефинисан штрајк?
Такво стање је неодрживо као што је било неодрживо стање противзаконитог отимања дела пензије војним пензионерима. Све је то из лонца исте кухиње! Та се кухиња зове: По сваку цену разбити одбрамбену моћ Србије, уништити морал и свест о потреби одбране Србије, учинити је неспособном да се силом супротстави комадању територије, разјединити је изнутра, послати поруку младима да је бранити Србију интерес супротан интересима светских моћника!

Војни пензионери су се организовали и протестима показали да не пристају на противуставно понашање појединих моћника и у томе успели. Јесу ли припадници Војске схватили где води вечито полтронство појединаца у врху Војске и Министарства одбране и да су и они дошли на ред!

Штитећи интересе војних пензионера Војска Србије штити и своје интересе јер колико сутра, биће пензионери.

Зато је неопходно да будемо јединствени. Одбрана интереса Србије је недељива! Свако ко ради против интерса Војске је њен и непријатељ Србије.

Зато, ако Војни синдикат Србије организује протесте, придружимо им се, не дајмо да се даље урушава углед војне професије, не дозволимо петоктобарским шерполупачима да реализују преузете обавезе, јачајмо фронт за одбрану интерса једине отаџбине коју имамо!

Нека нам се придруже сви политичари којима је судбина Србије испред личних интерса. Неки су већ са нама. Пензионери Србије су огромна политичка снага. Морамо да се организујемо у складу са захтевима времена. 

Удружење синдиката пензионисаник војних лица Србије, има визију модерног организовања и активно ће подржати  борбу Војног синдиката Србије за њихова права.


среда, 16. децембар 2015.

Како смо систематски шишани.




Сећате ли се „Викторијакомерца“ из Ваљева? Ови старији се сигурно сећају а ови млађи да чују.

Негде средином 1991. године, почеше да круже аброви по Генералштабу као има неки капетан у Ваљеву који је основао фирму Викторијакомерц ( наводно супруга му се зове Викторија и радила у деловодству касарне те отуда име  фирми) и да он даје војсци кола на лизинг који је у ствари функционисао по принципу пирамидалних банака.
Ја, у почетку, као и увек неверни тома, а кола ми требају, „кец“ ми се распада. Имам и неке парице, купио бих „опела кадета“, али нисам сигуран у целу причу.

Сломи ме мени најближа особа речима како су ђенерал тај и тај, начелник те и те управе, па пуковник тај и тај, његов заменик, дотерали ни мање ни више но два аудија осамдесетице, популарно зване „јаје“! Ћенерал нисам познавао лично, али пуковника одлично, још из Техничке војне академије, два пута смо и спавали у истој соби када смо ишли на службене путеве. Проверим ја то, кад тамо стварно, на паркингу између зграда 1 и А Генералштаба два нова аудија 80.

Загрејем се ја и уплатим добране паре, по мом рачуну, да будем пети на листи за кадета!

Време пролази, поче и рат, ја одох тамо где сам био! Видим, листу за кола више нико не помиње али се све више чује да је фирма пукла. Ја онако у ратној униформи, беше крај новембра, снег помало провејава, право у Ваљево. Успут залутам у колобарске копове, препали се рудари кад ме видеше у пуној ратној одори, мислили дошао да регрутујем. Једва се извукох колима из оног блата и обрех се у Ваљеву.

У згради ничега нема, све празно. Ко је овде Драги Динић питам људе што тумарају и носе неки намештај. Ја сам - рече један млад човек! Ја кажем ко сам и да сам донео још три хиљаде марака али да одмах добијем кола.

Он ме гледа, каже - нека не требају паре- пита ме шта сам по весу. Ја му кажем да сам завршио ТВА, кад човек само што не црче од смеха! Ја га гледам, није ми јасно шта му је? Када се сабрао рече – па добро колега, како ви да се упецате, па ја сам ово смислио за будале, да шишам овце! Жртвовао сам неколико аутомобила и то је све. Него да те питам нешто? Имаш ли ти 200.000 марака?! Што, питам. Да ти продам фирму а ја бежим у Аустралију да спасим главу! Хоће бре да ме убију. И шта ја да радим, питам га? Ако хоћеш, пуцај у мене, имаш пиштољ. Ако нећеш хајде да попијемо по ракијицу на мој рачун. Ја у кола, решен да више никада не наседнем војној багри на навлакуше, али сам ипак насео и то више пута! Драги Динић продаде фирму Драгом Марићу за 200.000 ДЕМ ( то је онај што је упао у зграду председника Тадића са две кашикаре).


Дођоше на ред и наши званични мангупи. Људи „Застава“ је у проблему, помозимо нашој фабрици да прживи, купимо магнуме и карабине! Ма који ће ми мој магнум и карабин, мислим се! Али добро, куд сви ту и ја. Годинама сам крио расклопљену пушку и држао одвојено муницију да ми деца не настрадају-кад не лези враже! Сетише се да уведу порез на солидарност. Како? Легализација оружја! Ја опет знам шта следи, кажем најближој – аман жено не раде они то због криминалаца него да нас шишају, а она мени -ти си неверни тома, ако сви могу што ти да непријавиш. Добро, урадим ја то и поче да стиже порез за гвожђурију. Шта је ово, 7000 за два комада, пита запрепаштено савест моје породице?! Е то ти је други круг шишања оваца кажем јој ја. Епилог – бацио сам магнум и пушку радницима у МУП-у, узео потврде и отишао решен да нема више шишања.

Знам да се сада смејете и у себи кажете има, има и биће још. И у праву сте! Али чујте како се то десило.

У октобру 2007. године, чујем ја да нам је држава дужна неке паре и одлучим да позовем познаника, ђенерала на високом положају у држави, да ми објасни о чему се ради. Лепо ми се јави човек, знамо се, и рече да дођем у УВП Новог Београда, које је тада имало канцеларију у згради Општине Нови Београд, до Војног одсека, да поразговарамо. Одем ја тамо на састанак а вуновлачара ради пуним погоном. Продам и ја своју вуну и платим 2000. динара да ми напишу тужбу. Што би рекао Ален Адемовић –леле мајко шта ми би! Пет година, узимања давања, и сваки пут као да је први ( ово су стихови песме Здравка Ћолића –Ти си ми у крви). Једва сам добио паре након пет година и личног „клечања“ ( дакле модел клечања је старијег датума) пред судијама. Скоро да сам све сам радио и дао награду пројектантима вуновлачаре 10%. Још гледам списак радника за шишање оваца у едицији УВП. Никад више, мило моје (стихови Бисере Велетанлић) код овог адвоката, кажем ја себи и потписах и другу тужбу са њим. Не могу да одбијем човека, знамо се толике године, знам да ме огулио од срижења, али, научили то га неко дере па то ти је. Прво драње беше 99000. динара.

Ово другу драње прекинух јер фризер више прича него што ради, маказе му тупе, не плаћа трусту вуносрижача таксе, воштење коже такође, време пролази и фризер чека да нарасте цена вуне а мени хладно напола ошишаном, и одлучих да се сам борим за своје паре на суду. Рачунам, имам доста пријатеља међу фризерима за овце, помоћи ће ми да испливам! Неће нико! Кажу не дозвољава им кодекс! Ако се прочује да ме помажу избациће их из вунострижарског удружења. Неће ни да им платиш!

Јесте, не кажем, помогле су ми колеге које не продају своју вуну тек тако. Саветују ме и хвала им!

Уствари ја вама нисам рекао зашто вам све ово пишем?

Зато јер хоћу да вам кажем да је време да кажемо доста шишања. Да је УВПС хтело да одигра позитивну улогу, могло је да ангажује двојицу-тројицу адвоката уз месечну надокнаду по уговору о делу и да по много повољнијим условима сами себе заступамо на рочиштима. Тужбе су типске. Све је могло да се организује да се хтело! Ако се није хтело, зашто је дат списак само војних адвоката? Ако је дат списак адвоката зашто се није агитовало да је проценат за награду адвокату ствар нагодбе. Како то да баш сви узимају 10%. Није то ствар УВПС и других удружења војних пензионера који подржавају овако невиђену пљачку, рећи ће они. Онда, нисте ни ви они који ће нас представљати када се не борите за наша права. Онда ћемо ми са онима који ће се борити за наша права! Љубав за љубав сир за паре. Не може ми вама паре а ви нама шишање!

Уствари то сам хтео да вам кажем!




понедељак, 7. децембар 2015.

Што не бива, не бива.




Дошао комшија домаћину у кућну посету да прозборе коју уз чашицу. Домаћица помузла краву и ставила котлић са млеком близу шпорета у намери да га скува. Однекуд, појави се маче па право на млеко! Домаћин дохвати маче, заврну му шију и не гледајући ефекте, баци га у угао собе. Згранути гост га упита:“ побогу комшија шта то уради, па то је мало маче, не зна оно још шта се сме а шта не“!
„Јесте комшија у праву си, али, јеси ли ти покушао да урадиш то са матором мачком, има да фркне на тебе а ако пробаш да је макнеш хоће и гадно да огребе. Ствари треба на време поставити на своје место“, одговори домаћин.

Е сада, овај шлагворт у коментар, због јучерашњег нецивилизацијског испада министра Војног, господина Гашића, има аспирације да покрене промишљање о катастрофално лошој државној политици када је одбрана земље Србије у питању. Да се испад није десио актуелном министру , десио би се неком другом, јер постоји законитост у бесмисленом или намерно бесмисленом постављању министара одбране. Нити један министар одбране, од 2000. године на овамо, није унапредио систем одбране. Само су га сакатили  и чинили инфериорнијим у односу на окружење. Најважнији задаци  министара војних биле су продаја војне имовине уз економски аргументацију да нам није потребна.  Афере које иду уз тај процес, имале су задатак да медијски скрену пажњу јавности и да сакрију суштину – урушавање одбрамбене моћи Србије! То и јесте истина – шта ће Војсци, која је сваког дана све мања и технички инфериорнија, велика имовина!

Да ли је оваква констатација прејака и неоснована критика?

Можемо ли да замислимо ситуацију да је гувернер Народне банке Србије по образовању атомски физичар? Или, да је министар правде дипломирани саобраћајни инжењер? Или да је минстар здравља дипломирани политиколог?
И да не набрајам. Било би и тужно и смешно.

На функцију министра одбране доводе се партијски кадрови, који се у биће војне организације не разумеју и зато се баве стварима које немају везе са делокругом министарства на чијем су челу. То што они мисле да су компетентни, што је опет последица незнања, е то доводи до оваквих и тужних и ружних догађаја на унутрашње политичком плану и велике бламаже целе државе на међународном плану.

Данас, најважнија функција сваке озбиљне обавештајне службе јесте сазнање о стручној оспособљености и моралу неке армије, које, гле чуда, случајно репрезентује министар одбране! О борбеној способности или инфериорности знају сви, углавном све! А афере и бруке челних људи министарства одбране на најгрубљи начин руше морал Војске. Ако опет, они најтврђи сумњају у овакву оцену онда ћу да их подсетим – шта то беше лични пример? Знамо ми да министар то не мора да зна! Али је време да се каже да морају да науче. Или да их неко томе научи!

Премијер Србије је коначно притеран до дувара. Није имао куд и одрекао се Бате, тешка срца. 

Споменуо је још неке! Како каже повукао је црту. Ред је да то учини. Ето рецимо, министар Вулин почео сваки дан, неосновано, да пујда народ против војних пензионера. За час, незадовољство народа може да се пресели против Војске. Само је потребно да неко кресне иницијалну капислу ( кеки кажу и капсла) неком афером, и да детонујући штапин покрене одијум традиционалних непријатеља војске!

Може ли се овако озбиљно водити држава? Руше се тешко постигнути и евидентни успеси на спољнополитичком плану. Руше се скромни економски резултати. Руши се поверење страних инвеститора. Државу представљају људи! Будимо искрени. Сетимо се примитивизама наших партијских министара?

Чини се да је премијер одлучио да се ослободи „мангупа у својим редовима“.

Нажалост то ће тешко ићи. Ако то жели мораће да реализује своју, у последње време све помињанију идеју, о томе да је он премијер свих грађана Србије. То значи раскидање са концептом постизања партијских-материјалних интереса на рачун државних и народних пара!
А Војска је велики буџетски корисник !

Забрињавајуће је то што премијер Владе Србије не види замену за господина Гашића. Зар није логично да то буде неко из редова војске, бивши или садашњи! Зар господин премијер не зна колико професора доктора наука има међу генералима, пуковницима и међу војним пензионерима који би били прави министри одбране и који би се борили за подизање угледа одбрамбене моћи Србије. Верујемо да зна.

Питање је само, шта стварно жели премијер или колико је аутономан у реализацији својих опредељења?




Текст није лекторисан.
Приликом преузимања обавезно навести извор.




среда, 2. децембар 2015.

Од удружења до политичке партије




Данима рамишљам о томе на која врата да покуцам у тражењу одговора на питање зашто смо овакви какви смо? Разједињени, сујетни, ситносопственичког понашања, идејно осиромашени, слабашног морала за било какву борбу. Да се човек пита, шта нам се то дешава?

Да сам двадесет година млађи, ишао бих од врата до врата да будим и исток и запад, север и југ, али, нажалост то ми године не дозвољавају. Радим оно што могу а у шта дубоко верујем. Верујем да ми, војни пензионери имамо снаге да урадимо нешто за бољу будућност нас и наше деце! Знам ја да многи у себи сада, док читају овај текст, у себи мисле – је,с баш ћемо ми нешто да урадимо!

А ко ће да уради нешто за нас ако нећемо ми сами?

Писао сам о томе. Нестао нам идеолошки оквир, кажу!? Пукао као да је од сапунице! Неки кажу, зато што није ваљао! Ја кажем зато што ми нисмо ваљали јер смо га користили као средство манипулације људима! Шта је то идеолошки оквир? Како су и зашто нестале, подстицајна, хомогенизирајућа, објашњавајућа и оправдавајућа функција идеологије?

Например, како то да је најважнија функција идеологије – подстицајна, видно нестала међу нама. Више нам лежи да оспоравамо нечију идеју или дело како се борити и ићи напред, него да је надограђујемо, пропагирамо, усмеравамо и тиме хомогенизирамо наше редове.

Какав нам то идеолошки оквир треба да схватимо да смо прогнани са огњишта, да смо бескућници,да никада нећемо добити станове које смо отплатили, да су нам осам година крали део пензије, да смо крезави, да богати предузимач радова у јагњећем кожуху са парама има предност у лечењу у односу на генарала без пара, да дојучерашњим колегама са посла узимамо део новаца од чланарина за своје потребе?

Ја кажем – никакав. И кажем – човек је човек а фукара остаје фукара, независно од времена, иделогије, друштвеног уређења или поднебља где живи!

Сами видимо. Комаданта нема! Нема ни партије на коју смо навикли! Остали смо сами на милост и немилост својој свести и савести.

Клуб генерала и адмирала ћути, углавном. Само што не запевају – не рачунајте на нас. Нису сви такви, и то је оно што нам даје наду. Прави генерали и адмирали су увек са нама, својим колегама. Није их срамота што су са војним пензионерима. И ми смо поносни што су са нама! Биће их све више!

Неки опет, проблем виде у Удружењу војних пензионера Србије. Искрено, не мислим тако. Ја нешто, промишљам на овај начин. У реду, руководство штити свој материјални и друштвени интерес. Чланови немају никакве додирне тачке са тим. Руководсво не жели да угрози своју позицију и зато се определило за , како воле да кажу а да се јасно не одреде, „легалан и легитиман начин борбе за права војних пензионера“!

Ако неко мисли да нисам у праву нека анализира шта смо ми урадили након три успешна протеста. Посвадисмо се око позиција ко „селџуци око коске“!

Није проблем у руководству УВПС! Проблем је у чланству! Упамтите што вам пишем – нема великих генерала, постоје само храбри војници спремни да се боре!
Дакле, ако руководство УВПС изгуби подршку свог чланства, промене су вероватне. Проблем је како да чланство схвати нужност промена. Основно је да остваримо подстицајну улогу, да објашњавамо зашто УВПС треба да прерасте садашњи оквир деловања и од удружења прерасте у политичку организацију! Ово је сложено питање и реализација идеје није нимало лака. Али УВПС има „инфраструктуру“ за реализацију идеје и тиме би се зауставио процес даље деградације војних пензионера цепањем на мала удружења. А има и базу и кадар који може успешно да реализује ову идеју. Свакако у коалицији са новим удружењем пензионера Србије. Нова партија уједињених пензионера Србије треба да буде снажан фактор политичког живота у условима вишепартијске парламантарне демократије.

Многи ми сугеришу, да парафразирам, да убацим „печене голубове у уста“ тиме што ћу да формирам иницијативни одбор за реализацију идеје! Свакоме ко се озбиљно бави овим питањима јасно је да то не може тако и да би то био бесмислен волунтаризам осуђен на пропаст.

Зато је неопходно да седнемо и озбиљно размотрима све аспекте ове идеје која ће, хтели ми то ли не, нужно морати да се реализује.

Што пре то је боље, јер постојећа збиља политичког живота Србије није нимало ружичаста.