Убијање демократије

Још увек затечен чињеницом да је Градски одбор Удружења војних пензионера Крагујевца опозвао свог делегата  у Скупштини УВПС, господина Златка Посавеца због јавног објављивања материјала за Годишњу скупштину УВПС на сајту „Адмирал“, само дан након састанка у УВПС са свим регистрованим удружењима војних пензионера Србије, на коме је договорено формирање тима за координацију даљих активности војних пензионера у насталој ситуацији у држави, реших да изнесем своје слободоумно и никаквим интересима мотивисано мишљење, осим побуне свести и савести homo sapiens-а због нескривеног убијања демократије и тешке повреде међународне повеље о људским правима, у време када Србија чини напоре да отвори разговоре са Европском унијом управо о поштовању тих права.

Дакле, господин Златко Посавец, који већ подуже време води битку за права војних пензионера без адекватне подршке оних који би то морали да чине, у првом реду народног посланика и потпредседника Народне скупштине Републике Србије господина Константина Арсеновића, дипл.инг, генерал-потпуковника у пензији, и председника Удружења војних пензионера Србије, господина Љубомира Драгањца, генерал-потпуковника у пензији, одабран је за пример слободномислећим војним пензионерима који су заборавили да је још увек актуелно квазипартијско једноумље и војна субординација без обзира на чињеницу да Удружење војних пензионера Србије није војна организација.

Оваквим чином, господин Љубомир Драгањац и Главни одбор УВПС, дефинитивно су уништили наше напоре да спасимо јединство војних пензионера Србије, са једне стране и удружимо снаге за остваривање наших права са друге, и више не постоји рационалан разлог да учествујемо у било којим активностима отуђеног руководства УВПС, договорених на састанку у Београду!

Актуелно руководство УВПС бесповратно је отпочело процес деструкције Удружења војних пензионера Србије, фактички се супротставило  одлуци Уставног суда Републике Србије којом се даје право војним пензионерима да на све законом дозвољене начине остваре своје право на пензије као и сви грађани Србије, и тиме ставило на страну коју није смео да изабере ни премијер Србије јер је рекао да судске пресуде мора да поштује!

Формално, изабран је бенигни повод – јавно објављивање матријала за јавну Годишњу скупштину УВПС, и с тим у вези кршење одредаба Статута удружења? Повод не заслужује моје даље анализирање јер бих тиме увредио интелигенцију читалаца!

Оваквим чином председник Удружења војних пензионера Србије, затворио је отшкринута врата за проналажење дипломатског начина да се активирају сви војни пензионери у добро осмишљеној и вођеној акцији заштите права војних пензионера путем јавних протеста и послао поруку да се определио  да буде на страни оних који не желе да туже државу Србију али редовно инкасирају добре приходе за себе, оних који износе лажне податке и дезинформишу јавност Србије да војни пензионери примају пензије од 150.000 и на тај начин стварају социјалне тензије, престрашен од реалне могућности да буде увучен у праведну али тешку борбу војних пензионера, против воље политичких ментора, иако му је јасно да би то морао да чини!

Нико не спори право уваженом господину Љубомиру Драгањцу на такав став. Али, поставља се питање моралног кредибилитета пред војним пензионерима? Може ли неко ко не жели да заступа вољу војних пензионера да их представља? Какви смо ми то људи када се изјашњавамо за протесте а када треба да сачувамо своје позиције онда смо против њих. Ако је тако, онда дајте још више, ионако је господин Константин Арсеновић то обећао у Скупштини премијеру Вучићу, „само да су нас лепо замолили“!?

Разумем и његове оправдане страхове од могућих инцидентних ситуација! Али поштована господо, ко је добио битку пишући ултиматуме другој страни? Зар командир одељења није одговоран за своје људе. Може ли се бити председник без одговорности?  

Зато, господо из Градског одбора Удружења војних пензионера Крагујевца, признајте своју тренутну слабост, извините се господину Златку и преиспитајте своју одлуку. Докле ћемо да сушамо директиве – зар смо ми адолесценти којима требају старатељи свести и савести?

Не убијајте демократију јер она је одбрана од самара на леђима!

Одговор господину „Драгану Павловићу“

Господин Драган Павловић, верујем да се не ради о псеудониму, коментарисао је мој извештај са састанка у УВПС који је одржан 25. маја 2015.године, под насловом „ Истина је само једна“, објављеног на сајту "Радиоадмирал".

С обзиром да након проблема сервера сајта „Радиоадмирала“ никако не могу да отворим ни налог ни да коментаришем на сајту, а имао сам и проблема са личним компјутерима због вероватних напада на њих ( нашао сам превелик број упада у мој  Вај-Фај* систем након разбијања заштите), приморан сам да сваки коментар који бих послао морам да шаљем "Злаји" на лични И-мејл са молбом да га објави, што је прилично заморно.

Дакле, уважени господине Павловићу текст није моје виђење, то је симплификовани рапорт онога што је тамо речено. Спорно може бити само то да ли сам нетачно пренео – записао суштину дискусија. Нетачно сам пренео дискусију господина Вуликића али он је интервенисао и на сајту АППВС написао тачно оно што је рекао, и овом приликом му се извињавам због непрецизности јер и нисам добро чуо његово излагање – били смо на различитим крајевима у просторији.

Што се тиче оштрине свега осталог што сте изнели у свом коментару, желим да вам кажем да су ваша оправдана реаговања бенигна у односу на оно што ја знам и мислим о кривцима за насталу ситуацију, и ја о томе пишем преко две године оштрије од било кога - ако изузмем некултурну јавну реч појединаца- оцењујем и осуђујем.

Када је у питању мој однос према колегама из ФБ групе, најдобронамерније мислим да је неко требао да дође јер треба поштовати интерсе 1136 чланова те групе. Знате, господине Павловићу, није исто када ви пошаљете свог званичног представника и када групу о томе обавештавају колеге који су чланови ко зна којих све удружења. Знам одговор, нико нас није позвао а ми нећемо да се гурамо непозвани! Став као став је коректан, али зар ви мислите да председник рецимо државе Србије, чека на позив Обаме или Путина или дипломатским каналима моли и тражи да буде примљен ради решавања проблема државе Србије. То су мало сложеније политичке релације и ту аргументи типа „бркања лончића“ и „имања муда“ не доприносе смисленој и рационалној политичкој акцији.

Знам такође да се велики број колега „најежи“ када се спомене реч политика али нажалост ово што ми радимо јесте политика. Да помогнем у разумевању – државна политика, културна политика, социјална политика, политика ФК „Партизан“, корпоративна политика  итд. Оно што нисам споменуо јесу партије или странке и то је нешто друго. Мислим да смо ово апсолвирали!

Да бисте разумели мој последњи пасус, требали сте да прочитате ко је све писао и шта је писао о резултатима састанка пре његовог одржавања. Дакле, неки људи имају формиране ставове а ставови су категорија која се тешко или никако не мењају. Разлози могу бити различити и нема смисла овде их експленирати. Управо због ставова појединаца – то је оно „ја па ја“ и нараторска алузија са овновима на брвну!

Хвала вама на труду и времену да напишете понешто о мом чланку а понешто и о свом виђењу проблема. Камо среће да сви на овако озбиљан начин анализирамо мисли других људи. Само културан дијалог и аргументовано супротстављање мишљења довешће нас до жељеног или бар, у датој ситуцији могућег, циља.

Патриотске пароле и махање заставом Србије ту не помажу! 

* Извињавам се читаоцима због писања речи и скраћеница страног порекле у траскрипцији на српски језик.

Сила правде и право силе

Из пера господина Звонимира Пешића, првопотписаног аутора текста „Рапорт са седнице редовне годишње Скупштине УВП ( да не цепидлачим због погрешне скраћенице Удружења војних пензионера Србије, јер могуће је да је аутор мислио на све војне пензионере и њихова удружења и организације), објављеног у Војном ветерану од марта 2015. године, посебно ми се допао „ искричав“ коментар председавајућег седницом Скупштине УВПС господина Марка Неговановића који је одговарајући на питање делегата „ зашто УВПС не предузима протесте, духовито је рекао да је Удружење у овој фази борбе за остварење закинутог дела пензија, примењује силу правде, а не право силе“ !

Да проблем није тако битан и да не угрожава егзистенцију огромне већине војних пензионера, ја бих био још духовитији и на његов „искричав“ коментар одговорио песмом Вере Матовић „Марко, Марко, сунце моје жарко, зашто радиш Марко, Марко наопако“.

Али коме је од нас до квазиинтелектуалног надмудривања, кад смо сваког дана краћи за финансирање неке од основних људских потреба.

Да се разумемо, сваки нормалан грађанин је за примену "силе правде а не права силе", иако је и овде господин Неговановић побркао појмове правде и права, али да не улазим у те ствари, разумели смо га шта је хтео да каже а није рекао, или аутор текста није добро пренео.

Оно што је битно јесте питање којим историјским чињеницама се користи господин Неговановић кад верује у сврсисходност силе права ( то је хтео да каже) и правде?

Треба ли да га подсећам на разговор са официрима Безбедносно-обавештајног школског центра у лето 1991. године када их је информисао о краткорочним ефектима сецесионистичке политике Јанеза Дрновшека „ који нема подршку братског словеначког народа и правих комуниста Словеније, кога ћемо ми лако да средимо“! Шта то би са силом права, уважени господине Неговановићу?

Или и даље, господин Неговановић не зна да Косово и Метохија одавно нису де факто у правном систему Републике Србије. Шта то би са силом права господине Неговановићу?

Или можда, господин Неговановић, не прати рад Скупштине и Владе Републике Србије и не зна да је Србија потисали Бриселски споразум који је резултат примене права силе над Србијом, као завршни чин агресије на СРЈ и сецесије Косова и Метохије?

Или је, господин Неговановић,  једноставно остао доследан верујући у реинкарнацију друга Тита и СКЈ, неспреман да прихвати политичку реалност у којој се налази Србија, као и цела његова генерација генерала и адмирала, навикла на лажне хвалоспеве о идеалном стању у друштву!?

Или, што је вероватно, штити властите интересе незамерањем  актуелним институцијама власти државе Србије и коалиционим политичким партијама, жртвовањем интереса 42.000 војних пензионера, што би, по функцији, требао да чини.

Избор силе права јесте цивилизацијска тековина али су, исто тако, штрајкови и јавни мирни протести сила права детерминисани законом а не право силе. Војни пензионери нису вандали који се залажу за употребу силе, што би се могли да закључе политички неопрезни читаоци. Војни пензионери су часни људи на чијим леђима и чланаринама егзистира шака људи који нам  сугеришу да ми не треба да радимо ништа и да ће све да реши УВПС својим дописима онима који су донели одлуке против свих пензионера Републике Србије. А какви су интелектуални домети у заштити права војних пензионера видели смо недавно у емисији Оливере Ковачевић на РТС 1.

Зато би било боље да сте озбиљно размотрили дискусију господина Златка Посавеца, који вам је скренуо пажњу на реалност и размотрите ваше ангажовање у организацији јавних и мирних протеста. Ви се више и не питате хоћете ли или нећете да подржите јавне протесте. Ваши чланови су већ присутни на протестима и биће их све више. Анахроним ставом разбијате јединство војних пензионера Србије и изазивате дистанцирање пензионера Србије од нас! Ми, војни пензионери, данас смо јединствени у борби за заштиту права свих пензионера Србије. Како год се ми називали, што је последица планског разбијања јединства пензионера Србије на мање организације, ми морамо да се уједињујемо у заштити својих уставних и законских права.

Што се тиче разбијања јединства УВПС, постигли сте делимичне циљеве. Зато је министар војни, господин Гашић, морао да иде у Ниш да покуша да пасивизира УППС! Ако неко то тумачи као акт добре воље министра Гашића, вара се. Он је део исте оне машинерије која спроводи даље девастирање војних и свих пензионера Србије.

Вама и вашим методама борбе за права војних пензионера, више не верује ни властито чланство и зато је тако велики број војних пензионера који се исчлањују из УВПС. Боље је да се сами повучете и вођење Удружења препустите млађим, агилнијим и политички свеснијим кадровима, које имате у Удружењу и другим организацијама војних пензионера, који знају како се, и који хоће да  на право силе, одговоре адекватно и на законит начин!

Опасна замена теза – пут у прошлост без повратка

Јуче је високи челник ПУПС-е изјавио да:“ Niko iz PUPS-a neće biti parničar, pogotovo parničar sa svojom državom... Ovo je država koju smo mi gradili, ovo je država koju smo mi stvarali, sa njom ne možemo da se sudimo, njoj možemo da pomognemo i prihvatli smo da joj pomognemo“.*

Да сам на месту господина Милана др. Кркобабића и да имам примања и разлоге која он има, ја ипак никада не бих дао тако непрезну и политички опасну изјаву. За то постоји неколико разлога!

Први разлог је тај што се овом изјавом, на одређени начин и сугестивно,  дезавуишу тековине универзалних људских права, Устав и закони Републике Србије, односно доводи у питање потреба постојања законодавне и судске власти. Дакле, члановима ПУПС-е се сугерише да не туже своју државу, јер је то неморално и тврди да припада генерацији која је градила и стварала ову државу, овакву каква јесте.  Објективно не видим нити један разлог да се дичимо постигнутим резултатима који су све друго само не позитивни и зато смо ту где јесмо.

Ако је његова изјава дата у намери да прихвати део кривице за катастрофално економско стање у земљи и ПИО фонда, онда  је бујица гриже савести због довођена земље у овакво стање, оправдана! Није ни морално да државу туже они који су је довели у овакво стање. Али то сигурно нису пензионери!

Други разлог је што нико, ама баш нико, није тужио своју државу него одређену институцију те државе. Али манир квазиполитичара јесте, да под појмом државе подразумевају и физички напад на портира на уласку у Владу Србије, нападом на Владу Србије? Дакле, ово је јако опасна замена теза! Јер ако тужите институцију своје државе, ви сте против ње...или, нисте – имате право на то на основу закона те исте државе. Ко је против своје државе тај је непријатељ државе? Зашто онда уопште постоје судови. Наша( или било чија) државица, наша(или било чија) људска слободица, шта ће нам судови! Довољно је да нам неко у име државе објасни шта је право и правда. Зна се господо политичари, ипак су то судови и тужење институција државе због кршења принципа уставности и законитости (Устава и закона) је легална цивилизацијска тековина. Све ћешће се може чути, и са највиших места у Држави да је напад на некога напад на државу. Јесмо ли близу повратка политике:“држава то сам ја“?!

Трећи разлог јесте што су војни пензионери, за сада, једини који су тужили ПИО Фонд, и судови доносе пресуде на основу акта Уставног и других судова који су ценили уставност и законитост одлуке ПИО фонда, и ова изјава је атак на војне пензионере. Када смо већ код војних пензионера, најмање 99% војних пензионера има морално право да оспори став господина Милана др. Кркобабића. Идиректно импутирати војним пензионерима, који су сав свој живот посветили отаџбини и, на крају велики број њих, доживели судбину недостојну човека у 21. веку, крајње је неморално и неосновано.

Четврти разлог огледа се у чињеници да је господин Милан др. Кркобабић на леђима тих истих пензионера то што јесте, и не заступати интересе свог бирачког тела, у политички уређеним друштвима, представља нонсенс!

Једно је сигурно, оваквим изјавама осигурава се пут у прошлост!

* Извор: Блиц, 10.мај 2015, електронско издање.

Анатомија текста Удружење синдиката војних пензионера Србије.

Због неразумевања и хајке која се дигла против аутора овог текста, споран део је рашчлањен на реченице и уз сваку од њих је дат припадајући коментар. Неспорни делови текста нису приказани

„

Свака борба је скупа!

Сматра ли ико да ово није тачна констатација и да је уперена против некога?

Знамо сви да немамо пара! Зато се и боримо. Али морамо наћи снаге да финансирамо озбиљну организацију. Колико ко може.

Да ли су ови ставови тачни и јесу ли уперени против било кога или су позив на акцију?

Замислите, има нас 40.000 војних пензионера, само по динар да дамо! Ако дамо по 100 динара моћи ћемо да организујемо долазак војних пензионера из унутрашњости!

Да ли неко мисли да ово није тачно и да је атак на било кога?

Ако 10000 војних пензионера из Београда да само по 200 динара покрићемо трошкове доласка, озбиљних активности, медија, конференција за штампу! Они који могу даће и пуно више!

Ко има нешто да каже против оваквог става?

Али протест тада мора бити добро организован!

Сматра ли ико да протест не треба бити добро организован а потрошити паре?

Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца разјури скуп од 1500 људи!

Да ли ико сматра да је нормално да дозволимо да нам се тако нешто деси?

Питање за господина Јована Тамбурића: У каквој су логичкој вези мој текст и ваш коментар „Jovan Tamburic - Kolega Stankoviću hvala na dodatnom naporu u zajedničkom delovanju-borbi . Ne bih se složio da nas je na poslednjem protestu razjurilo dvadeset policajaca. To prosto nije činjenica. A da svaki sledeći protest treba da bude organizovaniji je potreba i zahtev. Ne bi bilo korektno da uloženi napor odbora i rezultate protesta ne priznamo. Krajnji cilj nije postignut ali smo tvrdjavu bezakonja i bahatosti uzdrmali. Idemo dalje do pobede!“  

Ко је Јоване споменуо протекле протесте, ја или ви? Ово је класичан пример замене теза. Ко је негирао уложене напоре одбора? Ви Јоване. Ви тврдите да крајњи циљ није постигнут, Јоване, а не ја. Ви драги Јоване, просто речено, не знате да читате написано! Али знате да критикујете своје ставове приписујући их мени?

А да видимо шта каже колега Миле Бјеливук: Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца
разјури скуп од 1500 људи! То је неозбиљно! Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти. Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере." Ovo je nekolegijalno, bezobrazno, drsko i razbijački usmereno Arsenije Stankoviću. Niko nas nije rasterao, a tebi da kažem kolega da me nisu rasterale ni ustaše ni šiptarski teroristi, a nisam oteran ni iz UB, već sam uvek išao gde ja hoću i gde sam procenio da je pravilno i pravedno. Nazivati diletantima ljude koji su uložili sebe u pokretanje protesta vojnih penzionera u najmanju ruku je nekorektno, a gde si bio ti Arsenije kad se kretalo u borbu za vojnopenzioners ka prava?

Ево и питања за пуковника у пензији Милета Бјеливука:Шта је у тексту неколегијално,безобразно, дрско и разбијачки усмерено? Где се у тексту спомињу растеривање, усташе, шиптари и да сте отерани из УБ? Ко је у тексту вас спомињао. Ко вам је у тексту споменуо или оспоравао право да идете где хоћете? Ко је било кога назвао дилетантом? Ко је говорио о томе где је ко био? Све то говорите ви господине Миле без икакве логичке везе са текстом, Ни ви, колега, не умете да читате написано и при том патите од култа величине и потребе за јавним експонирањем и дељењем лекција.

То је неозбиљно!

Има ли ико да сматра да је озбиљно?Где је употребљено прошло време? Ово је став. Прихватам непрецизност – требало је написатаи „То би било неозбиљно“

Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти.

Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере.

Питање за пуковника Бјеливука: Зар ви не мислите да је ово исправан став?Зашто сте себе ставили у контекст дилетантизма?Ви сте то урадили. И ви свој став потурате другоме, господине Миле. То се у јавној комуникацији не толерише господине Миле. Ваша подсвест говори да има дилетантизма и бори се са рационалном потребом да не признате дилетантизам у нашим редовима. Али своје фрустрације због тога, не приписујте гласнику истине!

Пракса ће сама избацити из наших редова оне који јуре властите интересе!

Ко сматра да ово није исправан став?

Војни пензионери су поштени људи. Затечени смо у свом поштењу пред најездом интереса светског капитала и домаћих колаборациониста!

Да ли је ово тачна констатација или не?

Ово је позив на опстанак! Не само нас, војних пензионера. Сви пензионери Србије су у лонцу!

Шта је лоше у овом ставу?

Уједињујмо се! Бранимо наше интересе и људска права.

Је ли ово у реду?“

Дакле, господо критичари мога текста, ви сте  просечни  интелектуални  капацитети за ове послове и ваши реални домети су вербална кухиња у оквиру затворене ФБ групе. Пустити ваше мишљење изван ње опасно је по судбину војних пензионера.Суштина ваше хајке је веома провидна и нема везе са мојим текстом!Не негирам ваше врлине за неке друге послове нити мислим било шта лоше о вама као људима.

Лажа и паралажа

Касно синоћ, 4. маја, телефоном ме је позвао мој колега – војни пензионер  и рекао ми да одем на фејсбук јер има „ нешто важно да прочитам“ у вези са мојим последњим текстом који сам објавио на свом блогу као подршку идеји о формирању Удружења синдиката војних пензионера Србије, као последицу договора иницијативног одбора за формирање Удружења.

Текст је цео дан био постављен на блогу, али никаквих реакција није било. Тек када је Златко Посавец, на мој предлог, текст поставио на портал затворене ФБ групе, Радиоадмирала и Пензионисаних подофицира Србије, уследила је очекивана реакција Милета Бјеливука, Зорана Новковића, Златка Посавеца и ранија умерена реакција Јована Тамбурића, који ме је одмах позвао телефоном и негодовао због спорног дела текста – он је први писано и вербално дао примедбу на текст.

Дознао сам оно што сам и сам знао, да сам члан затворене ФБ групе али не под својим именом! Ову чињеницу јавно и славодобитно саопштио је господин Златко Посавец. Немојте да нападате човека, није ме он регистровао, као што није регистровао ни друга два налога који имају име и презиме, измишљене слике и преко којих не комуницирам али их повремено користим. Иначе, имам 4 активна компјутера на три физичке линије и три ИП адресе! Ово „славодобитничко откриће“ би се десило, пре или касније, јер је то била моја одлука.

Колега Златко, хвала вам на досадашњој сарадњи, али ја са вама, после овако брзе продаје, не бих ни у крађу јагода ишао а не да се упустим у озбиљну политичку борбу за остваривање права војних пензионера!

Основни разлог оваквог потеза јесте уверавање добрих познавалаца стања у групи, данас ватрених критизера,  да је група прилично хетерогена, непоуздана, променљивог мишљења и да чланови ФБ групе ни сами нису начисто који су јој домети. „Фукара је то мој Арсо“, говорили су неки који ме сада „критикују“. Било ми је то чудно што се тако говори о групи, тим пре што сам видео да у њој има и генерала ( Божо Делић) и према статистичкој вероватноћи, бар 50% људи са којима се може озбиљно ући у идеју притиска на власт.

Одлучио сам се на тајно истраживања групе што је један од легалних и научно признатих метода артикулације интереса једне друштвене групе, а да истовремено избегнем могућност увредљивог комуницирања или увреде чланова групе које је могуће, а ја нисам спреман да се упуштам у увредљиве дискусије са, како неко рече, анонимусима. Толико о томе ко приступа озбиљно послу а ко је дилетант. Нажалост, истраживање је пропало јер не постоји репрезентативан узорак људи који су активни на мрежи, и с тим у вези не може се извући никакав озбиљан и валидан  закључак како приступити артикулацији интереса ове групе, и одлучио да отворим незаштићен налог. Надам се да никога нисам увредио и пажљиво сам бирао речи!

А сада о суштини проблема.

Колеге Милета и Зорана „увредио“ је део текста у коме се констаује да је двадесет милиционера разјурило 1500 људи и што се омаловажавају њихови напори као организатора протеста 10. марта! Ово је обичан повод али не и суштина. Ако не желе да чују резигниране коментаре људи који су отишли кући пре времена, јер објективно није могла да стане онолика маса на угао Владе Србије, јер је колега Зоран стално понављао преко разгласа да се људи склоне са улице и да не блокирају саобраћај да колега Овука не би сносио последице...онда једино могу да кажем - ако лаже коза не лаже рог. Ко смести онолику масу на угао Владе Србије заслужио је награду „Худини“! Дакле, сурова је истина да је то била тактика поручника полиције и неспремност организатора! Ништа ту није увредљиво.

Колега Миле у својој љутњи дели квалификације које нису ни примерене пуковнику нити основане, и пита ме „ди си ти бија кад је грмило“, алудирајући на своју историјске заслуге у групи, коју му нико не оспорава.

О примерености речи нека сам размисли, а о неоснованости ћу ја рећи:

Ја сам својим текстовима у Српском Културном Клуби још почетком 2014. године указивао на деструктиван рад УВПС и градио свест војних пензионера о потреби саморганизовања ради протеста. Активно сам критиковао господина Драгањца и због тога стављен на њихову црну листу. Објављивао сам чланке у којима се борим за права војних пензионера и критиковао актуелно руководство, укључујући и потпредседника Скупштине Србије! За то време колега Миле се бавио литерарним радовима пишући своје мемоаре „Кордун од љепоте до срамоте“, који су јако добри, узимајући у обзир чињеницу да смо војници а не књижевници, и публиковањем личне преписке са премијером Србије и људима из власти.

Онда су портали АППВС и радиоадмирал почели да преузимају текстове са мог блога и да их објављују. Нико други није писао ништа! Ни миле, ни Зоран, Ни Јован, ни Јефтић нити било ко из организацијског одбора протеста. Неки људи су били одушевљени мојим текстовима ( могуће је да нису били искрени) и предлагали ми да се укључим у рад групе која је имала профилисан састав и идеју за протесте. Позвао сам Милета и тако је почело.

Килаво од првог дана.

Нисам прихваћен искрено, и то сам осетио на првом састанку реакцијом господина Зорана који ми је недвосмислено ставио до знања да сам уљез и да сви треба да играју како Миле и он кажу! Вероватно су у питању интереси, али није било снаге да ми се то отворено каже. Ја сам покретао широку пропаганду преко портала, и хтели ви то да  признате ли не, али моји текстови су имали далеко највећи број посета и на њих су се одмах качили други аутори, моји велики критичари. Најмање десет људи је тражило од мене да говорим на протесту. Тражили су политичке говоре јер су ноји текстови такви. Ја имам евиденцију ко чита моје текстове са блога. Пет организација свакодневно прати моје текстове и ја то видим на контролној табли!

Једноставно, ко није у стању да схвати мотивишућу снагу писане речи, треба да коси ливаде!

Онда сам видео да говори који се припремају за протест не воде ничему осим личне промоције говорника. Непланирано, скоро на силу, говорили смо госпођа Нада и ја. Да је то истина говори чињеница да једино Надин и мој говор нису снимани нити постављени на ЈУ тјуб. Пре говора колега Миле је обавио сав посао са медијима, давао интервју јер је тако договорено. И данас сматрам да је то грешка јер се интрвјуи дају након протеста! Реаговао сам на говоре типа „ ја сам премијеру рекао“ а остали говори су били бледо понављање онога што сви знају! Говори су били без поруке и моју критику је добро уочио колега Зоран. Тачно, све што сам написао а Зоран уочио истина је. Знате зашто је Зоран то уочио у мом раније спорном тексту? Зато што је то истина. А истина боли!

Замерено ми је да сам вас „издао“ јер сам им понудио један текст говора а на скупу говорио други. С вашег аспекта исправно! Али и са мога аспекта. Зашто? Зато јер су моје тесктове  без гледања и проверавања потиписивали начелници Управа и Министар одбране, и није ми падало на памет да будем звучник нечега што ће ми „одобрити“ људи који немају јасну идеју куда треба да иду протести!

О чему говоримо. Држава је имала поверење у моје представљање ВЈ у највећој страној земљи а мене хоће да исправљају људи који у животиу нису написали текстова колико сам ја писао за недељу дана! Извините али неко се заиграо!

При том сам се током самог говора сусрео са примитивним повлачењем за рукаве да прекинем говор или да га скратим! Себи сам тада рекао да ја више са таквима нећу и да немам шта озбиљно да радим!

Ипак сам, због идеја Јована Тамбурића пристао да се укључим у даљи рад. Али други нису тако мислили. И опет ми нису рекли – господине Арсеније, хвала вам али ми нисмо из исте приче! И опет су уследиле комбинације типа ради ти али да ми то одобримо, ми смо та капа која ће да каже како треба! Ма не лези враже? Капа које званичне дописе министарствима пише великим словима и хоће да бане у Министарство рада и да „натера“ премијера Србије да са њима разговара! Ја па ја! Ја сам њему...ма ја ћу њему...ми ћемо њима! Може али како!

На начин који сам предлагао у својим текстовима. Само политичком борбом! Све остало је драге колеге ламентиранје над судбином, колико год вам се то свидело или не или рушило ваше планове. Ви то не прихватате јер је то крупан залогај за вас.

На крају да вас питам: Како ви мислите  да водите људе када колегу називате безобразним, дрским, разбијачким, човеком са којим се има лоше искуство? То су колега Миле остаци стаљинистичке идеологизиране свести! А при том и не знате да правилно тумачите смисао текста након тачке. Нигде ви нисте прозвани. Али сте се препознали. Ваша сујета је ваша брана ка успеху!

Ко је колега Миле споменуо твој статус у УБ. Јесам ли ја то негде написао или теби рекао нешто лоше. Супротно! О теби сам имао и имам веома високо мишљење са најновијим сазнањем да си „сировина“! Ти знаш шта је пласирана дезинформација. Она је одрадила своје. Сви који су били на провери, пали су. Једини који није пао је Зоран. Али анимозитет Зорана и мене постоји и ту је крај. Ни у лудилу не бих саветовао Зорана како да лети хеликоптер?! Откуда онда њему право да мене учи политици!? Ни реч му не бих рекао да није последњу реч написао великим словима. Једину му то замерам!

Јован нека нема дилема. Он ме је предлагао све време, нека ме и брише из „путујућег циркуса Монти Пајтона“.

Поштеном и надасве вредном колеги Илији Овуки саветујем да буде опрезан јер га истурају напред а затим критикују и говоре да се ограђују од његових „примитивних потеза у Дому Војске“!

Дубоко и искрено жалим прекид даље везе са људима као што је Маринковић Миленко.

С оштовањем,

Арсеније Станковић

ПС: Очекујем од колеге Милета да овај текст постави на ФБ групу! Након постављања текста, „гасим светло“ и пуштам песму господину Драгањцу „Мирно спавај нано“.

Удружење синдиката војних пензионера Србије

Људи који се баве писањем кажу да им је празан лист папира љути противник! Зачас можеш да склизнеш у амбис због написане речи! Ваљда зато они мудри ништа и не пишу. Често, ништа и не говоре. И увек имају изговор за своје нечињење и ружне речи за оне који нешто чине. Али није тако баш увек. Ако писац, било које врсте, погоди народ „ у сриду“ и то се свиди народу, ево њих, наших војних мудраца, да се ставе на чело тог истог народа и изговоре из позадине историјско – напред другови, ми стојимо иза вас!

Зато је јако тежак и одговоран посао људима који нешто саопштавају писањем. Покренути људе за неку акцију тешко је као изградити коридор 11 у земљи Србији! Траје дуго и мукотрпно!

Тешко је и да се одважите и кренете у акцију заштите елементарних људских права! Неће људи да се буне и када је очигледно да вас нека организована сила ништи као људско биће. Стварно, то је феномен менталитета масе.

По цену да будем досадан и паднем у амбис, испричаћу вам истинит догађај.

Деведесет и прве године у ГШ ВЈ изведено је нешто што би се могло рећи да је био покушај војног удара! 

Добро не журите, имато везе са нама, и то велике. 

Елем, војни удар у покушају је изведен и тадашњи НГШ ЈНА требао је да буде личност која ће бити на челу револуције за спас СФРЈ. Али, ништа се није десило јер је тај начелник Генералштаба одбио да преузме ту одговорност већ је инсистирао да „ Савезни секретар за НО добровољно преда војну власт њему“ или нешто у том стилу, помало као заборављам како је било. Дакле, кад је требало одлучити са штитом или на њему, врли нам начелник Генералштаба ЈНА, из њему познатих разлога...отказа! 

Добро бре, полако, сазнаћете поенту!

Елем, неку годину касније, разговарам ја са доктором психологије о том догађају, мене мучи што нам се распадоше држава и ЈНА а њега професионални домети. Тада ће он мени рећи нешто, што ето има везе са нама! „Знаш ли ти пуковниче“, каже он мени, „да су том НГШ усташе поклале целу породицу на прагу родне куће а да се нико од њих није латио било чега чиме би се одбранио нити је покушао да бежи! Он је преживео јер није био у кући“! У мени прокључа бес због његових речи и свашта му рекох и њему и његовој науци. Када сам се смирио, он ми рече: „Не није то што ти мислиш, ради се о томе да постоје људи који не могу да схвате да постоје људи звери! То је његова генетстка грешка. А Срби ту генетску грешку скупо плаћају“!

Ето, папир више није празан и биће ми лакше да вам напишем зашто позив колеге Илије Овуке о формирању Удружења синдиката војних пензионера треба озбиљно подржати.

Ми смо, уважене и поштоване колеге, пензионисани подофицири, официри, генерали и адмирали припадници бившег социјалистичког режима „озлоглашене комуњаре“. Прејака и неоснована квалификација? Сећате ли се шта су нам говорили за официре Краљевине Југославије! Каква је разлика? Само у методологији која је примерена 21. веку!

Дакле, немамо ми сукоб са фондом ПИО, ми имамо сукоб са властитом државом! Држава је та која нам неда средства за живот која нам припадају на основу Устава и закона! Хоћемо ли седети на прагу куће верујући у бољу будућност као идиоти, или ћемо нешто чинити у складу са законским могућностима? Ово је класна борба! Ми смо преживела радничко сељачка класа којој је интерес међународног капитала одредио судбину убрзаног нестајања са политичке сцене Србије! Зато морамо да се боримо ако хоћемо да преживимо!

Подржимо иницијативу! Манимо се бесмислених писања по разним порталима! Манимо се квалификација појединих људи! Сви смо у лонцу за кување! На фејсбуку има, кажу ми, преко 1100 чланова. Где су ти гласови? Удружење војних пензионера Србије има на хиљаде чланова! Где су њихови гласови у борби за заштиту елементарних људских права! Нико их није позвао!? Ко треба да их позове? Председник УВПС. Оставите се њега! Човек ради према својојој позицији и савести! Шта ви имате од тога? Ништа. Асоцијација ППВС има велики број чланова! Кога чекамо! Морамо да се боримо! Нема нам друге или нас неће бити!

Свака борба је скупа! Знамо сви да немамо пара! Зато се и боримо. Али морамо наћи снаге да финансирамо озбиљну организацију. Колико ко може. Замислите, има нас 40.000 војних пензионера, само по динар да дамо! Ако дамо по 100 динара моћи ћемо да организујемо долазак војних пензионера из унутрашњости! Ако 10000 војних пензионера из Београда да само по 200 динара покрићемо трошкове доласка, озбиљних активности, медија, конференција за штампу! Они који могу даће и пуно више! Али протест тада мора бити добро организован! Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца разјури скуп од 1500 људи! То је неозбиљно! Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти. Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере. Пракса ће сама избацити из наших редова оне који јуре властите интересе! Војни пензионери су поштени људи. Затечени смо у свом поштењу пред најездом интереса светског капитала и домаћих колаборациониста! Ово је позив на опстанак! Не само нас, војних пензионера. Сви пензионери Србије су у лонцу! Уједињујмо се! Бранимо наше интересе и људска права. Ви млађи, погледајте филм „На доковима Њујорка“. Схватићете шта је синдикална борба!

Припремимо се озбиљно за нове протесте! Зато нам је потребна нова организација!