Пензионо питање у БиХ

Неки мудри људи одавно су рекли како време лечи све?

Биће ипак, да су  превидели да на нашем брдовитом Балкану који нам је судбина доделила за место животних радости и туге, ова изрека има мањкавост – временом старе ране не зарастају а нове се отварају до у бесконачност.
Мене, који сам као дете одрастао на Грбавици, крао трешње код „Зилџе“, ловио рукама „сапе“ испод дрвених слапова Миље поред Вилсоновог шеталишта и почињао прве и незаборавне радне дане у везирском граду Травнику, подједнако жалости судбина свих нас који смо данас, у позним годинама живота као из неког сна бачени у сурову стварност нечега што нам је свима, потпуно неприродно, неметнуто као достигнуће модерне демократије. Као да нас је стигла клетва – дабогда имао па немао!
Врућа балканска јесен показала је да се будимо, нажалост споро, и што је најгоре, први се буде они од којих се то најмање очекивало – пензионери.  Побуне широм Босне и Херцеговине, Хрватске , Србије, Македоније.
Охрабрује да млади не пристају на безочну пљачку радничке класе под флоскулом савремене демократије и транзиције, што је на помолу стварање неке нове, модерне радничке класе, која ће знати да заштити своје интересе.
Ми, који смо на измаку, заљубљеници у правду и људски род, без обзира на веру, боју коже или припадност нацији, радујемо се тој чињеници и надамо се бољем и праведнијем животу људи на овим просторима на којима су генерације биле топовском месо у поткусуривању интереса светског капитала!
Као свој допринос ширењу покрета за буђење свести ради заштите интереса радничке класе, радних људи и интелигенције, љубазношћу људи са сајта http:// crvenekritika.org, преносим текст Сеудина Ковачевића „Пензионо питање у БИХ“, од 26. априла 2017. године.

Kategorija: - Ekonomija

Objavljeno sreda, 26 april 2017 16:29

Autor Seudin Kovačević

Pitanje isplate penzija je jedno od najosjetljivijih socijalnih i ekonomskih pitanja u BiH, koje sadrži sve slabosti i proturječja bosanskog kapitalizma. Osjetljivost pitanja penzionog osiguranja je naročito naglašena zbog činjenice da se tiče najugroženijeg sloja stanovništva BiH, tj. penzionera koji broje 340.848 u Federaciji, i 253.083 u RS-u. Legitimnost perifernog kapitalizma i dejtonskog političkog poretka, nalazi svoju slabu tačku u problemu financiranja penzionog fonda, koji iz godine u godinu pada u sve veću zaduženost, uporedo sa krizom BiH ekonomije. Nemogućnost izdržavanja penzionisanih radnika je ništa do odraz slabosti posljeratne privrede, koja uz razrušenost i malu produktivnost, ima i veoma visoku stopu nezaposlenosti, visoku stopu javnih dugovanja, tj. neisplaćivanja penzionih doprinosa od strane javnih preduzeća u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), te raširenu sivu ekonomiju u kojoj je zaposleno oko 150.000 do 200.000 bosanskih radnika.

Federalni PIO je već dugi niz godina prazan i u dugovanjima, te  isplata penzija direktno zavisi od prebacivanja sredstava iz javnih preduzeća (primarno BiH pošte) i posuđivanja od komercijalnih banaka. Naime, samo ove godine PIO se zadužio za 63,7 miliona konvertibilnih maraka kod komercijalnih banaka, kako bi nastavio sa mjesečnim isplatama penzija. Dok uporedo zavisi i od prebačenih sredstava iz BiH pošte kako bi popunila rupe u budžetu. Drugim riječima, Bosna i Hercegovina, i specifičnije FBiH-kao i njene konstitutivne kantonalne državice, je toliko bankrotirana da ne može više osigurati ni zbrinjavanje umirovljenog radništva, prisiljavajući sve veći broj staračke populacije da ovisi od humanitarne pomoći i narodnih kuhinja. Unatoč silnim zaduživanjima  (koje iznosi 200 miliona konvertibilnih maraka), penzije redovno kasne. Naravno, kada kažemo penzionisano stanovništvo, to u kontekstu BiH ne znače striktno umirovljenici. Pored 340.000 umirovljenika, mnogi drugi dijelovi stanovništva, poput boraca i samohranih majki zavise od takvih primanja da osiguraju svoje minimalne životne potrebe (minimalne u svakom smislu, prosječna penzija u federaciji iznosi 326 konvertibilnih maraka), te bi kolaps sistema za isplatu penzija značio i prvi vjesnik kolapsa BiH ekonomskog sistema. To bi uistinu bila društvena katastrofa, sa stotinama hiljada ljudi ostavljenih bez osnovnih primanja. Zato je federalna vlada očajna da održi njegovo funcionisanje, koje visi o tankoj niti, te to trenutno radi posuđivanjima i topljenjem državne imovine (npr. skorašnje pozivanje na privatizaciju Doma penzionera u Tuzli od strane federalnog premijera Fadila Novalića).

Pitanje pak ostaje, kako je došlo do ovakvog stanja uništenosti fonda, čijoj su izgradnji doprinosile generacije BiH radnika. Uzroci ove krize su višestruki i međusobno se preklapaju. Od netransparentnosti trošenja sredstava iz PiO (tj. prebacivanja sredstava namjenjenih za isplatu penzija u džepove političkih stranaka) ili direktne pljačke, pa do neisplaćivanja penzionih doprinosa od strane velikog broja javnih i privatnih preduzeća u Bosni i Hercegovini (naročito javnih, poput Željeznica FBIH, čiji dug prelazi cifru od 180 miliona maraka), male stope zaposlenosti (u BiH jedan penzioner dolazi na 1,13 radnika) i raširene sive ekonomije, naročito u trgovačkom sektoru. Ipak, svi uzroci ukazuju na jednog glavnog krivca, a to je labava i pokvarena poslijeratna BiH ekonomija nad kojima predsjedava degenerična političko-mafijaška elita.

Prema valoriziranim podacima iz 1992 godine, imovina fonda je bila procijenjena na 354 miliona konvertibilnih maraka, uz koju je spadalo i 9 komfornih i uređenih domova izgrađenih u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Neumu, Zenici, Trebinju, Prijedoru i Bihaću. Danas, od tih devet, Tuzlanski je proglašen javnom ustanovom i naknadno markiran za privatizaciju, Zenički isto tako, a domovi u Neumu i Mostaru su bestidno ukradeni od penzionera i pretvoreni u luksuzne hotele „Ero“ u Mostaru i „Neum“ u Neumu. Sredstva Fonda su ispražnjena u toku ratnih dešavanja, te je Fond sa zaključkom rata u Bosni završio sa 700 miliona maraka duga. Novac penzionerima nikada nije uistinu ni povraćen. Ono što su neposredno nakon rata dobili kao naknadu jesu certifikati, koji su tada na tržištu nosili vrijednost od oko 3 do 3,5 posto ili ukupno 21 milion maraka. Jednostavnije rečeno, nacionalistička tranzicijska banda je u svom kratkovidnom žderanju teško zarađene imovine radnika i penzionera, privatizovala penzioni fond iliti rečeno liberalnim žargonom „nezakonito otuđila“. Otuđila imovinu miliona ljudi koja je decenijama vrijednog i požrtvovanog rada akumulirana. U toj lešinarskoj orgiji pljačke, zapravo i leži jedan od glavnih uzroka današnjeg mizernog stanja penzionog fonda. Penzioneri u BiH za vrijeme i neposredno nakon rata su pretvoreni u jednu od najugroženijih socijalnih kategorija. Na leđima njihove bijede, se obogatila nova  političko-tajkunska mafija. Kao so na ranu, Dom Naroda Federalnog parlamenta će 1998 godine donijeti novi zakon putem kojeg su penzioneri izgubili pravo na zaštitne i ostale dodatke na penziju, koji su ustvari bili svojevrsna socijalna pomoć za najugroženije dijelove penzionisane populacije, kao i pravo na naknadu za pomoć i njegu, i profesionalnu rehabilitaciju. Novim zakonom je smanjena osnovica za obračun penzije, te su time penzioneri primali manje isplate nego prije rata. Ovakvo dodatno rezanje i žrtvovanje staračke populacije, je imalo za cilj da bolje raširi tanka (ili nikakva) sredstva Fonda, koji je završio u ogromnim dugovima, velikim djelom zbog pohlepe i korupcije BiH državne mafije.

Naravno, ovo je imalo malo efekta, budući da je propast penzionog fonda bio blisko povezan sa sudbinom ostale društvene svojine u BiH. Naime, nacionalistička klika je već 1990 godine zakonom proglasila svu nekadašnju društvenu svojinu državnom imovinom, stvarajući preduslov za njenu sistematsku pljačku i topljenje, u svrhu vlastitog bogaćenja i političke ambicije. Uporedo je ukinula ili zagušila bilo kakve mehanizme nadzora nad upravljanjem i trošenjem sredstava u državnom, i nekada društvenom sektoru. PIO je prije rata imao dobro organiziranu službu koja je kontrolisala da li su preduzeća na vrijeme izvršavala svoje obaveze, ali nakon rata sistem nadzora i zakonskih sankcija je iako očuvan postao rijetko primjenjiv. Isplaćivanje doprinosa je postalo nešto na dobrovoljnoj bazi. Novi menadžment, iz redova političkih kadrova vladajućih partija (SDA, SDP itd.) su javna preduzeća pretvorili u stranačke kase, gdje su se sredstva topila za kupovanje ličnog političkog uticaja, i bogaćenje, dok su se najosnovnije obaveze prema radnicima ignorisale. Sve to je dovelo do enormnih dugovanja javnih preduzeća za isplatu doprinosa, oko kojih se danas centriraju osnovni ekonomski zahtjevi radnika zaposlenih u tim preduzećima (TTU, Konjuh,Aida u Tuzli, Fortuna-Gračanica, itd.). Bezobzirnost i arogantna otuđenost sa kojom se vladajuća BiH elita odnosi prema nekadašnjoj društvenoj svojini, i samim životnim zahtjevima radnika koji ovise o njenom funkcionisanju, je najbolje ilustrovana na primjeru rudnika Banovići. Rudnici uglja, zajedno sa željeznicama su inače među najvećim dužnosnicima za poreske i penzione doprinose, sa preko 100 miliona maraka dugovanja. Ipak, unatoč silnim dugovanjima za radničke doprinose, rudnici poput rudnika mrkog uglja „Banovići“ u Banovićima , ostvaruju značajan prihod za njihove čelnike. Bogatstvo koje iz tog rudnika izvire, financira cijelu političku mašineriju SDA gangstera u Tuzlanskom kantonu, na čijem se čelu nalazi njihov neslužbeni mafija bos MirsadKukić. Sve pozicije počev od kantonalnog premijera (BegoGutić) pa do općinskog načelnika Banovića, kontrolišeKukićeva klika, koja izvor svoje moći (i financija) nalazi u državnom rudniku Banovići, na čelu kojeg je Kukićev poltron MuneverČergić. U načelnoj demokratiji Tuzlanski kanton postaje feudalni odžakluk timar lokalnog spahije, tj. oligarha. Na ovom primjeru možemo najjasnije vidjeti karakter čitave političke mašinerije i ekonomskog sistema (kapitalizma na periferiji). Bosanska liberalna (tranzicijska) demokratija jeste ništa do forma klasne vladavine kompradorske buržoazije na periferiji kapitalizma, čija je uloga osigurati čvrstu kontrolu državnih mehanizama (vlasti i moći tj.upravljanja) i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (u obliku privatne i državne svojine ) od strane nekolicine ljudi. Državna imovina  time sa jedne strane služi kao kasa, iz koje se kupuje socijalni mir (putem zapošljavanja na rodbinskoj vezi), te stvara klijentelistička mreža političkog uticaja.  Sa druge strane, osiguranje političke moći i ekonomskog prosperiteta tranzicijske elite, zahtjeva žrtvovanje osnovnih prava radnika (uvezivanje radnog staža, te isplaćivanje penzija i plata) Naravno, kanibalistički odnos koji vladajuća klasa u BiH ima prema državnoj svojini, jeste ništa do simptom organske krize kapitalizma u BiH. Neoliberalni ekonomski model je  odraz nužnih zahtjeva tržišta, izraženih u politici privatizacija i pljačke. Nepobitni zakoni restauracije kapitalizma na periferiji,  nužno traže žrtvovanje socijalno najosjetljivijih slojeva stanovništva.

Prodaja narativa o kapitalističkoj utopiji, od strane onih istih koji su od nje najviše profitirali na račun dolaska neviđene bijede i neimaštine se pokazala kao obična laž. Razrješenje penzionog pitanja, kao i svakog drugog, ne može se bazirati na kapitalu. Nije moguće obnoviti privredu ili izgraditi društvo koje bi funkcionisalo za sve, na bazi privlačenja direktnih stranih investicija. Kapital kada ulaže, ulaže u tržišta koja mogu osigurati stabilan obrt profita, a u zemlju gdje je većina u neposrednom poslijeratnom periodu živjela od humanitarne pomoći, i danas živi od najamnine koja nije dovoljna da pokrije čak osnovne životne potrebe. Takva profitabilnost nije moguća. Jedina realna i profitabilna avenija za strane ulagače jesu one djelatnosti orijentisane ka izvozu, tj. proizvodnja sirovina. Rečeno ekonomskim žargonom, rat je razrušio "kupovnu moć" BiH stanovništva, i jedini način da se obnovi jeste povećanje cijene rada i socijalnih davanja, što nije privlačna opcija ni privatnicima ni stranom kapitalu. Društvo koje bi funkcionisalo za sve (bez gladi, nejednakosti i nezaposlenosti) se može samo izgraditi na bazi ekonomskog plana usaglašenog oko društvenih potreba. Čak i najbazičniji zahtjevi radnika i penzionera, poput plata koje im omogućavaju preživljavanje i  redovnih penzija su unutar ograničenja ekonomskog sistema na periferiji postali utopijski, gdje se jedino mogu ostvariti u okviru drugačijeg društveno-ekonomskog sistema koji bi raskrstio sa tajkunima, stranim kapitalom i terorom tržišta. Ti osnovni ekonomski zahtjevi su neupitno legitimni, ali se jasno mora reći da su ostvarivi samo nadovezivanjem na konkretnu lijevu, radničku i revolucionarnu političku borbu.

Оставити војне пензионере да се злопате

Јуче су на сајту http://www.kvp.admiral.in.rs/, освануле и две последње колумне са мог блога, које је поставио администратор Златко Посавец, и ја му се на томе захваљујем.

С обзиром да колумне пишем како бих изазвао интерес јавности за проблеме о којима пишем, реално је очекивање да оне изазову позитивне и негативне реакције. Позитивни коментари пријају,  али ја више волим негативне јер су они потврда да критике које упућујем прозванима имају смисла.

Елем тако је, на моје две последње колумне, реаговао читалац који се огласио коментаром под псеудонимом „ Арсеније блентави“ који се ни речју није осврнуо на садржај колумни али је жестоко оплео по аутору, односно по мени, користећи се неистинама и непровереним трач причама, које су му свесно пласирали неки људи, речником који је последица кућног неваспитања и недостатка елементарне културе!

Међутим оно што је симптоматично, а за мене као критичара негативних појава веома инспиративно до мере да не могу да одолим а да не реагујем на бесмисао коментара, јесте да мој критичар између осталог пише:“ Дечко олади и остави војне пензионере да се злопате, имаш ти важнијег посла са Динкићем“!?

Шта рећи а не насмејати се пред овако подсвесно саопштеним ставом!

Недостаје једино констатација да се он и још многи други лепо сналазе користећи муку војних пензионера, и да престанем да им кварим посао! Ја опет, нешто нисам расположен да послушам савет људи који нису у стању да напишу ни једну једину смислену реченицу а мисле да могу да буду „лидери“ и заступају интересе пензионера Србије.

Зато смо и догурали до овде!

Љуљај ме нежно

Љуљаћу те нежно и полако док не порастеш и не одрастеш! А ако то ниси разумео пустићу те да паднеш и да се добро угруваш.

Овако би могла да гласи данас упућена писмена порука господина Златка Посавеца  господину Јовану Тамбурићу, председнику Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије. Али зашто је то написао господин Посавец свом председнику Удружења, чији је он члан и, ако не грешим, потпредседник?

Повод је баналан – наводно неистине, о томе ко је ко био и ко је сада „главни баја“ у борби војних пензионера, које су се чуле на информисању неинформисаних војних пензионера Ниша од стране Милорада Петковића, председника УППС ГО Ниш, на коју је био позван господин Златко Посавец који је,  главни „баја“ сајта „Адмирал“ у Крагујевцу а који је незванично гласило УСПВЛС али и свих пензионера Србије!

Признајем, када чујем реч информисање, пођу ми сузе на очи! Али не од туге што већ 17 година не морам да слушам глупости војног врха о томе како ћемо ми да средимо Јаншу, како ћемо да брзо решимо проблем на граници Словеније, како ћемо лако да средимо Шпегеља, како је Босна Југославија у малом и да нема народ о чему да брине, како је војска народна и да јој не прети никаква опасност од властитог народа, како је Косово Србија, итд...све до мера штедње у ЈНА које морамо почети кроз властиту бригу о томе ко краде пелир и тоалет папир, већ због тога што још увек постоје људи код којих овај облик манипулације и заглупљивања, од  неких „нових момака“, пролази!

Дакле, на реаговање господина Јована Тамбурића на оно што је речено на поменутом информисању у Нишу, одговорио је Златко Посавец коментаром у којем, између осталих чињеница, стоји: „ ФБ група „ВПС“ је изнедрила УСПВЛС и као добар родитељ га љуља, чува и брине о њему док не порасте и не одрасте.“?

Е, ја бих на ово рекао – цврц Милојка! Заискали сте, ево вам га!

Млађи би ово сигурно коментарисали речима – империја узвраћа ударац!

Али, у чему је суштина свих прошлих и садашњих препуцавања самозваних лидера војних пензионера. Ово значи да њих нико није инаугурисао, унапредио или изабрао  да буду лидери. Не, они су сами то одрадили тако што су основали своја удружења и самоизабрали се! Договоре се тројица доконих пензионера, испоштују законе, региструју се и почну да млате празну сламу кроз којекаква саопштења за јавност.

Да је стање у држави Србији нормално, саопштења за јавност би вероватно била анализа најбољих начина отварања у шаху, или рецимо где набавити јефтине свињске полутке или ивањички кромпир и бјељински купус – теме које су иначе програмски адут господина Милана др. Кркобабића.
Нажалост, стање у држави Србији никако није нормално, када је реч о пензионрима а посебно одавно није нормално када је реч о војним пензионерима, што је изместило интересовање пензионера Србије са полутки, купуса, меса и шаха, на организовање у борби за голо преживљавање.

Када постоји незадовољство једне друштвене групе нужно се јављају „лидери“ који користе постојеће стање ради властите промоције по принципу - где има сомова ту су и сомоловци!

Разлика је у томе што је држава од пензионера свесно направила сомове а сомоловци су се сами, опет свесно и циљано, намножили!

Како сваки почетак посла има своје пионире тако су и војни пензионери имали своје – познаваоце коришћења савремене информатичке технологије и друштвених мрежа. По логици ствари они су постајали „лидери“, односно модератори или администратори затворених група у којима је било могуће писати и озбиљне мисли али углавном су то постајали коментари људи којима се пружила прилика да изађу из анонимности.

Разлог оваквог понашања налази се у чињеници да војни пензионери тешко функционишу без организације и вође, навикнути на њих као природно стање ствари!

Али, долазили су неки нови сомоловци и полако потискивали старе  пионире, што је за последицу имало раскол међу војним пензионерима. Истовремено, разбијан је сваки покушај уједињавања интереса војних пернзионера јер је сваки локални лидер себе видео као вођу, без обзира што су неки од њих цео радни век били магационери или управници  складишта муниције и МЕС, или били шефови канцеларије општих послова односно деловодства или у најбољем случају догурали до секретара неког генерала, односно до референта у команди пука-бригаде. Сада, када су у пензији, пружена им је шанса да коначно могу да развију своје таленте, годинама потискиване, и путем медија, користећи оправдане јавне протесте против дискриминације, изађу из анонимности!

Неки нови лидери преоптимали су чланове старих група, успели да окупе педесетак до стотињак чланова. Пука жеља за лидерством поцепала је монолитност војних пензионера исто као што је поцепана и у Војсци Србије! Подофицири, официри и генералаи постали су непомирљиво сукобљени и заробљени логиком властитих интереса. Док је тако лоше стање међу војним пензионерима небитно за државу, у Војсци Србије је од највишег државног интереса да не буде тако.

Али клиничка слика проблема је идентична јер има исте корене.

Највећи проблем за организовање војних пензионера у борби за њихова права која су заснована на законима, јесте борба око лидерства на брзу руку и то управо оних људи који не поседују нити основне карактеристике правих лидера, који немају никакав озбиљан циљ нити програм за операционализацију тога циља а проистекли су из годинама стваране негативне селекције у ЈНА и ВЈ. Они нису у стању да осмисле било шта и покушавају да наставе тамо где су стали док су били у активној служби – да манипулишу интересима људи!

Међутим, док је у активној служби то могуће због владавине принципа једностарешинства и субординације, код војних пензионера то није могуће применити и зато је организовање свих војних пензионера у смислену и јаку организацију, немогуће.

Она удружења која су настала деведесетих година прекопирала су тадашњу војну организацију која у данашњим условима не може да функционише и зато се распадају изнутра, али се упорно позивају на некакво лидерство и репрезентативност међу војним пензионерима иако су она потпуно имагинарна – не учествују у доношењу одлука државних органа, и служе само лидерима да манипулишу члановима и њиховим чланаринама.

И тај сукоб око лидерства траје, и зато нико од „лидера“ не уважава другог „лидера“ и зато господин Златко Посавец који себе такође сматра „лидером“ дели лекције господину Јовану Тамбурићу о томе шта је истина, господин Милорад Петковић, који има у својој организацији око 2000 људи дели лекције господину Љубомиру Драгањцу који има око 28.000 чланова са тенденцијом сталног и прогресивног пада, господин Јован Тамбурић нереално покушава да преко Удружења синдиката пензионера Србије промовише себе као лидера војних пензионера без реалног чланства, и зато господин Милорад Петковић користи локалне телевизије да се представи као лидер и иде корак даље, позива све пензионере Србије да се учлане у УППС?

Коначно, све ово знамо! И све је ово наша збиља! Али никоме не пада на памет политичко организовање војних пензионера јер неко смишљено опструише једино исправан пут за заштиту људских права војних и осталих дискриминисаних пензионера Србије, или „лидери“ и чланство једноставно нису способни да се ухвате у коштац са озбиљним начинима политичке и синдикалне борбе!

Јесмо ли ми стварно сомови па да се хватамо на бућку?

Јасно као дан

Нема дана да политичка збиља Србије не избаци нови социјални проблем који у својој позадини има бескрупулозну експлоатацију радничке класе, која осим свога ума и руку нема друге изворе прихода.

Већина радничке класе, настале делимичном миграцијом села у градове,  заборавила је или никада није ни разумели суштину марксизма, јер како другачије разумети лакоћу прихватања ретроградног процеса неолибералног капитализма који се свом силином обрушио управо на ту исту радничку класу?

Чини се да класици марксистичке мисли нису могли да предвиде баш све аспекте експлоатације радничке класе и да су се ограничили на односе људског рада, капитала и профита.
Савремена демократска друштва решила су права радничке класе након радног века на начине њима примерене, који су законима верификовани и постали неотуђиво право и имовина радних људи и грађана у које нико нема право да дира.

Савремене демократије су то право уредиле независношћу законодавне, судске и извршне власти. Тиме су извршној и законодавној власти стављена ограничења на покушаје противуставног деловања коришћењем партијског утицаја у законодавној власти.

Самоуправни социјализам је проблем прихода радничке класе након радног века, које популарно зовемо пензијом, јасно регулисао као минули рад који је неотуђиво право човека, и то је одавно научно објаснио Е.Кардељ у делу „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања”.

Судећи према скоро свакодневним штрајковима радничке класе и пензионера у Србији, почело је освешћивање радничке класе  и препознавање заблуда које им је наметнула пропаганда о  западној демократији и благостању које нуди концепт неолибералне економије а све чешће се чује и тихи жал за диктатуром пролетеријата.

Скоро да је бесмислено бавити се анализом која област друштвеног живота  у Србији функционише на законит начин. Једино добро функционишу облици организованог криминала. Посебно се опасни они који су озакоњени и иза којих стоје отуђени репрезенти државе! То је оно што забрињава јер није више реч о случајевима или тренутним појавама већ о организованом и дуготрајном узурпирању људских права у Србији.

Актуела власт применила је знања научена у раним временима након социјалистичке револуције – отети од оних који имају и дати онима који немају или имају тек толико да преживе и на тај начин обезбедити некакав социјални мир и полазни основ за излазак из “кризе”.

Да је тако и да је то циљ добро би било, али није!

Нити је било револуције, нити је Србија у тако тешком материјалном положају као што званичници власти приказују. Расипа се на све стране, сива економија цвета, порезе не плаћају углавном највећи порезни обвезници, пљачкају се природни ресурси земље, јавна предузећа су у вечитим губицима и највећи финансијери странака на власти, мафија је пустила корене у свим институцијама где има пара, а ПИО фонд је опљачкан дугогодишњим преливањем пара Фонда за потребе партијске државе.

Био је то организован криминал?

Јасно као дан!

А неспособна држава се одлучила да на најгрубљи начин заштити све носиоце организованог криминала тако што ће празну државну касу да попуни одузимањем дела стечене имовине пензионера, тачније одлучила се да не враће паре узете од ПИО Фонда Србије. И то прогресивно!

Организовани криминал данас?

Јасно као дан!

Постоји организација ( све три институције државе), чланови ( сви предлагачи и народни посланици који су гласали за Закон о начину привремене исплате пензија и судије Уставног суда које нису хтеле да оцењују уставност Закона, председник Србије који је потписао предлог Закона), и циљеви.

Најважнији циљ јесте обезбеђивање бирачког тела за странке на власти које им обезбеђује вечиту владавину, тачније све док постоје они којима се може нешто- на законит начин-отети!

Нема ту више ни идеологије, ни морала, ни правде ни примене права! Све странке укључене су у бескрупулозну пљачку имовине грађана, звала се она легално или нелегално финасирање странака, легалне или нелегалне донације, корупција или Закон о начину привремене исплате плата и пензија. Сви су рекетирани на један или други начин!

Тако смо се суочили са “истином” да пензије нису стечена имовина, да су људска права ипак права људи на власти а не свих грађана и да закони одражавају само вољу и интересе људи на власти!

Хоће ли грађани Србије морати поново да се боре за одавно изборену демократију  диктатуре пролетеријата, која је оборена  петооктобарском контрареволуцијом и претворена у “ демократску” диктатуру мањине над већином, остаје да видимо!

„Обманама и самообманама све више тонете у сопствено блато!“

Данас сам са задовољством прочитао реаговање председника Удружења војних пензионера Србије, господина Љубомира Драгањца, саопштеног путем званичног сајта Удружења, на неки текст господина Јована Тамбурића и, с обзиром није имао личне храбрости да га потпише, по одавно наученом сценарију сакрио се иза наслова „Удружење војних пензионера Србије“.

Одавно не коментаришем пензионерско дело господина Љубомира Драгањца а након једног телефонског разговора са њим, наивно верујући у његове искрене намере,  не спомињем више ни његов чин који је имао у Војсци Југославије, да не бих увредио друге људе.

Не коментаришем више ни писања господина Јована Тамбурића, из простог разлога јер сматрам да се заглавио у својој намери избором погрешног метода деловања.

Тако су се господа Драгањац и Тамбурић до гуше заглавили у властита безнађа и безперспективност за решавање проблема војних пензионера те су ови „утуци“ постали једина реалност у њиховој борби за војнопензионерски динар!

Али војнопензионерски динар дају још увек само они који ништа не разумеју нити су икада били способни да схвате на шта су све људи спремни да би се домогли његовог величанства-динара!

Наслов овог текста је позајмљен из саопштења УВПС.

Шта је то толико погодило господина Љубомира Драгањца из текста господина Јована Тамбурића, којима ово није први сукоб у борби за чланство ( динар)?

Очигледно, то је део у коме господин Јован Тамбурић, кроз негативну конотацију, повезује минстра Одбране и господина Љубомира Драгањца, са протестима и изборима? Ја, признајем, никада не бих дао тако неопрезну, а чини ми се и неутемељену изјаву.

Зашто?

Зато што наши протести више не представљају никакав фактор забринутости актуелне власти, а број војних пензионера који су чланови УВПС и скоро сви су чланови СНС и СПС, њих око 22.000 ( извињавам се ако број није тачан), су у политичком смислу, као изборно тело, испод нивоа статистичке грешке!

Али хајдемо даље да анализирамо суштину.

Ја стално добијам потврду да војни пензионери нису ни у траговима у главама актуелних министара одбране, начелника Генералштаба, и да сви путеви воде у Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику и.... како се све већ зове( извињавам се, али немам више ни воље ни живаца да се бавим бесмислицама о томе како се шта зове, јер се ресори мењају према потребама лидера странака).

Ако је тако, а јесте, шта онда господин љубомир Драгањац има са министром Одбране, господином Александром Вулином? Ја знам да многима логика није јача страна, јер су то што су постали, постали против свих правила логике, али какве обавезе министарство Одбране има према војним пензионерима када је реч о пензијама? Закон каже никакве! Осим војног здравства? Онда, јесу ли разговори са министром Вулином бесмислени?

Углавном јесу!

Или ипак можда нису?

А шта ако је бирачко тело СНС и СПС толико „лабаво“ да и тако мала група као што су војни пензионери нешто значи на нивоу Београда?  

Ја мислим да су ипак бесмислени! Јер да нису, одавно бисмо остварили своја права из Закона о ПИО.

Мислим и да су ти разговори најпровиднија манипулација којом се УВПС жели приказати као фактор који се за нешто пита!

Ма дајте молим вас! Ко пита било шта људе од преко 70 година старости? Кога од нас интересује политичка ситуација у Србији? Колико су војни пензионери заинтерсовани да учествују у политичком животу друштва? Политичари у нама виде само руку која држи оловку којом ће заокружити њихово име и презиме на изборном листићу, и ништа више!

А хоће ли војни пензионери добити било шта? Неће! Хоће ли због тога Војска Србије постати мање укључена у НАТО програме? Неће! Хоће ли се неки политичари, бивши, садашњи и будући одрећи вила у Ужичкој да би војни пензионери и бескућници добили било какав стан? Неће? Хоће ли се било ко у овој власти одреће било чега, макар и доручка у скупштинском ресторану, да би војни пензионери добили што им припада по законима. Неће!!!

Коначно, иако сам увек истицао као похвале вредан гест УВПС око социјалне помоћи најсиромашнијим војним пензионерима и он је перфидан начин прикривања стварног стања и бављење послом Министарста за рад, запошљавање и социјална питања. Зато грађани мисле како војни пензионери пливају у парама, и када протестују да траже преко леба погачу!

Све што је господин Љубомир Драгањац изрекао о господину Јовану Тамбурићу важи и за њега. Само, што је „блато“ у коме се он налази много дубље и прљавије – он је на челу највећег Удружења војних пензионера Србије и његова одговорност је много већа. Логиком оваквог става господин Јован Тамбурић нема никакве одговорности, осим личних али небитних грешака.

А што се тиче тврдње господина Љубомира Драгањца о томе како је УВПС репрезентативно удружење, морам да му поставим питање да ли зна шта значи реч „репрезентативан“. Да бих му скратио интелектуалне муке, спустићу ниво промишљања примером: У Србији фудбал игра неколико хиљада фудбалера – али само њих једанаест игра као репрезентација.
Ако пример није помогао онда ћу бити јаснији – господине Драгањац, репрезентативност се стиче снагом идеја, успесима и нарастањем чланства. А УВПС у задњих неколико година, од како губим време са људима Вама сличним, покушавајући да нађем истомишљенике за осмисшљавање аутохтоног и перспективног удружења војних пензионера Србије без намере да рушимо постојеће, ви бележите само поразе, одлив чланства и непостојање било какве идеолошке платформе око које бисмо се ујединили у борби за људска права. Ако није тако, објасните шта се десило у УВП Нови Београд? Ако Вам је за утеху ни ова друга удружења нису ништа боља, и сви се ваљамо у сопственом блату које је реликт прошлости. Ви, једноставно нисте у стању да изађете из љуштуре прошлости и запловите морем интелектуалне слободе мисли!

Политичка злоупотреба генерала Владимира Лазаревића.

Два дана ломим савест због тога да ли да се огласим и изнесем свој политички став у вези са предавањем генерала Владимира Лазаревића официрима и студентима Војне академије у Београду, и актуелним политичким догађањима, да не бих повредио емоције Срба и свих грађана Србије према овом делу српске историје.

Нешто ми не штима у овој ујдурми?

Чињеница да у Србији живе генерали, пуковници и други официри, учесници рата на Косову и Метохији, и да никада нико није дошао на идеју да их позове у војне школе и академије, бар не јавно, баца сасвим ново светло на дешавања у политичком животу Републике Србије.
Зна се да су наши људи држали предавања о ратним искуствима из рата на Косову и у неким другим земљама, а готово да нема земље која није тражила писане анализе о величанствено изведеној акцији стратегијске и оперативне дисперзије материјално техничких средстава и маскирања. Ту је углавном све одавно познато, и ангажовање генерала Лазаревића није било неопходно.

Питање је шта се то ваља иза брда?

Част или пробни балон да се саопшти народу благи заокрет Србије у односу на ЕУ, али и јасно саопштена порука да Србија жели снажнију подршку Русије и НР Кине, као и од неких других великим земаља, битних играча у међународним односима на овим просторима, припала је господину Александру Вулину, који би био најмања колатерална штета за председника Александра Вучића, уколико би пробни балон изазвао снажније потресе и реперкусије по Србију.

У овој политичкој игри жртва је и сам генерал Владимир Лазаревић који је неопрезно прихватио да буде предмет политичке манипулације! Зашто генерал тако лако упадају у замку политичара?  Несхватљиво је да је пристао с обзиром да га је ова држава ладно пустила" низ воду" и испоручила Хагу, и која ће то опет учинити ако моћници процене да он својим предавањима буди свест о потреби супротстављања моћницима! Као што председник Вучић све сваљује на леђа претходника, тако ће и неки други председник све свалити на леђа Вучића а жртве ће опет бити они који пристају на такве врсте манипулације.

Али, откуда држави Србији "аргументи" за гурање прстију у очи моћницима када званично заступа политику уласка у ЕУ? Пуца ли то председник Србије из празне пушке?

Лепо је то што је наша званична политика неутралност са активном и мирољубивом коегзистенцијом са околним земљама и целим светом! Међутим, модел несврставања одавно је у свету напуштен, одавно нема берлинског зида, нема блоковске поделе и нема СФРЈ од 22 милиона становника! Најгоре од свега јесте то што имплементација такве политике уопште не зависи од бројчано мале, економски слебе и војно беззначајне силе, него од интереса великих сила, првенствено САД и Русије а када је економски аспет у питању и од НР Кине.
Несувисле и учестале тврдње председника Србије да Србија има снажну војску нису изазвале никакве коментаре светске јавности, чак ни војних аналитичара, јер знају да је све то фарса срачуната на покретање емоција народа због пада рејтинга владајућих странака Србије, намењене су неупућеном бирачком телу. 

Тиха превирања у Војсци и полицији, најјаче испољена протестима Војног и Полицијског синдиката Србије уз подршку великог дела војних пензионера који су незадовољни енормном пљачком њихових пензија од стране актуелне власти, довођење Турске у позицију да се битно меша у економски живот Србије и омогућавање остваривања вековног сна Турске о успостављању "зелене трансферзале" чиме се директно угрожавају интереси Републике Српске, сумњиви послови са људима из земаља блиског Истока, као и веома нестабилна политичка ситуација на унутрашњем плану - терају председника Србије на овако бесмислене политичке диверзије не би ли скренуо пажњу грађана са битних на небитне ствари и тиме поправио рејтиг странака на власти које већ неколико година не успевају да остваре било какав економски и политички бољитак за Српски народ.

Свакако да су неодмерене изјаве председника Вучића и његових министара очекивано усталасале реакцију америчке администрације и популарисање тих реакција путем домаћих медија личе ми пре на вешто договорену али провидну игру доброг и лошег полицајца, него ли на озбиљан политички заокрет Србије према Русији и НР Кини. Уосталом, јавно критиковати администрацију САД како је имала колаборанте у претходним владама и истовремено желети да се наставе и развијају односи са америчком администрацијом, уз изнету констатацију како је креирање било какаве политике Србије без интереса америчке администрације немогуће, дерогирају се све тврдње господина Вучића о аутохтоности политике коју спроводи.

Вучићева најава да ће саопштити народу садржај разговора са високим представником Стејт дипартмента за овај део Европе и амбасадорм САД у Београду, на телевизији Пинк(?), у ситуацији када је америчка страна одмах обелоданила суштину захтева према Србији, не може бити оквалификована другачије осим јефтине манипулације грађанима Србије.

Жалосно је што у својој намери бесконачног владања Србијом, квазиполитичари поново користе генерале, официре и погинуле људе који су једини доказали своју приврженост Србији.

Истините лажи и лажне истине.

Откако су грађани Србије, којима је омогућено да живе „с оне стране закона“ и на рачун других грађана, устоличили господина Александра Вучића на место председника Републике Србије и тиме пролонгирали суспензију владавине права на наредних пет година, истините лажи и лажне истине - како вам се више свиђа, постале су омиљени вокабулар, почетак и крај сваког јавног наступа председника Србије без обзира на повод јавног обраћања нацији.

Људи који живе „с оне стране закона“ има у свим слојевима српског друштва, од најбогатијих до најсиромашнијих, а највише је оних који преживљавају захваљујући благонаклоности државе према сивој економији и пензионера чије су пензије мање од 25.000 динара и представљају стабило бирачко тело странке која им омогућава какво-такво преживљавање.

Никакву новост не представљају чињенице да српску економију разарају организовани криминал, утаје пореза, неиздавање фискалних рачуна, повећавање пензија сиромашнима из масе новца добијеног отимањем од „богатих“ пензионера које је озакоњено у Скупштини Републике Србије доношењем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија без датума до када ће важити тај Закон, идт...итсл!

Оно што је новост јесте чињеница да господин Александар Вучић својим изјавама о пензијама дезинформише домаћу и међународну јавност ( мада нисам видео нити прочитао да било која инострана агенција преноси те изјаве, што само по себи говори о суштини тих изјава), тврдњама да пензије никада нису биле веће и да сви они који тврде супротно „престану да лажу“?

Није примерено председнику Србије  да седамстотина и четрдесет хиљада пензионера, којима су смањене пензије назива лажовима!

Коректно би било да председник Србије каже како новцем од наших пензија држава финансира социјални мир, смирује незајажљиве апетите бирачког тела СНС, СПС и остали коалиционих паразита , и покрива лоше пословање јавних предузећа од којих су многа доведена у такво стање због финансирања политичких странака. Прича о томе како се политичке странке финансирају на легалан начин не држи воду, а и сам председник Србије то тврди, али за друге странке које нису у позицији у којој се налазе странке на власти.

Дакле, од дела пензије који мени„ богатом пензионеру“ држава одузима сваког месеца, финансира се повећање пензија за неких двадесетак пензионера чија су примања мања од 25.000 динара.

Оно што председник Србије не зна, неће да зна, или га политички „насанкавају“ његови сарадници јесте чињеница да Фонд ПИО доставља обавештење о износу пензије на основу Закона, и колико је умањена на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија! За сваки случај-када Старзбур пресуди против државе Србије!

Од дана примене спорног закона, например, моја месечна пензија у апсолутном износу је мања око 18,5% ( варира због процента умањења и релативног повећања- умањење је у почетку било највеће).

Поставља се питање како то да моја пензија „никада није била већа“ како тврди председник Србије?

Била је господо, и то је чињеница!

Пред овом чињеницом естрадни изливи одушевљења председника Србије постигнутим резултатима, када је реч о пензијама, делују смешно и образованом грађанину говоре много тога. Међутим, познато је и то којем делу грађана Србије су намењене те неистине и полуистине. Тај део Србије је отворено на страни политике коју су још комунисти применили 1945. године -  придобијање народних маса отимањем од богатих и дељење сиромашнима. Истини за вољу, комунисти су створили јаку и модерну државу, а данашњи експропријатори је уништавају!

Забрињавајуће је стање морала српског друштва. Политику отимања од оних који су створили некакав стандард и помагања оних који нису ништа учинили за ово друштво, подржавају најсиромашнији грађани, пензионери и избеглице и они су по правилу гласачко тело странке која спроводи такву социјалну политику.

Ово је веома опасан тренд који доводи до социјалних незадовољстава опљачканих и до нарастања апетита оних који се користе снагом своја два прста и права гласа. Ако било ко може према средњем слоју српског друштва да примени меру ограничавања законских права над имовином у корист друге друштвене групе, која обезбеђује странкама на власти опстанак, онда од принципа уставности и законитости и једнакости грађана пред законима нема ништа!

Како објаснити енормно велики број грађана Републике Српске који су фиктивно пријавили место боравка у Србији и добили личне карте грађана Србије?

Основни принцип модерне државе – једнакост грађана пред законима, нарушен је усвајањем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија!

Пензије су веће само за неке грађане, вољом странке на власти!

Онога момента када изманипулисани страначки пензионери пређу износ од 25.000 динара, и на њих се примењује Закон на део преко 25.000 динара?

Отимање пензија неће бити заустављено док су на власти странке које су га донеле!

Али ни довођење других странака на власт није гаранција да ће се поштовати принципи уставности и законитости. Проблем је далеко сложенији и он се не решава довођењем шрафцигер индустрије у Србију и запошљавањем педесетак радника у срединама где треба обезбедити партијску већину у локалној самоуправи.

За то време док наша деца, доктори наука, ижињери и лекари граде земље запада, квазиполитичари Србије урушавање Србије проглашавају историјским успесима?

А да, умало да заборавим – да ли се сећате шта то беше „зелена трансферзала“ и као се она операционализује у пракси!?

 

Стратегија меса и месних прерађевина.

На званичном сајту Удружења војних пензионера Србије, 16. јуна ове године, написано је саопштење које гласи:

„Председник УВПС Љубомир Драгњац и директор ,,Yuhor-export“ AD Драган Миладиновић потписали уговор о пословној сарадњи. Реномирана фирма из Јагодине се уговором обавезује да члановима УВПС омогући да у продавницама тог производно-трговинског ланца широм Србије купују деликатесну робу уз попуст од седам одсто, а свеже месо с попустом од три одсто, с тим да се попуст неће примењивати на артикле који у тренутку обављања куповине већ налазе на неком попусту или акцији.
Услови повлашћене продаје важиће само за куповину која се обавља готовином (укључују се и плажање картицама), а приликом одложеног плажања неће бити зарачунаване камате. Куповина чековима моћи ће да се одлаже до 90 дана, али без попуста.
Технику остваривања попуста, списак продавница ,,Yuhora“ и све друго значајно за ову акцију, објавићемо за неколико дана.

Напомињемо да ће попуст моћи да користе само чланови УВПС, уз презентовање чланске карте.“

Не одбацујем могућност да је аутор ове колумне из неког другог света и да не разуме суштину хуманитарног бизниса председника УВПС господина Љубомира Драгањца, иначе генерала у пензији, али чињенице у вези са делатностима овог удружења које има нереалне амбиције да буде фактор заштите права војних пензионера Србије од тираније власти и  приземног склапања уговора о пословној сарадњи која се односи на месо, месне прерађевине и деликатесе, дају ми за право да поставим питање о чему се заправо ту ради?

Руководство тог удружења су углавном бивши генерали и пуковници и звучи дегутантно да се они данас баве месом и месним прерађевинама, када су војни пензионери највише погођени нецивилизацијским смањењем пензија. Реалније би било да се то Удружење бави организацијом смислених протеста  ширих размера због прећутне пљачке образованог дела грађана Србије, него што се бави месом и месним прерађевинама, готовином и попустима на акцији.

Опет, могуће је да аутор ове колумне има нереално високе стандарде и да је акција председника УВПС, као потписника уговора са „Јухор-експортом“, реалан домет тог удружења?

Међутим, да ли ствари стоје баш тако?

Последња реченица саопштења објашњава суштину:

“ Напомињемо да ће попуст моћи да користе само чланови УВПС, уз презентовање чланске карте“.

In medias res!

Дакле, само чланови УВПС!
 

Да бисте постали члан морате да плаћате чланарину.

Када нисте у стању да мотивишете људе да се учлане у УВПС ( које одавно не штити виталне интересе војних пензионера, и због тога је евидентно константно опадање броја чланова), онда се прибегава оваквим бесмислицама да се дође до чланарине!

Не оглашава се руководствоУВПС у вези са Косовом и Метохијом, придруживањем Европској Унији, нити се стварно супротставља спорном Закону о привременом начину исплате пензија, нити га ти озбиљни проблеми интересују.

Оно што интересује руководство УВПС, према датом сопштењу, јесу бизнис и чланарине!

Или аутор греши када од руководства УВПС очекује више домете?

Могуће је да зато Народна скупштина Републике Србије и не реагује на протест председника УВПС господина Љубомира Драгањца у вези са поднетом Народном иницијативом за престанак важења споменутог Закона о пензијама!

Што не иде не иде!

Или се бавите политиком или месом и месним прерађевинама.

У првом случају биће чланова и чланарина а у другом.....ствари су јасне!

Војни пензионери Србије своје виталне интерсе могу да заштите једино путем иституција парламентарне демократије. Ово значи да морају да оснују своју политичку странку, која ће у средишту програма имати заштиту виталних интереса државе Србије. Удружење војних пензионера Србије има потребну инфраструктуру за оснивање политичке странке. Нама би се прикључила и она Србија којој су обе ноге у Србији а не једна у Вашингтону а друга у Бриселу.

Први корак је да се определимо – јесмо ли за месо и месне прерађевине на попуст уз чланску карту УВПС и презрив поглед грађана, или за живот достојан човека у 21. веку?

Одговор господину Славиши Голубовићу.

На Васкрс ове године, с обзиром на кишовито време о чему ме је Фејсбук упозорио поруком да останем у кући јер у Београду пада киша, као да ја сам не могу да погледам кроз прозор, испративши сина, снају и унуке на авион за Брисел, „зајахах“ омиљену пензионерску играчку компјутер и накачих се на Фејсбук.

Случајно, поред Васкршњих честитки и неизбежних информација о посети премијера Александра Вучића 250.рбр ПВО у фармеркама, џемперу и јакни, што се многима није свидело а ни мени, иако имам поприлично слободоумно мишљење за војног пензионера, налетех на расправу о публикацији – књизи аутора Славише Голубовића, "Пад ноћног сокола", коју је издао „Медија центар Одбрана“,  институција Министарства одбране Републике Србије.

Сетих се да сам читао полемику неких учесника о славном обарању Ф 117, која је обиловала незадовољствима неких учесника, оспоравањима аутентичности времена и личности, али време често учини своје и тешко је имати своје мишљење о догађају ако нисте директан учесник. Понекад ни инсајдери не виде целину догађаја – виде и познају само делове целине.

Често се дружим са једним официром, ракеташем, чија су ми знања о нашим системима ПВО позната, који је технички јако образован и његово мишљење о знањима неких људи који су у време распада СФРЈ били на командним дужностима а који се данас јавно експонирају у јавности као „свезнајући ракеташи“ је веома негативно!

Лично, сматрам да је Медијски центар Одбрана, као део Министарства одбране, у функцији очувања традиције, пропаганде и морала Војске Србије и да о неким литерерним вредностима тих издања не може бити говора. Те публикације се деле по јединицама да би оправдале своје постојање и као сведочанства историје. И то је у реду. Нормално је што је Одбрана тезга за војне пензионере! Ко би други објављивао такве садржаје?

Ја на Фејсбуку имам профил „Мишо Савић“ и сви који ме познају знају да сам то ја. Слику од пре 40 година нисам ставио јер ме људи не би препознали, а слике моје супруге и чланова породице су ипак моја интима, као и бројеви телефона, датуми рођења, славе, адресе, где станујем,  ко су ми пријатељи, које болесети имам, и шта ми је на столу када славим! Не спорим ништа! Ко воли да се слика, да избаци стомачину на слици са летовања у Грчкој тако да му се купаће гаћице не виде, да држи коску од плећке испред разјапљених уста, да гурне флашу пива „с рози“ у пола грла и напише „успомена са обиласка српских манастира“, нека то ради!

И тако...., напишем ја коментар на Фејсбуку:
„

Miso Savic Сасвим случајно сурфовање ме одвело да читам ову расправу ракеташа. Случајно, познајем одлично једног официра ПВО. Да је одличан, верујем му, јер сам радио са њим и знања су му далеко изнад осталих припадника ракетних јединица. Његова оцена "сјајних ракеташа" у овој расправи је таква да је срамота јавно је написати. О квалитету књижевних дела, било које врсте, које издаје Одбрана, не вреди полемисати, јер су сва испод било ког критеријума осим критеријума интерне употребе! Лично, то је најобичније пензионерско тезгарење!“

На мој коментар, одговором ме удостојио извесни Славиша Голубовић, колико читам пуковник Војске Србије, који гласи:
„

Slaviša Golubović Господине Miso Savic ставите Вашу слику па онда дискутујте. Немам високо мишљење о људима који немају ону ствар (мушку) да се потпишу на написано - да ставе и слику на профил, а у директном контакту ван овог виртуелног света се понашају као она ствар (женска).
Тај неко, без имена и презимена је одличан, а сви остали су никакви. Што не рекосте како се тај зове!? Интенет је чудо.“

Да би онда у њему прорадио истраживачки дух и врло брзо утврдио мој идентитет и славодобитно га објавио као:

„

Slaviša Golubović Господине Miso Savic за једног бившег војног дипломату ружно је да овако пише, да се представља лажно и крије иза другог имена и презимена.

„

Написао сам ја одговор господину Славиши Голубовићу, али изгледа на погрешном месту и тог одговора нема! Можда грешим, можда је негде, али ја га нисам могао наћи, а штета  би била да лишим господина Голубовића права на реплику, и зато пишем одговор.

Да кренемо редом и анализирамо шта је написао господин Славиша Голубовић, пуковник Војске Србије?

Прво његово запажање јесте да без моје слике нема дискусије? Не схватам да слика може допринети дискусији? Или ипак може. Ако је рецимо претпостављени у питању онда иде оно „тако је шефе“ или ако је потчињени оно „ не лупетај, не разумеш ти то“?
Господине Славиша, Ви не схватате разлику између слике аутора и писане речи!

Друга реченица пуковника Војске Србије је још инспиративнија за анализу. Господин Голубовић нема високо мишљење....? Високи су људи, зграде, дрвеће итд, а мишљење то не може бити. Како треба написати? Е па не могу ја да Вас учим. То сте требали да научите у школи у Пријепољу!

Господин Голубовић тоне све дубље тврдњом да се текстови потписују оном „мушком ствари“? Како ли се уважени господин потписавао на промоцији своје књиге?Мора да су даме биле шокиране! Ипак мало подучавање – на каже се :“потпишу на написано“ него - потпишу написано!

Коначно, експлозија логичког закључивања господина Голубовића дешава се констатацијом :“ а у директном контакту ван овог виртуелног света се понашају као она ствар (женска).“?

Не чини ли Вам се господине Голубовићу да она мушка и женска ствар доминирају Вашим аргументима. Можда би Фројд могао да Вам помогне. Или се ипак ради о домаћем неваспитању.

Ваш други коментар показује да немате елементарна знања о безбедном коришчењу интернета. Дајете квалификације  за дела о којима ништа не знате и која то у меритуму нису. Какво лажно представљање? Знате ли уопште шта је биће кривичног дела лажног представљања? Дакле, Ви мислите да је Нушић био преварант јер је имао псеудоним Ахибијад Нуша, Јосип Броз јер је био Тито, Ђуро Пуцар јер је био Стари? Сваки глумац или писац светског гласа има надимак, скоро да никоме име под којим га знамо није право! Појма Ви немате о приватности личности! У свету дипломатије обавезно је питање који вам је надимак. И ако га имате, људи вас ословљавају тим надимком у обичној, неформалној комуникацији. Дајете себи за право да објављујете мој идентитет? Ко Вас је за то овластио без моје сагласности?

Постављате на интернет плакету коју вам је уручио директор Медија центра Одбрана? Каква част? Која величина од пера?

Ако желите да полемишете са мном, чините то на културан начин како доликује пуковнику Војске Србије.

Ко кога и зашто подржава?

На недавно одржаном протесту пензионера Србије, у организацији Удружења синдиката пензионера Србије и Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије, 28. марта на Тргу Николе Пашића, прочитано је и писмо подршке Војног синдиката Србије.

На званичном сајту Војног синдиката Србије то писмо подршке није објављено. На мој допис електронском поштом Војном синдикату Србије са молбом да ми доставе информацију да ли је и којим медијима достављено писмо подршке, одговорио ми је господин Предраг Јевтић текстом:“ Ваша порука је примљена“?

У протеклих годину дана Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије активно је помагало јавне активности-протесте Војног синдиката Србије, значајним присуством војних пензионера и говорима председника тог удружења, господина Јована Тамбурића, који је тим говорима и подршком ВСС изазвао неоправдане реперкусије по УСПВЛС.

Ја сам у више разговора са господином Тамбурићем изразио жељу да се састанем са руководством ВСС да бих се лично уверио у капацитете и намере руководства ВСС, као и ради договора о обиму и методу међусобне подршке.

Нажалост, разговор са челницима ВСС Србије, као ни са челницима неких политичких странака ( осим са Бошком Обрадовићем), с циљем прикупљања података за процену о смислу сарадње и позитивним ефектима те сарадње по статус војних пензионера Србије, нису реализовани уз моје присуство, а неки реализовани разговори и без присуства Јована Тамбурића, све више су ме уверавали да ствари не иду добрим током и да је читава представа о заједничким интересима фикција срачуната на промоцију појединаца.

Такво понашање УСПС, ВСС као и господина Тамбурића резултирало је мојим прекидом било какве активности у УСПС а касније и оштрим сукобљавањем са ставовима Јована Тамбурића у вези са подршком УСПС, ВСС и подршком Вуку Јеремићу и Саши Јанковићу, које је имало за последицу моје иступање из чланства у УСПВЛС.

Оно што је битно јесте чињеница да никада мање војних пензионера није било на протесту 28, марта и да су „председници“ удружења војних пензионера више окупирани личним амбицијама него никада угроженијим правима војних пензионера Србије као јасним одговором прозападних снага пензионисаним припадницима Војске Југославије. Оно што агресор није успео агресијом успешно завршава мерама Владе Србије.

Због несхватања времена у коме живимо и наше реалне позиције и снаге у друштву, трпимо поразе због, вероватно, процедуралних грешака УВПС приликом подношења Народне иницијативе Скупштини Србије,  брзоплетог везивања за удружења која нас не желе осим као пчеле радилице у реализацији властитих интереса, пружања подршке ВСС  који реално нема никакве интересе да помаже војне пензионере јер то објективно и није у стању.

Уместо да све своје снаге усмеримо на стварање једне нове, јединствене и времену примерене организације удружења војних пензионера Србије, која ће бити у стању да се на релевантан начин наметне као озбиљан партнер Влади у одлучивању о судбини војних пензионера, ми због неспособности појединаца, уз коју обично иду и друге негативне карактеристике, тонемо све дубље.

Зар није време да на чело разних удружења војних пензионера дођу људи који себе не виде као посланике  у Скупштини или као реактивиране генерале и пуковнике?

Будућност Србије је са Српским покретом Двери.

Откако је председница Скупштине Србије Маја Гојковић расписала избор председника Србије за 2. април ове године, политичка сцена Србије се прилично узбуркала и необично асоцира на покрет Sturm und Drang, протест против свих дотадашњих социјалних, политичких и естетских идеала и норми тога времена, стремећи идеалима слободе и хуманости.


Кандидати за председника Србије као да желе да надмаше и саме родоначелнике покрета  „Олује и нагона“ Фридриха Шилера и Јохана Волфганга вон Гетеа, у жељи да бирачком телу наметну амнезију шта нам се све дешавало за време док су се смењивали на власти читавих 26. година, и не бирају начине да остваре циљ заборављајући да та обећања одавно личе на обећања проститутке како више неће то да чини и да ће српски народ њиховим избором коначно постати слободно и хумано друштво!

Како је проституција најстарије занимање на свету, логично се, некако сам од себе, намеће закључак да је то и политичка проституција, те да је не треба олако схватити, када се пласира већински политички неписменом српском бирачком телу.

Српска, већинска, јавност не бави се узроцима опште декаденције нације и некритички прихвата стање као нормално, покушавајући да плива у тој моралној каљуги колико год је то могуће дуже. Све оно , што су други стварали а садашњи срушили, покушавамао да правдамо неолибарализмом и транзицијом, као да ти концепти друштва и економије у себи садрже пљачкашки концепт, тако својствен моралу српске „елите“. Тако прихватамо без трунке савести урушавање принципа уставности и законитости, владавине људских права, индолентни смо према дискриминацији, а морал је прогнан из свакодневног живота.

Несхватљиво је да већ тридесет година на нашој политичкој сцени доминирају ненародне странке, које само мењају појавне облике, а неке не раде ни то, и успевају да идентичном реториком придобијају бираче?

Под офуцаном и демагошком политичком флоскулом о демократском друштву доживели смо грађански рат, економски слом, агресију перјаница савремене „демократије“, губитак територије, прикриван губитак државног суверенитета и отимање личне имовине!
Србија и даље није у стању да препозна шта јој се дешава или нема снаге да било шта промени!


Нема странке на српској политичкој сцени која није инволвирана, у мањој или већој мери, у уништавање властите државе! Све што су могли урушити, урушили су – територију, економију, одбрану и безбедност, правосуђе, здравство, школство, културу, веру...списак је бескрајан.
У таквој атмосфери бирамо новог председника Србије! Кога изабрати? Кога изабрати када смо сигурни да се ништа неће променити јер је све „већ виђено“. С друге стране, бојкотовати изборе, најгоре је решење.

Након властитих превирања, Српски покрет Двери и његов председник Бошко Обрадовић улазе у трку за председника Србије – неукаљани. Програм покрета је прихватљив – која странка има неприхватљив ? Модеран, национално обојен са елементима савремене социјалдемократије! Што је најбитније, Двери се не могу повезати ни са једном афером, криминалом или утицајем страног фактора. Супротно, показали су својим јавним наступима да су за поштовање принципа уставности и законитости, присутни су на сваком скупу где се људи оправдано боре за своја права!

Појавом Двери највише су добили пензионери Србије, јер је пљачка пензионера често постаљано питање на седницама Народне Скупштине, а прваци Двери својим присуством на протестима пензионера и практично потврђују прокламовани програм!
Ако призовемо политичку  рациналност, онда преко 740.000 пензионера Србије има и те како добар разлог да гласа на председничким изборима за Бошка Обрадовића. Као и сви они који су схватили да нас они који су нас довели у овакво стање из њега не могу извући!

Дакле, између прошлости, садашњости и будућности, треба гласати за будућност.

А боља будућност је, судећи према свему, у Српском покрету Двери!
 
Напомена: Текст није лекторисан

Одсећи хидри краке.

Поштовани пензионери Србије,

Ја сам, као и ви, пензионер а имам и поприлично година живота. Уместо да време проводим учећи унука и у игри са једногодишњом унуком, ја, као и већина вас, не могу да осетим то задовољство јер су ми деца напустила Србију! Сада, преко „Скајпа“ моја супруга и ја помажемо унуку да савлада француски језик уместо да га учимо да воли своју земљу и свој, српски језик!

Знам ја да нисам једини чији се корени овде гасе, има нас на хиљаде! Готово да нема породице у Србији из које неко није натеран да „добровољно“ бежи од овог зла које се дешава српском народу. Српском народу, који цео свет види као вредне и способне раднике и одличне стручњаке! А то зло се запатило од деведесетих наовамо и само мења облике и пружа пипке као стокрака хидра у намери да нестанемо као народ! И говори нам како смо нерадници, како смо незадовољни платом од 200 еура, као смо рај за капиталисте када радимо за најмању надницу у Европи, када нам се уместо озбиљне економије нуди некаква жичана мануфактура? Хеј , човече, на стотине радника провлачи каблове између ексера и прави електричне инсталације за „светски реномиране фирме“. Прави привредни бум! Зна ли глава те стокраке хидре да је то технологија од пре 2. Светског рата и мора ручно да се ради! Да моташ цели радни век изолир траку око каблова?

Пред нашим очима та стокрака хидра својим пипцима уништава све што вреди у Србији – економију, војску, морал, територију, вулгаризује веру и Православље! Дојучерашњи атеисти постали су напрасно верници у првом реду сваког верског догађаја резервисаног за ударну вест у информативним гласилима истих тих дојучерашњих атеиста.

Та хидра која је превазишла и саме камелеоне у мимикрији мења своје облике! Звала се комунистичка, па социјалистичка а онда социјалдемократија! А та социјалдемократија родила је на десетине мутаната способних да прождеру све што народ створи. Толико је прождрала да смо ми пензионери остали голи, што се каже „до коже“! Али, нећемо дуго да чекамо, гулиће нам и кожу, ако не кажемо, доста!

Хоћемо ли ми дозволити да се та хидра, премешта са трпезе на трпезу и несметано наставља да ужива у започетој гозби? Хоћемо ли ми, својим гласовима да учествујемо у њиховој гозби?

Ја нећу хидри да дам свој глас и рећу ћу вам зашто нећу!

Нећу зато јер не пристајем да будем израбљиван 21. веку. Европа је тај период прошла пре 100 година!

Нећу, јер не пристајем да ми неко узима пензију како му се ћефне, а да другоме даје, опет како му се ћефне!

Нећу јер је толико бахата и дрска да већ 26. година лаже овај народ како је светла будућност на хоризонту!

Нећу јер јер те и тужи и суди како јој се ћефне!

Нећу јер је отерала младост Србије а оставила само оне којима може да манипулише како јој се ћефне!

И могао бих тако да настављам да набрајам до судњега дана зашто нећу да им дам глас!

Ја ћу да дам свој глас ономе ко ми све то није радио све ове године.

Постоји ли таква политичка странка којој пензионери Србије могу да верују?

Дуго је није било!

Али појавила се. Без велике помпе! Једва се изборила да на поштен начин пређе цензус! Али изборила се!

И ево је ту.

Српски покрет Двери!

Све на што се председник Двери Бошко Обрадовић обевезао према пензионерима Србије, испунио је!

На великом протесту пензионера Србије био је одмах иза руководства УСПС. Све време протеста. Није дошао само да се слика.

Политички програм Српског покрета Двери није политички памфлет! Он је реалност за коју се боре млади људи. Зер није највећи апсурд да пензионере подржавају млади људи док исти ти пензионере седе у својим собичцима заробљени наметнутим мишљењем о томе како нам је одлично јер смо живи?

Ја верујем тој младости. Она је извор прогреса! Младим људима је Србија у срцу!

Зато ћу свој глас за председника Србије дати Бошку Обрадовићу!

Време је да стокракој хидри одсечемо краке. Учинимо то на председничким изборима.

Ми пензионери и наша деца заједно!