Медијско сецирање државе

Не знам зашто, али стално се присећам некада научене приче о методима прикупљања обавештајних података. Наиме, у 2.светском рату, Енглески РАФ имао је проблем да пронађе војне објекте у којима се су складиштене и одакле су лансиране ракете на енглеску територију, највише на Лондон. Сваки покушај да се до података дође агентурним путем није давао резултате а онда се неко у енглеској војнообавештајној служби досетио да има и других начина да се дође до вредних обавештајних података - легалним путем - преко медија.

Име главног инспектора хитлеровог ратног ваздухопловства и ракетних јединица није било тајна, као ни то ко му је била супруга. Тајна је била где инспектор иде у инспекцију и то немачки медији нису објављивали, али су објављивали да је супруга главног инспектора била у хуманитарној мисији у том и том месту, у сиротишту у том и том месту, да се појавила на отварању тог и тог догађаја у том и том месту!

Позната супруга познатог политичара, као што је ред у цивилизованим друштвима, прати свог супруга. И док он инспекторише оружане снаге или води политичке разговоре, супруге се баве хуманитарним и меценским активностима. Тако је и дан данас!

Проницљивим аналитичарима енглеске војнообавештајне службе није било тешко да уоче где су се налазили тражени војни објекти. Пратили су само активности супруге главног инспектора и 90% података је било на длану. Све остало, тачна локација објектата и дејствовање по њима авијацијом, била је војничка рутина!

Опет не знам зашто, стално се присећам речи професора српског језика Девете београдске гимназије покојног Милана Влајина, који је за ученике који стално ћуте знао да каже: „ Са њима ми је најтеже. Не знам да ли ћуте јер су толико мудри или  су толико глупи да не умеју ништа да кажу“.

Последњих  неколико десетина недеља пратим емисију „ Утисак недеље“ ауторке Оље Бећковић, и запазио сам на први поглед нормалну новинарску оријентацију да у емисије доводи саговорнике који припадају позицији, опозицији и интелектуалцима- наводно објективним аналитичарима. Гости су веома репрезентативни – шефови странака, министри и релевантни представници Скупштине Србије. Њима се у емисији телевизије Б 92 придружио и сам Председник Србије као саговорник новинарке Љубице Гојгић.

Користећи се више или мање вештим вођењем емисије новинара телевизије Б 92, и толико пута доказане политичке неопрезности, нарцисоидности и естрадофилије наших политичара, у свакој емисији исплива на површину понешто од „прљавог политичког веша“ тако да је свакој држави, организацији или појединцу, који имају било какве политичке аспирације према Србији, јасно са каквим „ политичким потенцијалом“ имају посла. Толика политичка неодговорност за изговорено, наивност процена и крајње неприкривена манипулација бирачима, са искључивим циљем да се што дуже остане у „политичком седлу“, не може се видетети нигде у политички озбиљним државама! Емисије личе на познату причу о нарученом истраживању одређене друштвене појаве - само реците шта желите да постигнете истраживањем и то платите а наш је посао да добијете резултате које желите!

Да ли постоји или не постоји намера да се поједини актери српске политичке сцене политички дискредитују без обзира не реално негативне последице по државу, није јасно, али да има ту нешто што се „ваља иза брда“, има. Хтели ми то или не, гледаоцима се намећу закључци да није исто хтети и волети да будеш политичар и стварно бити политичар;  једно је волети уметност а друго бити уметник; једно је мислити да си паметан а друго је бити паметан. Коначно,  једно је причати да волиш свој народ на Косову а живети у Београду а друго под истим условима делити живот са народом на Косову! По правилу, након сваке емисије гледалиште постане богатије за још неку недоследност вечитих политичких прегаоца од омладинских дана до старачког дома.

Јасно је да се пред очима српске јавности сваке недеље дешава медијско сецирање државе, од кога дугорочно гледано, штету има само народ Србије.

Па шта с тим, рећи ће све демократе ове земље!

Што се тиче последица по учеснике јавног обезвређивања политичких противника, уколико за то постоје материјални докази, подржавам тренд новинара. Међутим, последице не сносе политички актери него грађани!

Краткорочно гледано, ради се о већ виђеном и вешто вођеном предизборном позиционирању бивших стрнака из „демократског блока“. Оно што се „ваља иза брда“ јесу нови избори као последице неуспеха странака на власти да добију датум за почетак преговора о придруживању Европској унији. Да датум нећемо добити под нашим условима, то је ваљда јасно сваком имало озбиљном мислећем бићу. Једноставно, економски развијена Европа нема интереса да нас, са економијом која би да само узима и ништа не даје и са безбедносним проблемима који никоме нису потребни, прими у своју алијансу и нема интереса да се ангажује на проналажење решења које би ишло на руку Србији. Да не говоримо о томе да иза окупације Косова и Метохије стоји бездушна и енормно брза експлоатација свих природних ресурса!

Ствари стоје супротно! Да не говоримо о историјским разлозима који су позадина свих антагонизама вечински католичког дела Европе према Србији.

Запад чини све да дефинитивно уништи кредибилитет Србије као државе. Наводна брига запада за Србију, путем финансирања економског развоја Србије, је политичка флоскула наших партија за интерну употребу спинована путем властитих медија. Када је запад у питању треба се присетити изреке:“Чувај се данајаца и када ти поклоне носе“!

Да политичка „елита“ свих табора жели нове изборе јасно је сваком ко разуме манипулативну технику политичара у игри званој „опстати на власти по сваку цену“. Осим изборних обећања народу и по тој основи захватања пара из државног буџета већина лидера ништа друго нити зна нити може да уради. Што се њих тиче они би да буду у вечитим изборима, јер када се освоји власт онда се мора нешто и урадити и почиње да делује позната логика:“Освојити власт и није тешко, тешко је остати у њој“.

Када имате слабашну економију базирану на иностраној помоћи без стварне жеље да покренете властите ресурсе, кад имате војску конципирану на моделу 2. светског рата, технички инфериорну и међународним обавезама преузетим након 2000. године неупотребљиву као било какав „аргумент“ за решавање територијалних проблема и организовани криминал као доминантан облик понашања у већини сфера државне управе, здравства школства итд, не остаје ништа друго него да се генеришу оправдања за опстанак на власти.

Народу се пласирају избори као виртуелни чаробни штапић који ће казнити „неуспешне“ на власти и својом вољом довести нову гарнитуру истих људи који су у српској политици преко двадесет година. Србија и српски народ стално изнова ударају у исти камен! Да ли нам то треба?

Напомена аутора: Текст није лекторисан