Време понижавања

Када социјално и ментално незрели родитељи изроде децу и затим се уз гомилу нељудских потеза разведу, једина права жртва су деца.

Слична је прича са државама, њиховим „лидерима“ и народима. Разлике готово да не постоје – и дете и народи проводе живот недостојан човека у 21. веку.

Историјски предодређена да не буду срећна, балканска деца, изрођена по правилу у  лошим политичким браковима, и сама усвајају модел понашања родитеља и настављају са истим понашањем без икаквих наговештаја жеље да се ланац балканских глупости прекине.

Кад би ми нека натприродна сила понудила могућност да бирам време и место када ћу и дге ћу да се трансформишем из духовног у материјални облик, сигурно је да то не би била балканска баруштина у којој царују несхватљиви модели понашања.

Елем, након многих година апстиненције од благодети морског сунца и воде, притиснут физичким болестима које незаобилазно иду уз живљење какво нам је неразумна политичка елита одредила као судбину, реших да упознам своју отаџбину Србију, некадашњу Јужну Српску Покрајину а потоњу братску републику Македонију и  народ  и море пријатељске нам Грчке која нас је у овој суровој балканској кланици увек подржавала. А то је најбоље доживети ако путујете аутобусом. Колима никако, јер гледате једним оком испред себе да не ударите у неки трактор, а другим у ретровизор да вас не покупи неки побеснели новокомпоновани Макс. Авионом никако није добро путовати, јер са висине, да се не лажемо, не видите ни варошице а камо ли људе. Виде се само повремени одсјаји базена на сунцу испред вила изграђених напорним политичким и транзицијским радом до дубоко у ноћ.

И..тако, крену  група, углавном пензионера, да вида и зацељује радом заслужено стечене болести и понеки млади брачни пар, факултетски образован али без посла, у авантуру звану последња и најјефтинија смена летовања у Грчкој. Али, ни организатор путовања није од јуче - путује се ноћу тако да ништа не видите од лепота отаџбине – предивни коридор десет, обрађена поља и у шпалиру предивно воће, смислено распоређену индустријске објекте чији се фабрички димњаци дижу високо у небо, уређене водотокове и хидромелиорациону мрежу канала и будућу трасу канала Дунав-Велика морава-Јужна морава-Вардар (који због сокола што пије воду) углавном личи на већи поток-до Солунског залива. Не може се видети да Морава припада црноморском сливу а Вардар егејском, што значи да постоје значајне висинске разлике. С обзиром да је био мрак туристички водич био је пресретан што не мора да нам објашњава шта је то бифуркација Неродимке код Урошевца. С обзиром да је ћутала и у Гркој, у коју смо ушли у сунчаним јутарњим часовима, углавном је добро што јој се умеће туристичког радника састојало у најављивању „пиш“ и „кафа пауза“ којих,чини се, има више од историјских чињеница у античкој и садашњој историји Грчке.

Елем, дође време да напустимо Србију. Мркла ноћ... Туристички водић у тишини покупио пасоше! Ми ко јагањци....утихнули...мук...увукао се неки страх од силе... Само дизел мотор даблдекера „волво“ лагано шапуће и загађује околину. Нешто се чудно дешава. Нема колоне возила...све је празно. Нема пограничног полицајца....Нико не сме да пита шта се дешава...Додуше, дешавају се нека повремена излажења људи са пиштољима и у неким јакнама и њихово још брже нестајање. Паде ми напамет да бих могао пук војске да протерам преко граничног прелаза и да нико не би реаговао. Насмејах се сам себи на такву сулуду идеју. Додуше, прелазило је и 20 усташа 1972, па камиони наоружања за Туђманову усташко геноцидну творевину, па ....али нећу о томе...темпо пасато...било па прошло. Истини за вољу, осим избеглица из ратовима захваћених земаља Блиског истока, сви би да оду из Србије. Нико неће да долази. А и они који нам долазе нису баш од неке користи. Ваљда морају, по задатку.

Време пролази. Сати су ситни. Неко тихо поче да пева саркастично;“Тихо ноћи моје злато спава“. Јави се водич са молбом да будемо тихи и да стрпљиво сачекамо пограничног полицајца да прегледа или покупи пасоше. Више ми не помаже ни контролок да сузбијем налет  ХЦЛ у желудац. Након два и по сата стајања испред рампе државне границе појави се локални погранични полицајац и нареди водичу да донесе пасоше и преда му их. Док водич преплашено узима кутију са пасошима, полицајац значајно шета испред аутобуса и с времене на врема погледа у небо. Помислих, нешто се горе дешава, па и ја, професионално деформисан, погледах горе да видим шта се дешава. Жена ме муну у ребра:“Не зајебавај се... вратиће цео аутобус“. Брзо схватих да је жена у праву у фиксирах поглед тако жељеној другој линији пробоја-македонској граници. Биомеријски пасоши прегледани су пола сата.

Нешто мало се разумем у електронику, учио сам колико је то наука тражила, знам да се биометријски обрађен пасош веома брзо провери, али добро...кад год службеница ради маникир испод стола на шалтеру пукла је веза са сервером, мада она мисли да је сервер...уствари грешим, не мисли она ништа.

Закључим да се детаљна провера података и идентификација лица ради због тога што готово сви у аутобусу ваљају беле прашкове и разнобојне пилуле чудних назива. Претрнух од страха ако погледају мој пртљаг, који се углавном састоји од лекова страног порекла.

Скоро три сата смо провели на граници чекајући, нико не зна шта и зашто. Или је у питању нешто друго? Али, нико се не буни..у својој држави! И то је оно што ме изненађује. Стално нам дају епитете како смо бунтован и правдољубив народ! Ма хајте....молим вас!

Ни братко  са македонската стране не остаде дужан. И код њега одстајасмо али о комшијама све најлепше...да се не мешам у међудржавне уговоре и међународно право! Бољи познавоци међудржавних односа Грчке и Македоније од мене, три старије даме са штаповима, изнеше процену да нас македонски полицајци намерно задржавају да напакосте грцима због имена Македонија. Један старији господин, очигледно добро информисан, устврди да Македоније неће ући у Европску унију ни за сто година због те балканске ујдурме са Грчком и да нам се црно пише сигурних сто година чекања на граници због тога. Наводно, иза свега стоји „велики брат“ који подржава Македонију јер је одмах признала сецесију Косова.

Грци...види се....Европска унија...прођосмо а да нисмо имали времена ни за неизбежну „пиш паузу“. Сви смо очекивали дивно сторију о античкој Грчкој, оној о којој смо учили у основној школи и гимназији. Цврц милојка. „Кафа вам је толико еура, ВЦ је иза пумпе, полазак за 20 минута“, огласи се водич.

Пролазећи кроз земљу Грчку, где све врви од натписа који вас асоцирају на реч македонија, желудац ми се све више грчио од успутних стајања. Сетих се да сам некада давно, у младости, тако путовао ћиром од станице Лашва до Травника. Улази и излази ко хоће и кад хоће. Воз иде, нема везе!

Коначно Пефкохори и море античких јунака. Човек вам је велико чудо. Зграбих штапове за пецање и право на обалу. Пред лепотом Егејског мора, и љубазности грчког народа, заборавих на петнаест дана  петнаестчасовну одисеју од Београда до Пефкохорија, звану балкански менталитет. Заборавио сам и отоке на зглобовима ногу од силног седења. Као да се Србија преселила у Пефкохори. А и Грци! Сви говоре српски. Нешто ме подсети на она дивна стара времена. У праву сте...да Нови Фосили..за она добра, добра стара времена. Ма пустите емоције...ваљда је то што смо тада били млади!

О повратку нећу ни речи да напишем осим да је нови водич оправдао своје звање. Дивно предавање о античкој и модерној грчкој историји. Господин се зове  Василије и свака му част.

Што се тиче необјашњивог чекања на граници, на Балкану ништа ново. Само су полицајци на македонско-српској граници заменили улоге.Српски полицајац овога пута био је изузетно послован и брз.

Док смо ми сатима чекали самовољне и бахате граничне полицајце, држављани из земаља Европске уније пролазили су кроз њихов гејт без икаквог чекања. Културно..добро вече... сретан пут. Како доликује људском бићу.  

Горак укус последица развода на Балкану, примитивизма и самовоље тешко схватљивих за време у којем живимо, нису могли да сперу ни киша нити хладних пет степени који су нас дочекали у Београду!