Мангупи у њиховим редовима

Веровао сам да ме, у вештини званој дневна политика, не може ништа изненадити, али пред најновијим домишљатостима наших политичара остајем, искрено, фасциниран. Најновије пласирана „агитпроп“ идеја зове се – ослобађање од „мангупа у нашим редовима“ и некако ми познато звучи из времена младости када смо  искрено веровали у идеју социјалне правде и демократије. Истина, нисмо били демократско друштво и било нам је тешко, али зато данас имамо пуну демократију, и задовољни, уживамо у њеним вредностима. Мада, материјалном страном српске демократије не можемо да се похвалимо, али нам је зато духовна страна препуна васколиких домета. Идиличан склад материјалне беде и духовног богатства ремете само мангупи у редовима политичких партија и прете да озбиљно угрозе напоре за излазак из економске кризе.

Тако, сведоци смо, господин Тадић, у првом искреном интервјуу, саопшти нам како су му у леђа пуцали његови сарадници који су странку користили за лично богаћење, док се он бавио питањима народних и међународних интереса.

Недавно, против истих мангупа, у експлицитним или мање експлицитним формама исте ствари су нам саопштили и премијер Дачић, председник Демократске странке мр. Д.Ђилас, министар мр. М. Динкић а данас и председник Српске напредне странке мр.  А. Вучић.

Господин Вучић је био најоштрији - безбедносне провере су показале да ниједан кандидат за одговорне фунције није задовољио. Изненађујућа је напрасна спознаја лидера, бивших и актуелних, да у својим редовима имају „мани-јаке“ (новокомпоновани израз за људе који су се јако обогатили). Да ли је дошло време политичке искрености или је ово још једна домишљатост актуелних политиких лидера да се ограде од криминала који је почео да избија на површину. Одступница је јасна – свако је одговоран за своје поступке и треба да сноси законске последице за незаконите радње.

Оно што уноси конфузију у главама обичних грађана јесте чињеница да су сви знали да се у странке улази због мањег или већег личног бенефита, осим, чини се, лидера! Годинам се пише о финансијским злопотребама јавних предузећа за мање или више транспарентно преливање пара за финансирање странака. Јавна предузећа исказују губитке али се истовремено појављују као спонзори разних естрадних активности. Неки богати јавно признају да су финансирали странке. Ако неко верује да су то чинили због идеолошке и програмске прираслости за плућну марамицу, боље је да  се врати читању Гримових бајки. Све је некако на ивици „рекла-казала“, али нико није ни покушао да аргументовано оспори инсинуације.

Изгледа да је дошло време да се престане са корупцијом и пљачком државе у најопштијем смислу. Али не зато што нам је демократија променила свест. Нема више шта да се пљачка  а да се озбиљно не угрози функционисање основних институција државе. И то је једина истина! Нико више не сме да преузме ризик ненаменског коришћења страних донација. Ситуација је толико озбиљна да може да изазове, уз притисак малих странака да се ухвати што се ухватити може, пад Владе, распуштање Скупштине и нове парламентарне изборе.

Не могу да се ослободим утиска, као последице професионалног искуства, да се господин Вучић неочекивано суочио са великим отпорима у борби против организованог криминала који има дубоке корене у странкама. Логика организованог криминала говори да без подршке појединих политичких кругова не може бити говора о организованом криминалу. Он захвата сва три стуба демократије – законодавну, судску и извршну власт. Господин Вучић је сигурно знао у какву борбу се упушта.

Грађани, посебно медији, треба да дају несебичну подршку господину Вучићу и његовом тиму у борби против организованог криминала. Треба да заборавимо на страначке интересе. Искрено говорећи, страначки интереси на српској политичкој сцени, осим материјалних, и не постоје. Време је да постанемо историјски одговорни за судбину властите државе, јер нам сени прошлих генерација нису дале мандат да је уништимо.

Коме су потребни нови избори

Коме су потребни нови избори

Ових дана, у јеку препуцавања политичких лидера у вези са борбом против корупције и „вршења“ власти у Београду, све ћешће се чују гласови о парламентарним изборима у Србији. Баш када су грађани помислили да су својом вољом,  јавно израженој на прошлогодишњим председничким и парламентарним изборима, створили стабилне политичке услове за оживљавање привреде и бољи живот, одједном опет нешто није уреду. Наводно, постојеће коалиције на локалним и републичком нивоу не функционишу. Медији стално саопштавају процене о „узроцима“ нефункционисања владе и појединих државних органа, преузете од добро нам познатог дежурног аналитичког корпуса,  и преносе мишљења лидера који решење виде у новим изборима.

Да читав процес није исувише озбиљан, за насталу ситуацију могла би се применити прича о временском прогностичару CNN-а који је пошао на пикник на језеро у индијанском резервату. Успут је срео групу Индијанаца који су секли дрва. Питао их је зашто секу дрва усред лета а они му одговорише да су дрва за зиму и да се треба на време припремити. У вечерњем извештају о  дугорочној временској прогнози, репортер је саопштио да ће изгледа зима бити дуга и хладна. Наредних дана Индијанци су масовно секли велике количине дрва. Поменути репортер је чуо за то и отишао да види шта се дешава у резервату. На питање зашто секу толика дрва добио је одговор да су јавили на ЦНН да ће зима бити јако дуга и хладна.

Међутим ствар није за шалу. Посебно, не треба се шалити са осиромашеним бирачким телом које треба да плати политичке амбиције заговорника избора. Али, хајде да анализирамо ситуацију.

Српска напредна странка и њен председник Томислав Николић победили су, без сумње, на начин који је више него за поштовање, јер је народ препознао, боље је рећи саопштио политичарима, да му је доста имагинарног бољег сутра и да хоће боље сада и одмах. Народ је у господина Николића и Српску напредну странку, оправдано или не, уложио све што му је преостало од вере у боље сутра. Када су узму у обзир активности господина Вучића у борби против организованог криминала и нескривена позитивна очекивања народа, Српска напредна странка нема ниједан рационалан разлог да иде у превремене парламентарне изборе.

Уколико ипак постоје фракције у Српској напредној странци које би да доминантно прошире власт и на локални ниво, дакле, да теже апсолутној већини на свим нивоима, то у себи крије ембрион давно виђене политичке сцене Србије и тежњу ка новом облику једнопартијског система у коме би опозиција била само формално покриће за виртуелну вишестраначку демократију. Основни разлог зашто господин Николић није понудио место мандатара за састав Владе Србије Демократској странци јесте, логика говори, тај. Дакле, господин Николић се определио за мање, идеолошки блиске  странке и искомпромитовану странку Млађана Динкића ма како да се она звала, рачунајући на његову захвалност и очекивану послушност. Успут, није на одмет рећи да је и господин Динкић извукао поуке из веровања у добронамерност „демократског блока“ и политичку бламажу због најављиваних бенефита за народ који нису били реални, али и да се нада некој врсти повратка на политичку сцену Србије кроз велика врата Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије.

Ако су нови избори пројекат председника Српске напредне странке, господина Александра Вучића, онда то није добро јер су се ствари на политичкој сцени од прошлогодишњих избора додатно искомпликовале у првом реду због, сада већ сваком бирачу јасног, наставка политике коју је водила Демократска странка у вези са процесом признавања реалности на Косову и догађаја на југу Србије. На новим изборима Српска напредна странка би, сигурно, имала мање гласова а није извесна ни воља гласачког тела Социјалистичке партије Србије.

У постојећој ситуацији ограничену корист би могле да имају преживеле странке Либерална демократска партија, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије и странке у успону као што су „Двери“ и оне  које тек настају флуидно назване – трећи пут. Чини се да се управо ради о томе. Мале, преживеле и финансијски осиромашене странке и оне у успону покушавају јавности да наметну идеју о новим изборима као спасоносну формулу за Србију.

Могло би се рећи да постоје два процеса – тенденција мајоризације Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије и хватање за сламку финансијског спаса малих странака кроз изборе, које се надају и плену дела чланства Демократске странке.  Овоме иде у прилог чињеница да је демократски блок у српском вишепартијском систему настао цепањем основне социјалдемократије на много партија социјалдемократске оријентације да би се разбило бирачко тело ЈУЛ-а и Социјалистичке партије Србије, у чему се и успело. С обзиром да те странке ( изузев ДС и ДСС) нису имале никакав озбиљан политички програм нити идеолошку платформу, него искључиво активности у циљу што бржег богаћења лидера и њихових изабраника, дошло је време да полако нестају са политичке сцене. Лидери тих странака брзо би прелетели у други табор, али „бара“ је постала јако мала и питање је на које позиције могу да ускоче а да не компромитују велике странке и смање им рејтинг. За прелетаче из другог и трећег реда нема проблема.

Могло би се рећи да време „политичке опијености демократијом празног стомака“ истиче и у недостатку нове идеологије и функционалне политичке организације државе, дешава нам се нови круг, према стандардима савременог света, ретроградних процеса. Демократија је и у главама оних који себе сматрају највећим демократма у Србији на хоризонту, а да не говоримо о људима који живе у реалном свету сиромаштва.

Нови избори би били као мелем на рану и нови круг самообмана српског народа би се наставио!

Према подацима из медија, прошлогодишњи избори су коштали пореске обвезнике 17,4 милиона долара. Јесу ли нам потребни избори сваке године? Ако се неко грчевито боји да изгуби политичке позиције да не би дошао под удар закона или да заради још више продајом магле, зашто би то народ финансирао? Ко хоће превремене изборе, поштено је да их сам плати!

Избори се у озбиљним државама  спроводе ради бољитка за народ. Бољитак за лидере је колатерална корист! Може ли неко егзактно да докаже барем један бољитак српског народа од распада СФРЈ као последицу успешности српских политичара на унутрашњој и међународној сцени?

Једноставно, мудрије је омогућити актуелном председнику и Влади Србије да спроведу свој програм изласка из кризе и не ићи у нове изборе. Боље је новац за изборе пребацити за радна места у Бабушници и на југоистоку Србије. Да смо на време мислили о значају демографског фактора за државу Србију сада не бисмо имали међународни проблем са спомеником такозваној ОВ ПБМ!

   

Никад не реци "збогом заувек"

Никад не реци „збогом заувек“

 „Таблоид“, лист против мафије, у неколико наставака објавио је текстове господина Горана Петровића, начелника ДБ Републике Србије 2001. године, о догађајима који су потресали Србију након 5.октобра. Није уобичајено да то ради бивши начелник ДБ, али треба разумети ауторову потребу да јавности саопшти своја размишљања о томе ко је ко и шта је шта у српској политици иза рефлектора и кулиса. Разумем и потребу да се раскринка политика која га је тако нељудски деградирала до положаја аналитичара противпожарне заштите. Ја, опет, мислим да господин Петровић не би требало да буде повређен јер ако је нешто здраво у МУП Србије онда је то управо сектор у коме се налази ватрогасна служба и не бих то доживео на начин на који је он то доживео.

Омиљене теме господина Петровића су лустрација, досијеи, сарадници, атентати, злоупотребе службе, све оно што мало интересује грађане Србије исцрпљене већ виђеним. Уосталом, временом, свакодневно конзумирање политичких реформ торти  постане вам отужно, организам почиње да побољева  и осетите потребу за обичним сељачким хлебом испод црепуље.

Господин Петровић се определио да нам методологијом супозиције (шта би било кад би било) саопшти или сугерише нешто. Тако је уваженог борца против мафије господина Милована Бркића, чије текстове са задовољством читам, мада мислим да вокабулар појединих аутора прелази границу укуса и сврхе постојања „Таблоида“, сместио у виртуелне улоге „унутрашњег непријатеља под обрадом и сарадника службе за кога се води досије сарадника“. Разумем потребу да се кроз горки хумор сугерише бесмисао постојања категорије унутрашњег непријатеља, која је еминентно политичка и представља отпор постојеће власти опозицији која жели да дође на власт, и нема баш никакве директне везе са народом, поготово у политичком вишестраначју. Господин Петровић нас је едуковао о томе како је и већина новинара под третманом неке врсте сарадника или извора сазнања службе, јер се такав статус намеће чињеницом да имају професионални продор у разне институције у земљи и иностранству, и опет кроз хумор критиковао постојање досијеа сарадника али, притиснут истином, није био категоричан  у тврдњи да они  не постоје.

Оно што нам није рекао јесте то да већина новинара нема појма да их је неко евидентирао као изворе сазнања, симпатизере или сараднике службе, односно зависно од тога како која служба класификује политичко биће својих грађана, и да се за њих воде некакви досијеи у складу са интерним законским документима служби.

У последњој колумни „ Таблоида“ господин Петровић  је у своју „виртуелну игру“ увео Војску Србије претпоставком да је господин Борис Тадић сарадник Војнообавештајне агенције. Зашто баш Војнообавештајне а не Војнобезбедносне агенције - није ми јасно! Био сам убеђен да ми је све јасно када су ове две службе у питању, у контексту  уставност и законитост рада ових служби. Могуће је да господин Петровић има податке о незаконитом раду припадника Војнообавештајне агенције и жели да их на овај начин саопшти јавности не би ли се усталасали духови.

Господин Петровић тврди да се не ради „само о идеолошкој острашћености већ и о вишедеценијском безакоњу у њеном раду, криминалу и корупцији свих врста и великих размера као и о праћењу онога што се дешава на домаћој политичкој сцени кроз већи број обрада по унутрашњем непријатељу од онога који је имала цивилна служба то јест УДБА“.

Да је господин Петровић ову констатацију изрекао за БИА,односно СДБ, односно контраобавештајну службу,односно службу безбедности, у делу који се односи на обраде, па и да прихватимо инсинуације. Био је први човек службе. Али овако нешто устврдити за делатност Војнообавештајне агенције, стварно нема никаквог упоришта. Више ми личи на сиву пропаганду неозбиљних „револуционара“ након два дупла у „Мадери“; „ Јесте, тебра, има ту нешто, али нико није луд да то потврди, држе се ти црвени, тебра, ти сивомаслинасти раде шта им се хоће, пропустили смо шансу тебра, то ти ја кажем!“

Није ми намера да браним евентуалне криминалне радње појединаца у Војнообавештајној агенцији , ако постоје. Али „вишедеценијско безакоње“, господине Петровићу? О чему ви то говорите! Шта желите да нам кажете, а да буде да ви нисте рекли? Како да схватимо вашу колумну?

Чини се да је нешто друго у питању! Од 5. октобра до данас веома често Војска је стављана у негативан контекст, и никада ништа није доказано! Одређени политички кругови перманентно покушавају да Војску увуку у сваку аферу у земљи. Чему то води, ако није у питању даље разбијање одбрамбене способности Србије. Што је много, много је. Не кажем да нема криминала у Војсци. Ако неко има доказа, има право да покрене адекватан правни поступак. Зашто се то не чини?

Да ли војници, подофицири, официри и генерали доносе законе у Скупштини? Ако се неко „слизао“ са парама, подсећам вас да је за то потребно двоје. Зашто су поједини политичари нагрнули на Војску. Вероватно због пара. Није њих брига што војни бескућници немају станове, што судови бахато и противуставно неће да доносе пресуде у корист војних пензионера због неоправдано умањених пензија, што Хагу испоручују људе који су положили заклетву да ће бранити своју отаџбину! Ти људски примерци у Војсци, који се баве криминалом, који не заслужују да буду њени припадници имају своја имена - зашто их не саопштите! Ослободите нас манира који годинама растаче национално биће српског народа. И шта господин Петровић има против тога да војне службе безбедности имају сараднике у оквиру контробавештајне заштите одбрамбених припрема Србије? И треба да имају. И где то пише да председник државе не треба да брине о одбрамбеним припремама. Он је по Уставу најодговорнији за одбрамбене припреме! Или имате нешто друго на уму? А то о „друкарама“ оставите за унутарпартијске расправе. Какви кадрови такве и партије!

„Друкаре“ нису у делокругу служби безбедности Министарства одбране и Војске Србије!

Господин Петровић, како сам каже о себи на свом блогу, покушао је да унапреди рад СИД-а јер је затекао катастрофално стање. И то је тачно! Али како је господин Петровић замислио да реформише СИД? Зна ли он уопште како се ствара агентура у иностранству, ако је на то мислио. Са постојећим кадром у амбасадама који служи углавном за протоколарне послове и шопинг аранжмане домаћих политичара? Са којим циљем? Са којим снагама?И шта са сазнањима агентурног рада, рецимо из САД. Осим ако немате на уму ... али нећемо о озбиљним пословима.  Дајте молим вас, немојте да се бавите обавештајним радом на немогућ начин. Ако сте ипак мислили на озвучавање амбасада, што је вероватно, да бисте знали ко шта ради у амбасади, онда је још трагичнија ситуација јер какве су то дипломате које треба безбедносно обрађивати? То се, једноставно, тако не ради, или не ваљају дипломате.

Својевремено сам на једној трибини реко да ДОС није спремно дочекао вољу народа 5. октобра. Вођење државе је много озбиљнији и одговорнији посао него што су петооктобарски лидери могли да претпоставе. Последице неспособности су видљиве. Изиграни су сви искрени верници у демократију, родољубље и човекољубље.

Ако ће бити лакше господину Петровићу, нека зна да није једини изигран у игри која се зове политика. Многи су.  И не треба да каже „збогом заувек“. Нека се бори снагом аргумената. Нека верује у боље сутра.

Политички "салто мортале"господина Бориса Тадића

Политички „салто мортале“ господина Бориса Тадића

Српски медији пренели су део интервјуа господина Бориса Тадића датог подгоричком листу „Дан“ у коме је изјавио да „ Коштуничин предлог, у чијој је основи идеја о замрзнутом конфликту, чиме се косовско питање оставља неким новим генерацијама да га реше, сматрам дубоко неморалним“.

Покушао сам да у електронском издању „Дана“ пронађем интегрални текст интервјуа ради сагледавања његовог целокупног контекста али, нажалост, нисам успео. Да сам прочитао текст, осврт на изговорене речи био би валиднији. Шта је ту је, задржаћу се на анализи Тадићевог опуса о овом питању.

Господин Тадић веома добро зна да косовски проблем није настао у недавној историји Србије, нити да је за то крива, како је често волео да устврди ради властите одбране од  погубне прозападне политике, Милошевићева погрешна политика.  Косовска самосталност има своју динамику одређену односом снага великих сила заинтересованих за ово подручје Западног Балкана и ту се ми мало питамо. То што је историја хтела да на простору Србије живе Шиптари који не доживљавају Србију као своју отаџбину, само је погодовало лакшем остварењу геополитичких циљева Запада, у првом реду војних интереса САД. Познато је да су САД још пред почетак распада СФРЈ дискретно стављале до знања да су заинтересоване за војно присуство на Косову стационирањем одређених војних ефектива. Нажалост, ЈНА је поверовала у властиту пропаганду о „трећој војној сили у Европи“, политичари су наивно мислили да нема више рата на тлу Европе ( ко је наиван да троши толике милијарде долара за армију коју нема намеру да користи), итд.

Дакле, нити Милошевић, нити Ђинђић, нити Коштуница, нити Тадић нису, а неће ни Николић успети да спречи наум САД да преко својих експонената - Европске уније остваре циљ зацртан у стратешким документима.

Правни основ за то су Војнотехнички споразум и Разолуција СБ УН 1244, енглески текст. Једина шанса да се нешто учини јесте у драматичној промени интереса САД израженој кроз нову стратегију у југоисточној Европи, под притиском геостратешких и економских интереса Русије и Кине у првом реду и великих земаља попут Индије и Бразила. Колико је познато, САД немају намеру да мењају зацртану стратегију за ову декаду.

Суочен са овим сазнањима, господин Тадић се определио за политику - ако већ мора да се деси воља великих , онда је боље да се деси док је он на власти – имаће бенефите јер није отежавао ситуацију али је покушавао да прикрије суштину истирањем на „техничким питањима“. И ту се опекао! Заборавио је да је он председник државе. И народ га је казнио на изборима. Запад га је одбацио, што је и логично у политици. Казнила га је и властита странка јер нема више домаћих и страних бенефита. Многима и мач правосуђа виси над главом!

Зашто онда господин Тадић  Коштуничино настојање да се барем не иде у колаборацију са окупаторима који под флоскулом неке демократије, специјално справљене за разбијање Србије, проглашава „дубоко неморалним“?

Господин Тадић, чини се, себе види као непогрешивог. Министар телекомуникација, министар одбране, председник Демократске странке, председник Србије. Није ми намера да анализирам успехе које је постигао на наведеним функцијама. Иако су му резултати дискутабилни, као и за било којег политичара који обавља јавну функцију, не видим оправдање да неко његов политички опус прогласи неморалним. Радио је како је морао и то је његов усуд. Могао је више да слуша глас народа а мање гласове из Брисела и појединих амбасада у Београду. То је била ствар његовог поимања политике и властитих одлука.

Зашто онда треба подржати сваку опцију непризнавања шиптарске државе на територији Републике Србије. Разлога има пуно, од међународних до унутрашњих.

Земље које нас подржавају задржаће кредибилитет властитих опредељења о сецесији као међународном проблему. Знамо ли колико нам значе подршка Русије и Кине. Знамо ли да је и индиректно убрзавање процеса признавања шиптарске државе некоректно према Кини због истог проблема са Тајваном. Зашто од кумановског Војнотехничког споразума не чујемо да Србија јавно и стално понавља да је Тајван неотуђиви део НР Кине? А стално тражимо кинеску подршку а никада нас нису одбили и никада нису ни инсинуирали да Косово није део Србије! Добро је што садашња политичка гарнитура исправља неке грешке претходне.

На унутрашњем плану, треба само цитирати Устав Србије и тиме је свака расправа о Косову завршена. Ко заговара другачији став, то је противуставна делатност!

Зашто онда господин Тадић даје тако тешке оцене за политичке ставове господина Коштунице који је професинално, као професор Правног факултета,  далеко мериторнији у овој правној ствари? Или можда господин Тадић мисли да има право на политичку непогрешивост!