Недавна
свечаност у Ужицу поводом Дана Војске Србије, делом због уских улица а више због
тога што немамо да прикажемо ништа што би покренуло понос у жилама праунука,
унука и синова славних предака из два велика светска рата, наговештава озбиљну
могућност да се прославе Дана Војске Србије претворе у техничке зборове којима
ће се искрено дивити само деца.
Да утисак
свечаности не остави горак укус у срцима грађана о судбини, у миру од властите
пропзападне власти разорене армије, побринуо се Председник Републике Србије својим веома
инспиративним уводним говором којим је без имало дипломатског увијања назвао
ствари онаквима какве јесу и о којима су претходници од 2000. године ћутали,
чувајући своје фотеље и банковне рачуне.
Често сам
себи постављао питање која би то влада у свету себи дозволила морални пад да по
лошем холивудском сценарију сними филм у коме се пуковник, који је бранио своју
домовину и срушио мит о свемоћи УСА технилогије, након рата „срдачно“ рукује и
пријатељи са непријатељем који је без икаквог политичког, војног, хуманитарног
или моралног разлога, долетео да истовари смртоносни товар на хиљаде невиних људи
и њему непознате деце, као да се ради о видео игрици ? Или треба да верујемо
како то нема никаве везе са реалношћу и да запад нема никакве дубље,
неоколонијалне, војне и геополитичке интересе у Србији!
Дежурни
аналитичари страначких колорита исхитрили су процене о томе како нема ништа од
захтева председника за рантим репарацијама, они маштовитији су увели
претпоставке како би се то могло решити кроз хуманитарну помоћ у лечењу рака
изазваног радиоактивним зрачењем противоклопне муниције са осиромашеним
уранијумом, до острашћених лидера странака обучених да на сваки наговештај
патриотизма и националног поноса у Србији реагују као на јерес усмерену против
демократије.
Одавно
нисам чуо, мада сам прижељкивао, да неки председник Србије изговори то што је
изговорио Тома Николић. Зашто је то изговорио баш сада?
Очигледно,
неко је тражио од Председника и Владе Србије да се изјасне око Украјинског
проблема и тиме нас стави у веома тежак међународни политички и економски положај,
навикнут на безпоговорно извршавање захтева у периоду од 5. октобра и „
демократске револуције“ скуване у политичкој кухињи за разбијање суверене
државе Србије. Било какво изјашњавање Србије , када се узме у обзир Путинова
изјава „када може Косово што не би могао и Крим“ било би погубно по веома добре
и перспективно узлазне односе са Русијом.
Србија се
нашла поново пред дилемом: „ ако не узмеш кајаћеш се, ако узмеш кајаћеш се“! Само што се не ради о дилеми
узимања дијаманата већ о нецивилизацијском притиску на суверену земљу да се
меша у унутрашње ствари великих сила! Председник је то веома јасно рекао.
Има много
година од када сам чуо, наводно бугарску, народну изреку – човеку требају две
године да научи да говори а читав живот да научи да ћути. Уосталом, историја
нас учи да се велики увек нагоде! Мали страдају.
