Једна
вест објављена у већини штампаних и електронских медија, којом се наслућује, или испитује јавно мнење шта
мисли о намери мандатара или неких кругова око њега за састав нове Владе, о
кандидату за министра војног господина Мирослава Лазанског, изазвала је бурну
негативну реакцију и побуну савести код аутора ових редова, будући да је цео
радни век провео у војној организацији.
Јавност
се бави углавном споредним питањима и закључцима типа кад може керамичар,
патолог или рецимо дипл.инг.електротехнике, зашто не би могао и новинар који се
бави проблемима војничког живота? А човек, несумњиво, много тога зна. Или мисли
да зна. Или, он зна да о војсци ништа не зна, али зна да народ то не зна, и
зашто и он не би продавао рог за свећу када су и пре њега то успешно радили –
на штету одбрамбене способности Србије!
На жалост
народа Србије, који и у овако тешким економским условима одваја паре за војску
у пропадању, све што је рађено од „петооктобарског преврата“ са Војском
и одбрамбеном моћи државе, сваки
имало добронамеран грађанин оцениће оценом – катастрофа.
Када су
професионалци у питању, нема активног и пензионисаног подофицира, официра или
генерала коме не изазива стрес и сама помисао на то – шта ће бити ако нас неко
нападне?!
Они мање
упућени рећи ће па шта-није министар војска! Има ту и начелник Генералштаба, па
разне команде, па елитне јединице бригадног састава, па ово, па оно. Али није
то тако када се узме у обзир принцип субординације. Тај принцип је до сада, у
поспетооктобарском периоду имао само негативне последице на имиџ и борбену
готовост војске, захваљујући несвесном или свесном постављању неспособних
партијских послушника! Али, немојмо да смо толико оштри када је избор министара
војних у питању. Једноставно „ Similis Simili Gaudet“. Да појасним.
Више пута
сам чуо причу о сујети декана једног београдског факултета. Да би о њима
причали као о легенди бирали су за своје наследнике инфериорније професоре.
Ниво се спуштао толико ниско да је један од њих био толико ограничен да је
изабрао за наследника – бољег од себе! И, тако кажу, та вртешка и даље ради.
Преко
министра одбране, премијер и председник Србије битно обликују борбену
способност Војске, стварањем или нестварањем материјалних услова за опремање
ефикасним борбеним системима, манипулишу кадром и битно утичу на положај
републике Србије у међународним односима, јер је једина истина да вам сила
обезбеђује адекватан положај.
Све
остало су бесмислена лупетања квазиполитичара!
После господина
Гашића, за чијег мандата не могу да се сетим да је остао упамћен по било којој
доброј ствари за Војску, осим медијских промоција „спектакуларних“ пробоја и
достигнућа војне индустрије, који се мрцваре већ преко двадесте година а по
употребној вредности су нешто изнад концепта лука и стреле ( јер за нешто
озбиљније нема пара – појела партијска изборна машинерија), нагађа се да би
господин Лазански могао нешто да уради.
Могао би
да уради исто што и аутори „Мирка и Славка“! Да се игра Војске!
Ствар би
била и шаљива да нису у питању много озбиљније ствари – или је Војска постала
тако мали одбрамбени потенцијал када и новинари могу да се баве проблемом
одбране, или је Србија дигла руке од одбране земље и препустила све
међународној заједници, или ову земљу воде политички дилетанти заробљени
интересима страних сила?! Зар било ко озбиљан мисли да један новинар, чија се
војна знања темеље на фасцинирању јавности саопштавањем података покупљених из
војне публикације „Jane's Defence Weekly“ или из процена „Stratfora“, односно вишегодишњег скупљања
пабирака o војним пикантеријама који су зависили од воље
накадашњих начелника Управе безбедности и Обавештајне управе, има
квалификације да буде министар војни?! Забога господо, судећи према том
критеријуму сваки референт у ВОА, ВБА или наставник у центрима за обуку ових
кадрова испуњава више услова за министра војног од господина Лазанског.
Посебан
проблем представља чињеница да се оваквим односом Владе према Војсци Србије
деградира војна професија! Да новинар буде претпостављен генералима, докторима
војних наука, начелницима ВОА и ВБА, начелнику генералштаба, професорима и
докторима медицинских, техничких и других наука? Да он нешто одлучује! То
једноставно, свакоме је јасно, није могуће.
Онда се
поставља питање зашто се за министра војног бирају људи који немају никаква
војна знања?
Одговор
је веома једноставан! Довођењем кадра из Војске велика је вероватноћа да ће
доћи до непожељних облика осамостаљивања војне силе коју налогодавац из
иностранства и његови трабанти у Влади Србије неће моћи да успешно контролишу!
Коначан
циљ овакве политике јесте стварно уништење одбрамбеног потенцијала Србије која
постаје политичка колонија!
У таквом
односу снага господин Лазански је ништа горе решење од било кога, и може
слободно да гради имиџ великог познаваоца војне теорије и праксе просипањем
података о броју и калибру оруђа на носачима авиона уз дивљење бирачког тела
интелектуално октроисане Србије која је сретна што јој је пензија повећана за
1,25%, и што виртуелно припада актуелној власти!
Више од
свега сам изненађен чињеницом да је господин Лазански одлучио да плива маратон.
До сада је о маратону само извештавао. Хоће ли га испливати или ће се удавити,
видећемо?!
Или ће се
неко, ко је меродаван, ипак призвати памети!
