субота, 23. август 2014.

Крај двадесетог века на Балкану - слом -прича девета






Станетов непосредни шеф Вуле, волео је да слуша музику и неки стари транзистор  је све време био на Б92 радио станици. Два дана након партијског састанка тразисторче напрасно престаде да ради. Стане предложи да га поправи али Вуле остаде при ставу да је ионако имао лош звук и да је боље да га не поправљају.
У Управи безбедности нико није знао да је Вуле био у родбинској вези са тадашњим председником Председништва СФРЈ по жениној линији. Он је то вешто крио све док га једног дана председник Председништва није посетио кући и ССУП известио начелника УБ о том догађају посебном информацијом за чланове Председништва, Владе и руководећих људи државе. И то се прочуло, а Вуле је  постао личност од великог поверења.
Некако тих дана, после Станетовог саопштавања својих закључака о не баш светлој перспективи СФРЈ,  Вуле  је напрасно постао ватрени критичар стања у држави. Те каква је ово држава,  те зашто нас радничка класа плаћа,  те какво нам је руководство кад у друштву цвета криминал, буја национализам на све стране, и све у том стилу. Сам је доносио „закључке“  а онда би питао Станета шта он мисли о исправности његових закључака.

Станету све то било смешно, позната му методологија, види куда му срља колега. Стане помисли у једном тренутку да би било забавно да му „сложи ЗОПМР“ о вербалним иступима, али одустаде од те идеје да не прекида „игру“.

Да је „игра“ у питању Стане је закључио и по томе што му је један подофицир војне полиције рекао да су колеге „из оне наше куће“ тражили кључ његове канцеларије и да су се задржали у њој око пола сата. Наводно нешто није било у реду са телефонима а Стане им рекао да провере!

Такво стање са различитим интензитетом потрајало је до децембра 1984. године.
 А онда Стане примети да му је кућни телефон почео да прекида у предаји јер су се саговорници жалили да повремено не чују разговор а било је и „фејдинга“.

Стане узе своје коферче са алатом, прикључи инструмент на кабл телефона – кад тамо, нема омског отпора угљеног микрофона. Какав сад прекид, помисли Стане и отвори поклопац микрофонског дела. Унутра, њему добро познат, „електродинамички микрофон“! Стане гледа и не може да верује. Њему да сместе тако нешто. Е, нећемо тако, рече Стане за себе, распертла микрофонску капсулу, узе филмску камеру „супер-8“ и и опцијом „макро снимање“ сними расклопљену „справицу“. Пре тога, на једном делу чипа врхом игле остави маркер видљив само лупом -пројекционом оптиком Еумиг супер 8 пројектора.

Тог 25. децембра 1984. године, на католички Божић, снег је падао као никада те године. У сретним државама идеално време за младе заљубљене парове. Пртином у снегу, поред зграде општине Нови Београд у којој се венчао пре много година, ишао је Стане са супругом у блок 30. код свог колеге, коме је тог датума рођендан, и смишљао како да обузда бес. Снег који је вејао топио се испред Станетовог лица од силне топлоте  изазване стресом.

Била је то једна од најдужих бесаних ноћи у Станетовом животу. Мислио је да се никада нешто тако неће поновити али било их је још много, не зна се која је била гора. Наивни кажу да је то добро, да се човек тако кали. Стане је знао да се од тога добија само висок притисак, чир на желуцу или инфаркт.

Сутрадан, као на иглама, Стане дочека полазак на посао. Право из лифта, не обазирући се да ли има или не секретара испред канцеларије заменика начелника Управе, уђе мирно у канцеларију, извади микрофон из ташне и стави га на сто пред генерала  Барловића.
„ Изволите друже генерале ово је ваше, и немојте да трошите оперативну технику за тајно слушање својих људи. Боље је искористите за што је и намењена – за примену према стварном непријатељу“.

Генерал Барловић , онако омален, ситних очију, забезекнуто је слушао али није био изненађен.

Видевши то Стане настави:

„ Ви сте заменик начелника и носилац контраобавештајног рада. Невероватно је како имате лоше контраобавештајне процене. Прва вам је да сте проценили да треба примењивати оперативне мере прем школованом официру службе а друга је да сте се одлучили за примену тајне контроле телефонских разговора и озвучење стана путем телефона. Па ви генерале, појма немате колика су моја знања из те области и колико пута сам ја то средство имао у рукама. Све сам документовао ако покушате да негирате ово или примените било какве мере репресије према мени. А о овоме ћемо још да расправљамо. И реците онима, мојима другарима тамо да ми врате мој угљени микрофон и да се на њих не љутим! Све што вам није јасно питајте ме и добићете одговоре. Ако нешто нисте у стању да разумете ја вам ту не могу помоћи! „

Стане изађе из канцеларије не затворивши врата а друг генерал оста непомичан и блед у својој, прилично исхабаној, кожној фотељи.

Наредних неколико дана ништа се није дешавало. Само је једног дана Станетов стари „јаран из Сарајева“ дошао код њега рано ујутро на „ракијицу“ и успут га као питао где он оно има викендицу и има ли викендица врата, прозоре и је ли обезбеђена. Стане се насмеја и рече му да не с*ре, и да ће му дати кључ ако их нешто интересује али да би најбоље било какда пођу у тајни претрес да поведу и њега – да се не муче. Јаро поцрвене и изусти „ је*и га јаро, не вреди , кажем им ја да је грешка, навалили ко мутави, извини молим те, знаш да морам... па и ти би, је*и га таква нам служба“. И на томе се завршише отворене провокације и неопрезна примена мера.

Након месец дана стиже абер од начелника Управе Безбедности да Стане дође код њега у вези са захтеваним разговором код Савезног Секретара за Народну одбрану, под претњом подношења кривичне пријаве против начелника УБ због злоупотребе службеног положаја.
Генерал пружи руку Станету, поздравише се, седоше у столице обадвојица уверени у своје тактике.
„Добро мајоре, шта се то дешава са вама?“
„Друже генерале, вадите затворену обраду на сто па идемо забелешку по забелешку, да видимо шта је непријатељски или индикативно у мојим ставовима“!
„Какву обраду, Арсенијевићу, ево вам отворена каса па погледајте сами, о чему ви то, какве затворене обраде...откуд вам то?“
„Друже генерале, молим вас да не покушавате да од мене правите идиота или психички поремећеног човека, и ви и ја знамо о чему говоримо и ако хоћете да достојанствено завршимо овај разговор желим да вам кажем да треба да будете сретни што имате официре спремне да саопште истине и упусте се у борбу за своју државу и армију. Уосталом, ви сте службовали са мојим оцем и знате се добро, и требало је  да знате и ко сам ја“!
„Е па то сам управо хтео да вам кажем и да питам како је он? Па дај реците му да дође, да поразговарамо“!
„О чему ви имате да разговарате са мојим оцем?“
„О овоме, о вашем проблему, о психичким проблемима који су изазвани вашим амбицијама и учењем у школи“!
„Слушајте ви мене друже генерале, ја сам мајор ЈНА и ако имамо нешто да решавамо то ћемо решавати ви и ја а не мој отац и ви и ја га нећу позвати“!

Ипак, генерал није одустао до своје намере и позвао је Станетовог оца на разговор да евоцирају дане из Војне академије. Стане је пијуцкао кафу и слушао натегнуту причу о данима које су проводили у служби. Али када генерал рече Станетовом оцу како му је син мало застранио са тим учењем па види догађаје који се никада неће десити док су они живи, Стане се диже и једноставно, без објашњења, напусти кабинет начелника.
До разговора са Савезним секретаром за НО никада није дошло. Припремљени систематски преглед припадника УБ ССНО на коме је Стане требао да буде проглашен психичким болесником – није се реализовао!

Време је пролазило и ништа се није дешавало.

Некако, тих дана почела је реализација наставног филма, за који је сценарио написао Стане и за стручног рецензента намерно изабрао пуковника Александровића „ Ацу“ из ОБ 7. армије. На једној консултацији, у току снимања филма, Стане га упита зашто није упозорио начелника УБ да је све велика грешка. Нажалост, Ацин одговор је био очекиван - да он исто сматра да Стане пати од „параноје“ и да он има пријатеља на ВМА који ће му помоћи тако „да нико неће знати“.

Стане се насмејао и захвалио му се на мишљењу. Аца се такође насмејао и констатовао да не сумња у Станетову интелигенцију око тумачења  „ дијагнозе“.

Једнога дана, пре него што ће ући у лифт, Стане виде возача начелника Управе како руком блокира аутоматска врата, што је значило да иде начелник Управе и да други морају да сачекају испред лифта осим ако их генерал не позове. Стане стаде испред и генерал уђе и рече Станету да уђе у лифт. Врата се затворише и генерал поче причу:
 „А да, не питам вас мајоре, јесте ли превазишли оне проблеме?“
„Које проблеме, друже генерале?“
„Оне око телефона и сукоба са мојим замеником“.
„Не разумем вас ништа, који проблеми са вашим замеником“.
Лифт се отвори и генерал пође корак напред, стаде, окрену се и рече Станету да изађе из лифта и пође са њим. Стане уђе у кабинет, затвори врата и рече :“Изволите друже генерале“
„Је ли бре мајоре, јел ти то мене заје**ваш“
„Молим вас друже генерале стврано не знам о чему говорите и немојте тако да разговарате са мајором. Ви сте ипак генерал ЈНА“.
„Дакле, морам да кажемда си ти или лудо храбар или дефинитивно већи играч него што сам могао да претпоставим. Добро, значи ништа није било“
„Ништа није било самном али јесте са вама“!
„Шта је то било самном?“
„Извините друже генерале, ово је ваша приватна ствар, али прича се по Управи да сте болесни“!
„Нажалост, истина је“
„И да нећете да идете у Лондон на операцију да вам овде не би приговорили како користите позицију и трошите народне паре?“
„Јесам одбио, али нико ми није рекао до сада овај други део, мада је истина, боље да умрем часно него да испирају уста самном. Ионако ми нема помоћи, трећи стадијум кажу лекари, а посла преко главе. На Косову се свашта дешава. Треба спашавати државу“!

„Друже генерале, ви бринете о мојим наводним психичкм проблемима, а шта је са вама? Па зар ви мислите да ћете ви да спасите ову државу и да нема баш нико други ко може да вас наследи? Да ли ви слушате себе шта говорите? Друже генерале, маните се тих заблуда, један живот имате, идите у Лондон, оперишите се, пустите Управу, има ко ће да брине, многи једва чекају да вам виде леђа. Сви смо ми млади, добри официри и патриоте у УБ а колико их тек има у целој ЈНА!“. А што се тиче спашавања државе, већ сам јавно рекао шта мислим да ће бити!

„Ви сте стварно невероватно дрски, улазите у моју приватност и не одустајете од својих политичких пројекција“!
„И ви у моју и то у стану!“
„Још ћеш да ме убедиш да одем на операцију“
„ Зато сте ме послали на школовање. Предмет -Изградња морала армије, одељак мотивација за борбу“!
Генерал, вечито озбиљан, покуша да сакрије осмех.
„Иди сада, морам код Савезног. Што се мене тиче, ствар је завршена. Дипломирај што пре, до јесени, време ти је да мислиш на пуковнички положај. Ове године постајеш потпуковник, колико ја знам? Три године брзо прођу и једа на пуковничко положају, и ако буде све у реду...“
„Ваљда ће бити све у реду, дозволите да одем“
Са осмехом на лицу, Стане затвори врата кабинета. Секретар га погледа и кратко рече:
„Шефе, биће да је ствар легла“.
„Биће да је тако“.

Те 1986. године, десио се и „случај психички посрнулог начелника аналитичког одељења УБ ССНО“, због „каријеризма и пребрзог вођења у служби“ који се дрзнуо да Савезног секретра за Народну одбрану извести о неправилностима рада УБ ССНО, иначе дивног и поштеног човека са пуно људских особина које красе праве официре. 

Недеље су протицале. Стане је, на крајње дрзак начин, сваки пут када би се срео са генералом Барловићем, исмејавао првог контраобавештајца Управе, који је због тога увек прелазио на другу страну ходника који смо због сличности са ентеријером затвора звали у жаргону „ синг-синг“. Ситуација се заоштравала. Једна појава је била очигледна и тајно је коментарисана – руководећи људи УБ били су или Хрвати или Срби из Хрватске. У управу је дошао и будући начелник управе генерал Ћеран.

Чекајући решење, Стане одлучи да  истражи порекло прислушног уређаја. Интегрално коло са ознаком на њему није постојало нити у једном каталогу светских произвођача. Зато се Стане одлучи на мали трик. Свом колеги, цивилном магистру електротехнике, иначе пословном партнеру, рече да је на војном отпаду нашао неки војни уређај са  ИЦ колом чудне ознаке и да га моли да у једној југословенској фирми провери да они случајно не знају о каквом колу се ради.

Након десетак дана овај га позва телефоном и уплашено саопшти да су два сата након што је питао колеге о том интегрирцу дошла двојица наводно радника СДБ и саслушавали га откуд му информација о том интегралном колу. Он им у страху све признао и на томе се завршило.

Генерал Ћеран је би строг и правичан човек. Почео је са кадровским чисткама, али то је увек тако када дође нови начелник.Он има свој тим и настоји да изврши одређене промене кадра.
Једнога дана генерал Ћеран, који је већ преузео дужност начелника УБ, позва мајора Станета у своју канцеларију из без увијања пређе на ствар:

„Слушајте мајоре, генерал Барловић ми се стало жали да га исмејавате. Ја то не дозвољавам. Ко је правио сра*а, правио је, ја нисам и не интересује ме ништа око тога. Ви сте за мене као и сваки други припадник УБ ССНО, мајор, и не дозвољавам да кршите војну дисциплину. Пред вама је избор два пута – оба су на П! Или за начелника КОГ-е у Приштину или у ОБШЦ у Панчеву за наставника. С обзиром да завршавате Високу политичку школу и стичете формалан услов за чин пуковника, ја вам кажем да пуковник у Управи нећете постати. Доста ми је тога, од потпоручника до генерала у Београду. Идите у оперативу и доказујте се. Ни на шта вас не присиљавам! Одлука ће бити ваша, кад год будете хтели. Јавите ми се када одлучите шта желите! Можете да идете“!

Мајор Стане није имао шта да каже. Генерал је био више наго јасан и надасве, коректан. Након месец дана вагања Стане одлучи да се јави новом начелнику Управе.
„Хајде мајоре, шта сте одлучили“
„ Панчево ми више одговара“!
„Добро, тако сам и мислио. Имаш ли неке захтеве?“
„Имам“!
„Реците које“.
„Да ми се дозволи да упишем последипломске студије на смеру ратне вештине“!
„Добио, реци начелнику ОБШЦ да те предложи а ја ћу да одобрим, даље“.
„ Да будем поставњљен на чист потпуковнички положај“!
“Подразумева се, добио, даље?“
„Када буде време, да будем постављен на пуковнички положај“!
„ Е...стани мало, јел ја теби личим на пиљара па да се ти погађаш самном. То ти нико не може гарантовати. То зависи од много фактора а не само од тебе или мене. Ко зна где ћемо ми бити за три-четри године? Можда ће бити јачих кандидата од тебе. Ја ти то не могу гарантовати. Оно што могу у овом моменту добио си. Дакле, одлучио си – Панчево. Немој после да буде да сам те ја отерао. Уосталом, ОБШЦ  је формацијски састав  УБ и званично ти остајеш кадар управе и не рачуна ти се у прекоманду. А колико су ми рекли имаш одличне препоруке за наставника оперативне технике. Надам се да ћеш слушаоце научити како се то ради а да објекат обраде то не провали“, рече генерал и кисело се насмеја.
„Будите сигурни да хоћу. Али ћу их научити и да мисле и да правилно процене ко је за обраду“!

Све је било спремно да крајем новембра 1986. године, тада већ потпуковник, Стане Арсенијевић своја искуства, не баш афирмативна, и знања пренесе младим оперативцима службе безбедности ЈНА.

недеља, 3. август 2014.

Све шок до шока





Актуелне климатске промене, које званична наука никако не прихвата као тачне иако су последице веома опипљиве, натерше ме да сурфујем по интернету јер нам је најновија киша однела пут до викендице склепане од пара намењних за море, у време васколиког гушења демократије, уништавања економије и невиђеног сатирања људских права.  И тако, сит званичних ставова и саопштења, реших да мало сурфујем по опозиционим сајтовима и прсти ми, као сасвим случајно, откуцаше „пиштаљка“. Кад тамо, стварно, појави се сајт таквог наслова а теме провокативне да једноставно не може човек а да не прочита садржај.
Елем, закачим се ја за тему „Правно саветовалиште за узбуњиваче“! Видим, ствар није ни мало наивна – траже се људи који ће да пријављују мито и корупцију а заузврат њима се гарантује правна сигурност? На страну што већина узбуњивача остаје без посла.
Тако им и треба када раде туђи посао! Као да државни органи, добро плаћени да то раде, не знају ко шта ради у овој држави.
Заинтересујем се мало више, и видим да потенцијални или актуелни узбуњивач мора да попуни формулар са силним подацима о себи, фирми у којој ради, да ли је склон цинкарењу – узбуњивању, да ли је то већ радио, има ли намеру да то ради и убудуће и тако даље.

На крају странице видим ко то нама помаже и, доживим шок!
US AID/SRBIJA.
Од америчког народа!!

Амерички народ правно саветује народ у Србији како да пријављује своје шефове, претпостављене, политичаре, брата, сестру, оца, а и мајку ако треба ако се баве недозвољеним радњама? Е, то баш и неће ићи тако.

Као прво, тај амерички народ, ако изузмемо нашу емиграцију, која се ускопистила и с поносом показује амерички пасош као да им први комшија није погинуо у НАТО агресији на СРЈ, појма нема где је Србија! Дакле, иза ЈУ ЕС Ејда стоје САД и њени политички интереси у Србији! Ко се не слаже са овом тврдњом нема потребе да чита даље!

Оне које интересује овај текст упознајем са чињеницом да је саржај формулара за узбуњивача школски пример једног од перфидних начина прикупљања обавештајних података о лицима потенцијално спремним за организовану сарадњу са страним обавештајним службама. Тако се почиње – прво пријавиш друга што је преписао писмени, затим колегу његовој жени да има швалерку, онда шефа да користи аутомобил за приватне потребе у радно време, онда- тамо где треба- пожалиш се на рад министра и успут добронамерно кажеш са којим будућим мерама Владе се не слажеш и тако све више тонеш!

Е онда, једнога дана, добијеш задатак који мораш да извршиш, јер ако нећеш, на видело ће изаћи досије твојих демократијом мотивисаних „узбуњивачких успеха“!

Е, сада ја очекујем да ће премијер Србије да добије критике из једне европске институције  јер је у Скупштини Србије упозорио јавност Србије и посланика Скупштине да албанци на југу Србије и он лично прво треба да плаћају струју, а онда да питају зашто нема уџбеника на албанском језику!

Јесте брате, али не само што албанци на југу Србије бојкотују Србију, струју и грејање и порезе не плаћају ни многи виђени и богати Срби и за мене они су исти као и ови на југу. Сви они поткрадају своју државу јер су им интереси у банкама других држава. А пензионери од својих минималних пензија треба да спашавају државу. Интересује ме шта ће рећи Уставни суд ако се пензионерима смање пензије у односу на законима стечено право!

Интересује ме и то да ли ће таксу за РТС плаћати и глувонеме особе и особе које имају лекарско уверење да не смеју да се узнемиравају гледањем и слушањем дневних информација, као и чињеница да ако грађани финансирају РТС, хоће ли бити објављивани подаци колике су им плате како и где троше наше паре, колико нових партијских и породичних кадрова је запослено и како ће држава да обезбеди да они који ништа нису плаћали до сада ради социјалног мира, постану равноправни са нама и искористе своје право да плаћају струју, грејање, порезе, комуналије, регистрацију возила и многе друге обавезе.

Интересује ме и да  ли ће бити противуставна такса за РТС и значи ли то да ћемо, адекватно овом закону,  морати да плаћамо и штампање новина као облика информисања. За сада, новине не морамо да купујемо, али ко зна...?

Општина Обреновац или држава Србија универзално је субвенционисала износе за таксе приликом регистрације аутомобила у поплављеним општинама иако поједини људи немају никакве везе са поплавом осим што су пријављени да бораве на тој територији и то на брду, а у време поплава су шетали Јелисејским пољима и повремено свраћали да обиђу стан у „кругу двојке“. И остварују право на субвенције приликом регистрације возила! Мислим..., стварно брука!

Све ово спада у корпус кривичног дела поткопавања економске моћи државе!

Један актуелни министар, кога сам у време агресије на СРЈ често виђао у „Перл маркиту“ у Пекингу( шверцери бисерима знају где је то), иако је тада имао подужу црну косу, поштено ме је засмејао пре неки дан коментаром о управо усвојеном Закону о раду тврдњом новинару да се подразумева да сви закони Републике Србије па и Закон о раду важе и на територији Косова?!

Ових дана све шок до шока! А shok-ови ( friend, companion, fellow, comrade), као што смо видели, прогласише независност. Пре тога ништа нису плаћали! Само узимали-на крају и део територије!