Поштовани господине Александре Вучићу!

Поштовани господине Александре Вучићу!

Данас примих Ваше писмо захвалности због тога што ништа нисам предузео против Вас а Ви и ваш естаблишмент сте моју супругу и мене ојадили за читавих 6000 евра. Ојадили бисте ми ви и сина и ћерку али они паметни те побегоше на време. Ја нисам имао где да одем, стар сам и болестан као и сваки пензионер.

Пишете ми како смо због неодговорног понашања оних који су управљали нашом земљом могли да проћердамо и изгубимо бројне фабрике, производне погоне, богатство...?

Ко Вас то лаже да нисмо? Изгубили смо све што сте навели. Све је у рукама људи који немају везе са овим народом, поготово не са пензионерима. Ви обећасте да ћете да их сместите тамо где има је место и одржасте обећање. У Владу Србије! Шта то ми производимо господине Вучићу? Ништа! Има једна једина фирма која добро ради и зарађује, нећете веровати, продавајући добро упаковану маглу звану демократија! Регистрована је под више имена, али свакој је у основи назив – политичка странка.

Изненађени сте мојим неразумевањем функционисања друштва?

Зашто се онда Ви, председник највеће фабрике за продају магле, зване СНС, обраћате нама а не државни органи као што су Влада, Скупштина или Фонд ПИО? И уопште, постављам Вам питање у ком својству се захваљујете пензионерима. Коверат има лого СНС, али писмо нити има меморандум Председника Србије нити председника СНС, нити да сте председник Скупштине, нити директор Фонда ПИО. Као да га је писао, извините због поређења, др. Кркобабић, али ко њему још увек било шта верује? И зашто сте осетили потребу да нам се захваљујете?

Да на писму није ваша слика и моје име и презиме, тачна адреса, поверовао бих да је нека фотошоп смицалица безопасне опозиције.

Господине Вучићу, никоме се ви не захваљујете – Ви нам се ругате јер смо неспособни да вас пошаљемо у историју, тамо где је место људима који се зову лидери СРС, СНС, СПС, ДС или било којим другим именом. Сви ви сте појава која паразитира на леђима народа опијеног продајом магле због недостатка кисеоника тако потребног за нормалан рад мозга!

Почео сам да сумњам да нам се ви захваљујете јер су паре од наших пензија биле потребне Вама лично, чим нам се не захваљује држава. А колико се сећам, свака озбиљна држава када од народа тражи паре, да би изашла из кризе, да неки папир  којим се обавезује да ће грађанима вратити позајмљене паре и то под тржишним условима.

Опет, да сте ви лично узели те паре, не држи воду, неко би то провалио, јер су нам провале у борби за власт специјалност. Лично нисте али да би опстали на власти, јесте! Зашто сте то морали да урадите преко мојих леђа иако сте, сећате се, обећали да ћу ја бити последњи коме ће држава завући руку у џеп. Не љутим се ја на Вас што сте ме слагали, није то први пут да ме неко лаже. Али јесте први пут да неко мисли да му је лаж прошла! Мало ми је непријатно што сам и ја, због ваше лажи да ми нећете смањивати пензију, слагао сина и унука и нисам имао пара да помогнем сина када је куповао стан нити да купим унуку летећи тротинет! Није сарказам. Унук ми рекао „онај што сам лети“. Тих 6000 евра је могло да буде за неких шест квадрата стана, скоро па једна собица. А због неусклађивања пензија два пута годишње и оних додатних 4,21 % што одузесте војним пензионерима, гарантовано сам могао да помогнем сина или ћерку за десетак квадрата стана!

Сада сигурно мислите, па шта ја хоћу? Да имам као ви? Не господине Вучићу, ја само хоћу оно што и Ви кажете да сам зарадио пожртвованим радом. Видите, ја  сам градио водоводе са војницима у селима око Бугојна, гледао се са усташама на пушкомет 1972. године на Вран планини, добро свега три дана – што јес јес, испитивао ратне заробљенике 1991, добро свега месец дана – што јес јес, и морао да црвеним и правдам глупава и неодговорна саопштења вас у режиму Слободана Милошевића за време агресије на СРЈ пред кинеским војним руководством!

Знате, господине Александре, моја највећа жеља је да ми неко омогући јавну полемику са Вама у којој би вам рекао следеће:

Да је Србија изгубила рат и да је је у стању модерног ропства;
Да о политичким потезима у Србији одлучују стране силе преко амбасадора а не народ и да се Ви ништа не питате, као ни ваши претходници, као што се неће питати ни ваши наследници који млате празну сламу ради ускакања у Немањину 11;
Да сте ви у безизлазном положају и да сте приморани на уступке које год запад постави јер немамо снажну економију, бројност и јаку војску и да нам је забрањено да се наоружавамо адекватним оружјем нити нам га ико нуди да не би улетео у сукоб са другом страном;
Да на власти опстајете политичком вољом моћних, али с обзиром да је све продато, да запад не даје више паре за куповину социјалног мира јер су наши политичари најобичније јајаре санкилотске идеологије, које узму паре а не изврше оно на шта су се обавезали према западу, били сте приморани да завучете руку у џеп пензионера да бисте могли да финасирате своје бирачко тело;
Да сте ви озаконили дискриминацију грађана супротно свим међународним повељама о људским правима која се тичу имовине;
Да ћете, ако одлучити да то урадите ради опстанка на власти, морати да реализујете поделу Косова што ће бити правни преседан одрицања од дела територије, који ће бити за сва времена увод у комадање територијалног интегритета Србије;

Да вам је пуно мудрије да не покушавате да прогутате залогај који не треба да гутате јер и сами знате да да је веома опасан по српски народ!

Али, знам ја да полемике неће бити!

Господине Вучићу, ја живим веома лепо. Никога нисам преварио, никоме ништа нисам одузео.  Није истина да ми се пензија повећала, иста је као што је била по решењу Фонда ПИО, али је мања него што је требала да буде према Закону који је важио док ви нисте почели да браните пензионере.

Истина је да сте повећали пензије најсиромашнијима и ту Вас подржавам. Али и њима сте ускратили усклађивање, јер више немате одакле да преливате паре, само што они то не знају.

Ви добро знате да та повећања најсиромашнијима морате да реализујете као облик социјалне помоћи јер као системско решење упадате понову у кршење принципа владавине права.

Ви живите тешко јер се правдате пензионерима!

Ја нисам ваш нити отац било кога од вас. Патетику оставите за ваше бирачко тело! Имам ја своју децу! Она су образована, културна и живе од свога рада!

Ово што сте написали није никакав извештај! Знате ви како се, коме се, и на коју адресу пишу и подносе извештаји!

Видимо ми и сами шта Ви радите, не треба да нас информишете!

Ви нама дугујете паре које сте нам узели без наше сагласности. И не мислите ваљда, да ћу вам опростити 6000 евра, јер сте нам написали јефтин политички памфлет!

С поштовањем,
Арсеније Станковић

Држте лопова – други део.

Држте лопова – други део.

Господин Јован Тамбурић, оснивач и председник Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије ( тек под старост почех да схватам разлику између војних и осталих лица) објавио је путем Фејсбука, у затвореној групи УСПВЛС патетичан текст са мелодрамским деловима о томе како га неосновано нападају и блате неки људи преко сајта Адмирал, са посебним акцентом  на аутора овог текста.

Господин Јован Тамбурић сматра да је увреда и клевета када јавно на друштвеним мрежама постави доказ - фотокопије рачуна, да је за протест који је организован у септембру, правдан трошак из фебруара и изнео тврдњу да је знао да то не треба да ради и да ће бити реакција и да је куповао гориво за нечија кола пре протеста и неколико дана након протеста? Моју критику таквог понашања господин Јован Тамбурић сматра увредом, клеветом и жељом да му уништим удружење које се и без тога урушава само од себе!

Увреда је и када скрећем пажњу господину Јовану Тамбурићу да прикупљање пара од грађана за организацију протеста, са навођењем пожељног износа и жиро рачуном Удружења чији је он председник, да вероватно чини неки прекршај јер то не ради нити једна политичка странка нити УСПС. А колико ја знам, Законом је забрањено просјачење. Међутим уколико господин Јован Тамбурић има одобрење-решење надлежног органа за такав облик прикупљања пара, то је требало да објави и спречи непотребне коментаре.

Неистина је да сам споменуо господина Милета Делића све док господин Делић није први споменуо мене. Из поштовања према господину Делићу одговорио сам му путем свог блога. Да је писао неко други не бих му ни одговорио. Господин Јован не мора да се прави „ Тоша“ и да пише како сам вероватно нешто блатио на свом блогу јер га имам у евиденцији пратилаца и редовно чита шта пишем.

Господин Тамбурић износи неистину када пише да сам ја њега блокирао на ФБ! Јер, како је могуће да смо се се жустро „надгорњавали“, око фарбе и дизела, па када су му трпила попустила у недостатку аргумената, блокирао ме. С обзиром да он тврди да сам га ја блокирао на ФБ, мени не преостаје ништа друго него да потврдим да сам га блокирао у нереалном приказивању чињеница, а за ФБ може да дође код мене ко год жели, да провери. Нека ме он одблокира и решили смо проблем!

Господин Јован Тамбурић тврди да га опструишем и да хоћу да му уништим Удружење! То није тачно. Ја само хоћу да критикујем његово понашање и о томе ћу изнети чињенице.

Шта је Јован Тамбурић урадио и ради позитивно?

Основао је Удружење ради формализовања ФБ групе ВПС.
Са још неким колегама био је главни организатор протеста војних пензионера.

Успоставио је сарадњу са УСПС ( без обзира што није прихваћен на прави начин).

Покренуо је народне посланике да поднесу Предлог за оцену уставности и законитости Закона о ПУНИП.

Веома је вредан и истрајан у реализацији посла.

И то је све. А шта није добро? Почнимо редом.

Ја не могу да пишем о Јовановим односима са другим људима. Писаћу о односу са мном јер је мене највише испрозивао. Али и други нису боље прошли, јер су га напустили.

Ја нисам био члан УСПВЛС од оснивања. Присуствовао сам састанцима на Јованово инсистирање, подржавао га јер сам сматрао да се његова радна енергија може каналаисати у позитивном смеру и од њега направити одличног лидера. И данас сматрам да је оснивање УСПВЛС исправно. Сматрао сам да његова радна енергија и неко моје искуство могу у тандему да омасове организацију. Он није прихватао такве сугестије, све председнике удружења је омаловажавао, није хтео да сарађује са њима јер су га бојкотовали, без да се запита зашто га ти људи бојкотују. Једноставно, сматрао је да сви треба њему да се поклоне. То је било копање раке за властиту пропаст.

Прве сумње у Јованове намере код мене су се јавиле на протесту у коме сам ја говорио пред РТС. Након говора пришла ми је новинарка из РТС, и замолила ме да уђем у зграду и дам изјаву за РТС. Рекао сам јој - у реду само да обавестим председника да зна где сам. Јован је тада рекао :“ Ја ћу да дам изјаву за телевизију ја сам председник“. Новинарка је била збуњена и рекла да је уредник наредио да мене интервјуше и да то није у реду. Ушли смо у зграду Јован, мислим Илија, нисам сигуран и ја. Јован је причао бесмислице типа „одлуке команданта“, Илија или Миле Делић, и ја смо стајали као глупаве икебане, видео сам да камера не снима, и ја сам без речи отишао где су ме срели Миле Бјеливук, Драгиша Давковски и проф. Јанко Веселиновић и сели у башту ресторана поред РТС, да поразговарамо о подршци Покрета за преокрет нашим протестима.

Други инцидент десио се када ме је Јован обавестио да треба да идемо у ТВ Н1, да гостујемо у емисији пред протест. У медијима је Н1 најавио нас двојицу и то прво мене па Јована. Интервју је требао да буде рано ујутро, ја сам се обукао, Јован ме позвао телефоном и рекао да је уредница сугерисала да због кратког времен говори само један и питао ме хоћу ли ја да идем или он. Нормално да сам рекао иди ти. Тада сам већ почео да капирам амбиције господина Тамбурића. А и ја баш нисам био нешто расположен за афирмацију те врсте.

Јован ме је вукао на некакве састанке, где се год формирала некаква опозициона група. Ишао сам да га не одбијем јер мене то није интересовало. Једном приликом када је основана општинска организација УСПС на Новом Београду , након састанка, разговарао сам са Мишом Радовићем и проф.др.Митровићем, изложио им своје виђење борбе и Митровић ме позвао да одмах, за два дана дођем на седницу неког њиховог одбора и да се укључим у рад. Јован ме је малтретирао сат и по времене да ја не идем јер је он већ успоставио сарадњу са њима. Ја сам му рекао да не брине, да га не угрожавам, да ме то и не интересује и да нећу доћи.

УСПС је вршио сталан притисак на Јована да се макне из Дечанске 14. Видео сам ту борбу око позиција, сви су ми се смучиили, посебно када нису дали Јовану да иде у Москву иако је Јован рекао да ће сам платити све своје трошкове. Јован је одрађивао сав посао за УСПС. Смучио ми се и Јован због тако понижавајућег понашања, и схватио да га тресе синдром каријеризма. Тада сам већ био близу одлуке да напустим ту братију, посебно када су ми предложили да напустим Јована и преузмем неку функцију у УСПС. Ја сам то одбио, био је присутан Јован. Тада сам видео и другог Јована који је људима у годинама рекао да се гоне у ку.ац!

Почео сам да инсистирам да Јован не доноси никакве одлуке које се тичу сарадње са политичким странкама и то сам му и рекао. Покушао сам му да дискретно, у благој форми ставим до знања да сматрам да ја треба да водим политику удружења из позадине а он да буде председник и  фронтмен у јавности. Он то није могао да прогута и то је схватио као атак на њега и моју жељу да преузмем Удружење, и постајао је све непријатнији у међусобној комуникацији.

Кулминација несугласица се десила у сарадњи са СП Двери, где је Јован попустио и позвао ме на састанак са Обрадовићем у вези са протестом. Мислио сам да смо постигли прећутни договор и почео јавно да пропагирам Двери не би ли их обавезао да нас финансијски и људством помогну на протестима. Био сам свестан да ако хоћете да нешто добијете морате нешто и да дате. Јован то није могао да поднесе и почео је да ме напада да се не мешам у Двери јер је он наводно одређен за сарадњу са њима. Онда сам ја преломио и одлучио да га директно испровоцирам и написао приступницу у СП Двери и петнаест дана је држао на комоди да би Јован сваки пут када дође могао да је види, и да будем начисто са њим.  Једнога дана, у јеку агитације Двери рекао сам му да сам однео приступницу, и лавина увреда је кренула, у стилу ко си бре ти да ти са њима сарађујеш, ја сам председник, да се гониш у к.рац, радиш ми иза леђа. То је писао и на фејсбуку али ти изливи каријеризма ме не занимају. Наравно, Дверима нисам приступио, мада сам био њихов симпатизер. И дан данас имам добре односе са људима из те странке.

А онда сам почео да добијам индиректне поруке људи из света политике да као човек који „ради за ВБА“( из које сам отишао још 1998. године у војну дипломатију) нисам баш пожељан за сарадњу. Увек се у тим распитивањима где сам и шта сам радио, на крају разговора по правилу постављало питање: „ А да ли ви господине познајете Јована Тамбурића“! Увек сам одговарао да га познајем, да имамо различита пиомања око путева борбе за наша права, да смо били блиски сарадници али да смо се разишли и истицао да је веома вредан и радан и да сматрам да јури неку каријеру. Један ми је јасно рекао да неће да ради са мном јер радим за ВБА и да неће да ризикује? Шта да ризикује, питао сам се?

За мене је било веома индикативно да су замерке које су мени упућивали људи из света политике са којима сам био у контакту и Јованови ранији коментари на ФБ, под псеудонимом "Јованбг",били  углавном идентични, мада не трврдим ништа. Чиста случајност? Само могу да тврдим оно што сам чуо, видео и документовао.

А документовао сам да је корисник Адмирала, који пише под псеудонимом „Крајишник“  под којим именом је регистрован, са које е-маил адресе, и да је изнео тешку клевету  у коментару под редним бројем 17, у чланку“Допис из Кабинета НСС.....“! А садржај клевете је идентичан замеркама које су ми дискретно стављане до знања.

Ништа не тврдим јер је могуће да је адреса хакована а ја се не бавим рекла казала трачевима, који доводе до клевета.

Да одговорим својим критичарима, „безбедњак“ је извршио проверу и идентификацију лица које је писало под псеудонимом „Крајишник“ и о томе поседујем документацију. Дакле знам ко је аутор памфлета писаних под псеудонимом „Крајишник“! Шта ћу учинити са тим подацима, видећемо.

На крају поставља се питање, зашто је господин Јован Тамбурић осетио потребу да се правда пред члановима затворене ФБ групе? Зашто сам ја у средишту правдања због непримереног односа према дојучерашњим најближим сарадницима, рекавши им да сви „одј.бу“. У каквој су корелацији наводни докази " Крајишника" да сам у Пекингу био умешан у криминал и да сам радио за стране обавештајне службе са увредом својих колега од стране Јована Тамбурића?

Да ли је господин Јован Тамбурић, у недостаку аргумената који би га квалификовали за посао који је намерио, а који му измиче, изгубио сваки обзир и утонуо у властити аутизам? Он сам зна одговор!

Да ли је могуће да су државни органи све моје криминалне радње превидели те их сада господин " Крајишник" о томе обавештава. Као искусан припадник органа безбедности подсећам господина "Крајишника" да је обавезан прем законима ове државе да чим дође у посед таквих података о томе извести надлежне органе кривичног гоњења, иначе чини кривично дело нечињења. Зашто то није учинио до сада? Зашто начелника Генералштаба ВЈ који је потписао наредбу о мом упућивању на дужност изасланика одбране СРЈ назива ЈУЛКОМ. Шта ће бити ако ја о томе обавестим генерала Момчила Перишића. Или, ако обавестим надлежно тужилаштво да господин "Крајишник" поседује податке о мојим криминалним радњама у Пекингу и раду за стране обавештајне службе, и прикрива их?

Да ли зна господин Јован Тамбурић у шта се је упетљао и кога он то уствари брани? И ко ће да приступи том удружењу? Колико ће људи да га напусти, то је јасно!

Може ли ико да дискредитује дела господина Јована Тамбурића аргументованије од самог господина Јована Тамбурића.

Фарба и дизел – утук господину Милету Делићу.

Фарба и дизел – утук господину Милету Делићу.

На моје упорно настојање да од господина Јована Тамбурића председника Удружења синдиката пензионисаних војних лица који је основао Удружење да би се самопрогласио  председником, добијем разумно образложење зашто је дозволио да се у септембру правда куповина 1.кг беле боје ( за писање транспарената на белом стиропору.  Могуће је да је писано на црном стиропору, али ја такав транспарент нисам видео), купљене у фебруару, иако је видео да то није у реду и да ће се наћи нека цепидлака да му удара пацке због тричавих 360 динара и што је сипано 17 литара дизела у нечија кола два дана након протеста и то правдао као утрошак горива за протест, јавио се господин Миле Делић да преузме део одговорности због учињених пропуста, јер председник је председник, па макар то Удружење имало само неколико десетина чланова. А Миле је Миле и ред је да га брани а мене прогласи бившим сарадником који се на Фејсбуку представља као Мишо Савић?

На фесјбук профилу уваженог господина Милета Делића налази се његова слика са псом љубимцем( које народ погрдно назива и џукелама, а из митологије су познати и кербери), а на мом, који сам одабрао за фејсбук профил и дао му ник нејм “Мишо Савић” ( није пожељно на ФБ стављати праве податке због злоупотреба података али овом приликом не желим да полемишем са лаицима из области информатичке безбедности), моја слика са поштованим пријатељима из Народне странке чији сам члан скоро од оснивања и то са поносом истичем.

На фејсбук профилу господина Јована Тамбурића, пуковника у пензији, стоји или је стајала слика мачора, а на профилу Јована Борковића, такође профил Јована Тамбурића, прелепа слика Храма Светог Саве у Београду. Сви ми, који познајемо господина Јована Тамбурића знамо да мачор није, а било каква асоцијација са ликом Светога Саве била би изван свих моралних скрупула.

Ја се не разумем у науку која се зове психологија, али психолози тврде да људи временом почињу да примају особине кућних љубимаца! Враг ће га знати да ли је то тачно.

Толико о интелектуалној бесмислености дела текста господина Милета Делића.

Међутим господин Миле Делић ( то је господин који је вратио милостињу од 5000 динара, тада премијеру Вучићу, и упорно гурао прсте у очи сиротињи која има пензију 25000 индиректном тврдњом како му је пензија преко 80 000, и тиме наносио огромну штету пензионисаним подофицирима јер их је народ неоправдано сврстао у богаташе, али нигде није објавио да му је Влада Србије уредно вратила тих 5000 динара и он их вероватно уредно примио, јер другачије и не може да буде. Покушао је Миле још једном да примени исту медијску бесмислицу са некаквим чеком, али му то није прошло јер медији траже све новије бесмислице како би руља уживала и смејала се томе), срља све даље тврдњом да је све то радио док је правио транспаренте пре две или више година, што јесте био трошак али је , претпостављам, правдан раније. А ако је господин Миле искрен и ако до сада није наплаћивао трошкове које јесте имао, и сада му дозлогрдило, јер не иде баш све по плану у политичком циркусу на који је сам пристао, и решио да наплати трошкове, онда се ја осећам веома непријатно и обавезан да му платим неколико вожњи његовим колима јер смо након протеста ишли на брод да попијемо пиво. Макар и након протеста. У сваком случају за прављење и транспорт транспарената господин Миле се доказао као најбољи и треба га и даље ангажовати за те послове.

Толико о бесмислености и “екплозивности” текста господина Милета Делића, кога нисам споменуо нити речју у афери "фарба и дизел", а који се сам уплео у одбрану Јована Тамбурића заборављајући на кога удара, и то за време "радио ћутања" господина Јована Тамбурића, који ми још увек није одговорио на постављена питања, али ме је зато блокирао на ФБ страници да не бих видео његове коментаре.Нешто ми је тај метод много познат!

Господин Миле Делић у тексту пише како ја покушавам да га облатим и оцрним пред људима које он покушава покренути у протест за остваривање права пензионера.

То исто тврди и Јован Тамбурић?

Хало, господо, договорите се ко шта ради, ко председава, ко кога представља, ко купује фарбу и дизел, а ко жели медијску промоцију, с обзиром да вас обојицу редовно виђам  на конвенцијама свих странака опозиције.

Господин Миле Делић ми предлаже да поднесем пријаву на надлежном месту за делa чије постојање није ни утврђено, нити је такве природе да би ико реаговао. Ја бих рекао, може вам се кад има лаковерних да вам дају паре, мада, ви наводите и пожељан износ од 300-500 динара. Ваљда вам толико треба за трошкове куповине дизела ( поскупео), снимање надахнутих говора господина Јована Тамбурића током трибине, како каже господин Јован Тамбурић у коментару на Фејсбуку који није требало да ја видим, али сам га ипак прочитао, да би информисао пензионере како их држава краде ? Преко Ју Тјуба? Јел то хоће господин Јован Тамбурић да од смеха умрем и тако ме се реши, да му не постављам незгодна питања.

А зашто су ова питања незгодна?

Зато што су иста господа, с правом, својевремено, критиковали друга удружења која раде такве и много горе ствари, на легалан начин, од пара војних пензионера!

И сада ја постављам питање читаоцима, не Милету Делићу нити Јовану Тамбурићу, јер су се они декларисали – у чеми су се то они морално издигли изнад других када  борбу за наша права наплаћују од једва скупљене цркавице опљачканих пензионера. И ко ће да им верује кад јавно признају да су без размишљања почели прерано, без икаквог права - добровољне прилоге проглашавати чланарином( коју немају јер немају ни чланове да финансирају протерсте), којом они могу да располажу.

Коначно, ја бих то урадио овако.

Поштовани пензионери, за протест нам је потребно да платимо;
1. Пријаву протеста, толико динара,
2. Разглас, толико динара,

3. Превоз транспарената, толико км, толико горива,

4. Снимање трибине толико динара,

5. Трошкове пута колеге тог и тог од Крагујевца, Ниша, Ваљева, који говоре на трибини, протесту или су чланови делегације...итд, толико ,
6. Молимо кратку дебату да ли сте сагласни да финансирате овај протест који планирамо тада ….
7. С поштовањем, председник Јован Тамбурић, ср.

Ваљда Вам је сада јасно господине Миле Делићу, зашто хоћу одговор од Јована Тамбурића зашто је тако поступио? А ако ипак не будете разумели поенту овог текста, тешко да ћете и дати одговор. Али онда тешко да ћете скупити и динар за овај протест који не подржавам. Даћу и паре, ( које толико жуљају господина Јована Тамбурића, да наводи чињеницу што му не дам паре за протест и његову промоцију јесте основ да ме морално дискредитује. Али сусретао сам се са таквима, одавно), али не на овако некоректан начин и не за овај протест. Имате пензионерске бус-плус картице па се возикајте до Радио фара или трошите свој новац за гориво.

Коначно, морам да Вас подсетим господине Миле Делићу, да чините озбиљно кривично дело предлогом да заувек ћутим, ако нећу да будем део друштва за сакупљање пара за протест. Право јавне речи је гарантовано Уставом Србије, а подстичете ме и на несавесне и штетне радње.

Коначно, с обзиром да сте предложили да господин Јован Тамбурић и ја укрстимо рукавице, не чини ли Вам се да је такав јавни предлог ниво једног циркусанта. Надам се да сте хтели да будете духовити? И немојте себи давати превелик значај и да се мешате у мој сукоб са господином Јованом Тамбурићем. Може он сам да се брани од мене. И то успешно и пре него што ишта урадим. Као превентиву да нешто урадим!

Напомена аутора: Текст сам незнатно изменио у односу на прво објављивање и није лекторисан.
   

Војни пензионери Србије или аутоимуна болест.

Војни пензионери Србије спремају се да, ко зна по који пут, изразе незадовољство и неслагање због јасне дискриминације у односу на друге пензионере Србије, када  је неосновано оспорено право свим онима који су у пензију отишли пре 2008. године, на 4,21%, и на тај начин трајно им умањена пензија.

Крађа је, тврде и доказују оштећени, чиста као суза а подаци потковани законским одредбама тога времена, више него јасно сведоче о правној неутемељености институција државе која чекић којим дели правду држи чврсто у својим рукама.

Иста власт и ономад је тврдила како војни пензионери немају право на повећање од 11.06% које су добили сви пензионери Србије, судови се прво као правили луди, измишљали разне правне изговоре да не почну да пресуђују у корист војних пензионера, али када је враг однео шалу и „свевишњи од Србије*“ схватио да ће ту бити и разбијених глава у акцији ћекића и реакцији наковња, између којих су се нашле главе војних пензионера, досетио са да убаци подебели комад сунђера на чекић и наковањ дебљине 6,57% и тако амортизује бунт због разбијених глава, признајући да су пензионери у праву!

Али оних 4,21% процената који нису покривени сунђером, ваљда да не призна тотални пораз, доприносе сталном унутрашњем крварењу мозгова војних пензионера, које прети да их одведе у тиху и прерану моралну и физичку смрт.

Физичка смрт је неминовна и, филозофски посматрано, небитно је када ће се и зашто десити, јер живот је само бесконачно кратак  у односу на вечност смрти.  Тиме се ваљда „свевишњи одСрбије“ руководио, с обзиром да инклинира филозофском промишљању јер није пропуштао прилику изненадно му указаној отварањем школског тоалета и других приручних објеката, да са народом који пије пиво док гледа телевизијски екран у кафани „код Тоше на ћоше“, подели одушевљење филозофским делима Шопенхаура и Фридриха Ничеа.

Међутим, тиха морална смрт војних пензионера је много гора од физичке. Свакога дана им се „свевишњи од Србије“ подсмева захваљивањем што су добровољно пристали да му стабилизују диктатуру, својим добровољним прилозима формализованих законом и некаквим уредбама и Закључцима!

Опет, како то бива код људи сумњивог морала, не би „свевишњи од Србије“ тако лако изашао на крај са војним пензионерима без сарадника или ти „штрајкбрехера“ у њиховим редовима међу којима предњачи, судећи према свему, Удружење војних пензионера Србије, које некаквом чудноватом логиком налази оправдања за сваки потез и даје подршку „свевишњем од Србије“ против војних пензионера?

Чудно је то Удружење? Као да има аутоимуну болест! Напада и изједа властите ћелије или, да би било јасније, властито чланство?

Да је само један орган тог Удружења у питању, рецимо глава, не би био проблем променити је, данас модерна медицина може све, али није. Читаво тело Удружења војних пензионера Србији болује од аутоимуне болести и љубоморно чува ту главу која је мегафон тела! Када се чланству УВПС не би крало тих 4,21% па још у просеку око 12% по Закону о ПУНИП, некако бисмо и разумели корене болести али овако....?

Ернест Хемингвеј је написао роман „Збогом оружје“.
Биће да УВПС пише роман „збогом памети“!

А да ли је овом што се дешава војним пензионерима пролазна случајност?
Мислим да није. Само се догодио непријатан историјски заокрет.
Војска је изгубила вишедеценијског мецену – државу!
Припадници војске нису изградили инструменте правне државе, као друге модерне војске, и била је и још увек зависи од воље појединаца, данас од воље „свевишњег од Србије“. Све институције бивших војних формација у СФРЈ, СРЈ, ДЗ СЦГ и данашњој Србији, су далеко од правно уређене институције друштва.

Таква војска, сада војни пензионери, ненавикнути и неспособни да самостално покрену борбу за своја права, чекају нешто или некога, идеолошки дезоријентисани, материјално понижени, морално обесхрабрени, многи без руке, ноге или тешко болесни без могућности да себи обезбеде правовремено и адекватно лечење због сиромаштва социјалног здравства, стамбено незбринути, и надају се поновној заштитничкој улози државе!

А не схватају да би та иста држава најрађе да их нема јер мора да даје паре за њихове пензије уместо да их потроши преко својих банковних рачуна у иностранству.

Оно мало мислећих, одважних и нормалних војних пензионера не мири се са понашањем до сада најгоре власти у Србији и зато планира јавни протест.

Добро би било да војни пензионери престану да ћуте, да вољом победе аутоимуну болест, да не слушају никога, да схвате да ако сада не подрже борбу за своја права да су издали генерације војника које су учили шта је то част и борба за слободу, а наша борба за слободу је борба за наша права, за владавину уставности и законитости, за владавину највишег достигнућа савремене демократије, за владавину права.

Покажимо тиранима да то можемо, будимо пламен који ће покренути раднике, сељаке, поштену интелигенцију, на општу побуну против одласка младих из Србије, против погибија радника због рада на црно, против увоза „Џихад ратника“, против моралне декаденције која се младима сервира из приватних телевизија, против оних који не плаћају порез, против урушавања угледа Војске Србије!

Будимо сложни! Изађимо на протест војних пензионера јер ово је данас наша борба за бољу и модернију Србију!

* Ако сте разумели да је „свевишњи од Србије“ један човек, погрешили сте. Има их на свим нивоима државе. Они су стокраке хидре и множе се простом деобом-долара.

Баук политократије кружи над Србијом.

Годишњица рођења Карла Маркса, 5. мај 1818. године, и тим поводом „Марксов“ повратак родној груди у Триру, градићу у југозападној Немачкој, у облику статуе високе четири метра и четрдесет центиметара, у српским медијима обликованим да славе и хвале дела друга Вучић Александра, готово да је прошла незапажено. На овај догађај реаговали су и коментарисали га само неки од преосталих залуђеника у права радничке класе и пролетера који осим свога тела, ума и руку немају ништа друго!

Куриозитет је да је статуа дошла из Кине, земље која ће захваљујући генијалном мисиоцу, теоретичару и филозофу ускоро бити највећа економска сила Света,  из земље која као да поручује посрнулој европској привреди и милионима гладних – незналице, имали сте  миленијумску шансу да усправите људски род а ви сте је због бесмисленог људског порока, жељом за богатством и потчињавањем, упропастили!

Данас се научној јавности Србије, као и других република СФРЈ, незадрживо  намећу многа питања од којих је круцијално – јесмо ли ми имали класно свесну радничку класу или је полупауперизована маса у антифашистичкој- народноослободилачкој борби видела шансу за насилну промену власништва над природним и богатствима других, баш као што данас чине партије на власти али у историјски промењеним облицима.

Склон сам оцени да смо остали исти, баш као што су санкилоти себе прогласили комунистима а да нису знали ни шта та реч значи, тако данас под флоскулом и мистификованим девијацијама смисла демократије, разни савремени санкилоти насилно одузимају природна добра и имовину целој поратној генерацији, која је у датим историјским околностима допринела увећању богатства државе у којој су живели. Чини се, да се наша неискреност према историји свом снагом обрушила на нас, због неразумевања Марксове филозофије и њеног симплификовања кроз дневну политику ради манипулације масама.

Србија се данас  налази у раљама политократије, аутохтоне творевине без научно детерминисане идеологије, која у основи има праисконски нагон за гомилањем личног богатства, углавног туђег.

За остваривање тога циља не бирају се средства – удружују се левичари и десничари, стварају теоријски наизглед неспојиве политичке коалиције, доносе противуставни закони. Ако је некада Европа „дрхтала од баука комунизма“, Србија данас дрхти од зулума политократије.

А та политократија има и организацију и снаге и средства и сама неће напуститити домаћина на коме паразитира.

Све чешће ми у глави одзвањају речи „Интернационале“!
А вама?

Покондирена тиква или важно је бити виђен.

Дуго се нисам оглашавао на страници блога због спознаје да грађане Србије ништа не може да покрене из моралне апатије у којој се налазимо преко 30 година. Што би рекао тај исти народ – радио не радио свира ти радио, обичан човек има неку своју ситносопственичку логику која се своди на  логику у се, на се, и пода се и ту се завршава читава животна филозофија већине Срба. Од индивидуалног пољопривредног произвођача или једноставније сељака, до председника Републике, без изузетка. То је суштина а све остало су, што би рекао Балашевић-нијансе, а ја кажем обмане и политичке флоскуле.

Разочаран овом чињеницом, вратио сам се свом некадашњем интересовању како неки други виде свет данас и савремене међународне односе што у суштини није ништа друго него тражење нових облика наметања хегемоније великих земаља малим земљама и креирање нових потеза у вечитој шаховској партији велесила. То не значи да сам се ја променио, не никако! Само ме интересују стратегије и тактике за остваривање једног те истог циља откако је света и века.

Елем, право освежење у учмалој и буђавој политичкој бари Србије учинио је Вук Јеремић довођењем њему блиских светских имена у Београд, из времена студирања и рада у иностранству и мандата председника Генералне Скупштине УН, као делатност Центра за међународну сарадњу и одрживи развој, који поред дискусија и полемика издаје и часопис „Хоризонти“ али на енглеском језику. Није моје да оцењујем али сматрам да часопис због тога губи на употребљивости.

Откако сам први пут на интернету видео рекламу за промоцију „Хоризонта“, почео сам да идем на те скупове који се одржавају на елитним местима у Београду а и публика је углавном елитна, мада..

Е, о томе, мада, хоћу да вам нешто напишем.

С обзиром да се дискусије воде на енглеском језику, поготово ако су гости из Америке, па када говорник падне у „ватру“ и почне да брза, а неакустична дворана хотела „Метропол“ са звучницима да свој негативни допринос, онда тешко да осим одличних познавалаца енглеског језика, и то оних који су живели у САД, могу у потпуности да разумеју баш све!

Спадам у оне који тешко могу да разумеју баш све, између осталог и због већ оштећеног слуха, и зато волим да читам часопис „Хоризонти“ на миру, без аплауза публике у којој преко 50% није разумело ништа јер не зна енглески језик али је дошла да буде виђена, или да гледам снимке на Ју Тјубу на миру, и ако нешто не чујем из прве како треба , ја лепо вратим и поново преслушам. Уосталом, бар сам се у животу напреслушавао неразумљивих прича са традиционално лоших снимака.

И тако, што би рекао Радош Бајић, за око ми западне име господина Џорџа Фридмана, американца рођеног 1949. године у Будимпешти, избеглог због комунистичког режима, који је 12. јуна 2017. године учествовао у панел дискусији коју је организовао Вук Јеремић, оснивач и председник Центра за међународну сарадњу и одрживи развој. Џорџ Фридман је за мене интересантан зато што је оснивач часописа „Стратфор“ ( 1996-2015), и што и дан данас добијам мејлом геостратешке процене његових аналитичара које се односе на Балкан, Србију и Кину. Разуме се,  редовно пратим шта пише и Willy Wo-Lap Lam са Џејмстаун универзитета из Хонг Конга, због геополитичких процена улоге Кине у међународним односима.

Успут, на мобилни ми стигне дискусија са Фридманом и ја одлучим да седнем за компјутер и на миру одслушам господина шта има да каже. Што се тиче предавања, ништа што нисам знао или очекивао.

Оно што нисам очекивао јесте састав публике. Поред америчког амбасадора Њ.Е. Кајла Скота, што је нормално, представника невладиних организација, политичких аналитичара и лидера опозиционих странака, од којих су неки веома културно ставили слушалице за симултано превођење из њима познатих разлога, приметио сам и лице једног самозваног лидера војних пензионера Србије, како из другог реда извирује иза једог политичког аналитичара не би ли га камера сместила у први план!

Не знам зашто али паде ми на памет Фема! Знате који лик је Фема ? То је покондирена тиква из истоимене сатире Јована Стерије Поповића, опанчарка која је силно желела да побегне од стварности свог животног миљеа и угура се у вишу класу, а у суштини је глупа и уображена. Уосталом, у Србији има Фема колико желите.

Елем, тај господин нити је имао слушалице за симултано превођење а колико ја знам, енглески једва да препознаје као страни језик.А и српски речник му је веома ограничен. Такође знам да га предавања таквог типа интересују мање него мене гајење винове лозе, те ми нешто дође жао напора и Вука Јеремића и Џорџа Фридмана.

Међутим последице су очигледне. Нити је Фридман разумео коме прича, нити су многи присутни разумели шта он прича, јер им то и није био циљ. Можда отуда толики наши проблеми са светом.

Али, важно је бити виђен!

 

 

Политички узроци и последице бунта пензионера.

Дуго времена требало је неком државнику бивших држава СФРЈ, СРЈ, ДЗ Србије и Црне Горе и Републике Србије, да се отисне у опасне воде изазивања турбуленције социјалних слојева друштва доношењем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија из 2014. године, након Закона о конфискацији и о извршењу конфискација („ Службени лист ФНРЈ“,бр.61/1946 од 30.7.1946 године).

Закон који је у име Владе Републике Србије предложио Александар Вучић, а Народна скупштина Републике Србије готово  једногласно усвојила уз одобравање председника Републике Србије Томислава Николића, последице су неспособности свих политичких гарнитура на власти од крвавог распада СФРЈ до данас, који је између осталог и последица неспособности тадашње политичке елите да спречи грађански рат. При том, не мислим на вулгарни појам неспособности, него на комплекс интереса појединаца, странака, крупног домаћег и иностраног капитала и геостратешких интереса великих сила на простору, како га сада зову политички мимикричари, западног Балкана.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, настао је из неправа, јер је у супротности са Законом о РФ ПИО Србије, и у суштини представља закон о делимичној конфискацији имовине делу грађана Србије и то без судске пресуде о конфискацији.

У правно уређеним државама ова мера се може изрећи лицима за која се докаже да су до имовине дошла искључиво чињењем кривичног дела те се и мера може односити искључиво на ту имовину.

Нажалост, данашња Србија, којом влада СНС политократија са својим коалиционим партнерима, које осим новца не повезује никаква идеолошка или било која друга платформа, није правна нити демократкска држава. Она све више тоне у диктатуру са веома опасним последицама.

Поменути Закон је вишеструко опонентан повељама о људским правима и Уставу Републике Србије. Без аспирација да улазим у дубљу анализу, да споменем само члан 20. Повеље ЕУ о сновним правима који прецизира :“ Пред законом су сви једнаки“ и члан 21. који гласи:“ Забрањена је свака дискриминација по било ком основу...имовног стања, старосног доба....“?

Има ли држава Србија адекватан аргумент да докаже како поменути Закон о привременом начину обрачуна и исплате пензија није у супротности са наведеним члановима Повеље европске уније о основним правима?
Да ли је тачна тврдња да се поменути Закон не односи на све пензионере Србије? Јесте, зато што се не односи на све пензионере већ само на неке и то на оне одређеног имовног стања, чиме се чини дискриминација дела грађана са вишим пензијама!

Поставља се питање зашто режим који је успоставио Александар Вучић, није поштовао начело једнакости грађана пред законом и предложио закон којим би у истом проценту били обухваћени сви пензионери? Зашто је господин Александар Вучић и унутар саме групе пензионера којима је конфисковао део имовине, које је неотуђиво право, и ту извршио дискриминацију и имовину до 40.000 динара опорезовао за 22% а преко тог износа са 25%? О каквој владавини права ту може бити говора? Јасно је да не може!

Међутим суштина као и узроци проблема су веома дубоки и скривени, али ипак, веома логични?

Иако је Србија као чланица СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ, деведесетих година декларативно увела демократију и политички плурализам, у суштини још увек се није одрекла једнопартијског система из простог разлога што политичком сценом Србије још увек доминирају људи који не могу да изађу из љуштуре једнопартијског промишљања. То није случајно. Једнопартијски систем, сам по себи, омогућује дуг опстанак на власти појединцима и увођење дикатуре на привидно демократски начин, путем избора. Сви демократски процеси који су се одвијали у Србији након 1991. године били су само привид а у реалном животу увек је владао култ једне личности и једне партије која је као параван имала сурогат опозицију. Праве опозиције у Србији никада није било! Замислите лидере странака, који су до јуче били носиоци комунистичке идеологије и социјалистичке праксе, као опозицију владјућој странци која се те идеологије незванично није одрекла?

Пети октобар требало је да буде „Дан Д“ за увођење стварне демократије и вишестраначког парламентарног система, али није! Није из истог оног разлога који сам навео – није било реално да неко ко је обликовао свој политички профил у социјализму у једном дану почне да мисли и делује на сасвим други начин. То је било нереално очекивање. Петооктобарски догађаи нису били последица револуције, још мање еволуције, били су огољена борба за власт или ако грубље звучи, пуч који је имао за циљ пљачку, коју смо касније спозанали као најлошију транзицију који је реализовала нека бивша социјалистичка земља. О томе ми је један лидер ДОС-а рекао;“ Зар ви стварно мислите да смо се ми борили и добијали пендреке по леђима да би сада успоставлили  некакву државу благостања? Не, поштовани господине, доста сте ви јахали, сада је да ми мало јашемо народ!

Такођевеома битно је разумети да материјална моћ не значи да имате и политичку моћ. Тек када остварите политичку моћ створен је предуслов за нарастање материјалне моћи. Зато, материјална моћ, створена пљачкашком транзицијом није била довољан гарант реалне моћи.

Свет признаје реалну моћ само уколико је остварена на „демократски“ начин путем избора. Дакле, гласови народа су ти који отварају пут да се легализује пљачкашки изведена транзиција, кроз флоскулу о вишестраначком систему, и зато се не бира начин опстанка на власти и зато се тако често изазивају парламентарне кризе које за последицу имају продужавање опстанка увек истих људи на власти који као камелони мењају странке или њихове називе! Коначно, од првих дана буђења демократије у Србији далеких шездесетих година, група људи окупљена око часописа „Праксис“, осим идеја социјалдемократије, није имала другу идеолошку платформу која би се супротставила комунистичкој идеологије и њеној операционализацији у пракси – самопуправном социјализму. Интересантно је да су све партије након 5. октобра, уствари биле мање или више јасни деривати социјалдемократије. Разлог за то је веома прост – поделити једну идеју на више њих и на тај начин код бирача створити привид о реалном плурализму политичких интерса и на тај начин разбити чланство владајућих странака. Неке од њих су у своје програме уграђивале ставове који су их детерминисали као десне, центар или леве, а у суштини никаква идеолошка платформа није постојала нити данас постоји.

Да се сада вратимо теми- како су пензионери постали тема број 1 у Србији?
Основни разлог за то јесте да је актуелна власт дошла до тачке када више нема шта да прода да би попунила државну касу из које се делом финансира Фонд ПИО Србије. А до таквог стања дошло се јер је тај фонд, још од грађанског рата на простору СФРЈ био проточни бојлер из кога се узимало кад год је држави недостајало пара за финасирање својих обавеза и смиривање социјалних тензија. Сад када држава треба да врати узето-пара нема!

Поставља се питање зашто је држава узимала паре да би обезбеђивала социјални мир у земљи. Зато јер се на тај начин обезбеђивало сигурно бирачко тело које је политократији обезбеђивало вечити опстанак на власти. То су радили све гарнитуре на власти и тако се дошло до апсурда да се сигурно бирачко тело СНС није могло обезбедити повећавањем пензија јер пара није било ниодкуда. Привреда није стварала нити ствара профит, а страни фактор је престао да финасира пројекат политократије која је покушавала да имитирањем несврстане политике обезбеди себи позицију на неодређано време.

Другачији развој догађаја није се ни могао очекивати од људи који су са улице улетели у канцеларије Владе и Скупштине Србије!

У таквој ситуацији, господин Александар Вучић одлучио са не потез са почетка колумне – прибегао је конфискацији дела имовине пензионера!?

Али не свих пензионера. С обзиром да је суштина доношења Закона о привременом уређивању начина сплате пензија обезбеђивање сигурних гласова на изборима, пажљивом анализом дошло се до пензије од 25.000 динара! То је господин Вучић прогласио животним минумумом у који се не сме дирати. Гле апсурда? У једном домаћинству, два пензионера-муж и жена, обоје имају по 24.999 динара пензије, то је укупно око 50.000 динара и тај износ се не умањује, а један пензионер са пензијим од 50000 динара који има супругу домаћицу која нема пензију, њему се одбија 22% на износ од 15.000 динара и 25% на износ од 10.000 динара?

Да ли вам је сада јасна политичка позадина Закона о привременом уређивању начина исплате пензија? Дакле господин Вучић је овим Законом обезбедио у старту око милион сигурних гласова, уводећи дискриминацију у право!

Јасно је да флоскула о бризи државе за најсиромашније становништво, ако се уведе претпоставка да реално нико у Србији не може да живи од 25.000 пензије ако нема додатне изворе финасирања ( сеоска домаћинства, приватан бизнис, сива економија, додатни рад  итд), једноставно не може да издржи критику логике!

Још опаснија последица Закона о привременом уређивању начина исплате пензија јесте увођење у политички живот праксу по којој је имовина грађана власништво државе која може, путем инструмената парламентарне демократије да одузима део или сву имовину једној групи грађана и даје је другој групи грађана и на тај начи ствара социјалне тензије које воде грађанским немирима!

Овај процес се већ дешава у Србији, али због медијског мрака о томе се мало зна. Пензионери, којима се пензија „повећава“ почели су да сматрају да имају законито и право на део пензије других пензионера и све су гласнији у својим захтевима!

Овако створено стање правне анархије има последице и на међународни кредибилитет Србије. Најтеже последице су у имплемнтацији процеса придруживања Србије ЕУ, односно отварању преговора о Поглављима 23. и 24, о којима не може бити речи док траје овакво бесправље!

Јасно је да Европска Унија неће да прими у своје чланство државу која нема независну законодавну, судску и извршну власт и којој би се само на леђа натоварили проблеми настали неодговорним вођењем државе.

Коначно, јасно се поставља и питање – да ли српској политикратији одговара правно уређена држава? На основу свега, јасно је да не одговара, и да актуелна гарнитура настоји да што дуже одржи „статус кво“, користећи проблем Косова као круцијалног џокера у пацификација маса према режиму Александра Вучића.

Организовани бунт пензионера, које су сви издали, у првом реду ПУПС са Јованом др. Кркобабићем на челу, постаје неминовност српске политичке сцене. Хоће ли организована пљачка дела пензионера Србије имати расплет на не баш миран начин, јер владајућа гарнитура није у стању нити жели да понуди друго решење, остаје да видимо!
 

Заказани протест пензионера Србије за 22. фебруар у Београду, показаће реалне домете у борби за остваривање својих права. Частан део опозиционих странака требало би да масовно подрже пензионере и тиме покажу да су извукли поуке из прошлости и да су спремни да се боре, не за власт, већ за увођење реалне демократије у Србији, која ће се темељити на владавини принципа уставности , законитости, људских права  итд, и тиме увести Србију у клуб правно уређених држава Европе, где нам је место.

Србија данас- између очаја и безнађа.

Све ово што нам се дешава траје предуго и све више личи на живо блато у које тонемо дубље при сваком покушају да се извучемо. Било би исувише лепо да је то само привид који стварају политичке гарнитуре на власти, да би „успехе“ који нису вредни помена, приказале као значајан искорак напред, корак ка бољем сутра, као да смо већ ето, у неком хипнотички изазваном благостању изазваним хипнотички целодневним хвалоспевима режимских медија.

Често, када чујем или прочитам нешто о нашем благостању, ради отрежњења погледам извештај о пензији која ми је смањена за 20% , и падне ми на памет анегдота о Хрушчову и комунизму. Наводно, Хрушчов је своје говоре завршавао констатацијом - како је комунизам у Русији на хоризонту. Један новинар се охрабрио да постави питање –шта је то хоризонт? Хрушчов му је наводно одговорио – хоризонт то вам је замишљена линија у даљини и колико год да идете ка њој никада до ње нећете стићи!

Мени овај наш српски модел прогреса више личи на негативни појам хоризонта- не да стојимо у месту већ се враћамо у прошлост и све више верујем у научну фантастику да је ипак могућ повратак у прошлост. Судећи према свим показатељима Србија је изградила аутохтону теорију и праксу повратка у прошлост, али не ону коју смо имали у социјализму, него у ону још ранију, у време првобитне акумулације капитала или како то сада зову неолиберални капитализам, што је назив у рукавицама за пљачку и преливање капитала. Српски модел транзиције, без сумње, остаће записан као смишљена и најлошије изведена транзиција у некој земљи Европе након пада „Берлинског зида“ и периода хладног рата.

Коју год област живота да анализирате показатељи су немилосрдни и сурови. Територија нам је смањена; млади и радно способни људи су у сталном процесу одлажења; привреда је сведена на гране у којима је профит најмањи у односу на уложени људски рад; војску скоро да немамо а и они који су у њој више брине хоће ли имати шта да дају деци  да једу и обуку него што их интересују питања одбране земље, посебно након искустава после 5. октобра; образовање и култура у расулу-хипер продукција незнања и неморала као последица трке за новцем; сива економија изван сваке контроле државе; организовани криминал цвета; политички живот уводи се у једнопартијски систем на челу са СНС и више не постоји никакав демократски плурализам интереса осим једног – постати члан „ стабилобирократије“, како је недавно  професор Дејан  Гајић из Загреба, говорећи на промоцији часописа „Horizons“ у издању ЦИРСД, гласила Народне странке Вука Јеремића, назвао стање у републикама бивше СФРЈ ( вероватно кованица од енглеске речи establishement), односно постати члан привилеговане државне елите; правни систем државе је вољом појединаца суспендован на дуже време; законодавна, судска и извршна власт власт су у рукама једне партије; грубо се газе међународне повеље о људским правима, дискриминисана је читава друштвена група од 700000 пензионера насилним одузимањем дела имовине-пензија!

Грађани Србије, заглављени између чељусти очаја и безнађа, у борби за голи живот, пристају на неоколонијални статус. Раде за срамотно мале плате, многи без социјалних права.

Они мање способни да схвате суштину процеса који се дешава Србији очекују спас од вође Србије који се на Косову бави додељивањем оваца и трактора очајном народу, уместо да се у Бриселу избори, посредовањем и политичким притиском Русије и Кине да се наших 1000 војника врати на Косово у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, и на тај начин разреши дилему куда то Србија иде.

Свакако, много је лакше и пријатније сести преко пута народа који је захвалан за парче хлеба него сести пред званичника САД било у Београду, Вашингтону или Langley-у и објашњавати када ће Србија да призна независност Косова!

Они који разумеју шта се дешава и што ће се неминовно десити, ужурбано и вредно сакупљају залихе за које мисле да ће их спасити.

Нажалост Србија не треба да иде тим путем!

Србији требају нове политичке снаге, првенствено нова идеологија, као ветар који ће покренути и очистити запарлужену политичку баруштину Србије.

Својевремно, писао сам о Вуку Јеремићу. Недавно, прочитао сам програм Народне странке. Пре неки дан, разговарао сам са младим и образованим људима, радницима и пензионерима те странке. Сви су ми деловали јако позитивно. Питао сам пензионерку шта је привукло да у позним годинама приступи баш Народној странци. Одговорила ми је, дрхтавим гласом, да јој је доста лажова из ПУПСА и СНС и свих оних који су јој узели део пензије коју је зарадила својим поштеним радом као професор. Рекла ми је да верује тим младим људима, које је она учила поштењу и да је зато са њима. Ја нисам смео да јој кажем колико мени господин Вучић узима сваког месеца. Нисам хтео да јој говорим о томе како нас је дискриминацијом завадио, поделио, учинио да ме први комшија мрзи јер му је Вучић омогућио да мисли како има право на део моје пензије и каже ми да ће увек гласати за њега и да моли Бога да ми још узме а њему да!

Хоће ли то моћи тако довека?

Идући кући, размишљао сам о професорки 9. Београдске гимназије, коју сам и сам завршио као прва генерација далеке 1965. године. Хтео сам да је питам да ли се сећа директора Веље Милошевића, професора Милана Влајина, Синише Јеремића, психолога Ковачевића, али сам одустао да је не жалостим. Професора Бујошевића нисам одавно видео да иде на пијацу “Меркатор”.

Идем и размишљам о томе да вреди дати глас Народној странци, не толико због самог Вука Јеремића, већ због тих младих људи који верују и имају наде да може бити бољитка, због њихове будућности. Ми, пензионери смо имали своју колико-толико, лепу прошлост.

То што ми узима цео један кредит месечно, опростио бих Вучићу. Али то што ме је дискриминисао, што ми је узео основно људско право, право на мирно уживање имовине то му никада нећу опростити!

Нећу му опростити што Србију уводи у правну анархију и безнађе!

Зато ћу се придружити својим гласом професорки и тим младим људима, ради њихове будућност.