Прислушкивање

Мало, мало, појаве се сензационалне вести о прислушкивању електронских комуникација грађана. Нико није имун на ову савремену диверзију које државе изводе ради прикривања виталних политичких  проблема. Тема је јако инспиративна за обичан народ јер је полутајна, мистична, оставља простор за сумње, ствара привид о некој невидљивој сили која зна све о нама!

Ни једна држава на свету не одриче се политичке манипулације властитим грађанима стварањем привида о свемоћи електронског прислушкивања. Када треба скренути фокус народа са неког реалног политичког или економског проблема државе, у помоћ прискачу разне обавештајне и контраобавештајне службе које коришћењем „моћних“ електронских система све знају и све могу!

Међутим, смисао политичке диверзије није потпун ако се у игру не уведе још један савремени играч-свемоћни и имагинарни борац за људска права. Он је ту да осуди такво понашање отуђених делова властитих служби, да устврди како нико није јачи од државе и да ће држава и демократија победити, како ће колевка демократије издржати још један напад на њу, и како повампирени хладноратовски, комунистички или неки локални дух неће васкрснути!

И други играчи, који примају плате од исте те државе, у форми невладиних организација за продају магле, брзо се уклапају у игру и јављају се саопштењима, осудама, анализама проценама.

Последњи играчи у тиму су јавни медији који „спинују“ све што се „спиновати“ може а да о проблему о коме пишу знају колико и баба Бисерка из Доње Муртенице. Али, добро се продаје, народ воли надприродне силе!

Немам намеру да о овом озбиљном проблему пишем на начин који већини читалаца може остати нејасан и указаћу на неке чињенице а читаоци ће сами извући закључке.

Да бисте некога „прислушкивали“, „пресретали“,“ тајно слушали и снимали“ и како год хоћете, мора да постоје људи који даноноћно раде у реалном времену или преслушавају и читају те силне разговоре и мејлове! Ако то радимо непрестано, приближавамо се теоријској претпоставци- један комуницира један слуша. Пола човечанства слуша другу половину! Најобичнија глупост, зар не?

Закључак је да је тајно слушање, које реализују легалне службе држава, искључиво усмерено на прикупљање података о плановима и активностима група и појединаца ради документовања њихове противуставне и противзаконите делатности као и на плану економије( економска шпијунажа), најпростије речено. Ово је један од облика заштите сваке државе и то није никаква сензација. Сензација је када се такве ствари објаве, и увек имају за циљ покретање неког политичког процеса.

Дакле, дневнополитичке појаве треба посматрати као посебне у односу на опште политичке циљеве сваке државе.

Посебно је питање колико су подаци прикупљени прислушкивањем „слободних“ комуникација оперативно употребљиви? Или мислите да се непријатељски рад и комуникација носилаца тога рада одвија на отворен начин?

Јасно је да афере овога типа имају у позадини други циљ.

Права питања су актулни политички и економски односи САД и земаља Европске уније, јачање Русије и Кине и све присутнији фактори Индије, Бразила као и земаља некада несврстаног света.

Судећи према учесталости чарки, прерасподела светске политичке и економске моћи полако измиче Вашингтону и он је тога свестан. Да се нешто дешава сведоче и бунтови значајних слојева народа на свим континентима. Сетимо се феномена револуционарне 1968. године!

Комунизам у нама

Скоро да сам истрајао у намери да се више не бавим јаловим послом анализирања и коментарисања српске политичке сцене али нисам могао да останем равнодушан на најновије процене, анализе и оцене стања у коме се нашла Србија, изговрених од  људи који себе називају политичарима.

Има томе добрано година да сам приметио да ти људи имају лепа одела, возе се скупоценим, по правилу државним, колима и живе у елитним деловима својих изборних јединица. Редовно их можете видети на дипломатским пријемима  страних држава, којих у Србији има око 65, и пријемима разних других мисија. Неке земље имају више државних празника, а ту су и пријеми поводом војних празника.  Једноставно, немогуће је не запазити те људе! Схватио сам да је занимање политичар веома уносно и профитабилно занимање и покушао да видим да ли постоје школе у којима се школују будући политичари. Поред уложеног труда нисам успео да нађем такву школу. Факултети полититичких наука не школују политичаре! Тачније, нашао сам политичку школу у Комровцу и Високу политичку школу ЈНА, али те школе одавно не постоје као ни држава којој је био потребан школован политички кадар.

Истрајан у намери да утврдим истину, на сајту Републичког завода за статитику, према попису из 2011.године, у Класификацији занимања-азбучни списак назива занимања, установим да нема занимања-политичар. Има руководилаца (директора), функционера и законодаваца који „ планирају, управљају, координирају и оцењују све активности привредних друштава, државних и других организација....“, итд и то би се могло наћи простора да се уграде политичари, под условом да испуњавају захтеве радних места.  Међутим, многи себе називају политичарима а не раде ништа од наведених активности.

Истраживање ме води даље до Речника српско хрватскога књижевног језика (издање Матице српске  - Нови Сад 1971. године), и присетих се одавно наученог одређења речи политика-укупност свих радњи које се предузимају у одбрану класних интереса ради освајања и јачања класне власти! А политичар је онај који се бави политиком. А политикант је човек који се бави политиком не држећи се никаквих принципа и не бирајући средства да постигне и оствари своје циљеве!

Одавде потиче рашомон васколике декаденције народа СФРЈ.

Нагло губљење кохезионог државног, идеолошког и класног идентитета, неспретно и аутодеструктивно пренаглашавање националног идентитета које нас је увело у ратове и разарање моралних и етичких норми у друштву, узели су свој данак и довели нас до веома тешке ситуације! Није економска слабост државе најцрње што нам се десило. Много је горе то што не постоји кохезиона идеолошка и политичка снага која има стварну намеру да успостави модерну демократску државу засновану на владавини права са економијом која је примерена природним и људским ресурсима Србије.

Постављају се многа питања. Која класа је код нас на власти? Радничка? Не! Буржоаска? Немамо је! Кoja нам је идеологија? Немамо је! Вера у Бога? Па зар верници раде то што ми радимо? Зашто су нам онда криминал и корупција у порасту?

Време је да озбиљно говоримо о суштини проблема.

Комунистичка идеологија била је и остаће највиши теоријски модел организације људског друштва. Операционализација комунистичког теоријског модела кроз разне облике социјализма била је осуђена на неуспех јер нису постојали суштински историјски услови. Комунистичка идеологија је историјски злоупотребљена и искориштена од оних који су требали да је реализују. Партијски лидери за лично богаћење и место у историји, полусељачко-радничка класа за ситна поткрадања властите  државе коју очигледно и нису прихватили као своју а лумпенпролетеријат је искористио историјску шансу привида да учествује у управљању државом вешто сроченом флоскулом о демократском централизму. У суштини, сви су, без изузетка, били руковођени личним малограђанским менталитетом како украсти део државе. Погодније тло за тако нешто од споја комунистичке идеологије и самоуправног социјализма није се могло наћи.

Свет се увелико променио а ми смо и даље исти у пракси. Распад СФРЈ само је помогао да се прикривена потреба сиромашног балканског филистра за материјалним богатством ослободи у објективно могућим условима. Мењани су закони који су ишли на руку пљачки природног и радом генерација створеног богатства и тако је учинили легалном и легитимном. Исто као што су радили комунисти! Од ситних крадљеваца тоалет папира и електрода за заваривање претворили смо се у модерне и легалне канибале властите државе! Створена је нова класа. Класа људи на власти!

Искривљена комунистичка свест у нама о држави- крави музари- још увек је дубока и зато нисмо у стању да реализујемо никакав програм који би водио оздрављењу друштва.

Кад год би се говорило о оптимизацији прегломазног државног апарата резултат је био повећање администрације. Када год бисмо прокламовали независност судске власти, резултат је био још већа зависност. Кад год би се инсистирало на реду у раду законодавне власти резултати су били катастрофални у пракси. И не треба да будемо зачуђени оваквим стањем. Оно је последица намерно створеног хаоса.

Посебна прича је вишестраначје у Србији. Оно није израз хуманистичког достигнућа да се кроз интересе разних друштвених група артикулисаних кроз  политичке странаке дође до оптималног развоја заједничке државе, већ је модус деобе добара - краве музаре. Да је ова тврдња тачна јесте тренд сталног пада стандарда грађана. О томе недвосмислено говори податак да нити једна странка на власти не говори о томе како је преходна направила бољитак који је могао бити и већи да су добро радили, већ се бави питањима колико је која влада осиромашила народ. Веома је индикативан тренд да свака странка или коалиција на власти има примаран циљ да стабилизује катастрофално стање у привреди и финансијама земље које је изазвано радом претходне власти.

Од окторбра 2000. године једни те исти људи су увек  у власти! Љути политички противници из скупштинских клупа, неистомишљеници из кабинета и судница, када се угасе камере новинара постају добре, старе колеге  из фирме зване власт  и разговарају о томе колико им још треба до пензије!

Додирнули смо дно! Класа на власти нема више одакле да узима. Народ је осиромашен и свако даље сиромашење могло би да изазове веома непријатне социјалне немире. Странци не дају помоћ и кредите! Све што се могло продати, продато је и потрошено. Оно што је остало а вреди, чува се као очи у глави јер су те друштвене фирме извор какво-таквог стандарда власти и акумулациона језера за одржавање социјалног мира. Где је онда решење?

Решење је у одбацивању неприродно израслих органа саме власти или простије речено у концентрацији постојећег богатства у руке мањег броја људи. Слабији отпадају, само јаки остају. Покушава се да се врати део опљачкане имовине вођењем непотребно дугих предистражних радњи које остављају простор за сумњу у праве циљеве борбе против криминала и корупције јер кад се пандорина кутија отвори, не зна се ко ће све бити захваћен. Зато су кривична гоњења селективна!

Али, није баш све тако црно!

Србија има и некога чији се рад види. Рекао бих, најбољи амбасадор које је Србија имала од 80-тих година. То је председник Тома Николић! Оспораван, контроверзан, хваљен, понижаван, понекад политички ирационалан, показао је да је доследан борац за Србију и председник свих грађана. Најзрелији и најозбиљнији политичар. Искрен је верник и кад се позове на Божје законе на Опленцу, народ га слуша. Обнавља старе везе у међународним односима. Мудро саставља покидане конце са земљама трећега света. Не прети онима од којих зависимо али и не попушта. Ако би му се имало што замерити то је да би требао наглашеније да обузда узбуњиваче народа. Господин Николић има право то да чини и треба да чини. Народ, изгледа, једино у  њега има поверење и то је доказао на изборима, и подржаће га. Председник сигурно зна да српски народ воли институцију председника, било да се она зове краљевско височанство, маршал,стари, или тата. Некако...нису нам на срцу функција премијер, потпредседник Владе, председник Парламента, има ту нешто у колективном памћењу српског народа...председник..он се поштује, он је „патер фамилијас“ Србије. Знате оно...кад се обрати народу...,а затим и уследи аргументована акција, па некога и смени ако треба!

Кад је господин Тома Николић одлучио да оснује Српску Напредну Странку и раскине са аутистичном и нациналистичком политиком др. Војислава Шешеља, било је јасно да смо добили правог и реалног политичара који може да поведе Србију у неко боље време. Само нека истера мангупе из својих и редова других странака и створи услове за владавину уставности и законитости у земљи. Може се десити да остане сам са народом! Било би јако лепо да се то деси!