Quo Vadis Srbijo

Quo Vadis Србијо

Некада су нас учили, а ми мислили да смо научили, да се на остацима старог друштва рађа ново, хуманије, демократскије и богатије. Све и да нико од нас појма нема о савременој политичкој историји 20. века, логика нам сугерише закључак да свако ново друштво треба да буде боље од претходног. Око овог закључка сви се, ваљда, слажемо? Међутим, чини се да логика и није баш нека наука у земљи Србији!

Слушамо и читамо изјаве појединаца, који прерастају у већину, који себе називају политичарима уз естрадно навијање медија. Као, аналитички промишљамо смисао изговорених несувислих речи и реченица, анализирамо смисо бесмислица, бавимо се применом неприменљивог, пројектујемо немогуће, плашимо мечку решетом и увек добијемо решето у главу!

Лично, немам проблем са тим људима кад све то не би имало последица по све нас! Тонемо у духовно, материјално и морално блато одавно креирано на западу уз мање-више отворену колаборацију већине мангупа који себе називају лидерима политичких странака. И за ту историјску улогу себи су одредили позамашне паре и привилегије! Узалуд народ критикује, прозива, захтева. Све се завршава на писарници најпрљавије транзиције у Европи!

Шта нам се дешава? Куда нас то воде неки људи. Више не желим да их именујем. Нису ни бизнисмени јер ништа не производе, не запошљавају људе, не стварају нову друштвену вредност, не плаћају порезе..! Нису ни културни прегаоци, јавни наступи су им често на граници неукуса. Све више личе на новокомпоноване естрадне манипулаторе масама. Ко су онда ти људи?

За своје потребе имају личну медијску подршку која просветљује народ информацијама о политичким успесима свога „газде“ на домаћој, европској а богами и светској сцени. А када упоредите страну и домаћу штампу видите да ништа није договорено нити речено онако како је код нас славодобитнички извештавано! Отуда, разочарање народа! Зашто српској јавности никада није представљен енглески текст Кумановског споразума да видимо шта каже НАТО. Да ли је то војнотехнички споразум или нешто друго. Око чега смо се ми то спразумели, договорили, кад смо морали да предамо део државне територије?

На голготи српскога народа - Косову, мангупи који себе називају политичарима, преко Министарства за Косово, отворили су рудник „злата“. Већина њих је у Београду, понеки у централној Србији. И сви имају „косовски додатак“, по две плате, дневнице, друмарине, за гориво,мазиво, амортизације, ко зна шта све? А на пријемима се служи црно вино из „наше, Велике и Мале Хоче са Косова“. Како се која делегација врати са Косова, гепеци пуни флашираних успомена на изманипулисани бирачки корпус!

Имају и своју законодавну власт у Народној скупштини. Поједини њихови посланици нити знају какве законе усвајају нити их разумеју. Већина се ипак квалификовано разуме у коленицу скупштинског ресторана. Знам неке који никада нису написали ниједан службени акт пре уласка у скупштину. Седнице Скупштине често личе на комичне позоришне представе. Они и не знају шта би друго радили у паузи између два ресторана. Има појединаца који заслужују да буду изузети од овога.

Имају и своју судску власт. Та судска власт, у саставу судија и судско веће, једном донесе пресуду у корист народа (странке-тужиоца против државе) а онда у корист државе, као да првобитна пресуда није ни постојала. Правосудни нонсенс. И никоме ништа. Министар одбране уредбом оспори право војним пензионерима на законом одређену пензију, Уставни суд поништи ту уредбу а држава плаћа затезне камате хиљадама оштећених.Народ плаћа. А министар, наравно, аванзује!

Имају и своју дијаспору. У амбасадама! Дијаспора је задужена за организацију шопинга и присуствовања спортским и кулинарским догађајима. На позоришне и друге културне догађаје дијаспора их не води,из безбедносних разлога. Тешко је контролисати да неко из масе не изврши атентат на њих! Што је сигурно, сигурно је. Вечера у част тог и тог, у амбасади. О трошку народа, наравно. Каријерне дипломате би да раде свој посао, досадиле им организације  шопинга и вечера. Али то су економске дипломате које ионако немају шта да раде! Да ли се сећате где су похрлили они што су 5.октобра били у првим редовима. Не сећате се? Делегирани су у наше амбасаде као амбасадори да препричавају како је демократија дошла у Србију!

Стално су у наводном страху да им неко угрожава живот и да их прислушкују неке службе. Не, не мисле они на БИА и ВБА. Мисле на парабезбедносне, страначке службе које су сами противуставно створили у међусобној борби за власт.

Зато се Србији данас дешава то што се дешава? Да вам у властитој држави подижу споменик припадницима терористичке организације ОВК а да нико не реагује, да нико није одговоран за јавашлук јавних предузећа, да се интереси државе своде на вољу појединаца, да се држава безочно пљачка и да нико не реагује?!

Да ли је ово данас оно за што се умало није крв пролила 5. октобра? О чему, господо, говоримо? О демократији? Извините, али улица никада није произвела демократију нити озбиљне политичаре а још мање елиту!

Апатија

Апатија

Други је дан како Тужилаштво за организовани криминал у преткривичном поступку прикупља и проверава податке од господина М. Мишковића и осталих о томе где и како су нестале народне паре путем разних, обичном свету,  нејасних финансијских трансакција.

Средства јавног информисања не скидају „breaking news“ о томе шта се дешава -  из сата у сат. Лидери странака брже боље дају своје процене, оцене, ставове, предвиђања, похвале и сумње. Заборављају да вредни новинари и аналитичари бележе сваку њихову изјаву и када се покаже да су ови први оманули у процени, ови други непријатно подсећају на њихове изјаве.

У „најгледанијој емисији свих времена“, како рекоше аналитичари гледаности из РТС, потпредседник Владе мр. Александар Вучић обнародовао је народу оно што се сме обнародовати а да се не угрози преткривични поступак. Први потпредседник Владе отворено је износио мишљење о свим аспектима актуелне афере. Нема се шта приговорити. Ако заиста буде све као што је говорио, онда је он политичар коме бих се радо придружио. Има једна ограда у његовом одговору на постављено питање која ме покренула на размишљање. Заправо ради се о томе да је господин Александар Вучић рекао да су у оквиру својих надлежности он и органи кривичног гоњења (БИА, МУП и остали у ситему државне и јавне безбедности), урадили свој део посла. Све остало је на тужиоцу, који ће поступити на основу својих надлежности. За нас је интересантан део да тужилац може да одбаци кривичну пријаву као неосновану.

Уколико се подигне оптужница и цела афера дође у надлежност судова, колико су нам судови спори, народ жељан правде чекаће дуго на расплет. Када се умешају адвокати, интереси и новац....трајаће то.

Откуда то да баш сада почиње обрачун са организованим криминалом. Одавно се политичари заклињу бирачима да ће баш они, када их изаберемо, очистити Србију од тога зла. Одавно  имамо институционализована тела за борбу против корупције. Речју, одавно имамо све што нам је било потребно а ипак се нико није упецао у мрежу. Одговор изгледа сложен а уствари је прост.

Моћницима Европске уније дозлогрдила су мигољења и кокетирања српских политичара и одлучили да смање доток новца Србији, од кога обичан народ Србије није имао велике користи. То је прави узрок пада рејтинга ЕУ код народа. То значи да неће бити пара за покривање нерада јавних предузећа, војске, полиције и пензионера. Фондови тих делова друштва, јавна је тајна, извор су богаћења политичара. Ако се деси тако нешто, да војска, полиција, пензионери и јавна предузећа остану без пара, онда је то суноврат власти и почетак социјалне револуције, и такав развој догађаја, јасно је, не сме се дозволити. Додатно опорезивање народа нема смисла јер народ ни ове намете не може да сервисира. Где је онда решење.

Решење је у експропријацији експропријатора. Сећате ли се те реченице? С обзиром да „безобразно богати“ неће да „добровољно“ врате део опљачкане народне имовине новој власти, онда се нова власт одлучила да, у складу са  донетим законима, на силу покуша да спаси што се спасти може. Јер коме треба власт без пара? А када се трансфер моћи реализује преко новца, могући су сценарији са жртвама! Сетимо се трансфера новца 2000. године. Неки кажу да се подизало и дугим цевима!

Данас сретнем мог добро обавештеног колегу који ради у једној институцији обавештајно - безбедносне заједнице, и као узгред питам га шта се то дешава? Он апатично одмахну руком и изусти: “ ма пусти, знаш ...deja Vu“.

С поштовањем, 

Видело се да неће ваљати

Видело се да неће ваљати

Незадовољан народ, исцрпљен материјалном бедом, преплашен грађанским ратом у коме и јесмо ( српски народ у Хрватској, БиХ и на КиМ) и нисмо били (политичка, дипломатска и бизнис олигархија), без јасне политичке оријентације, латио се шерпе, пиштаљке и дуваљке са афричког континента које и данас чујем, да изрази нагомилано незадовољство због погубне политике господина Милошевића и његове послушне братије. А колико му је та братија била одана, показали су догађаји 5. октобра. Окренуше му леђа скоро сви! И они што га нису уважавали и они који јесу и они који су по Уставу СРЈ били дужни да нешто учине. Истини за вољу, сведоче инсајдери, било је генерала који су те ноћи у згради Генералштаба витлали сабљама на којима је писало „не вади ме без потребе“, и неких који су окренули цеви ВБР на плато испред Скупштине у намери да обезбеде алиби за касније догађаје...па ма ко да победи, за сваки случај. Црвенкапу прогласише елитном јединицом МУП-а која је као могла да преокрене историју, али ето, нормално, није јер била је уз народ! Сваки ситни џепарош зна да се са народом није шалити и када треба стати.Остадоше му верни...у ствари, када боље размислим, нико му није остао веран. „Тату“, како су га звали, сви су напустили. Па шта, и Тита смо оплакали и још брже заборавили. Утркивали се да докажемо како смо га на силу волели, како нико од нас није био прави комуниста, него као...било је фенси. И да нам је страшно сметало што идемо сваке године на мрско Јадранско море од чијег сунца се добија рак коже, да нас дуга боловања у време пољопривредних радова физички упропастише а да од силне прасетине, вина и торти добисмо холестерол. И краљеве своје и кнезове поштено смо посекли. Да се зна ко смо. И као браћа се поделисмо на пола--на четнике и партизане...на комунисте и антикомунисте...на демократе и недемократе и све друге могуће поделе. Таман човек помисли да нема шта даље да се дели, кад оно има и те како: покрајина, регион, град, месна заједница, скупштина станара, село, заселак, па српски језик, хрватски, црногорски, бошњачки...

Акиро Куросава  је мало дете пред српским рашомоном.

Народ одахну, дошла нам је нова демократска власт. Једна кухиња –социјалдемократска - уважених нам мислилаца проф. Љубомира Тадића и проф.Драгољуба Мићуновића, и много кувара, школованих код нас, на западу и на истоку који за Праксис и Летњу корчуланску школу и дан данас мисле да су у питању детерџент за веш и школа пливања. Али, кувари су добро знали како се зарађује зелена новчаница! Па како и не би када им је то била напојница за добро кување. Они који су се седамдесетих година  учили савременој политичкој мисли, знали су да такви и толики кувари не могу да скувају ништа добро. Мора да се зна ко је главни кувар. А сви су хтели да буду главни. И договорише се да свако узме свој атар и да се другоме не меша у харач. Направише законодавну и судску власт по мери властитих интереса, тако да све буде легално и легитимно. Настаде им благостање, - какво се не памти.

            Блокираше  мост, народ маше црвенкапи; убише премијера, народ га ожали;предузећа се растурише, народ се диви велелепним трговинским центрима и стамбеним блоковима нових народних мецена насталих на растурању народне имовине. Донације стижу али паре не стижу до народа, донатори се као љуте што се не реализују донације за инфраструктуру, наталитет и очување културног блага на Косову и испијају коктеле са правим акцепторима донација; НАТО прави своју канцеларију у сред Министарства одбране; Војска не тражи примену Кумановског споразума ( ко је бре та „црвена банда“ да предлаже којешта, када имамо свеже дипломиране драматурге, књижевнике, глумце, поп певаче и експерте разних факултета за безбедност и одбрану, спортисте и остале  праве војне експерте, који  срећом нису били способни да служе војску);  некаријерна дипломатија не излази на инострану сцену јер слабо стоји са језиком домаћина, а и нема шта да каже јер треба само да пренесе шта му лидер странке одреди, а за оне који ни то нису у стању то одради други секретар те земље у МИП Србије; Шиптари аутистично праве своју државу и не читају изјаве српских званичника, зато што нису на албанском језику, кукавна им мајка, појма немају шта ће их снаћи! Народ само поздравља. Thanksgiving day, The 4. july, The valentine,s day замало да постану државни празници. Истрпећемо све само да се уђе у ту Европску унију. Биће зелених ко лишћа на дрвећу!

Права, аутохтона српска демократија цвета. Демократска власт је објединила све вредности које су потребне народу; срећна је, има углед, новац, школовање деце у иностранству, путује где хоће и када хоће, безбедна је, не трља бус плус картице по читачима премазаним жваком, хумане резервне делове, којих нема код нас и кад се сумња у њихов квалитет, мења у иностранству! Па шта то хоће народ? Ми смо бирали наше трибуне да им буде лепо - у наше име, а сада се бунимо што нам као није добро. А бирали смо и позицију и опозицију. Боли се ножевима по сеоским кафанама за овог или оног док су се они заваљени у фотеље „препуцавали“ преко медија уз кафицу и вињак у „Мадери“, у скупштинском бифеу уз кафицу и природну лимунаду од по 25 динара ( прошле године), уз „реми мартен“ по фри-шоп ценама у дипломатском клубу или ол инклузив у бизнис класи светских авио компанија!

Ни најумнији политички теоретичари у свету не могу да растабире шта је то што некога у Србији чини позицијом а некога опозицијом, ко је бизнисмен а ко политичар, ко је пољопривредни произбођач а ко земљопоседник, ко припада којој политичкој странци. Програми им идентични - сви су за демократију и за социјалну правду, сви су за Србију и кад гласају из иностранства. Народу груди хоће да пукну од лепршавости политичког живота, не зна више кога да бира, а аутор текста озбиљно почиње да сумања у теоријска и знања стечена праксом. Све се некако учворило, законодавна, судска и извршна власт. Помешали се стубови савремене демократије, некако се увили један око другога и никако не можеш да кажеш е, сад је јасно ко је ко. А Александра с мачем у руци нигде... да расече тај српски чвор. Све се некако помешало! Шта је то уставност и законитост у српској политичкој пракси, да ли је држава институција или су поједине личности постале институције и поистоветиле своје интересе са интересима државе? Да ли атрибути државе -војска, полиција, тужилаштва, судови...раде у складу са Уставом и законима или примењују вољу оних који су се поистоветили са државом! Срепим када укључим ТВ да се се не појави неко ко ће са усхићењем да саопшти народу “држава то сам ја“.

Тада би свима било јасно: лупање у шерпе није могло да донесе ништа добро из једноставног разлога - револуционари из прва три реда напунили су шерпе и скоро да ништа није остало за народ. Срећа је наша што у освајање демократије нису кренуло контејнерима. Ко би то напунио?

Таква политичка „елита“ није била нити је способна да се ухвати у коштац са актуелним друштвеним проблемима. Некако је и ишло док су зелене новчанице долазиле. Али када су ино господа схватили да домаћи кувари не оправдавају напојницу, почело је да буде прилично лоше. Кувари се сада труде, али много би лакше било да су  на време бринули о стомаку народа. Муштерија за њихов лонац све је мање.

Како је зелених новчаница све мање, није више забавно бити опозиција. Једва опстаје и позиција. Опозиција би зато што пре у позицију. Позиција се брани, не да се, нема више шта да се дели. Почели да продају властиту земљу, ораницу. Па где то има у свету! Региони хоће у позицију. Сви хоће у позицију. Посланици не дају мандате. Кажу да их је бирао народ. Народ нема појма кога је изабрао.Народ нема појма ни зашто је баш он изабран да некога бира. Посланици не знају имена ни двоје људи који су гласали за њих. Знају само за једно име. Зато и ћуте у Скупштини, с обзиром на то да иза себе немају народ. Имају лидера странке. А народ? Шта ће им народ. Какве везе они имају са народом? Осим у изборној кампањи. Какви су поједини (они што играју чочек или оно што личи на ту игру и врте се пијани по Ју Тјубу), хвала им, боље да су што даље од народа.

Да имају контакт са народом, ваљда би неко од њих направио грешку, ставио прст на чело и почео да размишља. Код неких би то покренуло процес синапси у правом смеру!

Мој унук воли да буде напољу и тешко га је натерати увече у кућу. Кажем му, да бих га тобоже уплашио, да када падне мрак из шуме излазе дрекавци и шахбази. Унук ми шеретски каже да га ја то лажем да би ишао на спавање. Лажем унука да је у праву. Не пада ми на на крај памети да му кажем истину да су нам дрекавци и шахбази ту у близини и само чекају нашу грешку да нас униште. А видети их не можеш.Стално мењају облик. Таман мислиш да си једног уочио, а он промени форму.

Видело се да неће ваљати!

Еуро странке

Еуро странке

Ових дана уочавам појачану активност неких људи познатих политичким круговима, путем медија, штампаних и електронских. Један текст ми се изузетно свидео јер су ставови, у њему изнети, прилично прихватљиви људима који би да живе у друштву  савремене демократске оријентације. Помислио сам - ево истомишљеника, хвала Богу, има људи који би да уозбиље нашу политичку сцену. Али, одједном, као гром из ведра неба прочитам да би следбеници његове идеје требали да дају по 10 еура за вођење политичке кампање нове странке и да је то довољно да се обезбеди место у Парламенту. Треба прикупити 300 000 еура који ће обезбедити 20% бирачког тела? Контрола трошења пара била би транспарентна!

Данас, опет, пребацим канал на ТВ, и налетим на промоцију нове странке једног од политичара који су били у власти. И поред свих прихватљивих програмских начела и он обнародова да планира да се будућа странка финансира из чланарина. Разрађена је технологија - незапослени 1000 динара, запослени 3000, богати интелектуалци могу 200-300 еура. Није презентирана тарифа за пензионере, ученике, студенте и војнике на добровољном служењу војног рока.Професионални припадници Војске и полиције не могу да буду формално партијски организовани.

Само платежно способни!

Присетих се да су многи, у не тако давној прошлости, искључивани из СКЈ зато што нису хтели да плаћају чланарину. Да ли су веровали у комунистички Манифест, самоуправљање или демократски централизам, нико није проверавао.  Онда 2000.године, након свеопштег усхићења плурализмом страначких интереса, странке почеше да уводе чланарину и многе нестадоше са политичке сцене. Опстадоше само оне са јаким „добровољним“ донаторима, док се и они не узјогунише. Држава се успротиви таквом безобразном богаћењу – има да се врати народу отето! Било како, кроз порезе на богатство или изградњом објеката од јавног значаја или... како год знају и умеју. Ваљда им је јасно да је свима јасно како су се обогатили. Народ више нема шта да даје!

Спрема се и закон о транспарентности финансирања странака. Нема друге него да истомишљеници сами финансирају своје политичке идеје. И ту почиње да ради логика. Двадесет процената бирачког тела треба да финансира политичку кампању неколико људи? Чекајте, молим вас. Ја треба да дам паре некоме да би он дошао на власт, бланко му верујући да ће мени бити боље! Да плаћам некога да би владао у моје име. Зар грађани не плаћају функционисање државе путем пореза! Ко је овде луд!? Логика демократије савремених друштава говори да онај ко хоће да се бави политиком треба да да свој новац за политичку кампању и да затим експлоатише позитивне резултате својих политичких ставова или да има штете због грешке. Не може политиком да се бави благоглагољиви „санкилот“. Али у земљи Србији, изгледа, може. Не прича се без разлога да су политичке странке у Србији најпрофитабилнија предузећа. Надајмо се политичком одрастању!

С поштовањем,