Баук политократије кружи над Србијом.

Годишњица рођења Карла Маркса, 5. мај 1818. године, и тим поводом „Марксов“ повратак родној груди у Триру, градићу у југозападној Немачкој, у облику статуе високе четири метра и четрдесет центиметара, у српским медијима обликованим да славе и хвале дела друга Вучић Александра, готово да је прошла незапажено. На овај догађај реаговали су и коментарисали га само неки од преосталих залуђеника у права радничке класе и пролетера који осим свога тела, ума и руку немају ништа друго!

Куриозитет је да је статуа дошла из Кине, земље која ће захваљујући генијалном мисиоцу, теоретичару и филозофу ускоро бити највећа економска сила Света,  из земље која као да поручује посрнулој европској привреди и милионима гладних – незналице, имали сте  миленијумску шансу да усправите људски род а ви сте је због бесмисленог људског порока, жељом за богатством и потчињавањем, упропастили!

Данас се научној јавности Србије, као и других република СФРЈ, незадрживо  намећу многа питања од којих је круцијално – јесмо ли ми имали класно свесну радничку класу или је полупауперизована маса у антифашистичкој- народноослободилачкој борби видела шансу за насилну промену власништва над природним и богатствима других, баш као што данас чине партије на власти али у историјски промењеним облицима.

Склон сам оцени да смо остали исти, баш као што су санкилоти себе прогласили комунистима а да нису знали ни шта та реч значи, тако данас под флоскулом и мистификованим девијацијама смисла демократије, разни савремени санкилоти насилно одузимају природна добра и имовину целој поратној генерацији, која је у датим историјским околностима допринела увећању богатства државе у којој су живели. Чини се, да се наша неискреност према историји свом снагом обрушила на нас, због неразумевања Марксове филозофије и њеног симплификовања кроз дневну политику ради манипулације масама.

Србија се данас  налази у раљама политократије, аутохтоне творевине без научно детерминисане идеологије, која у основи има праисконски нагон за гомилањем личног богатства, углавног туђег.

За остваривање тога циља не бирају се средства – удружују се левичари и десничари, стварају теоријски наизглед неспојиве политичке коалиције, доносе противуставни закони. Ако је некада Европа „дрхтала од баука комунизма“, Србија данас дрхти од зулума политократије.

А та политократија има и организацију и снаге и средства и сама неће напуститити домаћина на коме паразитира.

Све чешће ми у глави одзвањају речи „Интернационале“!
А вама?

Покондирена тиква или важно је бити виђен.

Дуго се нисам оглашавао на страници блога због спознаје да грађане Србије ништа не може да покрене из моралне апатије у којој се налазимо преко 30 година. Што би рекао тај исти народ – радио не радио свира ти радио, обичан човек има неку своју ситносопственичку логику која се своди на  логику у се, на се, и пода се и ту се завршава читава животна филозофија већине Срба. Од индивидуалног пољопривредног произвођача или једноставније сељака, до председника Републике, без изузетка. То је суштина а све остало су, што би рекао Балашевић-нијансе, а ја кажем обмане и политичке флоскуле.

Разочаран овом чињеницом, вратио сам се свом некадашњем интересовању како неки други виде свет данас и савремене међународне односе што у суштини није ништа друго него тражење нових облика наметања хегемоније великих земаља малим земљама и креирање нових потеза у вечитој шаховској партији велесила. То не значи да сам се ја променио, не никако! Само ме интересују стратегије и тактике за остваривање једног те истог циља откако је света и века.

Елем, право освежење у учмалој и буђавој политичкој бари Србије учинио је Вук Јеремић довођењем њему блиских светских имена у Београд, из времена студирања и рада у иностранству и мандата председника Генералне Скупштине УН, као делатност Центра за међународну сарадњу и одрживи развој, који поред дискусија и полемика издаје и часопис „Хоризонти“ али на енглеском језику. Није моје да оцењујем али сматрам да часопис због тога губи на употребљивости.

Откако сам први пут на интернету видео рекламу за промоцију „Хоризонта“, почео сам да идем на те скупове који се одржавају на елитним местима у Београду а и публика је углавном елитна, мада..

Е, о томе, мада, хоћу да вам нешто напишем.

С обзиром да се дискусије воде на енглеском језику, поготово ако су гости из Америке, па када говорник падне у „ватру“ и почне да брза, а неакустична дворана хотела „Метропол“ са звучницима да свој негативни допринос, онда тешко да осим одличних познавалаца енглеског језика, и то оних који су живели у САД, могу у потпуности да разумеју баш све!

Спадам у оне који тешко могу да разумеју баш све, између осталог и због већ оштећеног слуха, и зато волим да читам часопис „Хоризонти“ на миру, без аплауза публике у којој преко 50% није разумело ништа јер не зна енглески језик али је дошла да буде виђена, или да гледам снимке на Ју Тјубу на миру, и ако нешто не чујем из прве како треба , ја лепо вратим и поново преслушам. Уосталом, бар сам се у животу напреслушавао неразумљивих прича са традиционално лоших снимака.

И тако, што би рекао Радош Бајић, за око ми западне име господина Џорџа Фридмана, американца рођеног 1949. године у Будимпешти, избеглог због комунистичког режима, који је 12. јуна 2017. године учествовао у панел дискусији коју је организовао Вук Јеремић, оснивач и председник Центра за међународну сарадњу и одрживи развој. Џорџ Фридман је за мене интересантан зато што је оснивач часописа „Стратфор“ ( 1996-2015), и што и дан данас добијам мејлом геостратешке процене његових аналитичара које се односе на Балкан, Србију и Кину. Разуме се,  редовно пратим шта пише и Willy Wo-Lap Lam са Џејмстаун универзитета из Хонг Конга, због геополитичких процена улоге Кине у међународним односима.

Успут, на мобилни ми стигне дискусија са Фридманом и ја одлучим да седнем за компјутер и на миру одслушам господина шта има да каже. Што се тиче предавања, ништа што нисам знао или очекивао.

Оно што нисам очекивао јесте састав публике. Поред америчког амбасадора Њ.Е. Кајла Скота, што је нормално, представника невладиних организација, политичких аналитичара и лидера опозиционих странака, од којих су неки веома културно ставили слушалице за симултано превођење из њима познатих разлога, приметио сам и лице једног самозваног лидера војних пензионера Србије, како из другог реда извирује иза једог политичког аналитичара не би ли га камера сместила у први план!

Не знам зашто али паде ми на памет Фема! Знате који лик је Фема ? То је покондирена тиква из истоимене сатире Јована Стерије Поповића, опанчарка која је силно желела да побегне од стварности свог животног миљеа и угура се у вишу класу, а у суштини је глупа и уображена. Уосталом, у Србији има Фема колико желите.

Елем, тај господин нити је имао слушалице за симултано превођење а колико ја знам, енглески једва да препознаје као страни језик.А и српски речник му је веома ограничен. Такође знам да га предавања таквог типа интересују мање него мене гајење винове лозе, те ми нешто дође жао напора и Вука Јеремића и Џорџа Фридмана.

Међутим последице су очигледне. Нити је Фридман разумео коме прича, нити су многи присутни разумели шта он прича, јер им то и није био циљ. Можда отуда толики наши проблеми са светом.

Али, важно је бити виђен!