среда, 29. октобар 2014.

КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ






Шеста седница Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије на којој су разматрани аргументи за доношење и усвајање сета од четири нова закона, који највише погађају пензионере, није донела ништа ново осим да и преостали, мали број грађана схвати да се не бира повод, место и време за гладијаторску страначку борбу ради опстанка на власти. Реторика посланика, углавном шефова посланичких група, личи на све само не на озбиљну аргументацију зашто српски грађани, који су свој радни век провели у време социјализма - пензионери, и запослени  у предузећима губиташима која су научила да раде према својим способностима а да примају плате које нису условљене законима тржишта, морају да сносе терет неспособне државе!

И како то закони једне странке на власти  могу да оспоре уставно начело да су сви грађани пред законом једнаки, када је очигледно да тако неће бити!?

Озбиљни аргументи вечитих лидера позиције и опозиције о томе зашто смо „додирнули дно“, као и увек до сада, изостали су из простог разлога јер су и једни и други веома свесно и савесно преливали народно богатство у делатности које немају везе са јавно декларисаним циљевима, и надали се неком чуду да ће нас Свевишњи извући из блата у које смо увучени туђим и вољама лидера странака које смо сами глорификовали као да смо на дрбију „гробара“ и „делија“. Маса, несвесна политичког тренутка прекомпоновања односа снага у Европи и на Балкану, као у трансу руши све пред собом и маше свећама и мобилним телефонима, еуфорично узвикујући  „Вуче, Вуче“,„Коштуницееее“, „Зоранееее“, „Борисееее“, „Чедоооо“, „Томо Србинееее“, „ Вучићууу“ и не примећује да дели судбину са жабом, која се налази у казану са водом која се лагано загрева и буде жива скувана  а да не регује на такву опсност, надајући се да ће и она на лак начин приграбити своје парче колача, несвесна чињенице да је након бесмислених ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, бомбардовања СРЈ ради остварења стратегијског циља САД продора на Исток и подршке САД сецесије Косова и Метохије са циљем стварање жаришта дугорочне политичке нестабилности, још једном изманипулисана, али овога пута властитом вољом!

Вечито правдање садашњег лошег стања због лошег рада претходне власти прети да ускоро почнемо да се вадимо и на грешке Старих словена! То само показује да свака нова власт наставља да ради лоше по народ а добро за себе! И ту је суштина „додиривања дна“! Али зашто свака власт то ради када је јасно да ће доћи дан када власт неће више имати шта да да ни себи ни народу? Одговор не ово питање је прилично комплексан.

Као прво, стабилно решење национална питања српског, шиптарског и муслимаског народа на простру Балкана није ни на видику, а самим тим ни решење питања територија,  а земљама Запада, посебно САД, нису у интересу решења која би довела до политичке и економске стабилности држава на Балкану.

Друго, с првом констатацијом у вези, присутан је и проблем судара религија и њихова злоупотреба у политичке сврхе. Сећам се једне од расправа вођених око дефинисања Устава СРЈ и доктринарних докумената ВЈ из 1992. године када се потегло питање дефинисања националних интерса. Српски интереси су да сви Срби живе у једној држави, Шиптари су такође желели исто што је значило сецесију, муслимани исто да имају своју државу, Мађари, Румуни, Бугари би вероватно да се припоје земљама матицама ( Већ се дешава да наши грађани из Димитровграда одлазе у Бугарску ради лечења и студирања. Уколико неко не разуме шта то значи и чему води, треба да уступи место ономе ко то схвата и ко је способан да решава те проблеме). Показала се сва сложеност проблема за чије решавање нису постојали ни воља ни мудрост државе. А Запад је нескривено стимулисао интересе свих на штету интереса Србије. Тако смо дочекали сецесију Косова а сада имамо проблем са Бошњацима и шиптарима на југу Србије који се, као и увек, гурају под тепих некој другој влади у наслеђе.

Треће, и сами славодобитници 5. октобарске револуције били су изненађени лакоћом доласка на власт и потпуно неспособни да преузму институције државе и били су принуђени да подлегну притисцима оних код којих је била економска моћ у земљи и политичким интересима извана. Последица таквог стања били су морални, економски, политички, институционални и етички колапс државе. Схвативши у шта су се упустили, једино што су могли да учине јесте капитализација „револуције“ кроз лично богаћење. И тај посао су углавном сви добро урадили! То се и могло очекивати с обзиром на чињеницу да је радно искуство првих влада у управљању институцијама државе било равно нули! Интелектуална елита насрнула је на шопинг дипломатију ( посебан облик дипломатије у којој амбасадор и дипломатско особље имају основни задатак да обезбеде шопинг многобројним делегацијама државних органа, Скупштине и лидерима странака који су их поставили на та места) која је на сваком кораку, осим часних изузетака, брукала земљу и изазивала подсмех у дипломатским круговима. Неки други револуционари упустили су се у колаборацију око изручивања оних који су бранили интересе српскиг народа и свих грађана СРЈ да би оправдали финансијска улагања запада у њих, трећи су се инфилтрирали у институције локалних самоуправа и направили економски и финансијски хаос. Посебан хаос направљен је у  законодавству које је свака странка на власти потчињавала властитим интересима и судској власти за коју не постоје реалне прогнозе када ће се и хоће ли се консолидовати. Зато Европска унија инсистира на сређивање ових области као услов за пријем у ЕУ знајући да је то, у датом односу политичких снага, немогуће!

Речју, готово да не постоји област у надлежности државе у којој није направљен невиђени хаос!

Актуелна власт суочена са чињеницом да јој је припао горак задатак да каже народу да нема више шта и коме да прода, макар то била и магловита обећања, покушава да консолидује државу јачим везивањем за Русију. Једно је сигурно – традиција, вера, геостратешки интерси и ратови у 20. веку у којима је Запад, у суштини, био против Србије, иду у прилог јачој и свестранијој сарадњи са руским народом. Ово јесте мач са две оштрице и политика актуелне Владе   - и ЕУ и Русија – и уколико се погоршање односа САД и Русије радикализује, неће моћи да опстане.
Међутим, ценећи чињеницу да су економски фактори данас доминантан фактор у дефинисању политичких односа и да Русија има снажане аргументе који се зову гас и огромно тржиште, без кога Европа неће моћи дуго, реално је претпоставити да ће доћи до смиривања ситуације „нагодбом“ интереса САД и Русије у корист Русије јер је Украјина ипак интересна сфера Русије коју Путин, с правом, не сме ни по коју цену да препусти САД, јер би попуштањем угрозио своје геополитичке интерсе који су ојачани стратегијским везивањем Русије, Кине и Индије које им обезбеђује апсолутну предност у разговорима са САД и земљама ЕУ.

Са оваквом политичком проценом развоја догађаја Србија има шансу да развије и увећа обим своје привредне размену са Русијом и дође до даха тако потребног нашој економији. Са озбиљним и стручним људима то и неби био велики проблем јер је српска економија мала и сваки помак напред био би снажан подстицај за интензивнију привреду. Посебно треба инсистирати на аграру јер је он једини способан да покрене привреду. Све остало је, у датој ситуацији, или замајавање народа или свесна опструкција државе. Србија мора да се одрекне свезнајућих и универзалних  министара који могу да воде војску, економију, телекомуникације, финансије, мањине итд, у зависности од потреба странке којој припадају. То се у жаргону зове „ошљарење“.

Најаве ограничене примене смањења пензија и плата су, благо речено, неозбиљна. Пензионери, која погађа овај закон, никада више неће моћи да ревалоризују смањену куповну моћ из простог разлога што природа чини своје, они су, бесконачно сигурно, старији и више никада неће моћи да уживају евентуални повратак на старе пензије. Неки други пензионери ће моћи, ваљда док актуелна власт оствари право на старосну пензију.

Вечина пензионера није обухваћена смањењем и то је управо онај део сиромашног и већинског бирачког тела који обезбеђује актуелној коалицији на власти мирно и дуготрајно крцкање резултата рада.

Истовремено се удара на малобројни део пензионера који је имао новца за колико-толико пристојан живот – да иде аутобусом десет дана на море у Грчку са два кофера хране купљене у Мађарској, који је могао да купи неопходан лек а који, по правилу, није на позитивној листи, и да својим унуцима купи понеки слаткиш без убеђивања да је слатко штетно за зубиће!

Ови закони ће сигурно бити без ефекта јер је сваком јасно да јака држава може да постоји само ако има јаку привреду а не жеље. Жеље су једно а реалност је друго. Удар на једну категорију пензионера донеће даље раслојавање на мали број богаташа и сиромашне већине. Социологија нас учи шта се тада дешава са таквим друштвом.

Ова мера је израз неспремности актуелне власти да се ухвати у коштац са стварним проблемима и изворима расипништва у држави, јер би тиме угрозила властиту позицију.

Међутим, ни ово није крај игара без границе на српској политичкој сцени. Наводно притиснута реакцијом јавности и опозиције, позиција ће широкогрудо и под хитно предложити измену закона о финансирању странака које предвиђа смањење буџета за ове сврхе за 35 %, који ће вероватно и усвојити. Овим ће полукувани пук бити задовољен, СНС ће скочити рејтинг а целокупна опозиција ће нестати са политичке сцене јер су спремљене мере и за спречавање црних фондова за финансирање странака. Финансијери на црно, у суштини, и немају интереса то да раде јер је извесно да би то биле бачене паре!

Крајњи резултат биће једнопартијска владавина у којој коалициони партнери имају задатак стварања привида о Србији као демократској држави савремене европске оријентације.

Србија и српски народ, нажалост, не могу да се ослободе једнопартијског система и живота на кредитима. Дошло је време враћања кредита и после крви у ратовима, зноја у борби за власт, народу су остале сузе! 

Какви смо, боље нисмо ни заслужили!

петак, 3. октобар 2014.

Парада поноса и насиља





Парада поноса протекла је без инцидента али зато политичка сцена Србије није. Јединица жандармерије из Ниша брутално је претукла брата премијера Србије и двојицу припадника елитне јединице Војске Србије „ Кобре“ и то се све могло видети „ у живо“!

Политичка препуцавања су се пренела и у Скупштину Србије, речју, инцидент или нешто друго, постао је медијски хит, како је то код нас уобичајено у недостатку информација о расту економије, људских права и стандарда. А да ли се ради о медијском хиту или о озбиљним политичким превирањима покушаћемо да аргументовано анализирамо.

„Семе зла“ посејао је несвесно режим Слободана Милошевића 90. година када је одлучио да део припадника МУП-а организује као војне јединице. Тај процес није се дешавао „ад хок“. Никако. У војној академији ЈНА и ВЈ школовани су кадрови МУП и то на смеру специјалних јединица. Нажалост, ти школовани припадници МУП само су војнички организовали јединице али нису испољили никакав утицај на те формације, које су вема брзо постале азил за безбедносно веома сумњиве припаднике којима је дат статус бранитеља српства и православља на просторима ратом захваћене СФРЈ. Држава је створила те јединице, дала им звучне називе и ненормално велика овлашћења у односу на степен њиховог општег и политичког образовања, наивно верујући да ће их одбацити након једнократне употребе. Али ствари не функционишу тако, бар не у државним институцијама, поготово када ти људи у својим рукама имају чинове, оружје и легитимације припадника службе државне безбедности.

Ову заблуду први су платили политички противници тадашњег режима а затим и сам премијер Др. Зоран Ђинђић. Онда се држава „наљутила“ па је почистила део најекстремнијих припадника тих јединица. Засигурно онај део који је могао да на неки начин компромитује државу. Оне мање екстремне, држава није пасивизирала на адекватан начин или они нису могли да се уклопе у мирнодопске функције полиције. И проблеми су почели!

Иако се челници МУП упињу да убеде себе и јавност као се ради о „елитној јединици“ тешко да се њихово ангажовање може назвати елитним.Али то и није нека новост на нашој политичкој сцени где се свакави и свашта проглашавају елитом и елитним! Бар она дела који види народ. Елитне су само афере које су увек индикатор лошег стања у одређеној институцији!

Од ове оцене изузимам снаге ангажоване у КБЗ!

Професионалци знају да вредна, поштена и надасве сиромашна већина припадника МУП има само штете од таквих „елитних јединица“ и појединаца.

Не улазећи у питања да ли су господин Вучић и двојица припадника „Кобри“ легитимисани или не, били физички насилни или не, а чини се да нису, постоје многа спорна питања која се тичу организације система безбедности Републике Србије.

Дакле овако – ако је брат премијера имао легитимно физичко обезбеђење, двојицу припадника „Кобри“, онда мора да  постоје безбедносна процена о угрожености породице премијера Вучића и план мера контраобавештајне заштите. Зашто је физичко обезбеђење из „Кобри“ ствар је  председника Николића, премијера Вучића и директора ВБА. Ако је разлог поверење у Војску, онда тврдим да је процена логична и добра. Војска је неупоредиво стабилнија и ванстраначка организација.

Да је тако у прилог иде информација да ВБА има снимак напада на штићене личности што указује на професионализам војне контраобавештајне службе, што је она увек и била! Мада, веома је индикативно да је ВБА у мере контраобавештајне заштите личности предвидела и меру тајног праћења и снимања. Још је чудније да је примена тајне мере обелодањена!

Да ли су се, и ако нису припадници „Кобри“ позвали на службене легитимације припадника војне полиције показаће најављена истрага. Верујем да јесу, и да су тиме вероватно изазвали бес појединаца  „елитне јединице“ јер анимозитет између војске и полиције постоји одавно, још од времена дербија Партизана и Звезде и романтичних туча војника и милиције на коњима и када се Радован Стојичић звани „Баџа“, деведесетих, хвалио како ће да изврши „ваздушни десант“ на Генералштаб ВЈ и држао генералску униформу у свом кабинету пре него су чинови уведени у МУП. Али то су мање озбиљни проблеми!

Много озбиљнија питања су:

Да ли је обезбеђење брата премијера Вучића дато мимо важећих докумената?

Ако је физичко обезбеђење дато  у складу са законом и подзаконским актима онда је поступак жандармерије изван закона?

Да ли постоје и јесу ли оператвна документа ВБА,ВОА, БИА, МУП, и Војне полиције којима су регулисани права, обавезе и сарадња ових веома важних институција система безбедности Републике Србије?

Уколико су односи наведених институција норматовно регулисани а инцидент се десио на овако високом нивоу, онда постоји разлог да се надлежна тела државе   Србије озбиљно замисле о функционисању система безбедности према грађанима Србије, који финансирају исти тај систем и очекују заштиту, и реагује веома оштро!

Гурање овог случаја под тепих могло би да буде затварање очију пред проблемом који би свака озбиљна држава хитно решавала, било јавно било далеко од очију јавности. Међутим, једна ствар је сигурна – нефункционисање система безбедности последица је противуставног страначког уплитања у рад државних институција које по свом бићу не смеју бити страначки вођене!

Појава да се с времена на време службе безбедности нађу у негативном контексту у жижи јавности, указује да је „семе зла“ из деведесетих још увек присутно у одређеним институцијама државе и да хвалоспеви свих власти од 2000. године о успешним реформама система безбедности немају видљиву потврду у пракси.