Десети март 2015. године

Поштовани пензионери, поштовани грађани Републике Србије,

Тога дана, доћи ће у социјалној неправди уједињени војни пензионери пред Владу  Републике Србије, да протестују због вишегодишње синхронизованих акција законодавне, судске и извршне власти, усмерених на ограничавање и одузимање пензија делу грађана Србије стечених на основу закона.

Већини грађана је позната чињеница да су војни пензионери на противуставан и незаконит начин оштећени за повећање пензија које су остварили сви остали пензионери у Србији.

Недлежна министарства  проблемом вешто манипулишу и медијски спинују причама о томе да се ради о незајажљивим захтевима војних пензионера чије су пензије „много више од цивилних“. Необавештени део јавности ухватио се на тај мамац али се брзо тргао, јер су сада, у другом кругу, дошли на ред сви пензионери Србије осим оних којима је актуелана власт одредила да је животни минимум 25.000 динара.

Има ли томе краја!

Пензије људима који су градили САД, Немачку, Француску и друге земље нико не сме да дира. Нико не говори о пензијама које су остварене у бившим југословенским републикама које неким пензионерима Србије чине и преко 80% пензије а "српски део " је испод 25.000. Ни они нису оштећени! А користе социјалне ресурсе и бенефите Србије! И неке друге пензије нису смањиване! Само онима који су све своје умне и физичке ресурсе дали Србији! Очигледно, ради се о јасно усмереној и селективној примени закона!

Тиме су грубо прекршене многе повеље о људским правима, једнакост грађана пред законом и укидања принципа савремене демократије, владавине права, уставности и законтости. Осведочени филистри појединих институција Републике Србије не поштују ни одлуке Уставног суда.

Предизборна обећања политичких странака доводе се у узрочно - последичну везу са законима Републике Србије, што је правни нонсенс, и тиме се индиректно потврђује страначко противуставно и противзаконито мешање у примену закона Републике Србије.

Србија се налази у фази озбиљне кризе функционисања законодавне, судске и извршне власти!

Проблем се не односи само на војне пензионере. Угрожени су сви пензионери и грађани, изиграна њихова права а гласови злоупотребљени. Политичка руководства странака одавно не заступају интересе бирачких тела. Од лидера партија за народ прерасли су у лидере за себе, чиме су на вулгаран начин погазили достигнућа демократије у Србији, и обесмислили парламентарну демократију!

Паралелно са тим процесом одвијао се и процес незапамћене транзиционе пљачке народне и државне имовине као и имовине Пензионог Фонда Републике Србије. При том, нема никаквих озбиљних и реалних показатеља да се покреће привреда која је једини гарант оздрављења економије. Новац се троши на скупу и неефикасну државну администрацију, јалову и делимично партијску дипломатију и јавна предузећа уништена партијским интересима!

Од плурализма самоуправних интереса једне партије на власти, улетели смо и у плурализам више партија, позиције и опозиције на власти, чиме је вулгаризована парламентарна борба. Она, тачније, не постоји! Ретроградне снаге, као паразитска имела, обгрлили су здраве снаге које постоје у Влади Србије и не дају им да дишу!  

Пензиони фондови су у свим правно уређеним државама светиња!

Не постоји више нити један рационалан разлог за одлагање јавног и  организованог социјалног протеста дискримисаних војних пензионера !

Нека сви пензионери и њихове породице, радници без средстава за рад и сељаци без гаранција да ће продати производе свога тешког рада, интелигенција, чланови нових партија које имају програме опоравка Србије, дођу и подрже нас својим присуством али, овога пута, без страначких обележја и политичких захтева! Ово је социјални протест и не сме да буде злоупотребљен за остваривање партикуларних страначких интереса! Нека нас подрже данас, сутра ћемо ми њих. Пензионери су честити људи!

Нека дођу сви они, знани и незнани којима је стало до демократије, владавине права, уставности и законитости, да присуством искажу забринутост због постојећег стања. Нека дођу и све судије које морају да, под партијским притиском, крше заклетву дату  у Народној Скупштини да ће судити у складу са законима Републике Србије! Нико  не мора да каже ни реч! Само присуство може да каже више од речи! 

Ћутање је снажна порука!

Нека дођу и угледни академици, нека напусте на два сата своје кабинете и отворе прозоре да уђе свеж ваздух српске збиљњ у кабинете!  Нека дођу сви пезионери полиције са којима смо увек били заједно у одбрани отаџбине. Не дајте да нас деле на ове и оне пензионере! Активни војници, подофицири и официри нека дођу. Већ сутра делиће нашу судбину. Професори, учитељи наши, и они којима смо ми били професори и учитељи! Не дозволите да вам се живот дешава! Будите његови креатори! Оставите на два сата пецање, шишање и прскање воћа, играње шаха и распредања прошлости! Дођите да видите војне бескућнике и инвалиде који су то зато што су веровали разним државама! И не траже ништа друго него живот достојан човека! И то ни на који други начин осим стриктне примене закона Републике Србије.

Случајни пролазници нека застану на који минут! Данас наши проблеми сутра могу постати и њихови! Позовимо комшије, познанике, помозимо инвалидима да дођу!

Не стидимо се своје социјалне збиље јер смо у њој због нечијег чињења и нашег нечињења. Време је да изађемо из стања инхибиране друштвене свести. Време је да се из отуђења вратимо свом бићу!

Позивамо  новинаре свих медија! Биће нам драго да раде свој посао!

Тога дана, обуцимо најлепшу одећу које имамо! Будимо позитивни! Заборавимо на личне проблеме који нису предмет протеста! Останимо достојанствени и културни у јавном обраћању! Поштујмо говорнике и не добацујмо им, колико год да смо погођени властитом муком! Само дисциплиновано и смислено можемо доћи до постављеног циља! Не смемо да вређамо никога! Ми протествујемо пред институцијом државе Србије. То су наша држава и наша Влада! Поштовањем институција државе поштујемо себе! Покажимо политичку зрелост, достојанство и културу!

Јавно и формално уобличена питања неформалног и слободног грађанина, формалном грађанину Љубомиру Драгањцу.

Данас сам прочитао документа на једном сајту да се извесни господин Љубомир Драгањац својим дописима, који су оверени печатима, жалио одређеним министарствима Владе Србије и Премијеру Србије због недемократског понашања грађана Србије – војних пензионера и још недемократскијег понашање тих министарстава која су без његове дозволе разговарала са грађанима Србије о питањима за која је, сматра он, еминентно мериторан.

Прочитао сам и да је дао себи за право да представницима народа забрани улазак у Дом Војске када он има седницу неког главног одбора, и да упозорава грађане Србије како треба да се понашају у блиским сусретима са тим неформалним групама народа!

Стварно, до сада потпуно незаинтересован за политички лик и дело извесног грађанина господина Љубомира Драгањца, на своје велико изненађење утврдих да је тај господин генерал-потпуковник у пензији и да је председник Удружења војних пензионера Србије! Морам рећи да сам искрено био изненађен том чињеницом!

Познајем све генерале који су ишта значили у ЈНА И ВЈ у периоду од 1970. године до Петооктобарских промена, али за војнички опус господина Драгањца нисам чуо, а по природи свог посла, да је било чиме био афирмативан, ја бих то знао. Али то је, вероватно мој проблем, и ја се господину Драгањцу извињавам ако иза себе има афирмативних и јавно публикованих  научник, комадантских, или војнополитичких трагова којима је задужио савремену војну мисао и праксу. Грешку ћу испаравити, и проверићу све јавне изворе да утврдим јесам ли у праву или не?

Али то и није тако битно за питања која ћу поставити!

Знате ли ви господине Драгањац одредбе међународних повеља о људским правима, посебно оне које се односе на политичка права и слободе у демократским друштвима, чија је потписница Република Србија као чланица Уједињених Нација?

Знате ли, с тим у вези, одредбе Устава Србије које регулишу ову материју?

Коначно, знати ли садржај одредаба Кривичног закона Србије, Главе 14.  којима су регулисана питања ограничавања политичких слобода?

Дакле, поштовани господине Драгањац, када је ваш радни лик у Удружењу војних пензионера Србије у питању, велика је дискрапанца између ваших жеља, објективних могућности и остварених резултата!

Резултати су више него погубни по вас. Годинама радите, свесни ли несвесно, на спречавању чланова организације Удружења војних пензионера Србије да остваре своја легална права путем политичког притиска на актуелну власт, а сваки легитиман покушај војних пензионера, незаконито и без икаквог моралног права, проглашавате фракцијама, нелегитимним актима и сличним небулозним имагинацијама. Вашим бесмисленим препискама  са некомпетентним другоразредним и ненадлежним функционерима дискредитовали сте углед Удружења.  Зато, не мислите ваљда господине Драгањац, да ће војни пензионери од вас тражити дозволу за примену Уставом Србије гарантованих људских права и политичких слобода!?

Још једно лако питање:  Ко је уопште тражио и овластио вас да не заступате интересе чланова организације на чијем сте челу? Да, добро сте прочитали – да не заступате. Јер то што ви радите није заступање. Могуће је да ви мислите да јесте, али је истина сурова. Уместо да се изборите политичким притиском да се војним пензионерима врати незаконито одузиман део пензије, ви сте нечињењем подржали идеју  да се свим пензионерима Србије смање пензије!

What nonsense !

Не није глупост, драги господине Драгањац. Ево и зашто, и то је тежи део питања.

Уважени народни посланик и потпредседник Скупштине Србије, господин Константин Арсеновић, дипл.маш.инж, је то што јесте, постао захваљујући гласовима 40.000 војних пензионера који су у Партији уједињених пензионера Србије, коалиционе парламентарне странке са СПС и ЈС. Дакле, гласови УВПС су политички гласови а УВПС неформална политичка организација. Ако је то тако, а јесте, зашто онда одбијате да се борите за права својих чланова легитимним средствима! Јавно организовани и пријављени протести су легитимно средство политичког живота. Или ви још увек живите у аутистичком и херметичком свету политичке свести према којој је инсистирање на људским правима и политичким слободама атак на незаслужене привилегије лидера? Да ли ви то изједначујете властите интересе са интересима чланства које репрезентујете? Или мислите да Удружење постоји ради вас! Подсетити ћу вас. Ви сте ту где јесте, вољом чланова Удружења а не вашом вољом и вољом људи око вас.

Дакле ја вас освешћујем – може се лако десити да постанете екс председник пре и него схватите суштину овог текста. И то све на легалан и легитиман начин. А колико је мени познато, воља чланства је против вас и зато државни органи примају на разговор озбиљне представнике војних пензионера. Политика је, господине Драгањац, озбиљан посао и зато размислите о смислености онога што радите, јер ви у суштини, заштитом властитих интереса рушите интересе 40. 000 војних пензионера.

А добри потези Удружења, који се односе на социјалну - материјалну помоћ угроженим породицама  су за сваку похвалу. Треба да буде још већа, пословање Удружења транспарентно, финансијски инпути већи а трошкови Удружења симболични, рад органа Удружења волонтерски а не плаћен кроз провидне облике награда. Нека радна места морају бити плаћена, то је јасно!

Зато, подржите протесте, не оспоравајте вољу чланства да формира властита удружења јер је немогуће спасити нарушен брак, часно се повуците док још имате војску, и препустите млађим и енергичнијим да се боре за своја људска права, за права своје деце и унука! Верујте ми, није то ништа страшно! Бићете поштованији него сада! Поштовање је диван осећај господине Драгањац.

Један читалац ми је честитао на колумни и написао :“ Био је и остао частан и бескомпромисан.....“  А у граду ме и дан данас поздрављају и позивају на дружење војници којима сам био комадир чете и којима сам уступао свој стан да проведу ноћ са женом јер у хотелу није било места када се давала заклетва отаџбини коју смо тако лако заборавили! Диван је то осећај..да сте нешто исправно урадили, господине Драгањац. А да знате, диван је осећај и да одете код једног свог јако блиског рођака у викендицу у „Веверичијем крају“. Викендица је лепа. Често сам био у њој! Поглед је леп!  Нема везе што је покојни Лека рођен ту близу!

 Ускоро ће и прве трешње, ранке, за 1. мај.

Крај двадесетог века на Балкану – почетак краја СФРЈ – прича десета.

Догађаји на словеначкој граници од 26. и 27. јуна 1991. године деловали су на припаднике БОШЦ као да је неко бацио шок бомбу на њих! И поред свих сазнања и јасних показатеља да је распад СФРЈ почео, нико није хтео да поверује у тако нешто. Или није смео јавно да констатује неумитне чињенице. Број курсиста се смањивао а наставници су време проводили, мање више, у игрању фудбала када немају часове! Никоме да се појаве боре на лицу  које би указале на бригу за судбину земље. Наставиће они да играју фудбал и као генерали и повређиваће пете на фудбалу и лечиће се успешно у базену ВМА. Само би , сваког дана, бивало све мање официра за састављање тимова јер су официри, на неки чудан начин одлазили на „ратишта“!

Потпуковник Стане Арсенијевић изгуби миран сан. Многа питања почеше да се отварају. Најтеже је зашто неки официри, по правилу Срби из Хрватске и БиХ иду на  „ратишта“. Ако смо у рату зашто не иду сви. Ако нисмо у рату, какав је смисао одласка на непостојећа „ ратишта“.

Почели су да стижу и први извештаји о погинулима. Све сами кршни момци, младост наша...

Стане пресави табак: „ Молим да ме пошаљете на ратиште на дужност која одговара мојим способностима и чину“.

Прочуло се да неко хоће на ратиште! Сви налазе оправдања да не иду, Стане хоће да иде. У дубини очију види им се подсмех.

Први полицајац Управе безбедности, пуковник, како је себе волео да представља због легитимације војне полиције број 0001, одбија да иде да брани своје родно село. Каже, нема он ништа а „су тим“. Он од потпоручника живи у Београду, а и крајишки кадар га је планирао да буде генерал. Нека иду други, млађи, он неће, а и воће поред викендице треба прскати, зарашће све у траву!

Догађаји га претекли. Избацио га компјутер за пензију.

Дође и дан „ Д“  за информисање! Информише лично начелник Управе безбедности генерал Марко! По обичају, није то ништа! Наместиће Дрновшеку доброг „момка“ и све ће бити у реду. Човек се не фолира. У својој ограничености убеђен у оно што говори. Таман кад се информисање релаксирало пуковник Валкони постави генералу питање:“ Друже генерале, а шта ће бити ако се Словенија ипак отцепи од СФРЈ?“

Генерал Марко покуша ноншаланто да пређе преко питања речима:“Па одговорио сам већ, ствар ће средити момак“ и устаде да напусти салу. Али тврдоглави пуковник Валкони, навикнут на незгодна питања слушалаца, незадовољан одговором , док је генерал Марко устајао понови:“Добро, али ако тај момак ипак не одради посао и дође до рата, какви су наши планови, ми морамо да упознамо и припремимо слушаоце“!?

Генерал Марко, видно изнервиран, окрену се одлазећем и каријерном команданту Центра генералу Јерку и рече: „Јели бре Јерко, какве ти то пуковнике овде имаш, овај делује дефетистички! И такви ти обучавају органе безбедности! Молим те реши то“. Недуго након тога то би решено! Али то решење није зауставило незаустављив распад државе!

Потпуковник Стане био је изложен проблемима у организацији наставе јер је замењивао болесног начелника Наставног Органа Центра и морао је да решава непланске проблеме које су стварали ћерке, зетови и снаје генерала и пуковника службе! Од ране зоре би играли тенис у фискултурној сали тако да слушаоци нису могли да изводе планиране часове а професор физичког би лоптицу пребацио Станету са молбом да то реши са новим командантом генералом Бором. Стане је добро познавао Бору. Својевремено, заједно су ишли у Страгаре ради контраобавештајних послова. Уз то обојица су пореклом „јужна пруга“. Стане је искрено веровао да иду бољи дани за Центар. Али, преварио се.

Генерал Бора је био веома болећив према својој ћерки и ћерки пуковника Макса, која је некако баш у то време славила рођендан и морала је да из фрижидера у коме се чувају фотографски филмови, избаци филмове да би ставила три рођенданске сладолед торте! И опет би кабинетлија лоптицу јавашлука пребацио Станету да је решава са генералом Бором. А Генералу Бори никако није било јасно зашто је Стане тако крут официр када је он све то одобрио! Али ни Станету није било јасно шта се то десило са Бориним моралом!

Непријатни догађаји по Станета дешавали су се филмском брзином.

Једнога дана, по обичају, потпуковник Стане оде у библиотеку да попије чај са особљем наставног органа када , вечито провокативно љубопитљива шефица библиотеке, процвркута:

„Друже потпуковниче, видимо да је сваки дан све мање официра у Центру, кажу иду на ратишта, шта ће бити са нама?!“

Стане, да би релаксирао ситуацију, рече:

„Па..... ништа, мушкарци иду у рат а ви жене остајете кући! Ето прилике за оне који нису за рат да дођу до лепих жена“. И на томе се заврши прича.

Међутим, сутрадан, Стане уочи да је генерал Бора блед од љутње, не зове на састанак, у ваздуху трепери напетост, као ваздух пред буру.

Бура је почела у 11.00!

Варедни састанак са старешинама Центра. Генерал Бора говори о актуелној ситуацији старој петнаеста дана! РТС има дневно свеже информације. Одједном, као гром из ведрог неба, генерал Бора, обично флегматичан у говору, повиси глас:“ Молим вас другови да се разумемо! Нико нема право да расформира Центар без мог знања. Ако до тога дође ја ћу то саопштити! Ја сам овде командант!“

Станету све јасно. Пита пуковника Драгишу, аналитаичара из УБ, да није случајно шефица библиотеке нешто лупетала и сплеткарила? Драгиша каже да не верује. Стане му преприча разговој у библиотеци! Драгиша шокиран. Нису ваљда толики идиоти да не схвате шалу!

Месец септембар, дан 26, лета Господњег 1991. године.  Заменик команданта, пуковник „Топке“ бану у Станетову канцелерију без куцања и са погледом кроз прозор стави парче папира на сто и просикта:“ одговорите на ова питања “!

Стане узе папир на коме је писало:

“ На основу изјава ГЛ у библиотеци, 24.09. 1991. године сте им у разговору саопштили да ће због садашње ситуације доћи до „ расформирања“ Центра и да ће „ ГЛ ићи кућама“ што их је узнемирило. Тражили су објашњење и тачност изнетог. У вези са овим до 13.00 час. писмено одговорите:

1.Одакле вам оваква информација и ко вас је овластио да је пренесете потчињеним ГЛ.?

2. Ако сте овако поступили, који вам је био циљ?

3. Да ли сматрате да је ово дезинформација и да ли сте свесни последица?

Заменик команданта,

Пуковник Р.Топке.

Стане не може да верује да су сви толико ограничени. Поче да виче да је срамота како се понашају, да одмах иде код генерала Боре!

„Ма немој“, проговара „Топке дрилаш“. „Полако, не може то тако. Да видимо када може да те прими“, и измиче се уназад према вратима да не би добио пикслу у главу која се некако згодно наместила на столу!

Стане одмах позва шефицу библиотеке и библиотекарку! 

„ Јесте ли вас две нормалне? Знате ли шта сте ми учиниле. Ви сте бре факултетски образоиване а примитивне сте толико да не схватате суштину мојих речи.

Прва проговори Милица:“ Шефе ја сам се препала кад сте нам рекли да идемо кући, да ћу остати без посла, јер сам вишак“.

И шта је даље било?

„Отишла код Миланке и рекла јој да се Центар расформира, да официри иду у рат а грађанска лица кући!“

Како је било, Миланка?

„Улетела Милица у дактилобиро и пренела ваше наређеље да од понедељка грађанска лица не долазе на посао. Иако сам посумњала, окупила сам раднице и то им пренела“.

„И шта је даље било“, пита Стане, сада већ релексиран, пукао би од муке и смеха а Нушић му се јавља са неба.

„Сара посумљала у тако нешто и отишла код капетана Саве, да га пита је ли то истина, а  Сава рекао да није и да нормално дођу на посао у понедељак!

Након два дана мучна расправа код генерала Боре. Све се свело на Станетово „несналажење са грађанским лицима“ која су „ интелектуално неспособна да схвате озбиљност ситуације и није се требало шалити на ту тему“ због чега је одлучено да се на место начелника постави други човек!

Након годину дана заступања начелника Наставно научног отсека БОШЦ , уместо Станета постављен је нећак генерала Ћуркина, који је класић генарала Боре и Васиља Александрића!

Стане се захвалио на чињеници да ће му Ћуркин бити шеф и рекао да то неће бити могуће у овом животу, да хоће код Васиља што је Бора одобрио знајући за однос Станета и Васиља. Генерал Васиљ је телефоном  рекао Станету да дође када год хоће, послеподне, „нека буде сутра у 5. да видимо у чему је проблем“.

У договорено време, Стане дође код секретара Јанковића и рече му да треба да се види са начелником.

„Није ту, код Савезног је ( Кадијевића), када ће да се врати... тешко да знам“.

„Добро бићу ја код Мојсила, па ме ти назови када дође“ рече Стане и оде.

Прошло је и седам када Стане закључи да нема смисла даље чекање и одлучи да дође сутра у исто време.

Сутрадан, на платформи испред лифта на седмом спрату зграде „Б“ Генералштаба Стане налете на генерале Александрића, Симеунова и господина Јездимира Васиљевића. Генерал Симеунов, кога су сви звали Сима пружи руку Станету и рече „ Где си бре ти манекен“, алудирајући на Станетово  увек коректно одевање, нетипично за већину официра.

Генерал Александрић испарти Јездимира Васиљевића, пружи руку Станету, рече кратко – здраво, и без паузе настави: „Шта те мучи? Чин, прекоманда? Сигурно ти Бора рекао да сам те ја зајебао, па те мени набацио!?“

„Није баш тако, хтео бих да поразговарамо о свему“.

„ Е, чуј Стане, знамо се толике године, теби могу да кажем, немој сада молим те, разуми ме. Имам пуно посла, то твоје може да сачека. Буди овде сваки дан, седи ту или узми нешто да радиш, па када искрсне слободно време, макар и ноћу, јеби га, кад будем могао“!

„Разумем вас, нема проблема“, одговори Стане и оде код старих другара да попије кафу.

Тих година УБ ССНО била је највећи потрошач струје и кафе. Тимови официра, подофицира и дактилографа радили су до раних јутарњих сати! И сви су искрено веровали у ЈНА и неко чудо које ће спречити рат! Чудо је права реч јер су подаци са терена говорили супротно!

Након два дана Стане извести генерала Бору да је био код начелника, али да није могао да га прими...,

„Знам“, прекиде га Бора „ и реко ми је да ти пренесем  да га више не заустављаш по ходницима и да ако нешто хоћеш затражиш званичан пријем у писаном облику“!

„ Пренесите генералу Васиљу Александрићу да неће доживети да  потпуковник Стане Арсенијевић тражи званичан пријем код њега“!

„Реци му то сам, мене не мешај у то“ одбруси Бора и оде у обилазак наставе ( то је службени назив за шетњу по кругу и убијање досаде)!

Време је пролазило. Стане је обновио захтев да иде у рат. Досадило му да се малтертира са Топкетовим глупостима а фудбал никада није знао да игра. Једном је пробао, две године раније и зарадио гипс на скочном зглобу!

Рат бесни! Вуковар!

Стане притиска генерала Бору и прети да ће их тужити што му оспоравају уставно право да брани земљу!

Био је 23. новембар те 1991. године!  Било је касно послеподне, телефон у стану зазвони. Зове Чуркин. „Колега, испунила ти се жеља, идеш у рат. Јави се сутра ујутро Жилету. Знаш где је он, да не причам пуно! Хајде нека ти је сретно и да се вратиш, здраво“.

У кући атмосфера поноса, туге и злих слутњи. Жена не говори ништа, спрема веш, топле чарапе, како су то одувек чиниле жене српских војника. Остало јој негде у генетском сећању да тако треба. Ћерка са сузама у очима каже да су тате њених другарица већ отишле у рат. Син се распитује на које ратиште иде и шта ће да ради? Стане по трећи пут проверава пиштољ и муницију у оквирима!

Ноћ без сна прође.

Рано ујутро, потпуковник Стане са ратним ранцем и личним оружјем уђе у аутобус којим се упути до места одакле ће колима бити пребачен на задатак одбране отаџбине.

Наиђе кондуктер да прегледа карте путника а Стане, с обзиром да није стигао да купи карту, извади новац да плати.

Кондуктер само одмахну руком и забринуто рече, више онако за себе:“ Не треба друже потпуковниче, нећемо ваљда да наплаћујемо нашој војсци и када у рат иде!

Стане сакри навалу емоција поноса и у тренутку схвати да  је народ тај који завређује поштовање и жртве а не тамо неки .........!

На одредишту, Станета дочека стари познаник, возач оперативац контраобавештајне службе 1. Армије. Уђоше у „Форда ескорта“ свог изрешетаног мецима и кренуше пут ратишта у непознато.

Станету се учини као да никада није ни прекидано време рата од 1972. године и Радуше. Повремено, у чизму би га ударила аутоматска пушка која је била на поду аутомобила. Некако је постајао све убеђеније да је време мира био сан и да је врема рата стварност у којој ће провести живот! Чудан мир савлада Станета. Као да други живот није ни имао. Нико више није постојао, ни жена, ни ћерка ни син. Само пут, колоне које су указивале да је ратиште  близу, непријатна тишина.....

Стигли смо шефе! Сретно, ја морам на друго место, кратко рече поручник Вуја.

Протест војних пензионера

 Са задовољством сам прочитао вест о томе да су војни пензионери схватили да само радикализацијом проблема могу доћи до Уставом Србије гарантованих материјалних права. Формалан повод за протест заказан за 10. март 2015. године испред рањене зграде Генералштаба ВЈ, јесте планско и систематско уништавање Војске Србије од стране оних који то никако не би смели да чине – министара у Влади Србије, чија се делатност, огољена од маске законитости дате кроз саучесништво Скупштине Србије, може подвести под кривично дело угрожавања одбрамбених способности државе! Ствари су прилично компликоване за доношење једноставних закључака али и не толико да се методом научног уопштавања не могу извести правилни закључци о узроцима девастирања војне силе Србије  а самим тим о потезима за заустављање тренда и опоравак одбрамбене способности Србије.

Неспорна је чињеница да Влада Србије у континуитету, од 5. октобра, испуњава већину захтева разних и добро организованих институција Запада за разбијање одбрамбене моћи Србије и претварање Војске у организацију за операције спашавања становништва од пожара, поплава, снежних сметова, водоноша када су високе температуре, и других цивилних послова којима нас уче иструктори Националне Гарде Охаја, као да смо ми, далеко било, имбецили и дебили!

Истини за вољу, министар војни се вербално успротивио даљој деградацији Војске, и наставио са спровођењем одавно утврђене политике – продати или уништити старо наоружање јер је бесперспективно, што је тачно, али је у условима немаштине и немогућности да се набави ново, каква таква гаранција борбене готовости!

Напад државе на војне пензионере није случајан! Он је добро планиран и осмишљен, и у вези је са Војском Србије, којој се преко војних пензионера шаље индиректна порука шта их чека уколико пруже отпор мерама Владе! С друге стране, војни врх састављен негативном селекцијом од војнички бледих генерала, од којих неки нису командовали јединицом већом од питомачког вода, окупираних личним интересима, нити је знао, нити је хтео, нити је могао да се супротстави вешто камуфлираној политици разбијања војне силе кроз флоскулу о демократизацији српског друштва! У суштини радило се о стварњу услова за разбијање акономије једне земље кроз квазитранзицију и њене оружане силе за случај да се планови не реализују глатко.

Дакле, држава је повукла први потез када је војним пензионерима покушала да закине део пензија још док су војни пензионери били у систему Војске. То је био пробни балон и он је дао одређене резултате. Блед одговор Војске од неспособних генерала. Моја кућица на Дедињу моја слободица! Али ту кућицу и слободицу плаћају хиљаде других. Нема ништа џабе. Неки су успели да истерају спорове на судовима, они који још увек нису схватили шта је држава нису ни тужили државу којој још верују!

Затим је држава, охрабрена ефектима, повукла радикалнији потез, оспорила је право војним пензионерима на повећање од 11,08 %, и на тај начин јасно ставила до знања да су војни пензионери грађани другог реда! Војни врх је остао нем, јер се то њега не тиче јер његову "кућицу на Дедињу,прикључену на војни топловод,  и слободицу "нико не дира! Али не задуго, мораће да се врати све што је мито и корупција. У овом или оном облику.

И то се у игру укључила фирма која себе назива Удружење војних пензионера Србије! Преко те фирме је око 40000 гласова војних пензионера придружено ПУПС-у у формирању Скупштине Србије и Владе. Она је на себе преузела улогу да брани интересе покрадених војних пензионера. Организација која је у систему власти и чији је представник потпредседник Скупштине Србије, исте оне институције која на седници ћути и неће да проблематизује противуставну и незакониту пљачку дела свога народа ( моја кућица на Дедињу моја слободица), треба да нас брани од њих самих! Стварно, треба бити довољно необразован и не схватити о чему се ради!

Како се ништа не дешава, када су војни пензионери неорганизовани, држава се одлучује на следећи потез – на реду су сви пензионери Србије – у складу са њиховим могућностима! Држава је одредила да је биолошки минимум 25.000! Све преко тога се прогресивно опорезује! 

Мора тако! Знате ли ви пензионери колико коштају партијске дипломате, колико кошта међународна парламентарна сардња, колико коштају страначки кадрови у јавним предузећима, колико коштају државне посете( припреме, обезбеђење, хотели, дневнице, домаћице, лекари, новинари, ПР-и), па људи моји то све мора неко да плати! Шта смо мислили. Да тек тако уживамо! А ови актуелни да раде за нас! Ма немојте, господо пензионери! Јесу ли нас они терали да се 1972. јуримо са усташама? Јесу ли нас они терали да градимо путеве, водоводе, електромреже, да гасимо пожаре по Далмацији које су неки од данашњих у Хрватској палили, да гинемо по ратиштима Хрватске, Босне и Косова и Метохије? Нису!  Какве везе они имају са нама. Никакве!

Али имају везе са државом Србијом!

Када се одлучите да се бавите политиком онда поред буткице и шницле морате да купите и кости! То је цена политике! Ко није спреман на ту цену нестаће са политичке сцене! Предизборна обећања народу морају се испунити! А сви су обећавали да се у пензије и стечена права не сме дирати!

Војни пензионери хоће да протестују?

И треба да протестују! Али не сами! Ово није ствар војних пензионера! Ово је ствар свих честитих људи којима је стало до владавине права, уставности и законитости! Уколико останемо сами, ништа нећемо постићи. Систематско завлачење руке у наше џепове је последица стања у Србији. Ми морамо да лечимо узрок а не последицу. Са последицама ћемо лако!

Како ћемо то да постигнемо! Треба позвати на протест све нове снаге патриотске и социјалдемократске оријентације. Мале привреднике, раднике и сељаке, елитну интелигенцију, све пензионере. Војни пензионери су увек били уз народ и то морају да чине и сада. Не смемо дозволити поделе!

Војни пензионери треба да ураде следеће: Да хитно изаберу ново руководство и сви стану под једну заставу. Досадашњем руководству треба се захвалити за диверзије које су чинили. Уколико то није могуће, чланови УВПС који то желе, треба да изађу из удружења тако што ће раскинути обавезу плаћања чланарине УВПС! Ново удружење пензионера Србије мора се очистити од професионалних заштитника интереса власти! Ново удружење пензионера Србије треба да буде политичка организација која ће своје интересе реализовати преко Скупштине Србије. Пензионери су огромна политичка снага јер поред свог гласе носе и гласове пунолетних чланова својих породица.

Протест се не сме ограничити на неправду према војним пензионерима јер би то била политичка грешка. И тешко да ће нас ико подржати! Само озбиљна политичка акција, са новим људима и идејама, може дати резултате! Људи се политички организују због идеологије кроз програме за реализацију те идеологије! Имамо ли ми свест о тој новој идеологији која ће Србију увести у ред модерних социјалдемократија примерених овом народу. Наравно да имамо! Имамо ли људе способне да понесу терет. Наравно да имамо! Имамо ли младе људе спремне да се упусте у борбу и којима пљачка није conditio sine qua non бављења политиком. Наравно да имамо, то су наша деца!

Државне тајне на изволите

Страначка борба у Србији не јењава! Нико и ништа није изван фронта. Бије се из свих оруђа, по цену да у тој борби изгину све институције државе! Кога брига за државу и народ. Важне су позиције, моћ и новац! Све остало су политичке флоскуле за слуђени пук!

Још се није стишала галама око демократских обавеза господина Саше Јанковића а министар војни господин Гашић је улетео у нову аферу са народним послаником и бившим министром војним господином Шутановцем око набавке мобилног центра за тајно слушање мобилних и стационарних веза које иду преко мрежа мобилних оператера у Србији.  У вртешку се ухватио и екс председник Србије господин Борис Тадић. Други чекају и меркају своју шансу!

Актери политичке вртешке ударају једни на друге из свих оруђа на начин који је грађанима лако прихватљив, а српски медији у недостатку озбиљних информација трљају руке гледајући извештаје о продаји њихових новина и гледаности емисија.

Међутим, ту има и оно вечито међутим. Странке на власти не интересује улагање у науку, културу, просвету, масовни спорт итд. Свака власт се бори да има одлучујући утицај на полицију, војску и службе безбедности. Тако је било у прошлости, јесте и биће. Све док смо у квази демократији.  И у томе не би требало да буде ништа лоше, под условом да се службе користе у складу са Уставом, законима и интерним документима служби.

Да се службе злоупотребљавају наслућује се многим аферама без правог епилога, које трају од 2000. године, тачније од „демократске револуције“ коју су извели квази демоктарски кругови уз обилату инострану помоћ. Да су имали јасну политичку оријентацију куда то треба Србија да иде, некако бисмо могли и опростити несналажење у новим условима. Овако, светла будућност је имагинарна жеља како народа тако и пролазника у политици који буду искориштени у једнократној употреби. Прави петооктобарски играчи су незамнљиви, мењају боје, програме и сефове у иностранству јер им постојећи временом постају мали!

Зашто је тајна да странке на власти преко својих легалних и илегалних служби – обично појединаца како се службе не би довеле у везу са нелегалним активностима- прикупљају податке о својим политичким противницима. Службе то раде од када постоје! Не очекујете ваљда да службе „ обрађују“ делатност страних обавештајних служби на нашој територи. То би било крајње неморално према нашим политичким пријатељима. И не само што је неморално – њихове службе су технички супериорније и веома брзо могу да открију наше неморално понашање и дволичност. А онда, куд који...!

Тврдити да службе не прате политичке противнике, у српским условима, је неозбиљно. Шта раде ако не раде то! Коначно, обезбеђење личности је делатност полиције ( Министарство УП и МО) и нема никакве везе са БИА-ом и ВБА-ом. Има везе са контраобавештајном проценом угрожености личности које се штите мерама контраобавештајне заштите. Али, како штимер мајстори српске политике добро знају како функционише спиновање афера, почну са једном афером да би проширили листу афера и на тај начин створили стање константне политичке нестабилности.

Овакво понашање српских политичара првршило је сваку меру и неко мора стати на пут таквом понашању! Не могу се интереси државе и њених институција потчињавати интересима политичких странака. Ако свака странака на власти мења курс и усмерава безбедносни сектор у складу са њеним потребама и схватањима државних интереса онда морамо да констатујемо да нам се не пише ништа добро!

Кључну улогу треба да одигра Скупштина Србије и донесе закон којим ће се регулисати степен и начин изношења тајних државних  података у јавности. Како ми радимо, стране обавештајне службе немају потребу за агентурним радом. Наши политичари се утркују ко ће више података да открије. Незнање их не ослобађа одговорности!