Дали је “Сарапин проблем“ и наш проблем.

 

 Емисија телевизије „Студио Б“ „Сарапин проблем“ коју смо гледали у репризираном термину 11. фебруара, заслужује, по много чему, да буде коментарисана. Гости господина Предрага Сарапе,  Бошко Јакшић, Милан Ћулибрк, Ненад Прокић и Милан Париводић, имали су шта да кажу о политичкој ситуацији у Србији, предстојећим изборима и будућности Србије.

Да уважени гости нису ударили „ in medias res” не бих се  латио пера и по ко зна који пут изнео своје критичке ставове о актуелној политичкој сцени у Србији на страницама „Српског културног клуба“ и свог блога.

Учесници емисије су афирмисане и кредибилне личности у политичком животу Србије и њихова мишљења представљају мишљења великог дела грађана Србије. Посебно ме радују веома храбре оцене и процене господе Прокића и Париводића, које се, сублимирано, своде на закључак да је време продавања магле народу прошло, и да ће се морати нешто конкретно да уради сопственим снагама, како бисмо се покренули са мртве тачке напред или нам предстоји суноврат.

Дакле, господа учесници емисије нису саопштили ништа ново што сваки, политички оријентисан грађанин није знао, али је новост у томе што су они то саопштили у огољеном облику и назвали правим именима збиљу политичког рашомона Србије.

За мене, инспиративна је дискусија о предстојећим парламентарним изборима! Чини се да се све странке које имају политичке амбиције прибојавају белих листића, и мало мало, нека странка се огласи преко медија да то није добро и да се тиме иде на руку великим странкама, посебно СНС? А зашто би то било тачно и јели тачно?

Хајде да анализирамо разлоге због којих бирачи не би требали да заокруже нити једну странку. Има их колико год хоћете! Једна странка је овејана криминалом, друга непотизмом, трећа је уништила економију, четврта је у свим тајкунским аферама, пета систематски пљачка грађане да би попунила празан буџет и остварила какав такав социјални мир..итд. Од 2000. године присутан је тренд пропадања државе и њених институција и грађана, са мањим периодима стагнације. Али прогреса није било! Овакво стање неће моћи дуго да се одржава. Диверзија државе према грађанима организовањем избора ( близу смо да их организују сваке године) који  не носе суштинске промене на боље, неће моћи дуго да буде рецепт опстанка на власти, сада већ искристалисане политичке касте која је на сцени Србије преко двадесет година.

Склон сам да се  придружим мишљењу господина Прокића – или ће постојеће владајуће странке окренути ћурак и ући у суштинске економске реформе или ће се морати појавити нова политичка странка са јасном идеологијом, политичким програмом и реалним плановима за излазак свих сегмената друштва из кризе.

Искуство нас учи да лубеница не може да се накалеми на дрен као што нам и историја модерних политичких партија 20. века јасно показује да је готово немогуће да старе партије постају суштински нове. Суштински нове партије јављају се у мање или више оштрим социјалним покретима.

Дакле, ако знамо да се на изборима неће ништа битно променити осим кадровских рокада, зашто бисмо учествовали у томе. Грађани на изборима гласају за странке које ће им донети бољитак. Постојеће странке то нису успеле свих ових година! Нису успеле да прескоче 1,5 метара пре четрнаест година а убеђују нас да ће овог пута то учинити а старији су за четранаест година. Другим речима, решиће проблеме који су се нагомилавали овако дуго, само треба да им дамо наше гласове и учинимо их легитимним и легалним владарима наших живота!

Шта добијамо не гласањем? Шаљемо јасну поруку домаћим политичарима и светској демократској јавности да је народ Србије политички сазрео и да жели неке нове снаге које ће успети да се изборе са проблемима које постојеће политичке партије нису могле или нису желеле да решавају!

Србија је имала шансу 2000. године! Није је искористила! Колико 2000. година нам треба да бисмо то схватили?

Време белих листића

Откако је председник Србије расписао парламентарне изборе почео сам да уочавам неке од својих натприродних способности. Свестан чињенице да би се те моје натприродне способности испољиле у младости, почео сам да сумњам у своје ментално здравље јер се оно погоршавало са сваком информативном емисијом на програмима телевизија и текстом штампаних медија. Одлучих да и ја потражим свог „психића“ и испричам му свој проблем.

Елем, преко провереног пријатеља старе гарде, одем код познатог психијатра, недавно превремено пензионисаног, да му се пожалим и потражим подсвесне изворе својих натприродних способности. Човек ме лепо прими, пописмо по виски, испричасмо се сити о хроничним реуматским и психосоматским бољкама, тада дође на ред и прича о мојим „натприродним способностима“. И, почех своју причу:

„Можда ће ти бити чудно, али ја, чини ми се, ма не уверен сам, имам натприродну способност да предвиђам шта ће поједини људи који се појављују не малом екрану рећи. Нешто као „ дежа ви „! Као да сам то, што ће они рећи, слушао више пута. Као оно кад сањате да негде путујете, и видите неке познате пределе, а знате сигурно да туда раније никада нисте путовали а онда, када стварно путујете туда, препознајете слике које сте некада сањали. Само много реалније, знам да нисам то сањао, имам фоно и фото документа која потврђују да то што ја знам да ће они рећи и није баш нешто натприродно, али опет, збуњује ме чињеница да су различити људи а текст исти. То ми уноси кошмар у логичко расуђивање и помислим да ја ипак  имам натприродну моћ да знам да ће различити људи говорити исте текстове. Тако, сањам да сам председник пријемне комисије на неком факултету политичко-драмских уметности, и да су будући глумци натуршчици добили задатак да спреме исти текст и на различите нечине га презентују - одглуме пред народном комисијом. Буде ми јако тешко да се одлучим коме кандидату да поверим даске које живот значе. Будим се сав у зноју, не знам шта да радим! Невероватне способности трансформације ликова, карактера и умећа интерпретирања истог текста.

Доношење одлуке додатно ми компликују разни аналитичари нараторских способности кандидата. Као да су сви у рукама имали једну књижицу, коју сам својевремено имао прилику да читам, како направити композицију од бесмислених речи која ће на крају постати смислена, мада, у суштини, од бесмисленог не може настати смислено. И њихове анализе сам често слушао, увек су исте у стилу емисија типа да-можда-не. Само ми отежавају доношење правилне одлуке!

Потврђује ми се и способност предвиђања раста броја белих листића. Не бре белих мишева! Белих листића, гласачких белих листића. Сваки пут када су избори, сањам да њихов број расте, и стварно, статистика након избора то показује. Хајде, то што ја предвиђам и није битно, то је мој проблем предвиђања, али не ваља то што се предвиђања остварују.

Е, видиш мој доцо, ја мислим да је ту суштина моје способности предвиђања. И није нека натприродна способност. Увек исти кандидати за позоришне глумце, увек исти текст, исти апатични жири који по инерцији одлучује и нема снаге да се озбиљно посвети свом послу. И сада ти мени реци шта ја да радим са несталим сновима о објективно могућој демократији, о власти за народ а не за себе, о држави без корупције, о судској власти која не суди, о законодавној власти за коју сами посланици кажу да треба донети закон за заштиту народа од те власти.

И шта да радимо са трибунима који саветују раднике који остају без радних места да је неопходно да се „дошколовавају“, или онима који имају мишљење о „контраверзним“ бизнисменима.

Доца ме погледа и рече да није страшно и да сам одлучим хоћу ли или не да учествујем у даљим сновима. „Ако престанеш де верујеш у снове нестаће и твоји проблеми“ рече и насу нам још по један виски.