Астронаути као сателити на српски начин.

 

Знате ли ону причу о астронаутима и цуки у орбити око Земље?

 

Била два астронаута и цуко у васионској капсули у орбити око Земље и сваки члан посаде је имао књигу са прописаном процедуром шта треба да ради. Када су стабилизовали лет почели су да примењују прописане процедуре. Први астронаут  почео је да обавља радње које су му прописане али другом астронауту је књига активности била празна осим реченице – нахрани цуку! Љут на командни центар, послао је поруку – моја књига дужности је празна.

Стигао му је одговор – ти само храни цуку и ништа не дирај!

 

Распад заједничке нам државе СФРЈ најтеже је погодио припаднике ЈНА, оружану силу свих народа и националних мањина, свих вера и невера. Одговор на питање да ли је тако конципирана оружана сила, са идеолошком комунистичком платформом као стварном спајајућом идеологијом радничке класе, сељака и радних људи могла да спречи распад СФРЈ? Одговор је да јесте, али и да није имало смисла спашавати брак који је пуцао по свим шавовима који су се појавили као реална последица борнираности државе чији су темељибили  у петрифицираној идеологији и прошлости.

 

Грађански рат у крви реална је и очекиванеа последица распада државе створене крвљу са специфичностима које су узроковане појавом комунистичке идеологије у процесу дезалијенације људи, у првом реду радничке класе на западу а која је нашла најверније следбенике на истоку као неразвијенијим државама Света тога времена.

 

Не треба заборавити и веома велики утицај држава запада које су СФРЈ прихватиле као плод Јалте и Гвоздене завесе као тампон зоне између Запада и Истока. Али падом Берлинског зида много тога се у међународним односима променило и то највише у експанзији капитала запада који је тражио нова тржишта. Затворена Југославија била је усамљени камен на том путу и морала је бити уклоњена. Пре или касније.

И то је постало свима јасно осим тврдој линији у ЈНА последњем бастиону и чувару СФРЈ. Нажалост, као последица неразумевања процеса који су се дешавали у свету око нас.

 

Остављена на милост и немилост политичара, ЈНА суочена са непостојањем било каквог политичког концепта за излазак из кризе, изгубила је  легитимитет да предузима било шта и определила се да спашава властите људе и материјална средства, након сецесије Словеније и Хрватске.

 

Тако је створен велики број цивилних и војних бескућника .

 

Бомбардовање СРЈ од стране НАТО, сецесија Косова и долазак марионетске прозападне власт након преврата 2000. године још више су угрозили друштвени статус припадника Војске Југославије у процесу даљег разбијања војне силе са циљем свођења војне силе Србије на симболичну цивилну заштиту за случај елементарних непогода и ућешће у мировним мисијама при УН.

 

Коначан ударац припаницима бивше војне силе задат је измештањем војних пензионера  из пензионог система Војске Србије у надлежност Министарства за рад, социјална и борачка питања Владе Србије. Тим чином Војска се неопрезно одрекла својих бивших припадника ради тренутних бенефита а створила огроман проблем не одазивања младих људи за војну професију.

 

У процесу растакања одбрамбене силе Србије учествовале су све политичке странке сразмерно свом утицају на доношење важних одлука које се тичу војне организације.

 

Начелници генералштава тога периона су били маргиналне личности које се само посматрале урушавање одбрамбене способности Србије. Изузетак је био генерал Здравко Понош који се, и сам схвативши куда води политика наводног ослањања на НАТО а уствари тоталног онеспособљавања ВС у покушају да спаси што се спасти може а и да себе рехабилитује, побунио и, био је смењен.

 

Одмах су уследиле и последице чина одмазде над онима који су реметили планове Запада и браниоце СРЈ које су се огледале у драстичном паду износа војних пензија којима су најтеже били погођени подофицири. Та чињеница довела је до оправданог бунта у тој социјалној групи која се манифестовала формирањем сопствених удружења, нажалост без јасног циља.

 

Никакав циљ није имало ни руководство највећг удружења војних пензионера УВПС на чијем челу је генерал. Намерно не дефинишем циљеве јер их осим подилажења власти ради властитог опстанка, није ни било. То Удружење је супротно свим очекивањима војних пензионера подржало смањивање пензија иако нити у једном државном документу није наведено као Удружење које има право да одлучује било шта о војним пензијама које су регулисане законима.

 

Клуб генерала и адмирала Србије се не бави егзистенцијалним питањима војних пензионера и живе у неком свом свету тумачења ратова и уживању у привилегијама. Осим неколицине генерала и адмирала већина се не оглашава. О разлозима, просудите сами.

 

Заглављени у кањону који је притискао реку војних бескућника, подофицира и официра са ниским пензијама, без могућности да прехране децу која су изгубила младост  у колективним смештајима, више као револт и психолошки вентил настала су Удружење војних бескућника, Удружење пензионисаних подофицира Србије, Асоцијација пензионисаних припадника Војске Србије, разна струковна удружења и Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије.

 

Држава Србија и Министарство одбране дуго су игнорисали ова удружења и одбијали да са њима разговарају о битним социјалним питањима.

У међувремену војни пензионери препуштени су били судбини да сами решавају проблеме које је створила држава а није хтела да их решава. И као по правилу у свакој поплави на површину прво испливају мешетари и ловци на људску муку. Тако су се нека удружења појавила као посредници између њих и адвоката  и склапали са адвокатским канцеларијама не беш моралне послове о проценту од сваког доведеног клијента а нека удружења су наплаћивала израду типских тужби.

 

Адвокати су уредно наплаћивали своје услуге, организовали састанке са клијентима преко удружења обећавајући куле и градове. Самозвани правници разних удружења и самостално и сами правно неписмени месецима су затрпавали слуђене војне пензионере и чланове њихових породица примерима тужби и жалби, наравно уз надокнаду.

 

Што се тиче удружења војних пензионера она нису имала никаквог утицаја ни на решавање проблема војних бескућника, ни на октроисане пензије осим на случај када су војни пензионери заједничким протестима успели да изврше одређени притисак на власт и добију повећање од 6, 57% од 11,06% колико су добили цивилни пензионери.

 

Уступак државе представљао је политички уступак на политичку неправду и кршење Закона о ПИО и свих војних закона и прописа, под политичким притиском војних пензионера. Да су војни пензионери били јединствени и да су имали подршку активног састава добили би свих 11,06%, тврдим. Нажалост, изостала је конкретна подршка УВПС, Клуба генерала и адмирала, Министарства одбране и Генералштаба.

 

Сви су се завукли у мишије рупице из којих су и дошли у војну организацију чекајући да се други изборе за њихове пензије у складу са законима а против воље актуелних гарнитура на власти.

 

Ово упућује на закључак о флагрантној доминацији политичке воље извршне власти над законодавном и судском влашћу, односно о непостојању правно уређене државе.

 

Држава је почела да примењује врло перфидан однос према војним пензионерима и њиховим удружењима тиме што њихове председнике и још неколико људи, у зависности од потребног броја, позивају на војне свечаности, обележавање историјски битних датума, на пријеме , иницирају позивања на ТВ итд.

 

Међутим, статусна питања нити спомињу нити решавају!

 

Проблем војних бескућника  је још увек тамо где је био.

 

Проблем дуга војним пензионерима од 4,21% више нико не спомиње.

 

Проблем пљачке пензија у трајању од 4 године као да више не постоји, а са повећањима пензија и нестаје.

 

Чему онда служе удружења војних пензионера?

 

Ваљда и међу њима постоје људи који могу да притисну неко дугме у васионском броду званом држава? Нису баш сви на нивоу да су способни једино да хране увек гладног цуку.

 

Или се можда многима више свиђа да буду сателити државе, макар им џеп био празан а деца гладна!?