субота, 18. децембар 2021.

 

 

 

Ноктурно

 

Ноћ се увелико спустила на улице Новог Београда.

 Гледам кроз прозор људе на аутобуској станици код „Фонтане“ који на сваки пролазак аутомобила или долазак аутобуса прво побегну пет-шест корака уназад да не би постали жртве експлозије локава воде насталих у неодржаваном  асфалту!

Никада лепша животна збиља. Тако кажу они иза тамних стакала аудија.

 Замишљеном, мисли ми одлуташе у Сарајево и код мог друга, покојног Милана Миленковића, капетана ЈНА. Седимо тако нас двојица а у посету му дошао отац Драгољуб Миленковић. Био је многи интригантна личност за мене. Али не само за мене, него и за господина Гојка Николиша, генерала, који га спомену у књизи “Коријен, стабло, паветина“ због Попинске битке. Као наводно, чика Драгољуб ударио у леђа партизанима? Чика Драгољуб је био ђенералштабни мајор, и кажу да је он једини смео да буде на ти са Титом и Леком. Шта је истина не знам, бурна је та наша историја.

 Али ово, што ћу вам причати, знам. Причамо тако Милан и ја, а чика Драгољуб ће одједном:

-Срамота! Пијете, једете уместо да дижете револуцију!-

 Ја збуњен – какву револуцију ми да дижемо и зашто? Капетани да дижу револуцију, а не знају зашто?

Како зашто, пада у ватру чика Драгољуб.  Јесте ли слепи бре? Па неће ваљда генерали да дижу револуцију. Њима је добро! Ко је то видео? Капетани, него шта. Пред вама је будућност, дрхти чика Драгољуб.

 Ма пусти маторог- каже ми Милан, буни тамо раднике из ГСП што чисте шине на Аутокоманди и позива их на револуцију. Неко га пријави, дођу ови из ДБ, поздраве маторог и одвезу га кући. Извини, каже ми Милан, мало је попустио, мучи га та лаж о Попини.

 Често сам размишљао у чика Драгољубу, о усуду српског народа - поделама на партизане и четнике, вернике и невернике, леве и десне,  црвене и жуте, и ко ти га зна шта ћемо још да измислимо да бисмо се искоренили.

 И мало по мало, почео сам да разумем шта је чика Драгољуб хтео да каже, ал му живот није дао прилику.

 Хтео је промену система.

 Није му била јасна идеја како и зашто али је осећао да нешто не ваља. И показало се, не тако давно, био је у праву. А ја мислим исто, али много јасније. И то самозато што је моја генерација учествовала у свему томе. И многи од нас прошли су кроз трње, изгребани, оквављени, осакаћени и понижени.

 Читаву једну генерацију честитих и надасве великих родољуба, радника, сељака, војника, подофицира без којих нема војске, официра и часних генерала, жртвовала је  политичка фукара сублимирана једним термином - стабилократије. Једном приликом слушао сам перцепцију проф. Др. Дејана Јовића о модерној стабилократији на Балкану. Јако, јако истинита запажања.

 И та стабилократија разбила нам је заједничку државу, отела снове нашој деци, одвојила девојке и момке од њихових споменара, разорила многе породице. Већ више од тридесет година пију нам живот кроз канилу коју су нам заболи у мозак, док ми лагано умиремо у азбестном насељу Сурчина као избеглице у властитој држави, дежурамо ноћу чувајући имовину коју су они на нашој крви створили док нам усне у самртном ропцу изговарају – не могу ја против своје државе!

 Та наша зараженост вирусом да смо ми држава, не схватајући да смо увек били само инструмент, најобичније средство, за опстанак стабилократије једног система, довела нас је у стање у коме смо данас. Неспособни да се изборимо за елементарна права, задовољни што имамо право на мрвице онога што смо ми и генерације пре нас стварале.

 Што је ударила киша  у ноћи над Београдом! Баш неко елегично расположење.

 Сетих се почетка наше борбе за људско достојанство. Толико година после, иста та стабилократија, оличена у лику Александра Вучића, онога што нам свима завуче руку у џеп и то два пута, лицемерно лажући како су пензионери светиња, и даље лаже, петља, баш као Башћаршијски шибицари, у несхватљивој жељи да опстане не жалећи да у тој борби прода наше животе, јер без деце смо остали а и ова што су остала мораће преко гране пред налетом ратника Џихада из белог света.

 Рођен сам 1946. године. Један други човек рођен је 1976. године у селу Вранићи код Чачка и зове се Бошко Обрадовић.

 Питате се, па шта с тим сада?

 Таман си почео да причаш у Вучићу шта све није учинио а обећао а ти одједном о Бошку Обрадовићу. Знаш да волимо пикантерије, то нам дај. Ма мани Колубару, угаљ, ТЕНТ, струју,корону, хлеб, уље, бензин, Косово, НАТО усред Министарства одбране, злато Кинезима, кредитно ропство, умирање од загађења. Реци нам шта нам је Вучић обећао што нисмо чули, да се мало радујемо. Па не можемо ми против своје државе - шапуће један полумртав војни пензионер под дејством седатива док га воде на операцију због можданог удара јер је схватио да га је са листе за стан потиснула нека новокомпонована попишуља док је он крварио по Косову и Метохији.

 Е па људи моји , мораћу да вас разочарам - од Вучића ништа ново. Све је рекао

Сви они већ тридесет година лажу, обећавају, дају вам кафу из лонца за некакве дане ветерана а ми сретни ко Џеко кад му газда баци коску. Ставите по неки венац на гробове својих другава јер то тако треба. Погинули и нису били њихови другови већ наши. Сликају нас, ми сретни. Док рукама грејете промрзле ноге свога унука јер кроз кинеске патике вода пролази као кроз сито, осмех вам озари лице гледајучи емисију вести из региона, уз речи – душо, ено твог деде на телевизији полаже венац на гроб својих другова..

 Да ли је ово телепатија што ћу сада да напишем – осећате горчину у устима, зар не?

 Да се вратимо трактату о Бошку.

Бошко Обрадовић се бори за промену система у Србији који нас разара већ деценијама.

Ја бих исто да мењамо систем јер, систем генерише стабилократију. Ту је кључ за отварање врата собе наших заблуда.

Бошко и ја нисмо у истој идеолошкој равни.

Али, за мене је Патријарх Павле Светац. Када бих у животу имао делић оних особина које је има Патријарх Павле, ја бих био веома срећан човек. Кажем „има“ јер дух умрети не може.

Бошко и ја смо верници сваки у својој равни идеолошке свести. И тај дух вере у правду, у друштво слободних личности, у будућност грађанског друштва са различитостима које нас одвајају од свих осталих облика живота на овој планети, тај ораторијум култура, језика, обичаја морала, речју та васколика енергија народа, непогрешиво ме води идеји да бисмо требало да  станемо раме уз раме са тим младим човеком у борби за људска права.

 Ја стабилократији не верујем. Гурали су нас у грађанске ратове док су се они богатили, упропастили су енергију народа 5. октобра и ти „Петооктобарски шерполупачи „ добро су напунили своје шерпе, и годинама већ дефетистички делују на оно мало простале свести о властитом бићу грађана Србије, борбом за власт, нереално оптерећени поимањем властите величине заборављајући како су дошли на власт.

Пензионерима неће нико поклонити ништа! Морамо да се изборимо за своје пензије, станове, лекове. Ми пензионери, нисмо имали уговор са стабилократијом и пљачкашком мафијом. Имали смо уговор са народом, али су нас издали исто као и народ.

Време је да постанемо људска бића!

Размислите!