Сваког петка у
градовима Србије а суботом у Београду дешава се оправдан бунт грађана против
доктатуре Александра Вучића, артикулисан обликом мирних и по власт бенигних
шетњи.
Идеолог или идеолози
овакве праксе политичке борбе су Драган Ђилас и лидери „опозиције“, Вук
Јеремић, Јанко Веселиновић, Борко Стефановић и ПСГСаше Јанковића који су изборну
листу "Драган Ђилас - људи одлучују, Београд побеђује", на београдским изборима 2018. године
искористили као основ удруживања.Ова листа је освојила око 19% гласова на изборима, и заузела друго
место на градским изборима, након чега је најављено да ће се приступити
формирању опозиционе коалиције на националном нивоу.
Драган Ђилас је написао предлог од тринаест тачака за
уједињење опозиције, а почетком априла упутио је позив за окупљање
"истински опозиционих" странака и покрета, са намером да се нова
коалиција формира у првој половини маја 2018. године.
Јанковић и његов покрет су се убрзо повукли из процеса
формирања ове коалиције, незадовољни идејом да се Савезу придруже и
националистичке и евроскептичне странке и покрети, попут Српског покрета Двери.
Највећи терет београдских избора поднели су активисти и
потпредседници Народне странке, што је
за последицу имало јачање странке која је озбиљно претила да постане водећа
опозициона снага способна да у перспективи сруши диктатуру Александра Вучића.
Велики број људи широм Србије видео је у Народној странци пламен демократских
промена примерен Србији.
Сама најава оснивања Савеза за Србију наишла је на неодобравање многих првака у свакој од странака јер је де факто наметање Савеза представљало разбијање монолотности и губљење аутохтоности странака чланица.
Где је направљена прва грешка?
Да је Драган Ђилас изашао сам на београдске изборе, са евидентно негативним политичким рејтингом из прошлости, не би освојио потребан број гласова. Народна странка Вука Јеремића би сигурно а ПСГ Саше Јанковића вероватно освојили гласове за улазак у градску власт. Рејтинг осталих учесника у Београдским изборима нема смисла анализирати.
Зашто су Народна странка и ПСГ Саше Јанковића донели овако лошу, у суштини волунтаристичку одлуку, остаје да видимо, након расплета.
Драган Ђилас најављује формирае своје странке и постоји вероватноћа да му је Савез за Србију одскочна даска за прескакање веома лошег рејтинга из владавине Демократске странке, као и свим лидерима опозиције са чланством на нивоу статистичке грешке која је идеолошки скупљена “с брда с дола”.
Сама најава оснивања Савеза за Србију наишла је на неодобравање многих првака у свакој од странака јер је де факто наметање Савеза представљало разбијање монолотности и губљење аутохтоности странака чланица.
Где је направљена прва грешка?
Да је Драган Ђилас изашао сам на београдске изборе, са евидентно негативним политичким рејтингом из прошлости, не би освојио потребан број гласова. Народна странка Вука Јеремића би сигурно а ПСГ Саше Јанковића вероватно освојили гласове за улазак у градску власт. Рејтинг осталих учесника у Београдским изборима нема смисла анализирати.
Зашто су Народна странка и ПСГ Саше Јанковића донели овако лошу, у суштини волунтаристичку одлуку, остаје да видимо, након расплета.
Драган Ђилас најављује формирае своје странке и постоји вероватноћа да му је Савез за Србију одскочна даска за прескакање веома лошег рејтинга из владавине Демократске странке, као и свим лидерима опозиције са чланством на нивоу статистичке грешке која је идеолошки скупљена “с брда с дола”.
Ту је прва грешка. Политичке спекулације о бенефитима појединаца
који се заснивају на претпостављеним бројевима потенцијалних бирача а не на
интересима бирача, су јасан показатељ политичког волунтаризма.
Где су корени друге грешке?
Корени друге греке су веома дубоки и они сежу у касне деведесете године. Носиоцима неолибералног капитализма на западу није се свидела брзина којом Србија уводи демократију као претпоставку за пљачкашку транзицију и јефтино пласирање свог капитала уз обарање цене рада.
За то је искориштена вековна тежња Шиптара за властитом државом и стварани су предуслови за бомбардовање СРЈ ( Србије ), чиме су створене тензије и незадовољство режимом Слободана Милошевића јер то и није било тешки с обзиром да је и тај режим у себи имао елеменате диктатуре.
Уништени су инфраструктура и витални делови привреде земље осиромашене грађанским ратом и што је био циљ, створена је прилично пријемчива идеја о демократији као решењу свих проблема. Све то је погодовало одговарајућим службама запада да вешто изазову незадовољство народа и организују и финансирају демократску опозицију Србије.
Демократска опозиција имала је идеју да се као јединствен фронт супротстави СПС и Слободану Милошевићу. Међутим, обазриве службе запада схватиле су да то није добро и да народу у Србији треба понудити демократију и у избору странака, чиме је сваком грађанину дата могућност да има своје разлоге да гласа против Милошевића а не да то чини кроз један опозициони фронт који можда њему не одговара. Тако је једна, социјалдеморатска идеја добила своје деривате странака које нису биле ништа друго него шарена лажа за бираче и стварање привида различитости.
Догађаји су показали да никакве разлике, различите идеологије или програми странака нису постојале осим пљачкашке транзиције у функцији неолибералног капитализма ради стварања услова за потпуну економску и политичку окупацију Србије. Уопште, данас је тешко и у теорији одредити у чему се то битно разликују програми левице, центра или деснице, а пракса преливања капитала из руку сиромашне и средње класе грађана у руке богатих више је него евидентна, и отуда веома турбулентни догађаји и у многим земљама “уређене демократије”.
Где су корени друге грешке?
Корени друге греке су веома дубоки и они сежу у касне деведесете године. Носиоцима неолибералног капитализма на западу није се свидела брзина којом Србија уводи демократију као претпоставку за пљачкашку транзицију и јефтино пласирање свог капитала уз обарање цене рада.
За то је искориштена вековна тежња Шиптара за властитом државом и стварани су предуслови за бомбардовање СРЈ ( Србије ), чиме су створене тензије и незадовољство режимом Слободана Милошевића јер то и није било тешки с обзиром да је и тај режим у себи имао елеменате диктатуре.
Уништени су инфраструктура и витални делови привреде земље осиромашене грађанским ратом и што је био циљ, створена је прилично пријемчива идеја о демократији као решењу свих проблема. Све то је погодовало одговарајућим службама запада да вешто изазову незадовољство народа и организују и финансирају демократску опозицију Србије.
Демократска опозиција имала је идеју да се као јединствен фронт супротстави СПС и Слободану Милошевићу. Међутим, обазриве службе запада схватиле су да то није добро и да народу у Србији треба понудити демократију и у избору странака, чиме је сваком грађанину дата могућност да има своје разлоге да гласа против Милошевића а не да то чини кроз један опозициони фронт који можда њему не одговара. Тако је једна, социјалдеморатска идеја добила своје деривате странака које нису биле ништа друго него шарена лажа за бираче и стварање привида различитости.
Догађаји су показали да никакве разлике, различите идеологије или програми странака нису постојале осим пљачкашке транзиције у функцији неолибералног капитализма ради стварања услова за потпуну економску и политичку окупацију Србије. Уопште, данас је тешко и у теорији одредити у чему се то битно разликују програми левице, центра или деснице, а пракса преливања капитала из руку сиромашне и средње класе грађана у руке богатих више је него евидентна, и отуда веома турбулентни догађаји и у многим земљама “уређене демократије”.
Да је ДОС конципирана као једна партија, тешко да би била
способна да победи Милошевића на председничким изборима 2000. године. С обзиром
да запад није хтео ништа да ризикује - има оних који тврде да Милошевић није
изгубио председничке изборе- читав план ојачан је и изазивањем грађанских
немира 5. октобра!
Под веома дискутабилним околностима уз пресудну улогу учесника 5. октобра – народа, срушен је диктаторски режим Слободана Милошевића који је, показаће каснији догађаји, био демокртскији и народнији у односу на владвину свих постпетооктобарских гарнитура власти.
Лидери 5. октобра, и сами изненађени постигнутим успехом, потпуно неспремни да преузму терет реализације преузетих обавеза да Србију уведу у ред правно уређених држава, са демократијом која одговара интересима држава које су финансирале пад режима Слободана Милошевића, тежиште експлоатације резултата постигнутих на леђима народа дали су се у стварање услова за пљачку државне имовине доношењем закона који су ту пљачку омогућавали уз истовремено везивање руку институцијама које штите уставност и законитост, постављањем својих кадрова.
Прва на удару нашла се Војска СРЈ, која је показало се била неспособна да спречи властито урушавање јер руководећи кадар измучен злоупотребама и преварама политичара није више био мотивисан да спашава државу због интерса оних који су са улице ушли у кабинете у Немањиној 11.
Урушавање осталих институција није било проблематично и пљачкање државе од стране лидера 5. октобра и домаћих тајкуна који су учествовали у финансирању политичара је текло несметано.
Уљуљкана постигнутим политичким и властитим метаријалним успехом, носиоци демократије заборавили су на преузете обавезе према западу - нити су признали независност Косова, нити су створили законске услове да стране компаније почну да експлоатишу природне ресурсе и радничку класу Србије – изгубили су битку од оних које су свргли 5. октобра.
Социјалистичка партија Србије, Радикална странка ( СНС) и друге, условно оцењене као националистичке странке, вешто преобучене у плашт евродемократје, извукле су поуке из ранијих грешака. Вешто манипулишу бирачким телом, не заносе се идејом да народу дају бесплатне карте за балетске представе, већ дају таман толико да то бирачко тело преживи од избора до избора, а ударом на оне који имају нешто више, код сиромашних створе илузију о социјалној правди.
Снажном сивом пропагандом ( мало истине а више лажи), стављањем битних медија под контролу и сталним бацањем компромитујуће истине у лице лидера опозиције, СНС успева да обезбеди висок рејтинг у свом бирачком телу - сиромашним грађанима којима је и овако скроман али стабилан живот каква таква гаранција будућности.
Опозицини лидери, свесни да немају капацитете да сруше диктатуру Александра Вучића, и под нејасним околностима ко је творац идеје о Савезу за Србију, али са јасним титуларом Савеза за Србију, оснивају један идеолошки флуидан Савез, са јасним циљем али без јасног плана и програма како операционализовати тај циљ, рушење дикататуре Александра Вучића без да изазову диктатора на репресију.
Грешка је учињена одлуком да се опозиција уједини, што је изазвало реаговање некомпромитованих чланова странака које су у Савезу а индиректно су показали диктатору да су појединачно слабашни и неопрезно ставили до знања Вучићу одакле ветар дува и олакшали му посао. Овакав закључак делује контроверзно али показаће се да је исправан.
Савез за Србију, увидевши да не може да блефира јер нема никакав политички програм којим би привукао бираче прави трећу грешку и почиње у Савез да неселективно прима свакога ко је против диктатуе Александра Вучића, када улазе разне фракције партија, потпуно ефемерни анонимуси и удружења.
Програм Савеза за Србију у 30. тачака, посебно део који се односи на стварање услова за фер и поштене изборе је лепа али неизводљива утопија која се директно супротставља интерсима саме опозиције јер народ све више избацује захтев садржан у пароли : “ Да ови оду а да се они не врате”!
Под веома дискутабилним околностима уз пресудну улогу учесника 5. октобра – народа, срушен је диктаторски режим Слободана Милошевића који је, показаће каснији догађаји, био демокртскији и народнији у односу на владвину свих постпетооктобарских гарнитура власти.
Лидери 5. октобра, и сами изненађени постигнутим успехом, потпуно неспремни да преузму терет реализације преузетих обавеза да Србију уведу у ред правно уређених држава, са демократијом која одговара интересима држава које су финансирале пад режима Слободана Милошевића, тежиште експлоатације резултата постигнутих на леђима народа дали су се у стварање услова за пљачку државне имовине доношењем закона који су ту пљачку омогућавали уз истовремено везивање руку институцијама које штите уставност и законитост, постављањем својих кадрова.
Прва на удару нашла се Војска СРЈ, која је показало се била неспособна да спречи властито урушавање јер руководећи кадар измучен злоупотребама и преварама политичара није више био мотивисан да спашава државу због интерса оних који су са улице ушли у кабинете у Немањиној 11.
Урушавање осталих институција није било проблематично и пљачкање државе од стране лидера 5. октобра и домаћих тајкуна који су учествовали у финансирању политичара је текло несметано.
Уљуљкана постигнутим политичким и властитим метаријалним успехом, носиоци демократије заборавили су на преузете обавезе према западу - нити су признали независност Косова, нити су створили законске услове да стране компаније почну да експлоатишу природне ресурсе и радничку класу Србије – изгубили су битку од оних које су свргли 5. октобра.
Социјалистичка партија Србије, Радикална странка ( СНС) и друге, условно оцењене као националистичке странке, вешто преобучене у плашт евродемократје, извукле су поуке из ранијих грешака. Вешто манипулишу бирачким телом, не заносе се идејом да народу дају бесплатне карте за балетске представе, већ дају таман толико да то бирачко тело преживи од избора до избора, а ударом на оне који имају нешто више, код сиромашних створе илузију о социјалној правди.
Снажном сивом пропагандом ( мало истине а више лажи), стављањем битних медија под контролу и сталним бацањем компромитујуће истине у лице лидера опозиције, СНС успева да обезбеди висок рејтинг у свом бирачком телу - сиромашним грађанима којима је и овако скроман али стабилан живот каква таква гаранција будућности.
Опозицини лидери, свесни да немају капацитете да сруше диктатуру Александра Вучића, и под нејасним околностима ко је творац идеје о Савезу за Србију, али са јасним титуларом Савеза за Србију, оснивају један идеолошки флуидан Савез, са јасним циљем али без јасног плана и програма како операционализовати тај циљ, рушење дикататуре Александра Вучића без да изазову диктатора на репресију.
Грешка је учињена одлуком да се опозиција уједини, што је изазвало реаговање некомпромитованих чланова странака које су у Савезу а индиректно су показали диктатору да су појединачно слабашни и неопрезно ставили до знања Вучићу одакле ветар дува и олакшали му посао. Овакав закључак делује контроверзно али показаће се да је исправан.
Савез за Србију, увидевши да не може да блефира јер нема никакав политички програм којим би привукао бираче прави трећу грешку и почиње у Савез да неселективно прима свакога ко је против диктатуе Александра Вучића, када улазе разне фракције партија, потпуно ефемерни анонимуси и удружења.
Програм Савеза за Србију у 30. тачака, посебно део који се односи на стварање услова за фер и поштене изборе је лепа али неизводљива утопија која се директно супротставља интерсима саме опозиције јер народ све више избацује захтев садржан у пароли : “ Да ови оду а да се они не врате”!
Заглављени властитим политичким дилетантизмом без идеје како
да испливају на површину лидери опозиције нуде прелазну експертску владу која
ће створити услове за фер и поштене изборе, без да се зна ко ће предложити ту
владу, на који начин ће она почети да ради, на основу којег устава и којих
закона а све засновано на претпоставци да ће Вучић рећи: “ОК народ је против
мене, ево вам фотеље, радите шта знате и решавајте Косово укључујући и највећи
проблем – признавање републике Косово, под притиском САД”. Лидери опозиције
свесни ситуације чекају да се нешто деси а сами не смеју да предложе ништа.
Мени се ипак чини, и то јасно као дан, да тај сценарио неће проћи ни код Вучића нити код међународне заједнице, посебно код администрације САД, која сепарацију Косова сматра готовом само хоће да изгледа као да се процес завршава дијалогом. Ту се опозиција не пита ништа као ни позиција.
Судећи према развоју догађаја и реторици последњих дана јануара и првих фебруара, може се десити да се на пролеће догоди народ, што ће свакако изазвати прво благу а касније и оштрију реакцију позиције.
Мени се ипак чини, и то јасно као дан, да тај сценарио неће проћи ни код Вучића нити код међународне заједнице, посебно код администрације САД, која сепарацију Косова сматра готовом само хоће да изгледа као да се процес завршава дијалогом. Ту се опозиција не пита ништа као ни позиција.
Судећи према развоју догађаја и реторици последњих дана јануара и првих фебруара, може се десити да се на пролеће догоди народ, што ће свакако изазвати прво благу а касније и оштрију реакцију позиције.
Уколико опозиција нема јасне знаке запада да има подршку, а
за сада се судећи према дипломатској активности Александра Вучића,чини да нема,
Србија није добила опозицију која би била кадра да изнесе терет препорода
Србије.
Једино што је успешно урадила јесте да је Народна странка изгубила почетну снагу када је и сам Вучић често знао да озбиљним тоном анализира нарастање странке нападима на Вука Јеремића.
Очигледно да постоје разлози зашто је Вук Јеремић пристао на губитак уласком у Савез за Србију у коме доминира Драган Ђилас. Али и то је знак жеље за брзим успехом што је знак политичког волунтаризма.
Једино што је успешно урадила јесте да је Народна странка изгубила почетну снагу када је и сам Вучић често знао да озбиљним тоном анализира нарастање странке нападима на Вука Јеремића.
Очигледно да постоје разлози зашто је Вук Јеремић пристао на губитак уласком у Савез за Србију у коме доминира Драган Ђилас. Али и то је знак жеље за брзим успехом што је знак политичког волунтаризма.
