Трактат о демократији у Србији.

Можда ће звучити чудно зашто неко , ко је анонимус за јавност као ја, има потребу да јавно проговори и даје оцене о стању демократије у Србији.

На почетку овог веома симплификованог трактата, уз ограду да не знам да ли је уопште могуће писати о једном овако битном друштвеном проблему на упроштен начин, изнећу оцену да демократије у Србији нема, нити је икада било, узимајући у обзир чињеницу да трајем, ево, већ 74. годину. Знам ја да би требало да поставим ваљане премисе о проблему, анализирам чињенице, донесем суд и закључак. Али чему све то када би то био узалудан посао. Коме то данас треба?

Можда би једна озбиљна социолошка анализа људског друштва дошла до катастрофалног закључка да демократија, или односи људи у једном друшву на таквим основама, уопште нису иманентни људској бити? Можда је демократије подвала историје? Нисам спреман да тврдим шта је шта.

Оно са чим сам сагласан и што примењујем у свом микро окружењу, јесте да је научна сумња у постојеће точак који води прогресу људског друштва.

Али хајде да се потсетимо шта је то савремена демократија? Мање више, свако од нас зна да модерна демократија подразумева постојање три институције власти у друштву – законодавну, судску и извршну. Лепо замишљено!

Али у пракси, данас у свету тај принцип тешко да функционише у правом смислу. Јер да је тако, свет био био оаза мира, среће и љубави међу људима. Стварност нас, дакле, демантује и упућује на закључак да овакво уређење одоса људи не одговара свим народима, са специфичностима обичаја, морала и културе, и отуда појава разних облика деформација и отпора.

Током агресије на СРЈ разговарао сам са једним дипломатом из Амбасде САД у Пекингу и питао га зашто бомбардују СРЈ и што њима смета Милошевић ако не смета српском народу и грађанима СРЈ.  Па он је диктатор и није демократа, одговорио је. Али њега је изабрао народ, зар то није демократија, наставио сам. Ако је и диктатор, то је воља народа? Али он је приграбио судску, извршну и законодавну власт, наставио је тај дипломата. Али, колега - наставио сам, то није његова грешка, то је ствар менталитета народа који је дозволио такву злоупотребу демократије. Ту је он прекинуо полемику!

Сада долазимо до суштине проблема, зашто у Србији, као и у многим земљама, не функционише демократија. Није ли тај друштвени модел који тешко да може да поништи све антагонизме  интерса људи, па чак и у појединцу, потурен свету ради превласти капитала над људима, где ће капитал, кроз своје облике силе и демократије , имати оправдање да у њено име интервенише свугде где има интерсе.

Знам ја да ће научени а немислићи људи одмах приговорити да је проблем у томе што људи не поштују законе, што судска власт не суди по истим аршинима, што у скупштини седе људи који по истим тим законима не морају баш ништа да знају, важно је да их је народ изабрао?

Али, ја опет тврдоглаво кажем :  али ми смо написали те законе, ми смо бирали народне посланике, ми смо бирали председника? Зашто не поштујемо институције које смо сами обликовали?

Добро, Србија више није у позицији да злоупотребљава демократију јер смо 1999. године постали протекторат међународне заједнице, и они нам у мери својих демократских интерса постављају и смењују врх државног апарата.

Дакле, капитал је одрадио своје и зато ми немамо своју привреду и морамо да ангажујемо страни капитал а ми смо модерна колонијална и јефтина радна снага.

Забијањем главе у песак пред овим чињеницама неће нам помоћи.

Менталитет народа не може се променити ни Уставом, ни законима нити вољом појединца.

То је оно што ме чини веома скептичним у очекивању да ће након ове власти доћи нека друга, боља власт. Не, не и не! Доћи ће иста власт са другим, вероватно још горим, људима!

Мењање менталитета је дуготрајан историјски процес и условљен је нарастањем производних снага, односима у производњи и расподели дохотка, и то није ни у каквој вези са обликом друштвеног уређења.

Историја не прашта насиље над еволуцијом и немилосрдно се свети свакој револуцији због насиља над њеним законитостима!

Војни пензионери, “председник” и протести.

Данас прочитах текст председника УСПВЛС, господина Јована Тамбурића објављеног на сајту „Радиоадмирал“, који често пише и под именом Јован Борковић али и под псеудонимом „ Крајишник“ када не жели да се зна да иза неког коментара стоји он, којим позива пензионере да дођу на протест испред Уставног суда Србије, због срамног непоступања Уставног суда у предмету оцене уставности и законитости Закона о ПУНИП.

Том  позиву се не би имало шта приговорити јер су богати пензионери Србије пљачкани четири године а актуелне законодавна, судска и извршна власт ту пљачку смишљену да се обезбеди наклоност бирачког тела сиромашних пензионрера оправдавају ћутањем и нечињењем,  да не постоје индиције које на све акције господина Јована Тамбурића бацају одређену сумњу у искреност борца за права пензионера и све јасније га смештају у искреног борца за властито позиционирање у друштво политичара који лове у мутној води.

Елем, господин Јован Тамбурић, од самог оснивања УСПВЛС и самопроглашења за председника, а незванично и за потпредседника, секретара, благајника, портпарола и за све што треба једном удружењу, јер све ради сам иако формално има потребне органе Удружења, гради назови политичку каријеру на евидентној дискриминацији војних и других пензионера од стране државе, организовањем јавних протеста.

Када му у томе помажу друга удружења пензионера, ти протести буду запажени у јавности, због бројности и афирмацији путем медија, а када их организује сам онда је то једна групица од око десетак чланова тог Удружења, која у јавности пролази незапажено.

Омиљен метод властите афирмације господина Јована Тамбурића јесте „саопштење за јавност“ које доставља свим институцијама власти и медијима, у којима понавља општепознате чињенице напабирчене из медија, јер сам слабо плива у том клизавом мору истина, полуистина и лажи, са  тежиштем на функцији и потпису, надајући се да ће тиме фасцинирати оне који већ двадесет година преводе овај народ жедног преко воде.

У тој пустој жељи за властитом афирмацијом без знања чланства улази у некакве коалиције, колективна чланства, савезе, даје подршке, све што треба да би добио повод за „Саопштење за јавност“ и, потпис председника. Коначно, све то нам је добро познато.

Оно што је новина јесте да је господин Јован Тамбурић увео праксу да други финансирају његову политичку промоцију путем протеста! Стварно, оригиналан начин, али да ли је законит? Моралан сигурно није!

Истина, господин Јован Тамбурић, пуковник у пензији, који на једној телевизији наслути како има коју хиљаду чланова у свом удружењу али лаконски брже-боље, додаде водитељу да се о цифрама не говори, финансирање властите промоције оправдава трошковима разгласа, израде транспарената, штапмањем пропагандног материјала, снимање онога што сви знамо и још којекаквих чудеса која ама баш ништа не утичу на одлуку пензионера да подрже протесте.

Осим на његову афирмацију? Јер, подразумева се да он мора да говори а за то су му  потрбни сцена и снимци.

То ће бити основни разлог зашто војни и други пензионери не долазе на протесте иако се ради о њиховим животно важним питањима. Они у Јовану и њему истим, препознају само нове трговце људским невољама а никако лидере. И зато Јован Тамбурић мора да тражи добровољне прилоге у износу од 300-500 динара за успех протеста, не би ли се доказао пред онима за које мисли да ће га винути у орбиту пензионерског вође?

Зато иде по мањим градовима Србије, у функцији некаквог придруженог члана Савеза за Србију, коју у својој имитаторској склоности назва „дубока Србија“ да би се додворио неком много горем од њега, и пристаје да говори пред двадесетак људи о правима војних пензионера, јер о проблемима тих људи, углавном не зна ништа!?

Да ли његове нереалне амбиције штете угледу војних пензионера и да ли доприносе да се проблеми војних бескућника и  умањених пензија реше на колико- толико објективно могућ и бољи начин, велико је питање.

 

 

Уводно излагање господина Арсенија Станковића на дебати о потреби оснивања Покрета војних пензионера Србије, одржане 15. марта 2019. године.

Поштоване колеге,

Захваљујем се што сте доласком подржали дебату о пореби оснивања покрета војних пензионера Србије, коју сам најавио објавом на свом профилу на фејсбук страници и на блогу, а пренели је администратори и уредник ФБ странице Војни пензионери Србије и КВП Радиоадмирал.

Сама објава изазвала је различите коментаре  дела читалаца што је и било очекивано с обзиром на нека ранија, не баш позитивна искуства. На друштвеним мрежама изостали су аргументовани и аналитички коментари разлога зашто сам одлучио да покренем ово питање баш сада, када смо отприлике привидно „подмирени“ од стране државе осим закинутих пензија у периоду примене пљачкашког Закона о ПУНИП, као и дела повећања пензија у износу од 4,21% од следујућих 11,06%. Тежиште коментара било је на тражењу „скривених разлога“ зашто покрећем ово питање када нам је „све потаман“  и када било какав притисак државе на пензионере не постоји, осим на појединце чија  борба за права пензионера личи на борбу Давида против Голијата.

Капи које су прелиле чашу јесу поништавање пресуде основног Суда у Бачкој паланци, мешање и утицај председника Србије на судску власт и одбацивање као неприхватљиве колективну тужбу Синдиката пензионера Србије „Независност“ од ЕСЉП у Стразбуру и већ тардиционално игнорисање  јалове борбе УВПС од стране државних органа.

Постојеће стање намеће потребу преиспитивања облика организовања пензионера Србије, нашу ефикасност у борби за уставност и законитост, а посебно војних пензионера с обзиром да смо вишеструко оштећени, а као припадници бивше војне силе дубоко забринути за одбрамбену способност земље.

Свакоме од нас присутних јасно да је Закон о ПИО противуставно маргинализован и његова примена сведена на интерсе владајућих гарнитура,  и да ће пензионери  Србије бити  оштећени трајно уколико не учинимо ништа у циљу враћања ове области у границе примене уставности и законитости. Ја о томе нећу наводити податке јер о томе постоје томови написаних доказа од стране готово свих удружења пензионера и војних пензионера у Србији као и еминентних правних ауторитета.

Суштински разлог организовања дебате о овом проблему јесте потреба да иницирамо пензионере, у првом реду војне, на промишљање зашто смо доведени у овакву ситуацију и шта бисмо требало да урадимо да се заштитимо од даљих напада на нашу имовину-пензије и да иницирамо редефинисање утицаја војних пензионера на област одбране и заштите државе од различитих облика угрожавања.

Могли бисмо кратко, без елаборирања, да устврдимо – променио се друшвено политички систем, из самоуправног социјализма ушли смо у неолиберални капитализам и из једнопартијског система и диктатуре пролетеријата у вишестраначку парламентарну демократију. Али тешко да бисмо тиме био убедљиви за већину људи а наш циљ је управо да људи разумеју шта желимо да покренем, и зато ћемо ову чињеницу покушати да докажемо на други, свима прихватљив начин.

Ми смо колеге, живи реликт једног друштвено-политичког система, који је био јако добро уређен, стабилан, безбедан  и известан за већину људи. Као припадници војне силе нисмо претерано добро живели, али основни социјални захтеви савременог друштва према којима се одређује стандард грађана, постојали су.

Распадом државе и њене војне силе почео је распад и свих система који су до тада  функционисали. Активни припадници су то осетили кроз разне облике репресије и притиска на њих,  смањен стандард већине, завладали су непотизам, корупција и злоупотреба овлашћења претварањем делова војске – првенствено руководећег кадра- у орган странке на власти. То није нека новина да је интерес странака на власти у Србији био јачање одбрамбене моћи. У дужем временском периоду, почев од 90-тих година био је присутан тренд слабљења војне моћи Србије. Разлози су многобројни, политичке су природе, и нису предмет ове дебате. Данас, видљиви су неки трендови јачања одбрамбене моћи, али за озбиљну оцену нису довољни показатељи из средстава јавног информисања, а ми немамо податке релевантне за извођење правилних закључака.

Војни пензионери су осетили удар још док су били у активној служби јер многи нису решили стамбене проблеме, које је свесно изазвала држава, и тај проблем нису решили ни до дан данас као пензионери, што је преседан  који се није десио распадом било које државе јер се ради о имовинском праву. Више пута су нам октроисане пензије за које смо морали да се боримо на судовима а и за то смо платили адвокатском лобију ове државе. Измештени смо из система финансирања Министарства одбране и бачени на милост и немилост ПИО фонду. Војно здравство грца због проблема финансирања, а сваки дан искрсавају проблеми који се решавају на палијативан начин. Војним пензионерима који су десетинама година навикавани на извесност, овакво стање ствари права је ноћна мора с обзиром на године живота и природном потребом за сигурним пензијама и  здравственим системом без обзира на место живљења.

Да проблем буде већи, највеће удружење војних пензионера УВПС, иако је настојало да задржи статус фактора  који се нешто пита, према нашој оцени није у томе успело. Зашто се то десило, не желимо да дајемо оцене, али то не значи да не знамо узроке таквог стања. Руководству УВПС замерамо што је, ако је схватило да је маргинализовано, пристало на колаборацију са онима који су доносили негативне одлуке по војне пензионере, и пасивним ставом уствари подржавали такве одлуке.

Овде желим да кажем да дописе, молбе и жалбе државним органима које су биле у тежишту активности УВПС, сматрамо почетним и нужним, али не и адекватним облицима социјалне борбе. А облици смањивања права војних пензионера су и те како захтевали адекватније одговоре, посебно у време када смо почели борбу за своја права уличним протестима који су по дефиницији облици социјално-политичке борбе. Оно што је радило УВПС било је веома бенигно за власт и, према оцени јавног мњења-војних пензионера, у функције очувања позиција и привилегија малог броја људи тог удружења.  То мисли већина војних пензионера. Ипак, биће да је то последица неспособности тих људи да се адекватно организују, да немају идеју шта чинити, да живе у реликту прошлости и да мир под старе дане налазе у пасивном односу према стварности.

Та чињеница изродила је раслојавање некада монолитног удружења и одвајања, првенствено пензионисаних подофицира, због стављања у веома неповољан материјални положај одређаним законима, и формирање других удружења и пре него што су се негативне одлуке државе према војним пензионерима почеле одвијати филмском брзином.

Тако формирана удружења са релативно малим бројем чланова и различитим интерсима нису могла озбиљније да се упусте у социјалну борбу за своја права иако су потпуно правилно разумела шта се дешава и многа тога успела да учине укључујући и анимирање народних посланика у борби за наша права. Нажалост, једно од њих, УСПВЛС, које је остало усмљено због мени неразумног односа руководства тог удружења према другим удружењима, није обезбедило тако потребну подршку свих, и то је проблем који желимо да превазиђемо. Остала удружења, тражила су властите путеве и остваривала резултате интерног карактера али најважнији проблем нико појединачно није могао ни да начне.

Најразорнији по нас био је неразуман став већине војних пензионера да им је доста политике, неправилно повезујући то са негативним искуствима са идеолошки деформисаним кадром одавно непостојећих СКЈ и СКПЈ. Такође, забрињавајућа је чињеница да се у јавне полемике нису укључивали генерали и пуковници, осим појединих, као и други војни пензионери способни да повуку терет успешне борбе и афирмације места и улоге пензионера у друштву. Постоје одређени анимозитети међу нама који су лишени сваке логике. Не треба одбацити могућност да су поједине институције државе плански  стварале одијум према ефикасном социјално-политичком организовању пензионера примерено нашим могућностима, као једино ефикасном начину супротстављања одлукама државе којима се смањују стечена права пензионера.

У таквим условима родила се идеја о формирању координационог тела које је окупљало већину удружења и које је, да је било правилно профилисано, могло да учини пуно више,али и оно што је учињено допринело је да држава озбиљније приступи решавању нашег проблема. Ми мислимо и слажемо се са оценом већине, да онолико колико смо ми били озбиљни у својим захтевима и својим поступцима толико смо и постигли. Када ово констатујемо мислимо на ангажовање свих субјеката те борбе-појединаца, удружења и адвоката.

Можда ћемо успети да сликовато прикажемо ту ситуацију као понашање фудбалера који предрибла целу одбрану и голмана , стане ногом на лопту испред гол линије, окрене се да види како му навијачи аплаудирају, позира фоторепортерима а голман му узме лопту. И нема гола!

Након почетног успеха, вероватно суочени са чињеницом да би координационо тело могло да избаци на површину неке нове људе, и лутања на тему шта даље  чинити, неки су се повукли у своја удружења, неки су покушали да нашу борбу придруже синдикатима пензионера који опет имају своје облике борбе за права пензионера и који, то треба јавно рећи, нису имали слуха за заједничке интерсе, неки опет лично ангажовање у политичким партијама сматрају нашим ућешћем у политичком артикулисању интерса војних пензионера, што није тачно, него је само параван странака у борби за власт кроз вербално заступање наших интерса.

Између вербалне подршке и практичне делатности постоји јако велик корпус потребних услова. У првом реду политичка снага да се власт натера на поштовање закона. Ми такву политичку снагу, овако разједињени, немамо.

Такође, када  анализирамо чињенице које се односе на политичке партије, наше интересе форсирају странке опозиције али то за нас, пензионере, не производи никакве конкретне последице. Они бојкотују рад Парламента и локалних скупштина док онима који стварно одлучују не пада на памет да се баве нама. Сада се ми питамо, како то и ко то заступа наше интересе?

За нас је одговор јасан – нико!

Било би веома добро када бисмо имали толику снагу да можемо да путем странака на власти, првенствено, али и деловањем опозиције, наметнемо реализацију наших интереса путем закона, али за то нам, јасно је, треба масовност, односно бирачко тело.

Како год да посматрамо проблем он се своди на размишљање и закључак да се пензионери Србије морају ујединити у једну политичку снагу, у један покрет. Реално, ми сада у Србији немамо ту снагу, а  лидери многих удружења пензионера или не разумеју проблем, или њихови лидери гледају своје мале, скромне и надасве ситносопственичке инетерсе или, што не би требало искључити, колаборирају са узурпаторима наших права, ради сопствених интереса.

ПУПС не постоји у политичкој пракси, УВПС не делује као социјално-политичка снага већ као локална интерсна заједница, које је то постало због несхватања нове улоге у друштву и неразумевања да као највеће удружење војних пензионера мора почети да примењује неке облике социјално-политичке борбе ради остваривања утицаја на одлуке власти. Ми не мислимо да је то лако, јер одговорност подједнако деле како руководство тако и чланство које је пасивно, које не разуме шта се дешава у реалном животу и које је научено да је неко други дужан да му убаци печену кокошку у уста а да је његова обавеза да је поједе.

Оштрица наше критике је усмерена према свим пензионерима који не схватају да се за своја права морамо борити. Такође критикујемо свакога од нас ко покушава да користи настало стањезбог личних интереса, заговара сепаратизам међу нама и шири дефетизам у могућност борбе за наша права.

Ове чињенице погодују актуелној власти а погодоваће и будућим уколико се не организујемо у једну социјално-политичку снагу кроз систем парламентарне демократије,
 која ће у тежишту имати очување одбрамбених потенцијала државе, имовине у власништву државе и имовине пензионера стечене минулим радом.

Ми другог избора немамо, уколико не желимо да нам се стечена имовина одузима како којој власти падне на памет.

Зато од вас тражимо подршку да се ујединимо у, колоквијално назван, покрет војних пензионера Србије.

О томе на који начин то да урадимо, разговарајмо на овој и на будућим дебатама уз уважавање и поштовање аутохтоности свих удружења.

Ми можемо да закључимо да нисмо способни за тако нешто и да се разиђемо задовољни што смо успели да немамо никакав утицај на одбрану земље, иако имамо кадар који је изнео терет успешне одбране од копнене агресије НАТО, да не чинимо ништа и на тај начин дамо сагласност да никада не добијемо опљачкане пензије или 4,21%, и гледамо у будућност уплашени од нових намета као што је овај за оружје, или да ишчекујемо неки нови инцидент са папирним рецептима, или неким другим проблемом.

Ми можемо да закључимо да ово промишљање није утопија већ могућа будућност.

Ако то закључимо кроз дебату, онда хајде да одредимо људе који могу и желе да одраде почетне, припремне радње. Неки, одушевљени емотивци би већа сада да региструјемо покрет. То је најлакши део посла. Дајте да агитујемо међу људима, свако удружење да то чини. Персонални састав и личне позиције нас у покрету је маргинална питања.

Међу нама има млађих и способних колега који могу да изнесу терет организације и наше јединство. Свакако, очекујемо конструктивну сарадњу председника и руководстава свих удружења пензионера и они ће бити ти који ће дефинисати персонални састав руководства покрета. Челну личност, какву год функцију да јој дамо, изабраћемо кроз припремни период пре званичне, оснивачке скупштине и регистрације покрета.

Ми данас, ако смо сагласни, треба да усвојимо општу Платформу покрета војних пензионера Србије да војни пензионери Србије не прихватају да буду маргинализовани у питањима која се тичу области одбране и безбедности државе, нити да прихватају правни вакум настао ћутањем Уставног суда у доношењу оцене уставности Закона о ПУНИП којим је део пензионера Србије дискриминисан по основи имовине, као ни било који облик угрожавања уставности и законитости као основног начела модерне државе.

Заборавимо на све анимозитете јер нам је будућност угрожена. Ако будемо стално каснили, никада и нигде нећемо стићи на време.

Ту смо да дискутујемо и да изнесемо мишљења о могућим решењима.

Овим желимо да нагласимо да је време да почнемо да се уважавамо и да од људи који чекају нечије решење њихових проблема постанемо неко ко ће своју судбину узети у властите руке. То није лако, али ово је први корак.

Хвала вам!

Јавна дебата.

ОБАВЕШТЕЊЕ

ЈАВНА ДЕБАТА О ПОТРЕБИ РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ УДРУЖЕЊА ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА ОДРЖАЋЕ СЕ  15. МАРТА 2019 ГОДИНЕ, У САЛИ ОПШТИНЕ НОВИ БЕОГРАД, У ВРЕМЕНУ ОД 11.00 – 13.00 ЧАСОВА.

УВОДНИЧАР И МОДЕРАТОР ДЕБАТЕ: Арсеније Станковић, пуковник у пензији.

МОЛИМО УДРУЖЕЊА ВОЈНИХ ПЕНЗИОНЕРА, КАО И ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ГРАЂАНЕ И ДРУГА УДРУЖЕЊА ПЕНЗИОНЕРА, ДА ДОЂУ И СВОЈИМ ДИСКУСИЈАМА ПОМОГНУ У ДЕФИНИСАЊУ ИНТЕРЕСА ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ И НАЧИНИМА БОРБЕ ЗА ЊИХОВУ РЕАЛИЗАЦИЈУ.

С поштовањем,
Арсеније Станковић.

Састанак заинтересованих за оснивање „покрета војних пензионера Србије“.

Поштовани пријатељи,

Пре неки дан, мислим 20. фебруара,  објавио сам своје размишљање о суморној данашњици и будућности пензионера Србије путем затворене фејсбук групе „ Војни пензионери Србије“, које је наишло на одобравање дела пензионера, судећи према броју оних којима се објава свидела и њиховим коментарима.  

Ко је, када и зашто одлучио да та група буде затворена и да има администраторе који одлучују шта се сме а шта не сме писати ја не знам нити је то посебно битно за идеју у тексту који следи и који ће бити постављен тамо где  пензионисани једноумни душебрижници и опоненти не могу да је „ обришу“ једним кликом компјутерског миша.

Некада давно сам учио у неким школама, не сећам се којим, а можда сам о томе причао некоме, враг би га знао, да када је неки систем затворен што значи да је спречен слободан проток сазнања, обично се тај систем деформише, у ствари по правилу се деформише и да се сазнања таквог система не могу сматрати  валидним нити могу произвести друштвено корисну акцију.

Ја тражим најлакши пут да, заједно са вама, останемо нормалани и учинимо нешто да заштитимо наша права у овим кокузним временима.

Толико као увод у моја размишљања, надам се и реална,  и надам се да негде дубоко у подсвести нисам и сам роб властите ограничености ума.

Већина вас ме не познаје а они који ме познају знају да сам човек који воли да каже оно што мисли. Неки, који ме боље познају, не воле моју искреност. Ја увек кажем шта мислим о некој појави или нечијем мишљењу, ставу или уверењу, иако знам да то није добро. Због тога сам често у сукобу са људима. Паметном никада нисам рекао да је паметан јер сматрам да мој суд  паметноме није потребан.

Поштовани,

Када смо крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, као активни припадници ЈНА и ВЈ „подвили реп“ и одустали од одбране државе која је пропала јер је одавно била трула изнутра, било је јасно да ћемо ми, тада будући војни пензионери, бити колатерална штета политике једне државе коју није сачувала њена војна сила. Било је само питање времена када ће одмазда почети. Многи траже оправдања у кривици других а ја мислим да смо ми уништавали сами себе и да нам нико то није чинио са стране.

Рецимо, зар није наивно мислити да је тако крупну одлуку као што је она да се војни пензионери изместе из финансирања Министарства одбране, донео сам министар одбране? Па то су учинили најближи сарадници министра одбране да би сачували властите позиције.

Немој само да ми неко каже да то није тачно!

Дакле то је прва, за мене неспорна чињеница. Они који неће одобрити ову моју тврдњу спадају у групу оних које сврставам у људе који немеју праве информације. Њима кажем да генерали неумешани у издају интереса војних пензионера нису ни били питани, али нису се ни супротстављали томе, чиме су нечињењем учествовали у нашем погрому.

Други фактор или институција која је имала протоколарну улогу у нашем измештањи из финансирања  Министарства одбране било је Удружење војних пензионера Србије. То удружење се ни тада, као ни данас, није питало ама баш ништа! Председник са свим члановима ( ваљда преко 22. 000, мада то није уопште битно) има утицај на промену става власти у односу на војне пензионере колико и било ко од нас. То удружење је било потребно власти само зато да пребаци гнев војних пензионера са себе на највеће удружење војних пензионера.

Молим вас, ко још из власти има законску обавезу да пита неко удружење за нешто? Нико! Међутим, Удружење војних пензионера Србије је криво у односу на нас јер није учинило ништа да адекватно организује своје чланове у организацију која се пита, пре него што су неповољне одлуке доношене, а знали су да се спремају. Међутим, свакоме је јасно да би организовање војних пензионера на начин који би спречио измештање војних пензионера из система финансирања Министарства одбране значило губитак руководећих позиција и многих привилегија. Дакле, иако формално УВПС није било у систему одлучивања о измештању војних пензионера из система финансирања Министарства одбране и превођење у Фонд ПИО Србије, прихватило је такво стање без суштинског отпора. Да ли је било простора за отпор питање је за дискусију али оно је данас беспредметно.

Мој став је да Удружење војних пензионера Србије, због свих дешавања од 2000. године која су нас задесила, данас није репрезентативно удружење војних пензионера јер не заступа наше интересе на начин примерен актуелној друштвенополитичкој ситуацији. Оно је постало отуђено од интереса војних пензионера Србије и то у дужем времену. Нека друга удружења су суштински репрезентативна али немају потребан број чланова. Нека су се формално ставила у функцију политичких странака.

Зато су се и десили расколи у том удружењу и формирана су многа мања удружења војних пензионера чиме је наша снага, нажалост, умањена. Актуелној власти одговара овакво стање из практичног и формалног разлога. Практичан разлог јесте да овако уситњени нисмо у стању да организујемо озбиљан отпор а формалан је јер у УВПС имају сарадника који не чини ништа против мера власти према војним пензионерима. Што се тиче ПУПС, он као политичка сила више не постоји и обична је фикција у коалиционој политици власти. Права је оцена да су функционери ПУПС родбинска политократија, који немају никаквих додирних тачака са интересима пензионера Србије. Зашто помињем ПУПС? Зато што су у његовом формирању главни кумови били војни пензионери, генерали и пуковници.

Оваквом стању погодовала је и чињеница да на чело малих удружења војних пензионера нису дошли људи који су имали јасну идеју о некаквом отпору власти, већ су вођени идејом властите афирмације, користећи незадовољство пензионера насталом ситуацијом. Ова непријатна чињеница биће, уствари, главни разлог изналажења свакаквих оправдања против нашег уједињења. Тврдим да је страх од губитка властите позиције основни узрок расцепканости и избегавања сарадње.

Али, надам се да ће овај мој покушај уродити плодом и да ћемо се ујединити упркос свим нашим различитостима. О томе и мом оптимизму, у наставку текста.

Војни пензионери су покушали да остваре  тако потребно јединство формирањем Координационог тела које је окупљало неколико удружења војних пензионера. Иако малобројна, та удружења су имала и те како велике идеје. Нажалост, појединци су погрешно разумели да је дошло време за властиту афирмацију. Председници постојећих удружења су то схватили као атак на аутентичност, а било је и оних који су искористили покрет за формирање властитог удружења. Многе ствари биле су погрешно постављене, а рекао бих и много погрешних људи и распад је био неминован. Желим да овде нагласим једну веома битну чињеницу, а то је да нису чланови удружења ти који су разбили наше јединство већ су то учинили и даље чине руководства тих удружења.

Овде имам потребу да дам једно појашњење које се односи на осниваче удружења, странке или покрета. Ово ће уједно бити и суштина мог става о организовању наше друштвене групе коју повезује заједнички интерес.

Код нас је устаљена пракса да неко ко оснује удружење, политичку партију или било који облик организовања грађана себе и узак круг људи око себе прогласи председником и некаквим руководством. Ту, драги пријатељи, нема успеха јер не постоји идеолошка платформа око које се људи удружују а председници и руководство би требало да буду само реализатори интерса људи који се удружују и смењиви на начин на који се већина договори. То називамо демократском процедуром. Наша удружења, политичке партије и покрети немају идеологију као основ окупљања већ интерес оснивача ( обично су то појединци или у најбољем случају момци из улице који су пикали лопту или закуцавали тројке).  Зато странке и покрети, ако хоћете и удружења, нестају  са друштвене сцене недуго након смене председника.

Моја идеја заједништва удружења војних пензионера темељи се на задржавању интереса сваког удружења понаособ као неприкосновеног права. Удруживањем би се реализовали само заједнички интереси, и никако не би могле да се намећу одлуке које су против неког удружења. Тачније, у мом концепту таква могућност неће ни постојати, јер ће се о неком проблему изјашњавати свако удружење. Тако ћемо доћи до заједничког интереса. Одлуке које прихвате сва удружења биле би обавезујуће.

Све ово изгледа прилично завијено у леп пакетић док не дођемо до тачке када треба да детерминишемо такво заједничко тело , макар и у грубим цртама.

Желим да кажем да овако, како сада егзистирамо као војни пензионери, са постојећим удружењима, са аспекта борбе за наша права, ништа не ваља. Генерали имају своје погледе на проблем, а официри и подофицири нешто покушавају да издејствују протестима и правним путем.

Сви смо ископали ровове из којих никако да изађемо и нађемо заједничке мотиве и начине утицаја на власт. Мени је неразумевање нашег положаја толико несхватљиво да се често питам како смо ми уопште функционисали током службе.

Свакако, увек има часних изузетака и то ми даје снагу да верујем да ми ипак можемо да се ујединимо у покрет војних пензионера Србије. Ето први пут изнесох предлог како да се зовемо.

Да се разумемо, не обраћам се никоме посебно, обраћам се свим војним пензионерима. Желим да будемо сви ми чланови тог покрета кроз конкретно чланство у својим удружењима али и у новом покрету. Покрет би имао  председника који би се бирао из редова председника удружења, на временски период који договоримо кроз ширу дебату војних пензионера, и по једног делегата из сваког удружења ради обављања заједничких административних послова. Покрет би био регистрован, ради печата и комуникације са јавношћу и у том смислу морао би да има оснивача. Наравно, ово су сасвим уопштене идеје.

Оно на чему суштински инсистирам јесте кредибилност чланова покрета. То неће моћи да буду људи који се истичу „букачким“ способностима или за које неки мисле да су за тај посао. Ако се то деси од ове идеје нема ништа. Нама су потребни радни и образовани људи, културни и елоквентни и из свих структура корисника војних пензија. Они који би да се наметну као некакви лидери и који би да пренесу субординацију у тај покрет, мислим да је боље да игноришу ову моју идеју.

Потребни су нам стручњаци свих профила – доктори друштвених наука, информатичари, људи који су били носиоци израде прописа, правници и судије, бивше војне дипломате, подофицири, официри и генерали, речју, свако ко може на прави начин да репрезентује наше интересе пред државним органима и институцијама. И све ово треба да буде , за сада, волонтерски посао док не ојачамо и еволутивно постанемо један покрет војних пензионера Србије.

Када се људи којима се ова моја идеја свиди, састану и поразговарају знаћемо следеће кораке који могу бити и наставак реализације идеје али и одустајање од ње ако она није реална. Нема успешне везе међу људима уколико не постоје заједнички интереси.

Имају ли војни пензионери Србије оправдане разлоге и заједнички интерес да се боре за своја права стечна законима ове земље?

Одговоре на ово питање очекујем на  дружењу које ће бити око средине марта, а место датум и време ћу одредити на основу ваших коментара на страницама ФБ, Адмирала ( молим Златка да овај текст постави на сајт Адмирала) уколико администратори желе на страницу ФБ „Војни пензионери Србије“ и на мом блогу arsenijes.blogspot.com.

С поштовањем,

Арсеније Станковић

 

Да ли је оснивање Савеза за Србију политички волунтаризам?

Сваког петка у градовима Србије а суботом у Београду дешава се оправдан бунт грађана против доктатуре Александра Вучића, артикулисан обликом мирних и по власт бенигних шетњи.

Идеолог или идеолози овакве праксе политичке борбе су Драган Ђилас и лидери „опозиције“, Вук Јеремић, Јанко Веселиновић, Борко Стефановић и ПСГСаше Јанковића који су изборну листу "Драган Ђилас - људи одлучују, Београд побеђује",  на београдским изборима 2018. године искористили као основ удруживања.Ова листа је освојила  око 19% гласова на изборима, и заузела друго место на градским изборима, након чега је најављено да ће се приступити формирању опозиционе коалиције на националном нивоу.

Драган Ђилас је написао предлог од тринаест тачака за уједињење опозиције, а почетком априла упутио је позив за окупљање "истински опозиционих" странака и покрета, са намером да се нова коалиција формира у првој половини маја 2018. године.

Јанковић и његов покрет су се убрзо повукли из процеса формирања ове коалиције, незадовољни идејом да се Савезу придруже и националистичке и евроскептичне странке и покрети, попут Српског покрета Двери.

Највећи терет београдских избора поднели су активисти и потпредседници  Народне странке, што је за последицу имало јачање странке која је озбиљно претила да постане водећа опозициона снага способна да у перспективи сруши диктатуру Александра Вучића. Велики број људи широм Србије видео је у Народној странци пламен демократских промена примерен Србији.

Сама најава оснивања Савеза за Србију наишла је на неодобравање многих првака у свакој од странака јер је де факто наметање Савеза представљало разбијање монолотности и губљење аутохтоности странака чланица.

Где је направљена прва грешка?

Да је Драган Ђилас изашао сам на београдске изборе, са евидентно негативним политичким рејтингом из прошлости, не би освојио потребан број гласова. Народна странка Вука Јеремића би сигурно а ПСГ Саше Јанковића вероватно освојили гласове за улазак у градску власт. Рејтинг осталих учесника у Београдским изборима нема смисла анализирати.

Зашто су Народна странка и ПСГ Саше Јанковића донели овако лошу, у суштини волунтаристичку одлуку, остаје да видимо, након расплета.

Драган Ђилас најављује формирае своје странке и постоји вероватноћа да му је Савез за Србију одскочна даска за прескакање веома лошег рејтинга из владавине Демократске странке, као и свим лидерима опозиције са чланством на нивоу статистичке грешке која је идеолошки скупљена “с брда с дола”.

Ту је прва грешка. Политичке спекулације о бенефитима појединаца који се заснивају на претпостављеним бројевима потенцијалних бирача а не на интересима бирача, су јасан показатељ политичког волунтаризма.

Где су корени друге грешке?

Корени друге греке су веома дубоки и они сежу у касне деведесете године. Носиоцима неолибералног капитализма на западу није се свидела брзина којом Србија уводи демократију као претпоставку за пљачкашку транзицију и јефтино пласирање свог капитала уз обарање цене рада.

За то је искориштена вековна тежња Шиптара за властитом државом и стварани су предуслови за бомбардовање СРЈ ( Србије ), чиме су створене тензије и незадовољство режимом Слободана Милошевића јер то и није било тешки с обзиром да је и тај режим у себи имао  елеменате диктатуре.

Уништени су инфраструктура и витални делови привреде земље осиромашене грађанским ратом и што је био циљ, створена је прилично пријемчива идеја о демократији као решењу свих проблема. Све то је погодовало одговарајућим службама запада да вешто изазову незадовољство народа и организују и финансирају демократску опозицију Србије.

Демократска опозиција имала је идеју да се као јединствен фронт супротстави СПС и Слободану Милошевићу. Међутим, обазриве службе запада схватиле су да то није добро и да народу у Србији треба понудити демократију и у избору странака, чиме је сваком грађанину дата могућност да има своје разлоге да гласа против Милошевића а не да то чини кроз један опозициони фронт који можда њему не одговара. Тако је једна, социјалдеморатска идеја  добила своје деривате странака које нису биле ништа друго него шарена лажа за бираче и стварање привида различитости.

Догађаји су показали да никакве разлике, различите идеологије или програми странака нису постојале осим пљачкашке транзиције у функцији неолибералног капитализма ради стварања услова за потпуну економску и политичку окупацију Србије. Уопште, данас је тешко и у теорији одредити у чему се то битно разликују програми левице, центра или деснице, а пракса преливања капитала из руку сиромашне и средње класе грађана у руке богатих више је него евидентна, и отуда веома турбулентни догађаји и у многим земљама “уређене демократије”.

Да је ДОС конципирана као једна партија, тешко да би била способна да победи Милошевића на председничким изборима 2000. године. С обзиром да запад није хтео ништа да ризикује - има оних који тврде да Милошевић није изгубио председничке изборе- читав план ојачан је и изазивањем грађанских немира 5. октобра!

Под веома дискутабилним околностима уз пресудну улогу учесника 5. октобра – народа, срушен је диктаторски режим Слободана Милошевића који је, показаће каснији догађаји, био демокртскији и народнији у односу на владвину свих постпетооктобарских гарнитура власти.

Лидери 5. октобра, и сами изненађени постигнутим успехом, потпуно неспремни да преузму терет реализације преузетих обавеза да Србију уведу у ред правно уређених држава, са демократијом која одговара интересима држава које су финансирале пад режима Слободана Милошевића, тежиште експлоатације резултата постигнутих на леђима народа дали су се у стварање услова за пљачку државне имовине доношењем закона који су ту пљачку омогућавали уз истовремено везивање руку институцијама које штите уставност и законитост, постављањем својих кадрова.

Прва на удару нашла се Војска СРЈ, која је показало се била неспособна да спречи властито урушавање јер руководећи кадар измучен злоупотребама и преварама политичара није више био мотивисан да спашава државу због интерса оних који су са улице ушли у кабинете у Немањиној 11.

Урушавање осталих институција није било проблематично и пљачкање државе од стране лидера 5. октобра и домаћих тајкуна који су учествовали у финансирању политичара је текло несметано.

Уљуљкана постигнутим политичким и властитим метаријалним успехом, носиоци демократије заборавили су на преузете обавезе према западу - нити су признали независност Косова, нити су створили законске услове да стране компаније почну да експлоатишу природне ресурсе и радничку класу Србије – изгубили су битку од оних које су свргли 5. октобра.

Социјалистичка партија Србије, Радикална странка ( СНС) и друге, условно оцењене као националистичке странке, вешто преобучене у плашт евродемократје, извукле су поуке из ранијих грешака.  Вешто манипулишу бирачким телом, не заносе се идејом да народу дају бесплатне карте за балетске представе, већ дају таман толико да то бирачко тело преживи од избора до избора, а ударом на оне који имају нешто више, код сиромашних створе илузију о социјалној правди.

Снажном сивом пропагандом ( мало истине а више лажи), стављањем битних медија под контролу и сталним бацањем компромитујуће истине у лице лидера опозиције, СНС успева да обезбеди висок рејтинг у свом бирачком телу - сиромашним грађанима којима је и овако скроман али стабилан живот каква таква гаранција будућности.

Опозицини лидери, свесни да немају капацитете да сруше диктатуру Александра Вучића, и под нејасним околностима ко је творац идеје о Савезу за Србију, али са јасним титуларом Савеза за Србију, оснивају један идеолошки флуидан Савез, са јасним циљем али без јасног плана и програма како операционализовати тај циљ, рушење дикататуре Александра Вучића без да изазову диктатора на репресију.

Грешка је учињена одлуком да се опозиција уједини, што је изазвало реаговање некомпромитованих чланова странака које су у Савезу а индиректно су показали диктатору да су појединачно слабашни и неопрезно ставили до знања Вучићу одакле ветар дува и олакшали му посао. Овакав закључак делује контроверзно али показаће се да је исправан.

Савез за Србију, увидевши да не може да блефира јер нема никакав политички програм којим би привукао бираче прави трећу грешку и почиње у Савез да неселективно прима свакога ко је против диктатуе Александра Вучића, када улазе разне фракције партија, потпуно ефемерни анонимуси и удружења.

Програм Савеза за Србију у 30. тачака, посебно део који се односи на стварање услова за фер и поштене изборе је лепа али неизводљива утопија која се директно супротставља интерсима саме опозиције јер народ све више избацује захтев садржан у пароли : “ Да ови оду а да се они не врате”!

Заглављени властитим политичким дилетантизмом без идеје како да испливају на површину лидери опозиције нуде прелазну експертску владу која ће створити услове за фер и поштене изборе, без да се зна ко ће предложити ту владу, на који начин ће она почети да ради, на основу којег устава и којих закона а све засновано на претпоставци да ће Вучић рећи: “ОК народ је против мене, ево вам фотеље, радите шта знате и решавајте Косово укључујући и највећи проблем – признавање републике Косово, под притиском САД”. Лидери опозиције свесни ситуације чекају да се нешто деси а сами не смеју да предложе ништа.

Мени се ипак чини, и то јасно као дан, да тај сценарио неће проћи ни код Вучића нити код међународне заједнице, посебно код администрације САД, која сепарацију Косова сматра готовом само хоће да изгледа као да се процес завршава дијалогом. Ту се опозиција не пита ништа као ни позиција.

Судећи према развоју догађаја и реторици последњих дана јануара и првих фебруара, може се десити да се на пролеће догоди народ, што ће свакако изазвати прво благу а касније и оштрију реакцију позиције.

Уколико опозиција нема јасне знаке запада да има подршку, а за сада се судећи према дипломатској активности Александра Вучића,чини да нема, Србија није добила опозицију која би била кадра да изнесе терет препорода Србије.

Једино што је успешно урадила јесте да је Народна странка изгубила почетну снагу када је и сам Вучић често знао да озбиљним тоном анализира нарастање странке нападима на Вука Јеремића.

Очигледно да постоје разлози зашто је Вук Јеремић пристао на губитак уласком у Савез за Србију у коме доминира Драган Ђилас. Али и то је знак жеље за брзим успехом што је знак политичког волунтаризма.