Можда ће звучити чудно
зашто неко , ко је анонимус за јавност као ја, има потребу да јавно проговори и
даје оцене о стању демократије у Србији.
На почетку овог веома
симплификованог трактата, уз ограду да не знам да ли је уопште могуће писати о
једном овако битном друштвеном проблему на упроштен начин, изнећу оцену да
демократије у Србији нема, нити је икада било, узимајући у обзир чињеницу да
трајем, ево, већ 74. годину. Знам ја да би требало да поставим ваљане премисе о
проблему, анализирам чињенице, донесем суд и закључак. Али чему све то када би
то био узалудан посао. Коме то данас треба?
Можда би једна озбиљна
социолошка анализа људског друштва дошла до катастрофалног закључка да
демократија, или односи људи у једном друшву на таквим основама, уопште нису
иманентни људској бити? Можда је демократије подвала историје? Нисам спреман да
тврдим шта је шта.
Оно са чим сам
сагласан и што примењујем у свом микро окружењу, јесте да је научна сумња у
постојеће точак који води прогресу људског друштва.
Али хајде да се
потсетимо шта је то савремена демократија? Мање више, свако од нас зна да
модерна демократија подразумева постојање три институције власти у друштву –
законодавну, судску и извршну. Лепо замишљено!
Али у пракси, данас у
свету тај принцип тешко да функционише у правом смислу. Јер да је тако, свет
био био оаза мира, среће и љубави међу људима. Стварност нас, дакле, демантује
и упућује на закључак да овакво уређење одоса људи не одговара свим народима,
са специфичностима обичаја, морала и културе, и отуда појава разних облика
деформација и отпора.
Током агресије на СРЈ
разговарао сам са једним дипломатом из Амбасде САД у Пекингу и питао га зашто
бомбардују СРЈ и што њима смета Милошевић ако не смета српском народу и
грађанима СРЈ. Па он је диктатор и није
демократа, одговорио је. Али њега је изабрао народ, зар то није демократија,
наставио сам. Ако је и диктатор, то је воља народа? Али он је приграбио судску,
извршну и законодавну власт, наставио је тај дипломата. Али, колега - наставио
сам, то није његова грешка, то је ствар менталитета народа који је дозволио
такву злоупотребу демократије. Ту је он прекинуо полемику!
Сада долазимо до
суштине проблема, зашто у Србији, као и у многим земљама, не функционише
демократија. Није ли тај друштвени модел који тешко да може да поништи све
антагонизме интерса људи, па чак и у
појединцу, потурен свету ради превласти капитала над људима, где ће капитал,
кроз своје облике силе и демократије , имати оправдање да у њено име интервенише свугде где
има интерсе.
Знам ја да ће научени
а немислићи људи одмах приговорити да је проблем у томе што људи не поштују
законе, што судска власт не суди по истим аршинима, што у скупштини седе људи
који по истим тим законима не морају баш ништа да знају, важно је да их је
народ изабрао?
Али, ја опет тврдоглаво
кажем : али ми смо написали те законе,
ми смо бирали народне посланике, ми смо бирали председника? Зашто не поштујемо
институције које смо сами обликовали?
Добро, Србија више
није у позицији да злоупотребљава демократију јер смо 1999. године постали
протекторат међународне заједнице, и они нам у мери својих демократских интерса
постављају и смењују врх државног апарата.
Дакле, капитал је
одрадио своје и зато ми немамо своју привреду и морамо да ангажујемо страни
капитал а ми смо модерна колонијална и јефтина радна снага.
Забијањем главе у
песак пред овим чињеницама неће нам помоћи.
Менталитет народа не
може се променити ни Уставом, ни законима нити вољом појединца.
То је оно што ме чини
веома скептичним у очекивању да ће након ове власти доћи нека друга, боља
власт. Не, не и не! Доћи ће иста власт са другим, вероватно још горим, људима!
Мењање менталитета је
дуготрајан историјски процес и условљен је нарастањем производних снага,
односима у производњи и расподели дохотка, и то није ни у каквој вези са обликом
друштвеног уређења.
Историја не прашта
насиље над еволуцијом и немилосрдно се свети свакој револуцији због насиља над
њеним законитостима!
