Ко организује протесте „Србија против насиља“?

 

Разлози писања ове колумне јесу нека моја запажања о групи „Србија без насиља“ на Фејсбуку као електронском медију, која би требало да дају прилично јасну слику о политичком расположењу дела грађана који користе савремене технологије, а то су по правилу људи средње и млађе животне доби.

Међутим електронски медији су веома интересантни и заинтерсованим државним и парадржавним организацијама, маркетиншким агенцијама, политичким странкама и разним обавештајним агенцијама у земљи и ностранству ради прикупљања информација и пласирања информација и дезинформација са јасно одсређеним циљевима, који по правилу нису у интересу грађана.

Да пођемо редом. 

Разлог оснивања ове групе под називом „Србија против насиља“ свима је познат.  Сам повод је област о којој валидни суд дају истражни органи, правосуђе, психијатри, психолози, и уопште стручни органи.

Међутим, група се бави искључиво политичким питањима, прецизније, страначким кампањама.

Ако покушате да видите ко је оснивач групе, такав податак не постоји? Постоји администратор који се зове Јован Јовановић али он је такође имагинаран? Података о њему нема?

Дакле, уопште се не зна ко стоји иза организације ове жустре полемике о насиљу у Србији, као и иза организованих протеста грађана, а политичари се не изјашњавају о томе и кажу да су и они само грађани пртив насиља, али су јасно истакнути захтеви шта треба и кога треба променити да бисмо имали Србију без насиља.

Сама ова чињеница отвара многа питања од којих је најважније – ко стоји иза ове кампање и који су крајњи циљеви протеста?

Хајде да уђемо у суштину проблема?

Незадовољство грађана, које се испољава на протестним шетњама и путем фејсбука и других друштвених мрежа своди се на обрачун измеђе „присталица“  Српске Напредне Странке и новог ( у суштини старог) демократског блока, али да ми стварно не можемо да знамо да ли су људи који на мрежама нападају и бране стварно и чланови тих зараћених табора. Не знамо ни каквих су политичких или идеолошких опредељења људи који су учесници протетних шетњи. Осим истакнутих захтева, ништа друго не постоји?

Већина профила на друштвеним мрежама је лажна?

Та борба се пренела и у Скупштину! Љути „противници“ насиља су веома насилни док раде камере, а веома мирни када су у скупштинском ресторану, када уредно наплаћују све што им по законима припада, чак су и пријатељи. То није ништа необично. Као ни што Силвестер Сталоне у приватном животу није Рамбо, већ глумац који тако зарађује за живот.

Политичари су такође глумци, који све што раде раде за новац, само што у филмовима статисти исто добијају хонорар а у политици народ углавном буде опљачкан да би организатори и главни глумци били плаћени.

Међутим, наша власт , сва три стуба власти, нису састављени само од чланова СНС или Петооктобараца. Има то још битних партија које некако нису у фокусу борбе против насиља а стално су у власти?

А у њихово време Србија и Срби су доживели највеће насиље, протеривање Срба са својих огљишта у Хрватској, континуиран прогон са Косова и агресију на СРЈ?

И сада се намеће питање - како то да нико од „сендвичара са подригушом“ и „сендвичара са кавијаром“ не постави питање, па чекајте, где су интерси оних који су до 5. октобра били на власти? Јесу ли се они помирили са стањем инферорног коалиционог партнера СНС? Шта они уствари раде на политичкој сцени Србије?

Како је могуће да се спонтано деси да се народ окупи и протестује пртив насиља, да Председник не користи своја права, Да Премијерка не користи своја права, Да Министар унутрашњих послова не примељује законе koји се односе на јавни ред и мир?

То није могуће без сагласности врха државе, могло би се закључити?

Међутим, некако се јасно назире да  наручиоцу овог пројекта нису по вољи ни премундурени радикали, нити камуфлиране домократе са својим фракцијама н леви ни десни а колико видим ни Понош са наивним центром. Једноставно, траже се имагинарне нове политичке снаге.

Нове политичке снаге? Нови људи? А не знамо ко су? Или неко хоће да ови протести избаце на површину те нове људе? А како да их избаце ако не постоје. Ако су плод маркетинга?

Ако случајно и постоје и за њих неспособне службе не знају, онда су то нови борци у рингу политике. О њима стари борци на власти не знају ништа. Које су им способности, ко их подржава, како да их асимилирају у постојећи коруптивни систем?

Ко је све уплетен у овај галиматијас интереса према Србији, готово да је немогуће знати.

Оно што сигурно знамо јесте да не постоје нове снаге. То је подвала постојећих политичких странака на власти. Да се народ нада променама које се шетњама и бојевима на друштвеним мрежама не могу десети.

И то је циљ наручиоца и извођача овог социјалног пројекта – протестима задовољити потребу грађана да искажу жељу бољим животом, искажу психолошку потребу да наруже власт а да у суштини ништа не промене.

 

 

 

Астронаути као сателити на српски начин.

 

Знате ли ону причу о астронаутима и цуки у орбити око Земље?

 

Била два астронаута и цуко у васионској капсули у орбити око Земље и сваки члан посаде је имао књигу са прописаном процедуром шта треба да ради. Када су стабилизовали лет почели су да примењују прописане процедуре. Први астронаут  почео је да обавља радње које су му прописане али другом астронауту је књига активности била празна осим реченице – нахрани цуку! Љут на командни центар, послао је поруку – моја књига дужности је празна.

Стигао му је одговор – ти само храни цуку и ништа не дирај!

 

Распад заједничке нам државе СФРЈ најтеже је погодио припаднике ЈНА, оружану силу свих народа и националних мањина, свих вера и невера. Одговор на питање да ли је тако конципирана оружана сила, са идеолошком комунистичком платформом као стварном спајајућом идеологијом радничке класе, сељака и радних људи могла да спречи распад СФРЈ? Одговор је да јесте, али и да није имало смисла спашавати брак који је пуцао по свим шавовима који су се појавили као реална последица борнираности државе чији су темељибили  у петрифицираној идеологији и прошлости.

 

Грађански рат у крви реална је и очекиванеа последица распада државе створене крвљу са специфичностима које су узроковане појавом комунистичке идеологије у процесу дезалијенације људи, у првом реду радничке класе на западу а која је нашла најверније следбенике на истоку као неразвијенијим државама Света тога времена.

 

Не треба заборавити и веома велики утицај држава запада које су СФРЈ прихватиле као плод Јалте и Гвоздене завесе као тампон зоне између Запада и Истока. Али падом Берлинског зида много тога се у међународним односима променило и то највише у експанзији капитала запада који је тражио нова тржишта. Затворена Југославија била је усамљени камен на том путу и морала је бити уклоњена. Пре или касније.

И то је постало свима јасно осим тврдој линији у ЈНА последњем бастиону и чувару СФРЈ. Нажалост, као последица неразумевања процеса који су се дешавали у свету око нас.

 

Остављена на милост и немилост политичара, ЈНА суочена са непостојањем било каквог политичког концепта за излазак из кризе, изгубила је  легитимитет да предузима било шта и определила се да спашава властите људе и материјална средства, након сецесије Словеније и Хрватске.

 

Тако је створен велики број цивилних и војних бескућника .

 

Бомбардовање СРЈ од стране НАТО, сецесија Косова и долазак марионетске прозападне власт након преврата 2000. године још више су угрозили друштвени статус припадника Војске Југославије у процесу даљег разбијања војне силе са циљем свођења војне силе Србије на симболичну цивилну заштиту за случај елементарних непогода и ућешће у мировним мисијама при УН.

 

Коначан ударац припаницима бивше војне силе задат је измештањем војних пензионера  из пензионог система Војске Србије у надлежност Министарства за рад, социјална и борачка питања Владе Србије. Тим чином Војска се неопрезно одрекла својих бивших припадника ради тренутних бенефита а створила огроман проблем не одазивања младих људи за војну професију.

 

У процесу растакања одбрамбене силе Србије учествовале су све политичке странке сразмерно свом утицају на доношење важних одлука које се тичу војне организације.

 

Начелници генералштава тога периона су били маргиналне личности које се само посматрале урушавање одбрамбене способности Србије. Изузетак је био генерал Здравко Понош који се, и сам схвативши куда води политика наводног ослањања на НАТО а уствари тоталног онеспособљавања ВС у покушају да спаси што се спасти може а и да себе рехабилитује, побунио и, био је смењен.

 

Одмах су уследиле и последице чина одмазде над онима који су реметили планове Запада и браниоце СРЈ које су се огледале у драстичном паду износа војних пензија којима су најтеже били погођени подофицири. Та чињеница довела је до оправданог бунта у тој социјалној групи која се манифестовала формирањем сопствених удружења, нажалост без јасног циља.

 

Никакав циљ није имало ни руководство највећг удружења војних пензионера УВПС на чијем челу је генерал. Намерно не дефинишем циљеве јер их осим подилажења власти ради властитог опстанка, није ни било. То Удружење је супротно свим очекивањима војних пензионера подржало смањивање пензија иако нити у једном државном документу није наведено као Удружење које има право да одлучује било шта о војним пензијама које су регулисане законима.

 

Клуб генерала и адмирала Србије се не бави егзистенцијалним питањима војних пензионера и живе у неком свом свету тумачења ратова и уживању у привилегијама. Осим неколицине генерала и адмирала већина се не оглашава. О разлозима, просудите сами.

 

Заглављени у кањону који је притискао реку војних бескућника, подофицира и официра са ниским пензијама, без могућности да прехране децу која су изгубила младост  у колективним смештајима, више као револт и психолошки вентил настала су Удружење војних бескућника, Удружење пензионисаних подофицира Србије, Асоцијација пензионисаних припадника Војске Србије, разна струковна удружења и Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије.

 

Држава Србија и Министарство одбране дуго су игнорисали ова удружења и одбијали да са њима разговарају о битним социјалним питањима.

У међувремену војни пензионери препуштени су били судбини да сами решавају проблеме које је створила држава а није хтела да их решава. И као по правилу у свакој поплави на површину прво испливају мешетари и ловци на људску муку. Тако су се нека удружења појавила као посредници између њих и адвоката  и склапали са адвокатским канцеларијама не беш моралне послове о проценту од сваког доведеног клијента а нека удружења су наплаћивала израду типских тужби.

 

Адвокати су уредно наплаћивали своје услуге, организовали састанке са клијентима преко удружења обећавајући куле и градове. Самозвани правници разних удружења и самостално и сами правно неписмени месецима су затрпавали слуђене војне пензионере и чланове њихових породица примерима тужби и жалби, наравно уз надокнаду.

 

Што се тиче удружења војних пензионера она нису имала никаквог утицаја ни на решавање проблема војних бескућника, ни на октроисане пензије осим на случај када су војни пензионери заједничким протестима успели да изврше одређени притисак на власт и добију повећање од 6, 57% од 11,06% колико су добили цивилни пензионери.

 

Уступак државе представљао је политички уступак на политичку неправду и кршење Закона о ПИО и свих војних закона и прописа, под политичким притиском војних пензионера. Да су војни пензионери били јединствени и да су имали подршку активног састава добили би свих 11,06%, тврдим. Нажалост, изостала је конкретна подршка УВПС, Клуба генерала и адмирала, Министарства одбране и Генералштаба.

 

Сви су се завукли у мишије рупице из којих су и дошли у војну организацију чекајући да се други изборе за њихове пензије у складу са законима а против воље актуелних гарнитура на власти.

 

Ово упућује на закључак о флагрантној доминацији политичке воље извршне власти над законодавном и судском влашћу, односно о непостојању правно уређене државе.

 

Држава је почела да примењује врло перфидан однос према војним пензионерима и њиховим удружењима тиме што њихове председнике и још неколико људи, у зависности од потребног броја, позивају на војне свечаности, обележавање историјски битних датума, на пријеме , иницирају позивања на ТВ итд.

 

Међутим, статусна питања нити спомињу нити решавају!

 

Проблем војних бескућника  је још увек тамо где је био.

 

Проблем дуга војним пензионерима од 4,21% више нико не спомиње.

 

Проблем пљачке пензија у трајању од 4 године као да више не постоји, а са повећањима пензија и нестаје.

 

Чему онда служе удружења војних пензионера?

 

Ваљда и међу њима постоје људи који могу да притисну неко дугме у васионском броду званом држава? Нису баш сви на нивоу да су способни једино да хране увек гладног цуку.

 

Или се можда многима више свиђа да буду сателити државе, макар им џеп био празан а деца гладна!?