Никад не реци "збогом заувек"

Никад не реци „збогом заувек“

 „Таблоид“, лист против мафије, у неколико наставака објавио је текстове господина Горана Петровића, начелника ДБ Републике Србије 2001. године, о догађајима који су потресали Србију након 5.октобра. Није уобичајено да то ради бивши начелник ДБ, али треба разумети ауторову потребу да јавности саопшти своја размишљања о томе ко је ко и шта је шта у српској политици иза рефлектора и кулиса. Разумем и потребу да се раскринка политика која га је тако нељудски деградирала до положаја аналитичара противпожарне заштите. Ја, опет, мислим да господин Петровић не би требало да буде повређен јер ако је нешто здраво у МУП Србије онда је то управо сектор у коме се налази ватрогасна служба и не бих то доживео на начин на који је он то доживео.

Омиљене теме господина Петровића су лустрација, досијеи, сарадници, атентати, злоупотребе службе, све оно што мало интересује грађане Србије исцрпљене већ виђеним. Уосталом, временом, свакодневно конзумирање политичких реформ торти  постане вам отужно, организам почиње да побољева  и осетите потребу за обичним сељачким хлебом испод црепуље.

Господин Петровић се определио да нам методологијом супозиције (шта би било кад би било) саопшти или сугерише нешто. Тако је уваженог борца против мафије господина Милована Бркића, чије текстове са задовољством читам, мада мислим да вокабулар појединих аутора прелази границу укуса и сврхе постојања „Таблоида“, сместио у виртуелне улоге „унутрашњег непријатеља под обрадом и сарадника службе за кога се води досије сарадника“. Разумем потребу да се кроз горки хумор сугерише бесмисао постојања категорије унутрашњег непријатеља, која је еминентно политичка и представља отпор постојеће власти опозицији која жели да дође на власт, и нема баш никакве директне везе са народом, поготово у политичком вишестраначју. Господин Петровић нас је едуковао о томе како је и већина новинара под третманом неке врсте сарадника или извора сазнања службе, јер се такав статус намеће чињеницом да имају професионални продор у разне институције у земљи и иностранству, и опет кроз хумор критиковао постојање досијеа сарадника али, притиснут истином, није био категоричан  у тврдњи да они  не постоје.

Оно што нам није рекао јесте то да већина новинара нема појма да их је неко евидентирао као изворе сазнања, симпатизере или сараднике службе, односно зависно од тога како која служба класификује политичко биће својих грађана, и да се за њих воде некакви досијеи у складу са интерним законским документима служби.

У последњој колумни „ Таблоида“ господин Петровић  је у своју „виртуелну игру“ увео Војску Србије претпоставком да је господин Борис Тадић сарадник Војнообавештајне агенције. Зашто баш Војнообавештајне а не Војнобезбедносне агенције - није ми јасно! Био сам убеђен да ми је све јасно када су ове две службе у питању, у контексту  уставност и законитост рада ових служби. Могуће је да господин Петровић има податке о незаконитом раду припадника Војнообавештајне агенције и жели да их на овај начин саопшти јавности не би ли се усталасали духови.

Господин Петровић тврди да се не ради „само о идеолошкој острашћености већ и о вишедеценијском безакоњу у њеном раду, криминалу и корупцији свих врста и великих размера као и о праћењу онога што се дешава на домаћој политичкој сцени кроз већи број обрада по унутрашњем непријатељу од онога који је имала цивилна служба то јест УДБА“.

Да је господин Петровић ову констатацију изрекао за БИА,односно СДБ, односно контраобавештајну службу,односно службу безбедности, у делу који се односи на обраде, па и да прихватимо инсинуације. Био је први човек службе. Али овако нешто устврдити за делатност Војнообавештајне агенције, стварно нема никаквог упоришта. Више ми личи на сиву пропаганду неозбиљних „револуционара“ након два дупла у „Мадери“; „ Јесте, тебра, има ту нешто, али нико није луд да то потврди, држе се ти црвени, тебра, ти сивомаслинасти раде шта им се хоће, пропустили смо шансу тебра, то ти ја кажем!“

Није ми намера да браним евентуалне криминалне радње појединаца у Војнообавештајној агенцији , ако постоје. Али „вишедеценијско безакоње“, господине Петровићу? О чему ви то говорите! Шта желите да нам кажете, а да буде да ви нисте рекли? Како да схватимо вашу колумну?

Чини се да је нешто друго у питању! Од 5. октобра до данас веома често Војска је стављана у негативан контекст, и никада ништа није доказано! Одређени политички кругови перманентно покушавају да Војску увуку у сваку аферу у земљи. Чему то води, ако није у питању даље разбијање одбрамбене способности Србије. Што је много, много је. Не кажем да нема криминала у Војсци. Ако неко има доказа, има право да покрене адекватан правни поступак. Зашто се то не чини?

Да ли војници, подофицири, официри и генерали доносе законе у Скупштини? Ако се неко „слизао“ са парама, подсећам вас да је за то потребно двоје. Зашто су поједини политичари нагрнули на Војску. Вероватно због пара. Није њих брига што војни бескућници немају станове, што судови бахато и противуставно неће да доносе пресуде у корист војних пензионера због неоправдано умањених пензија, што Хагу испоручују људе који су положили заклетву да ће бранити своју отаџбину! Ти људски примерци у Војсци, који се баве криминалом, који не заслужују да буду њени припадници имају своја имена - зашто их не саопштите! Ослободите нас манира који годинама растаче национално биће српског народа. И шта господин Петровић има против тога да војне службе безбедности имају сараднике у оквиру контробавештајне заштите одбрамбених припрема Србије? И треба да имају. И где то пише да председник државе не треба да брине о одбрамбеним припремама. Он је по Уставу најодговорнији за одбрамбене припреме! Или имате нешто друго на уму? А то о „друкарама“ оставите за унутарпартијске расправе. Какви кадрови такве и партије!

„Друкаре“ нису у делокругу служби безбедности Министарства одбране и Војске Србије!

Господин Петровић, како сам каже о себи на свом блогу, покушао је да унапреди рад СИД-а јер је затекао катастрофално стање. И то је тачно! Али како је господин Петровић замислио да реформише СИД? Зна ли он уопште како се ствара агентура у иностранству, ако је на то мислио. Са постојећим кадром у амбасадама који служи углавном за протоколарне послове и шопинг аранжмане домаћих политичара? Са којим циљем? Са којим снагама?И шта са сазнањима агентурног рада, рецимо из САД. Осим ако немате на уму ... али нећемо о озбиљним пословима.  Дајте молим вас, немојте да се бавите обавештајним радом на немогућ начин. Ако сте ипак мислили на озвучавање амбасада, што је вероватно, да бисте знали ко шта ради у амбасади, онда је још трагичнија ситуација јер какве су то дипломате које треба безбедносно обрађивати? То се, једноставно, тако не ради, или не ваљају дипломате.

Својевремено сам на једној трибини реко да ДОС није спремно дочекао вољу народа 5. октобра. Вођење државе је много озбиљнији и одговорнији посао него што су петооктобарски лидери могли да претпоставе. Последице неспособности су видљиве. Изиграни су сви искрени верници у демократију, родољубље и човекољубље.

Ако ће бити лакше господину Петровићу, нека зна да није једини изигран у игри која се зове политика. Многи су.  И не треба да каже „збогом заувек“. Нека се бори снагом аргумената. Нека верује у боље сутра.