Ко и зашто руши демократију у Србији?
Ових дана српска политичка јавност била је три дана заробљена гледањем и слушањем аргумената у циљу изгласавања неповерења Влади Србије, коју су покренули народни посланици опозиције а прихватили посланици актуелних странака на власти, што је својеврсни игроказ за политики неписмен народ, скројен у кабинету на Андрићевом Венцу, а све са циљем опстанка на власти постојеће власти и опозиције под контролом те исте власти.
Јер, демократија зхтева постојање позиције и опозиције, незвисних стубова на којима почива законодавна, судска и извршна власт, макар била и квазидемократска, какву имамо дуго година откако је нестала друштвена творевина звана СФРЈ и друштвени поредак звани социјализам .
Такво стање даје формалан мир и спокојство Западу. Републике бивше СФРЈ више нису комунистичко легло, социјализам више није друштвени експеримент за прогрес, победиле су снаге које са демократијом имају везе баш онолико колико и капиталиста са радничком класом. Једни без других не би били то што јесу.
Србија, као и остале државе некадашње социјалистичке творевине СФРЈ након два светска рата и борбе пролетера за хуманија друштва, изгубила се у времену прекидом континуитета у дијалектици друштвених промена. Без свести о реалној демократији, са искривљеном национал-шовинистичком идеологијом и неразумевањем прошлости и садашњости, нашла се у ћорсокаку будућности неспособна да изроди било какву прогресивну идеологију која би покренула масе способне да изнесу терет демократије примерене историјском, културном и националном бићу српског народа и свих грађана Србије укуључујући и оне који живе на Косову и Метохији као и свих националних мањина који територију Србије доживљавају као своју отаџбину.
Србија, као и све друге републике бивше СФРЈ, гуши се у терету прошлости. Грађани државу и даље сматрају отуђеном силом, јер је и она претходна била отуђена , без обзира на званичну идеологију владавине демократског централизма а у суштини је била диктатура, која је после два светска рата одговарала радничкој класи и у почетку обезбеђивала простор за општи прогрес на рачун побеђених дотадашњих владајућих снага.
И то је била највећа грешка комуниста. Уместо прихватања честитих власника капитала и њихое уградње у ново друштво, определили су се за различите методе одузимања имовине које су , дубоко у себи, имале карактер пљачке прикривене револуцијом. То није могло да прође без последица које осећамо данас.
Непостојање идеологије која би обезбедила погодно тло за развој демократије, друштвена свест петрифицирана искривљеном комунистичком идеологијом и неразумевањем стварне суштине и повезаности идеологија комунизма и пуне демократије као наднационалних категорија, довели су до декаденције свих односа у српском друшзву и нефункционисања стубова демократије и стварања услова за развој диктатуре у неком свом нетипичном облику који у позадини има кокетирање са демократијом.
Скупштинска расправа о неповерењу Влади Србије била је уствари игроказ о покушају да се друштво покрене са мртве тачке и диктатура усмери ка демократским процесима. Распорава се, нажалост, свела на доказивање о томе у каквом смо идеолошком и моралном блату изношењем података о криминалу, корупцији и неморалу како вршилаца власти тако и опозиције.
Тридесет година на власти једних и других, који се смењују у овом игроказу за народ, више је личио као апел очајника за појаву нових друштвених снага које ће покренути развој демократије у Србији, пре него се деси неки трагичан начин решавања друштвених супротности између малог броја богатих и огромног броја осиромашених, које више није могуће држати под контролом јефтиним социјалним митом, давањем финансијских инјекција најсиромашнијима јер се тиме стварају услови за рушење основног принципа на којем почива свака правна држава а то су уставност и законитост и једнакост грађана пред законима.
И коначно, ко руши демократију?
Рушимо је ми јер смо још увек робови петрифициране комунистичке идеологије, која није одговорила основном послулату комунизма- дијалектици!
Нисмо били способни да схватимо дијалектику живота па самим тим и дијалектику комунизма, оно што је мудар кинески народ схватио , а то је да друштвена свест о свом бићу има своју дијалектику а производне снаге и производни односи другу дијалектичку логику.
Отуда код наше квазиинтелигенције неспособност да се уклопи у савремена друштвена кретања и остајемо заробљени вредностима прошлости у којима је јасно уочљива предност незнања над знањем, материјалног над идеологијом, неморала над моралом.
Зато се окрећемо далекој прошлости тражећи спас у тадашњим вредностима, као подсвесно оправдање за дехуманизацију српскод друштва данас!
