Коме су потребни нови избори

Коме су потребни нови избори

Ових дана, у јеку препуцавања политичких лидера у вези са борбом против корупције и „вршења“ власти у Београду, све ћешће се чују гласови о парламентарним изборима у Србији. Баш када су грађани помислили да су својом вољом,  јавно израженој на прошлогодишњим председничким и парламентарним изборима, створили стабилне политичке услове за оживљавање привреде и бољи живот, одједном опет нешто није уреду. Наводно, постојеће коалиције на локалним и републичком нивоу не функционишу. Медији стално саопштавају процене о „узроцима“ нефункционисања владе и појединих државних органа, преузете од добро нам познатог дежурног аналитичког корпуса,  и преносе мишљења лидера који решење виде у новим изборима.

Да читав процес није исувише озбиљан, за насталу ситуацију могла би се применити прича о временском прогностичару CNN-а који је пошао на пикник на језеро у индијанском резервату. Успут је срео групу Индијанаца који су секли дрва. Питао их је зашто секу дрва усред лета а они му одговорише да су дрва за зиму и да се треба на време припремити. У вечерњем извештају о  дугорочној временској прогнози, репортер је саопштио да ће изгледа зима бити дуга и хладна. Наредних дана Индијанци су масовно секли велике количине дрва. Поменути репортер је чуо за то и отишао да види шта се дешава у резервату. На питање зашто секу толика дрва добио је одговор да су јавили на ЦНН да ће зима бити јако дуга и хладна.

Међутим ствар није за шалу. Посебно, не треба се шалити са осиромашеним бирачким телом које треба да плати политичке амбиције заговорника избора. Али, хајде да анализирамо ситуацију.

Српска напредна странка и њен председник Томислав Николић победили су, без сумње, на начин који је више него за поштовање, јер је народ препознао, боље је рећи саопштио политичарима, да му је доста имагинарног бољег сутра и да хоће боље сада и одмах. Народ је у господина Николића и Српску напредну странку, оправдано или не, уложио све што му је преостало од вере у боље сутра. Када су узму у обзир активности господина Вучића у борби против организованог криминала и нескривена позитивна очекивања народа, Српска напредна странка нема ниједан рационалан разлог да иде у превремене парламентарне изборе.

Уколико ипак постоје фракције у Српској напредној странци које би да доминантно прошире власт и на локални ниво, дакле, да теже апсолутној већини на свим нивоима, то у себи крије ембрион давно виђене политичке сцене Србије и тежњу ка новом облику једнопартијског система у коме би опозиција била само формално покриће за виртуелну вишестраначку демократију. Основни разлог зашто господин Николић није понудио место мандатара за састав Владе Србије Демократској странци јесте, логика говори, тај. Дакле, господин Николић се определио за мање, идеолошки блиске  странке и искомпромитовану странку Млађана Динкића ма како да се она звала, рачунајући на његову захвалност и очекивану послушност. Успут, није на одмет рећи да је и господин Динкић извукао поуке из веровања у добронамерност „демократског блока“ и политичку бламажу због најављиваних бенефита за народ који нису били реални, али и да се нада некој врсти повратка на политичку сцену Србије кроз велика врата Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије.

Ако су нови избори пројекат председника Српске напредне странке, господина Александра Вучића, онда то није добро јер су се ствари на политичкој сцени од прошлогодишњих избора додатно искомпликовале у првом реду због, сада већ сваком бирачу јасног, наставка политике коју је водила Демократска странка у вези са процесом признавања реалности на Косову и догађаја на југу Србије. На новим изборима Српска напредна странка би, сигурно, имала мање гласова а није извесна ни воља гласачког тела Социјалистичке партије Србије.

У постојећој ситуацији ограничену корист би могле да имају преживеле странке Либерална демократска партија, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије и странке у успону као што су „Двери“ и оне  које тек настају флуидно назване – трећи пут. Чини се да се управо ради о томе. Мале, преживеле и финансијски осиромашене странке и оне у успону покушавају јавности да наметну идеју о новим изборима као спасоносну формулу за Србију.

Могло би се рећи да постоје два процеса – тенденција мајоризације Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије и хватање за сламку финансијског спаса малих странака кроз изборе, које се надају и плену дела чланства Демократске странке.  Овоме иде у прилог чињеница да је демократски блок у српском вишепартијском систему настао цепањем основне социјалдемократије на много партија социјалдемократске оријентације да би се разбило бирачко тело ЈУЛ-а и Социјалистичке партије Србије, у чему се и успело. С обзиром да те странке ( изузев ДС и ДСС) нису имале никакав озбиљан политички програм нити идеолошку платформу, него искључиво активности у циљу што бржег богаћења лидера и њихових изабраника, дошло је време да полако нестају са политичке сцене. Лидери тих странака брзо би прелетели у други табор, али „бара“ је постала јако мала и питање је на које позиције могу да ускоче а да не компромитују велике странке и смање им рејтинг. За прелетаче из другог и трећег реда нема проблема.

Могло би се рећи да време „политичке опијености демократијом празног стомака“ истиче и у недостатку нове идеологије и функционалне политичке организације државе, дешава нам се нови круг, према стандардима савременог света, ретроградних процеса. Демократија је и у главама оних који себе сматрају највећим демократма у Србији на хоризонту, а да не говоримо о људима који живе у реалном свету сиромаштва.

Нови избори би били као мелем на рану и нови круг самообмана српског народа би се наставио!

Према подацима из медија, прошлогодишњи избори су коштали пореске обвезнике 17,4 милиона долара. Јесу ли нам потребни избори сваке године? Ако се неко грчевито боји да изгуби политичке позиције да не би дошао под удар закона или да заради још више продајом магле, зашто би то народ финансирао? Ко хоће превремене изборе, поштено је да их сам плати!

Избори се у озбиљним државама  спроводе ради бољитка за народ. Бољитак за лидере је колатерална корист! Може ли неко егзактно да докаже барем један бољитак српског народа од распада СФРЈ као последицу успешности српских политичара на унутрашњој и међународној сцени?

Једноставно, мудрије је омогућити актуелном председнику и Влади Србије да спроведу свој програм изласка из кризе и не ићи у нове изборе. Боље је новац за изборе пребацити за радна места у Бабушници и на југоистоку Србије. Да смо на време мислили о значају демографског фактора за државу Србију сада не бисмо имали међународни проблем са спомеником такозваној ОВ ПБМ!