Политички узроци и последице бунта пензионера.

Дуго времена требало је неком државнику бивших држава СФРЈ, СРЈ, ДЗ Србије и Црне Горе и Републике Србије, да се отисне у опасне воде изазивања турбуленције социјалних слојева друштва доношењем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија из 2014. године, након Закона о конфискацији и о извршењу конфискација („ Службени лист ФНРЈ“,бр.61/1946 од 30.7.1946 године).

Закон који је у име Владе Републике Србије предложио Александар Вучић, а Народна скупштина Републике Србије готово  једногласно усвојила уз одобравање председника Републике Србије Томислава Николића, последице су неспособности свих политичких гарнитура на власти од крвавог распада СФРЈ до данас, који је између осталог и последица неспособности тадашње политичке елите да спречи грађански рат. При том, не мислим на вулгарни појам неспособности, него на комплекс интереса појединаца, странака, крупног домаћег и иностраног капитала и геостратешких интереса великих сила на простору, како га сада зову политички мимикричари, западног Балкана.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, настао је из неправа, јер је у супротности са Законом о РФ ПИО Србије, и у суштини представља закон о делимичној конфискацији имовине делу грађана Србије и то без судске пресуде о конфискацији.

У правно уређеним државама ова мера се може изрећи лицима за која се докаже да су до имовине дошла искључиво чињењем кривичног дела те се и мера може односити искључиво на ту имовину.

Нажалост, данашња Србија, којом влада СНС политократија са својим коалиционим партнерима, које осим новца не повезује никаква идеолошка или било која друга платформа, није правна нити демократкска држава. Она све више тоне у диктатуру са веома опасним последицама.

Поменути Закон је вишеструко опонентан повељама о људским правима и Уставу Републике Србије. Без аспирација да улазим у дубљу анализу, да споменем само члан 20. Повеље ЕУ о сновним правима који прецизира :“ Пред законом су сви једнаки“ и члан 21. који гласи:“ Забрањена је свака дискриминација по било ком основу...имовног стања, старосног доба....“?

Има ли држава Србија адекватан аргумент да докаже како поменути Закон о привременом начину обрачуна и исплате пензија није у супротности са наведеним члановима Повеље европске уније о основним правима?
Да ли је тачна тврдња да се поменути Закон не односи на све пензионере Србије? Јесте, зато што се не односи на све пензионере већ само на неке и то на оне одређеног имовног стања, чиме се чини дискриминација дела грађана са вишим пензијама!

Поставља се питање зашто режим који је успоставио Александар Вучић, није поштовао начело једнакости грађана пред законом и предложио закон којим би у истом проценту били обухваћени сви пензионери? Зашто је господин Александар Вучић и унутар саме групе пензионера којима је конфисковао део имовине, које је неотуђиво право, и ту извршио дискриминацију и имовину до 40.000 динара опорезовао за 22% а преко тог износа са 25%? О каквој владавини права ту може бити говора? Јасно је да не може!

Међутим суштина као и узроци проблема су веома дубоки и скривени, али ипак, веома логични?

Иако је Србија као чланица СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ, деведесетих година декларативно увела демократију и политички плурализам, у суштини још увек се није одрекла једнопартијског система из простог разлога што политичком сценом Србије још увек доминирају људи који не могу да изађу из љуштуре једнопартијског промишљања. То није случајно. Једнопартијски систем, сам по себи, омогућује дуг опстанак на власти појединцима и увођење дикатуре на привидно демократски начин, путем избора. Сви демократски процеси који су се одвијали у Србији након 1991. године били су само привид а у реалном животу увек је владао култ једне личности и једне партије која је као параван имала сурогат опозицију. Праве опозиције у Србији никада није било! Замислите лидере странака, који су до јуче били носиоци комунистичке идеологије и социјалистичке праксе, као опозицију владјућој странци која се те идеологије незванично није одрекла?

Пети октобар требало је да буде „Дан Д“ за увођење стварне демократије и вишестраначког парламентарног система, али није! Није из истог оног разлога који сам навео – није било реално да неко ко је обликовао свој политички профил у социјализму у једном дану почне да мисли и делује на сасвим други начин. То је било нереално очекивање. Петооктобарски догађаи нису били последица револуције, још мање еволуције, били су огољена борба за власт или ако грубље звучи, пуч који је имао за циљ пљачку, коју смо касније спозанали као најлошију транзицију који је реализовала нека бивша социјалистичка земља. О томе ми је један лидер ДОС-а рекао;“ Зар ви стварно мислите да смо се ми борили и добијали пендреке по леђима да би сада успоставлили  некакву државу благостања? Не, поштовани господине, доста сте ви јахали, сада је да ми мало јашемо народ!

Такођевеома битно је разумети да материјална моћ не значи да имате и политичку моћ. Тек када остварите политичку моћ створен је предуслов за нарастање материјалне моћи. Зато, материјална моћ, створена пљачкашком транзицијом није била довољан гарант реалне моћи.

Свет признаје реалну моћ само уколико је остварена на „демократски“ начин путем избора. Дакле, гласови народа су ти који отварају пут да се легализује пљачкашки изведена транзиција, кроз флоскулу о вишестраначком систему, и зато се не бира начин опстанка на власти и зато се тако често изазивају парламентарне кризе које за последицу имају продужавање опстанка увек истих људи на власти који као камелони мењају странке или њихове називе! Коначно, од првих дана буђења демократије у Србији далеких шездесетих година, група људи окупљена око часописа „Праксис“, осим идеја социјалдемократије, није имала другу идеолошку платформу која би се супротставила комунистичкој идеологије и њеној операционализацији у пракси – самопуправном социјализму. Интересантно је да су све партије након 5. октобра, уствари биле мање или више јасни деривати социјалдемократије. Разлог за то је веома прост – поделити једну идеју на више њих и на тај начин код бирача створити привид о реалном плурализму политичких интерса и на тај начин разбити чланство владајућих странака. Неке од њих су у своје програме уграђивале ставове који су их детерминисали као десне, центар или леве, а у суштини никаква идеолошка платформа није постојала нити данас постоји.

Да се сада вратимо теми- како су пензионери постали тема број 1 у Србији?
Основни разлог за то јесте да је актуелна власт дошла до тачке када више нема шта да прода да би попунила државну касу из које се делом финансира Фонд ПИО Србије. А до таквог стања дошло се јер је тај фонд, још од грађанског рата на простору СФРЈ био проточни бојлер из кога се узимало кад год је држави недостајало пара за финасирање својих обавеза и смиривање социјалних тензија. Сад када држава треба да врати узето-пара нема!

Поставља се питање зашто је држава узимала паре да би обезбеђивала социјални мир у земљи. Зато јер се на тај начин обезбеђивало сигурно бирачко тело које је политократији обезбеђивало вечити опстанак на власти. То су радили све гарнитуре на власти и тако се дошло до апсурда да се сигурно бирачко тело СНС није могло обезбедити повећавањем пензија јер пара није било ниодкуда. Привреда није стварала нити ствара профит, а страни фактор је престао да финасира пројекат политократије која је покушавала да имитирањем несврстане политике обезбеди себи позицију на неодређано време.

Другачији развој догађаја није се ни могао очекивати од људи који су са улице улетели у канцеларије Владе и Скупштине Србије!

У таквој ситуацији, господин Александар Вучић одлучио са не потез са почетка колумне – прибегао је конфискацији дела имовине пензионера!?

Али не свих пензионера. С обзиром да је суштина доношења Закона о привременом уређивању начина сплате пензија обезбеђивање сигурних гласова на изборима, пажљивом анализом дошло се до пензије од 25.000 динара! То је господин Вучић прогласио животним минумумом у који се не сме дирати. Гле апсурда? У једном домаћинству, два пензионера-муж и жена, обоје имају по 24.999 динара пензије, то је укупно око 50.000 динара и тај износ се не умањује, а један пензионер са пензијим од 50000 динара који има супругу домаћицу која нема пензију, њему се одбија 22% на износ од 15.000 динара и 25% на износ од 10.000 динара?

Да ли вам је сада јасна политичка позадина Закона о привременом уређивању начина исплате пензија? Дакле господин Вучић је овим Законом обезбедио у старту око милион сигурних гласова, уводећи дискриминацију у право!

Јасно је да флоскула о бризи државе за најсиромашније становништво, ако се уведе претпоставка да реално нико у Србији не може да живи од 25.000 пензије ако нема додатне изворе финасирања ( сеоска домаћинства, приватан бизнис, сива економија, додатни рад  итд), једноставно не може да издржи критику логике!

Још опаснија последица Закона о привременом уређивању начина исплате пензија јесте увођење у политички живот праксу по којој је имовина грађана власништво државе која може, путем инструмената парламентарне демократије да одузима део или сву имовину једној групи грађана и даје је другој групи грађана и на тај начи ствара социјалне тензије које воде грађанским немирима!

Овај процес се већ дешава у Србији, али због медијског мрака о томе се мало зна. Пензионери, којима се пензија „повећава“ почели су да сматрају да имају законито и право на део пензије других пензионера и све су гласнији у својим захтевима!

Овако створено стање правне анархије има последице и на међународни кредибилитет Србије. Најтеже последице су у имплемнтацији процеса придруживања Србије ЕУ, односно отварању преговора о Поглављима 23. и 24, о којима не може бити речи док траје овакво бесправље!

Јасно је да Европска Унија неће да прими у своје чланство државу која нема независну законодавну, судску и извршну власт и којој би се само на леђа натоварили проблеми настали неодговорним вођењем државе.

Коначно, јасно се поставља и питање – да ли српској политикратији одговара правно уређена држава? На основу свега, јасно је да не одговара, и да актуелна гарнитура настоји да што дуже одржи „статус кво“, користећи проблем Косова као круцијалног џокера у пацификација маса према режиму Александра Вучића.

Организовани бунт пензионера, које су сви издали, у првом реду ПУПС са Јованом др. Кркобабићем на челу, постаје неминовност српске политичке сцене. Хоће ли организована пљачка дела пензионера Србије имати расплет на не баш миран начин, јер владајућа гарнитура није у стању нити жели да понуди друго решење, остаје да видимо!
 

Заказани протест пензионера Србије за 22. фебруар у Београду, показаће реалне домете у борби за остваривање својих права. Частан део опозиционих странака требало би да масовно подрже пензионере и тиме покажу да су извукли поуке из прошлости и да су спремни да се боре, не за власт, већ за увођење реалне демократије у Србији, која ће се темељити на владавини принципа уставности , законитости, људских права  итд, и тиме увести Србију у клуб правно уређених држава Европе, где нам је место.

Србија данас- између очаја и безнађа.

Све ово што нам се дешава траје предуго и све више личи на живо блато у које тонемо дубље при сваком покушају да се извучемо. Било би исувише лепо да је то само привид који стварају политичке гарнитуре на власти, да би „успехе“ који нису вредни помена, приказале као значајан искорак напред, корак ка бољем сутра, као да смо већ ето, у неком хипнотички изазваном благостању изазваним хипнотички целодневним хвалоспевима режимских медија.

Често, када чујем или прочитам нешто о нашем благостању, ради отрежњења погледам извештај о пензији која ми је смањена за 20% , и падне ми на памет анегдота о Хрушчову и комунизму. Наводно, Хрушчов је своје говоре завршавао констатацијом - како је комунизам у Русији на хоризонту. Један новинар се охрабрио да постави питање –шта је то хоризонт? Хрушчов му је наводно одговорио – хоризонт то вам је замишљена линија у даљини и колико год да идете ка њој никада до ње нећете стићи!

Мени овај наш српски модел прогреса више личи на негативни појам хоризонта- не да стојимо у месту већ се враћамо у прошлост и све више верујем у научну фантастику да је ипак могућ повратак у прошлост. Судећи према свим показатељима Србија је изградила аутохтону теорију и праксу повратка у прошлост, али не ону коју смо имали у социјализму, него у ону још ранију, у време првобитне акумулације капитала или како то сада зову неолиберални капитализам, што је назив у рукавицама за пљачку и преливање капитала. Српски модел транзиције, без сумње, остаће записан као смишљена и најлошије изведена транзиција у некој земљи Европе након пада „Берлинског зида“ и периода хладног рата.

Коју год област живота да анализирате показатељи су немилосрдни и сурови. Територија нам је смањена; млади и радно способни људи су у сталном процесу одлажења; привреда је сведена на гране у којима је профит најмањи у односу на уложени људски рад; војску скоро да немамо а и они који су у њој више брине хоће ли имати шта да дају деци  да једу и обуку него што их интересују питања одбране земље, посебно након искустава после 5. октобра; образовање и култура у расулу-хипер продукција незнања и неморала као последица трке за новцем; сива економија изван сваке контроле државе; организовани криминал цвета; политички живот уводи се у једнопартијски систем на челу са СНС и више не постоји никакав демократски плурализам интереса осим једног – постати члан „ стабилобирократије“, како је недавно  професор Дејан  Гајић из Загреба, говорећи на промоцији часописа „Horizons“ у издању ЦИРСД, гласила Народне странке Вука Јеремића, назвао стање у републикама бивше СФРЈ ( вероватно кованица од енглеске речи establishement), односно постати члан привилеговане државне елите; правни систем државе је вољом појединаца суспендован на дуже време; законодавна, судска и извршна власт власт су у рукама једне партије; грубо се газе међународне повеље о људским правима, дискриминисана је читава друштвена група од 700000 пензионера насилним одузимањем дела имовине-пензија!

Грађани Србије, заглављени између чељусти очаја и безнађа, у борби за голи живот, пристају на неоколонијални статус. Раде за срамотно мале плате, многи без социјалних права.

Они мање способни да схвате суштину процеса који се дешава Србији очекују спас од вође Србије који се на Косову бави додељивањем оваца и трактора очајном народу, уместо да се у Бриселу избори, посредовањем и политичким притиском Русије и Кине да се наших 1000 војника врати на Косово у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, и на тај начин разреши дилему куда то Србија иде.

Свакако, много је лакше и пријатније сести преко пута народа који је захвалан за парче хлеба него сести пред званичника САД било у Београду, Вашингтону или Langley-у и објашњавати када ће Србија да призна независност Косова!

Они који разумеју шта се дешава и што ће се неминовно десити, ужурбано и вредно сакупљају залихе за које мисле да ће их спасити.

Нажалост Србија не треба да иде тим путем!

Србији требају нове политичке снаге, првенствено нова идеологија, као ветар који ће покренути и очистити запарлужену политичку баруштину Србије.

Својевремно, писао сам о Вуку Јеремићу. Недавно, прочитао сам програм Народне странке. Пре неки дан, разговарао сам са младим и образованим људима, радницима и пензионерима те странке. Сви су ми деловали јако позитивно. Питао сам пензионерку шта је привукло да у позним годинама приступи баш Народној странци. Одговорила ми је, дрхтавим гласом, да јој је доста лажова из ПУПСА и СНС и свих оних који су јој узели део пензије коју је зарадила својим поштеним радом као професор. Рекла ми је да верује тим младим људима, које је она учила поштењу и да је зато са њима. Ја нисам смео да јој кажем колико мени господин Вучић узима сваког месеца. Нисам хтео да јој говорим о томе како нас је дискриминацијом завадио, поделио, учинио да ме први комшија мрзи јер му је Вучић омогућио да мисли како има право на део моје пензије и каже ми да ће увек гласати за њега и да моли Бога да ми још узме а њему да!

Хоће ли то моћи тако довека?

Идући кући, размишљао сам о професорки 9. Београдске гимназије, коју сам и сам завршио као прва генерација далеке 1965. године. Хтео сам да је питам да ли се сећа директора Веље Милошевића, професора Милана Влајина, Синише Јеремића, психолога Ковачевића, али сам одустао да је не жалостим. Професора Бујошевића нисам одавно видео да иде на пијацу “Меркатор”.

Идем и размишљам о томе да вреди дати глас Народној странци, не толико због самог Вука Јеремића, већ због тих младих људи који верују и имају наде да може бити бољитка, због њихове будућности. Ми, пензионери смо имали своју колико-толико, лепу прошлост.

То што ми узима цео један кредит месечно, опростио бих Вучићу. Али то што ме је дискриминисао, што ми је узео основно људско право, право на мирно уживање имовине то му никада нећу опростити!

Нећу му опростити што Србију уводи у правну анархију и безнађе!

Зато ћу се придружити својим гласом професорки и тим младим људима, ради њихове будућност.

Пензионо питање у БиХ

Неки мудри људи одавно су рекли како време лечи све?

Биће ипак, да су  превидели да на нашем брдовитом Балкану који нам је судбина доделила за место животних радости и туге, ова изрека има мањкавост – временом старе ране не зарастају а нове се отварају до у бесконачност.
Мене, који сам као дете одрастао на Грбавици, крао трешње код „Зилџе“, ловио рукама „сапе“ испод дрвених слапова Миље поред Вилсоновог шеталишта и почињао прве и незаборавне радне дане у везирском граду Травнику, подједнако жалости судбина свих нас који смо данас, у позним годинама живота као из неког сна бачени у сурову стварност нечега што нам је свима, потпуно неприродно, неметнуто као достигнуће модерне демократије. Као да нас је стигла клетва – дабогда имао па немао!
Врућа балканска јесен показала је да се будимо, нажалост споро, и што је најгоре, први се буде они од којих се то најмање очекивало – пензионери.  Побуне широм Босне и Херцеговине, Хрватске , Србије, Македоније.
Охрабрује да млади не пристају на безочну пљачку радничке класе под флоскулом савремене демократије и транзиције, што је на помолу стварање неке нове, модерне радничке класе, која ће знати да заштити своје интересе.
Ми, који смо на измаку, заљубљеници у правду и људски род, без обзира на веру, боју коже или припадност нацији, радујемо се тој чињеници и надамо се бољем и праведнијем животу људи на овим просторима на којима су генерације биле топовском месо у поткусуривању интереса светског капитала!
Као свој допринос ширењу покрета за буђење свести ради заштите интереса радничке класе, радних људи и интелигенције, љубазношћу људи са сајта http:// crvenekritika.org, преносим текст Сеудина Ковачевића „Пензионо питање у БИХ“, од 26. априла 2017. године.

Kategorija: - Ekonomija

Objavljeno sreda, 26 april 2017 16:29

Autor Seudin Kovačević

Pitanje isplate penzija je jedno od najosjetljivijih socijalnih i ekonomskih pitanja u BiH, koje sadrži sve slabosti i proturječja bosanskog kapitalizma. Osjetljivost pitanja penzionog osiguranja je naročito naglašena zbog činjenice da se tiče najugroženijeg sloja stanovništva BiH, tj. penzionera koji broje 340.848 u Federaciji, i 253.083 u RS-u. Legitimnost perifernog kapitalizma i dejtonskog političkog poretka, nalazi svoju slabu tačku u problemu financiranja penzionog fonda, koji iz godine u godinu pada u sve veću zaduženost, uporedo sa krizom BiH ekonomije. Nemogućnost izdržavanja penzionisanih radnika je ništa do odraz slabosti posljeratne privrede, koja uz razrušenost i malu produktivnost, ima i veoma visoku stopu nezaposlenosti, visoku stopu javnih dugovanja, tj. neisplaćivanja penzionih doprinosa od strane javnih preduzeća u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), te raširenu sivu ekonomiju u kojoj je zaposleno oko 150.000 do 200.000 bosanskih radnika.

Federalni PIO je već dugi niz godina prazan i u dugovanjima, te  isplata penzija direktno zavisi od prebacivanja sredstava iz javnih preduzeća (primarno BiH pošte) i posuđivanja od komercijalnih banaka. Naime, samo ove godine PIO se zadužio za 63,7 miliona konvertibilnih maraka kod komercijalnih banaka, kako bi nastavio sa mjesečnim isplatama penzija. Dok uporedo zavisi i od prebačenih sredstava iz BiH pošte kako bi popunila rupe u budžetu. Drugim riječima, Bosna i Hercegovina, i specifičnije FBiH-kao i njene konstitutivne kantonalne državice, je toliko bankrotirana da ne može više osigurati ni zbrinjavanje umirovljenog radništva, prisiljavajući sve veći broj staračke populacije da ovisi od humanitarne pomoći i narodnih kuhinja. Unatoč silnim zaduživanjima  (koje iznosi 200 miliona konvertibilnih maraka), penzije redovno kasne. Naravno, kada kažemo penzionisano stanovništvo, to u kontekstu BiH ne znače striktno umirovljenici. Pored 340.000 umirovljenika, mnogi drugi dijelovi stanovništva, poput boraca i samohranih majki zavise od takvih primanja da osiguraju svoje minimalne životne potrebe (minimalne u svakom smislu, prosječna penzija u federaciji iznosi 326 konvertibilnih maraka), te bi kolaps sistema za isplatu penzija značio i prvi vjesnik kolapsa BiH ekonomskog sistema. To bi uistinu bila društvena katastrofa, sa stotinama hiljada ljudi ostavljenih bez osnovnih primanja. Zato je federalna vlada očajna da održi njegovo funcionisanje, koje visi o tankoj niti, te to trenutno radi posuđivanjima i topljenjem državne imovine (npr. skorašnje pozivanje na privatizaciju Doma penzionera u Tuzli od strane federalnog premijera Fadila Novalića).

Pitanje pak ostaje, kako je došlo do ovakvog stanja uništenosti fonda, čijoj su izgradnji doprinosile generacije BiH radnika. Uzroci ove krize su višestruki i međusobno se preklapaju. Od netransparentnosti trošenja sredstava iz PiO (tj. prebacivanja sredstava namjenjenih za isplatu penzija u džepove političkih stranaka) ili direktne pljačke, pa do neisplaćivanja penzionih doprinosa od strane velikog broja javnih i privatnih preduzeća u Bosni i Hercegovini (naročito javnih, poput Željeznica FBIH, čiji dug prelazi cifru od 180 miliona maraka), male stope zaposlenosti (u BiH jedan penzioner dolazi na 1,13 radnika) i raširene sive ekonomije, naročito u trgovačkom sektoru. Ipak, svi uzroci ukazuju na jednog glavnog krivca, a to je labava i pokvarena poslijeratna BiH ekonomija nad kojima predsjedava degenerična političko-mafijaška elita.

Prema valoriziranim podacima iz 1992 godine, imovina fonda je bila procijenjena na 354 miliona konvertibilnih maraka, uz koju je spadalo i 9 komfornih i uređenih domova izgrađenih u Sarajevu, Tuzli, Mostaru, Neumu, Zenici, Trebinju, Prijedoru i Bihaću. Danas, od tih devet, Tuzlanski je proglašen javnom ustanovom i naknadno markiran za privatizaciju, Zenički isto tako, a domovi u Neumu i Mostaru su bestidno ukradeni od penzionera i pretvoreni u luksuzne hotele „Ero“ u Mostaru i „Neum“ u Neumu. Sredstva Fonda su ispražnjena u toku ratnih dešavanja, te je Fond sa zaključkom rata u Bosni završio sa 700 miliona maraka duga. Novac penzionerima nikada nije uistinu ni povraćen. Ono što su neposredno nakon rata dobili kao naknadu jesu certifikati, koji su tada na tržištu nosili vrijednost od oko 3 do 3,5 posto ili ukupno 21 milion maraka. Jednostavnije rečeno, nacionalistička tranzicijska banda je u svom kratkovidnom žderanju teško zarađene imovine radnika i penzionera, privatizovala penzioni fond iliti rečeno liberalnim žargonom „nezakonito otuđila“. Otuđila imovinu miliona ljudi koja je decenijama vrijednog i požrtvovanog rada akumulirana. U toj lešinarskoj orgiji pljačke, zapravo i leži jedan od glavnih uzroka današnjeg mizernog stanja penzionog fonda. Penzioneri u BiH za vrijeme i neposredno nakon rata su pretvoreni u jednu od najugroženijih socijalnih kategorija. Na leđima njihove bijede, se obogatila nova  političko-tajkunska mafija. Kao so na ranu, Dom Naroda Federalnog parlamenta će 1998 godine donijeti novi zakon putem kojeg su penzioneri izgubili pravo na zaštitne i ostale dodatke na penziju, koji su ustvari bili svojevrsna socijalna pomoć za najugroženije dijelove penzionisane populacije, kao i pravo na naknadu za pomoć i njegu, i profesionalnu rehabilitaciju. Novim zakonom je smanjena osnovica za obračun penzije, te su time penzioneri primali manje isplate nego prije rata. Ovakvo dodatno rezanje i žrtvovanje staračke populacije, je imalo za cilj da bolje raširi tanka (ili nikakva) sredstva Fonda, koji je završio u ogromnim dugovima, velikim djelom zbog pohlepe i korupcije BiH državne mafije.

Naravno, ovo je imalo malo efekta, budući da je propast penzionog fonda bio blisko povezan sa sudbinom ostale društvene svojine u BiH. Naime, nacionalistička klika je već 1990 godine zakonom proglasila svu nekadašnju društvenu svojinu državnom imovinom, stvarajući preduslov za njenu sistematsku pljačku i topljenje, u svrhu vlastitog bogaćenja i političke ambicije. Uporedo je ukinula ili zagušila bilo kakve mehanizme nadzora nad upravljanjem i trošenjem sredstava u državnom, i nekada društvenom sektoru. PIO je prije rata imao dobro organiziranu službu koja je kontrolisala da li su preduzeća na vrijeme izvršavala svoje obaveze, ali nakon rata sistem nadzora i zakonskih sankcija je iako očuvan postao rijetko primjenjiv. Isplaćivanje doprinosa je postalo nešto na dobrovoljnoj bazi. Novi menadžment, iz redova političkih kadrova vladajućih partija (SDA, SDP itd.) su javna preduzeća pretvorili u stranačke kase, gdje su se sredstva topila za kupovanje ličnog političkog uticaja, i bogaćenje, dok su se najosnovnije obaveze prema radnicima ignorisale. Sve to je dovelo do enormnih dugovanja javnih preduzeća za isplatu doprinosa, oko kojih se danas centriraju osnovni ekonomski zahtjevi radnika zaposlenih u tim preduzećima (TTU, Konjuh,Aida u Tuzli, Fortuna-Gračanica, itd.). Bezobzirnost i arogantna otuđenost sa kojom se vladajuća BiH elita odnosi prema nekadašnjoj društvenoj svojini, i samim životnim zahtjevima radnika koji ovise o njenom funkcionisanju, je najbolje ilustrovana na primjeru rudnika Banovići. Rudnici uglja, zajedno sa željeznicama su inače među najvećim dužnosnicima za poreske i penzione doprinose, sa preko 100 miliona maraka dugovanja. Ipak, unatoč silnim dugovanjima za radničke doprinose, rudnici poput rudnika mrkog uglja „Banovići“ u Banovićima , ostvaruju značajan prihod za njihove čelnike. Bogatstvo koje iz tog rudnika izvire, financira cijelu političku mašineriju SDA gangstera u Tuzlanskom kantonu, na čijem se čelu nalazi njihov neslužbeni mafija bos MirsadKukić. Sve pozicije počev od kantonalnog premijera (BegoGutić) pa do općinskog načelnika Banovića, kontrolišeKukićeva klika, koja izvor svoje moći (i financija) nalazi u državnom rudniku Banovići, na čelu kojeg je Kukićev poltron MuneverČergić. U načelnoj demokratiji Tuzlanski kanton postaje feudalni odžakluk timar lokalnog spahije, tj. oligarha. Na ovom primjeru možemo najjasnije vidjeti karakter čitave političke mašinerije i ekonomskog sistema (kapitalizma na periferiji). Bosanska liberalna (tranzicijska) demokratija jeste ništa do forma klasne vladavine kompradorske buržoazije na periferiji kapitalizma, čija je uloga osigurati čvrstu kontrolu državnih mehanizama (vlasti i moći tj.upravljanja) i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (u obliku privatne i državne svojine ) od strane nekolicine ljudi. Državna imovina  time sa jedne strane služi kao kasa, iz koje se kupuje socijalni mir (putem zapošljavanja na rodbinskoj vezi), te stvara klijentelistička mreža političkog uticaja.  Sa druge strane, osiguranje političke moći i ekonomskog prosperiteta tranzicijske elite, zahtjeva žrtvovanje osnovnih prava radnika (uvezivanje radnog staža, te isplaćivanje penzija i plata) Naravno, kanibalistički odnos koji vladajuća klasa u BiH ima prema državnoj svojini, jeste ništa do simptom organske krize kapitalizma u BiH. Neoliberalni ekonomski model je  odraz nužnih zahtjeva tržišta, izraženih u politici privatizacija i pljačke. Nepobitni zakoni restauracije kapitalizma na periferiji,  nužno traže žrtvovanje socijalno najosjetljivijih slojeva stanovništva.

Prodaja narativa o kapitalističkoj utopiji, od strane onih istih koji su od nje najviše profitirali na račun dolaska neviđene bijede i neimaštine se pokazala kao obična laž. Razrješenje penzionog pitanja, kao i svakog drugog, ne može se bazirati na kapitalu. Nije moguće obnoviti privredu ili izgraditi društvo koje bi funkcionisalo za sve, na bazi privlačenja direktnih stranih investicija. Kapital kada ulaže, ulaže u tržišta koja mogu osigurati stabilan obrt profita, a u zemlju gdje je većina u neposrednom poslijeratnom periodu živjela od humanitarne pomoći, i danas živi od najamnine koja nije dovoljna da pokrije čak osnovne životne potrebe. Takva profitabilnost nije moguća. Jedina realna i profitabilna avenija za strane ulagače jesu one djelatnosti orijentisane ka izvozu, tj. proizvodnja sirovina. Rečeno ekonomskim žargonom, rat je razrušio "kupovnu moć" BiH stanovništva, i jedini način da se obnovi jeste povećanje cijene rada i socijalnih davanja, što nije privlačna opcija ni privatnicima ni stranom kapitalu. Društvo koje bi funkcionisalo za sve (bez gladi, nejednakosti i nezaposlenosti) se može samo izgraditi na bazi ekonomskog plana usaglašenog oko društvenih potreba. Čak i najbazičniji zahtjevi radnika i penzionera, poput plata koje im omogućavaju preživljavanje i  redovnih penzija su unutar ograničenja ekonomskog sistema na periferiji postali utopijski, gdje se jedino mogu ostvariti u okviru drugačijeg društveno-ekonomskog sistema koji bi raskrstio sa tajkunima, stranim kapitalom i terorom tržišta. Ti osnovni ekonomski zahtjevi su neupitno legitimni, ali se jasno mora reći da su ostvarivi samo nadovezivanjem na konkretnu lijevu, radničku i revolucionarnu političku borbu.

Оставити војне пензионере да се злопате

Јуче су на сајту http://www.kvp.admiral.in.rs/, освануле и две последње колумне са мог блога, које је поставио администратор Златко Посавец, и ја му се на томе захваљујем.

С обзиром да колумне пишем како бих изазвао интерес јавности за проблеме о којима пишем, реално је очекивање да оне изазову позитивне и негативне реакције. Позитивни коментари пријају,  али ја више волим негативне јер су они потврда да критике које упућујем прозванима имају смисла.

Елем тако је, на моје две последње колумне, реаговао читалац који се огласио коментаром под псеудонимом „ Арсеније блентави“ који се ни речју није осврнуо на садржај колумни али је жестоко оплео по аутору, односно по мени, користећи се неистинама и непровереним трач причама, које су му свесно пласирали неки људи, речником који је последица кућног неваспитања и недостатка елементарне културе!

Међутим оно што је симптоматично, а за мене као критичара негативних појава веома инспиративно до мере да не могу да одолим а да не реагујем на бесмисао коментара, јесте да мој критичар између осталог пише:“ Дечко олади и остави војне пензионере да се злопате, имаш ти важнијег посла са Динкићем“!?

Шта рећи а не насмејати се пред овако подсвесно саопштеним ставом!

Недостаје једино констатација да се он и још многи други лепо сналазе користећи муку војних пензионера, и да престанем да им кварим посао! Ја опет, нешто нисам расположен да послушам савет људи који нису у стању да напишу ни једну једину смислену реченицу а мисле да могу да буду „лидери“ и заступају интересе пензионера Србије.

Зато смо и догурали до овде!

Љуљај ме нежно

Љуљаћу те нежно и полако док не порастеш и не одрастеш! А ако то ниси разумео пустићу те да паднеш и да се добро угруваш.

Овако би могла да гласи данас упућена писмена порука господина Златка Посавеца  господину Јовану Тамбурићу, председнику Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије. Али зашто је то написао господин Посавец свом председнику Удружења, чији је он члан и, ако не грешим, потпредседник?

Повод је баналан – наводно неистине, о томе ко је ко био и ко је сада „главни баја“ у борби војних пензионера, које су се чуле на информисању неинформисаних војних пензионера Ниша од стране Милорада Петковића, председника УППС ГО Ниш, на коју је био позван господин Златко Посавец који је,  главни „баја“ сајта „Адмирал“ у Крагујевцу а који је незванично гласило УСПВЛС али и свих пензионера Србије!

Признајем, када чујем реч информисање, пођу ми сузе на очи! Али не од туге што већ 17 година не морам да слушам глупости војног врха о томе како ћемо ми да средимо Јаншу, како ћемо да брзо решимо проблем на граници Словеније, како ћемо лако да средимо Шпегеља, како је Босна Југославија у малом и да нема народ о чему да брине, како је војска народна и да јој не прети никаква опасност од властитог народа, како је Косово Србија, итд...све до мера штедње у ЈНА које морамо почети кроз властиту бригу о томе ко краде пелир и тоалет папир, већ због тога што још увек постоје људи код којих овај облик манипулације и заглупљивања, од  неких „нових момака“, пролази!

Дакле, на реаговање господина Јована Тамбурића на оно што је речено на поменутом информисању у Нишу, одговорио је Златко Посавец коментаром у којем, између осталих чињеница, стоји: „ ФБ група „ВПС“ је изнедрила УСПВЛС и као добар родитељ га љуља, чува и брине о њему док не порасте и не одрасте.“?

Е, ја бих на ово рекао – цврц Милојка! Заискали сте, ево вам га!

Млађи би ово сигурно коментарисали речима – империја узвраћа ударац!

Али, у чему је суштина свих прошлих и садашњих препуцавања самозваних лидера војних пензионера. Ово значи да њих нико није инаугурисао, унапредио или изабрао  да буду лидери. Не, они су сами то одрадили тако што су основали своја удружења и самоизабрали се! Договоре се тројица доконих пензионера, испоштују законе, региструју се и почну да млате празну сламу кроз којекаква саопштења за јавност.

Да је стање у држави Србији нормално, саопштења за јавност би вероватно била анализа најбољих начина отварања у шаху, или рецимо где набавити јефтине свињске полутке или ивањички кромпир и бјељински купус – теме које су иначе програмски адут господина Милана др. Кркобабића.
Нажалост, стање у држави Србији никако није нормално, када је реч о пензионрима а посебно одавно није нормално када је реч о војним пензионерима, што је изместило интересовање пензионера Србије са полутки, купуса, меса и шаха, на организовање у борби за голо преживљавање.

Када постоји незадовољство једне друштвене групе нужно се јављају „лидери“ који користе постојеће стање ради властите промоције по принципу - где има сомова ту су и сомоловци!

Разлика је у томе што је држава од пензионера свесно направила сомове а сомоловци су се сами, опет свесно и циљано, намножили!

Како сваки почетак посла има своје пионире тако су и војни пензионери имали своје – познаваоце коришћења савремене информатичке технологије и друштвених мрежа. По логици ствари они су постајали „лидери“, односно модератори или администратори затворених група у којима је било могуће писати и озбиљне мисли али углавном су то постајали коментари људи којима се пружила прилика да изађу из анонимности.

Разлог оваквог понашања налази се у чињеници да војни пензионери тешко функционишу без организације и вође, навикнути на њих као природно стање ствари!

Али, долазили су неки нови сомоловци и полако потискивали старе  пионире, што је за последицу имало раскол међу војним пензионерима. Истовремено, разбијан је сваки покушај уједињавања интереса војних пернзионера јер је сваки локални лидер себе видео као вођу, без обзира што су неки од њих цео радни век били магационери или управници  складишта муниције и МЕС, или били шефови канцеларије општих послова односно деловодства или у најбољем случају догурали до секретара неког генерала, односно до референта у команди пука-бригаде. Сада, када су у пензији, пружена им је шанса да коначно могу да развију своје таленте, годинама потискиване, и путем медија, користећи оправдане јавне протесте против дискриминације, изађу из анонимности!

Неки нови лидери преоптимали су чланове старих група, успели да окупе педесетак до стотињак чланова. Пука жеља за лидерством поцепала је монолитност војних пензионера исто као што је поцепана и у Војсци Србије! Подофицири, официри и генералаи постали су непомирљиво сукобљени и заробљени логиком властитих интереса. Док је тако лоше стање међу војним пензионерима небитно за државу, у Војсци Србије је од највишег државног интереса да не буде тако.

Али клиничка слика проблема је идентична јер има исте корене.

Највећи проблем за организовање војних пензионера у борби за њихова права која су заснована на законима, јесте борба око лидерства на брзу руку и то управо оних људи који не поседују нити основне карактеристике правих лидера, који немају никакав озбиљан циљ нити програм за операционализацију тога циља а проистекли су из годинама стваране негативне селекције у ЈНА и ВЈ. Они нису у стању да осмисле било шта и покушавају да наставе тамо где су стали док су били у активној служби – да манипулишу интересима људи!

Међутим, док је у активној служби то могуће због владавине принципа једностарешинства и субординације, код војних пензионера то није могуће применити и зато је организовање свих војних пензионера у смислену и јаку организацију, немогуће.

Она удружења која су настала деведесетих година прекопирала су тадашњу војну организацију која у данашњим условима не може да функционише и зато се распадају изнутра, али се упорно позивају на некакво лидерство и репрезентативност међу војним пензионерима иако су она потпуно имагинарна – не учествују у доношењу одлука државних органа, и служе само лидерима да манипулишу члановима и њиховим чланаринама.

И тај сукоб око лидерства траје, и зато нико од „лидера“ не уважава другог „лидера“ и зато господин Златко Посавец који себе такође сматра „лидером“ дели лекције господину Јовану Тамбурићу о томе шта је истина, господин Милорад Петковић, који има у својој организацији око 2000 људи дели лекције господину Љубомиру Драгањцу који има око 28.000 чланова са тенденцијом сталног и прогресивног пада, господин Јован Тамбурић нереално покушава да преко Удружења синдиката пензионера Србије промовише себе као лидера војних пензионера без реалног чланства, и зато господин Милорад Петковић користи локалне телевизије да се представи као лидер и иде корак даље, позива све пензионере Србије да се учлане у УППС?

Коначно, све ово знамо! И све је ово наша збиља! Али никоме не пада на памет политичко организовање војних пензионера јер неко смишљено опструише једино исправан пут за заштиту људских права војних и осталих дискриминисаних пензионера Србије, или „лидери“ и чланство једноставно нису способни да се ухвате у коштац са озбиљним начинима политичке и синдикалне борбе!

Јесмо ли ми стварно сомови па да се хватамо на бућку?

Јасно као дан

Нема дана да политичка збиља Србије не избаци нови социјални проблем који у својој позадини има бескрупулозну експлоатацију радничке класе, која осим свога ума и руку нема друге изворе прихода.

Већина радничке класе, настале делимичном миграцијом села у градове,  заборавила је или никада није ни разумели суштину марксизма, јер како другачије разумети лакоћу прихватања ретроградног процеса неолибералног капитализма који се свом силином обрушио управо на ту исту радничку класу?

Чини се да класици марксистичке мисли нису могли да предвиде баш све аспекте експлоатације радничке класе и да су се ограничили на односе људског рада, капитала и профита.
Савремена демократска друштва решила су права радничке класе након радног века на начине њима примерене, који су законима верификовани и постали неотуђиво право и имовина радних људи и грађана у које нико нема право да дира.

Савремене демократије су то право уредиле независношћу законодавне, судске и извршне власти. Тиме су извршној и законодавној власти стављена ограничења на покушаје противуставног деловања коришћењем партијског утицаја у законодавној власти.

Самоуправни социјализам је проблем прихода радничке класе након радног века, које популарно зовемо пензијом, јасно регулисао као минули рад који је неотуђиво право човека, и то је одавно научно објаснио Е.Кардељ у делу „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања”.

Судећи према скоро свакодневним штрајковима радничке класе и пензионера у Србији, почело је освешћивање радничке класе  и препознавање заблуда које им је наметнула пропаганда о  западној демократији и благостању које нуди концепт неолибералне економије а све чешће се чује и тихи жал за диктатуром пролетеријата.

Скоро да је бесмислено бавити се анализом која област друштвеног живота  у Србији функционише на законит начин. Једино добро функционишу облици организованог криминала. Посебно се опасни они који су озакоњени и иза којих стоје отуђени репрезенти државе! То је оно што забрињава јер није више реч о случајевима или тренутним појавама већ о организованом и дуготрајном узурпирању људских права у Србији.

Актуела власт применила је знања научена у раним временима након социјалистичке револуције – отети од оних који имају и дати онима који немају или имају тек толико да преживе и на тај начин обезбедити некакав социјални мир и полазни основ за излазак из “кризе”.

Да је тако и да је то циљ добро би било, али није!

Нити је било револуције, нити је Србија у тако тешком материјалном положају као што званичници власти приказују. Расипа се на све стране, сива економија цвета, порезе не плаћају углавном највећи порезни обвезници, пљачкају се природни ресурси земље, јавна предузећа су у вечитим губицима и највећи финансијери странака на власти, мафија је пустила корене у свим институцијама где има пара, а ПИО фонд је опљачкан дугогодишњим преливањем пара Фонда за потребе партијске државе.

Био је то организован криминал?

Јасно као дан!

А неспособна држава се одлучила да на најгрубљи начин заштити све носиоце организованог криминала тако што ће празну државну касу да попуни одузимањем дела стечене имовине пензионера, тачније одлучила се да не враће паре узете од ПИО Фонда Србије. И то прогресивно!

Организовани криминал данас?

Јасно као дан!

Постоји организација ( све три институције државе), чланови ( сви предлагачи и народни посланици који су гласали за Закон о начину привремене исплате пензија и судије Уставног суда које нису хтеле да оцењују уставност Закона, председник Србије који је потписао предлог Закона), и циљеви.

Најважнији циљ јесте обезбеђивање бирачког тела за странке на власти које им обезбеђује вечиту владавину, тачније све док постоје они којима се може нешто- на законит начин-отети!

Нема ту више ни идеологије, ни морала, ни правде ни примене права! Све странке укључене су у бескрупулозну пљачку имовине грађана, звала се она легално или нелегално финасирање странака, легалне или нелегалне донације, корупција или Закон о начину привремене исплате плата и пензија. Сви су рекетирани на један или други начин!

Тако смо се суочили са “истином” да пензије нису стечена имовина, да су људска права ипак права људи на власти а не свих грађана и да закони одражавају само вољу и интересе људи на власти!

Хоће ли грађани Србије морати поново да се боре за одавно изборену демократију  диктатуре пролетеријата, која је оборена  петооктобарском контрареволуцијом и претворена у “ демократску” диктатуру мањине над већином, остаје да видимо!

„Обманама и самообманама све више тонете у сопствено блато!“

Данас сам са задовољством прочитао реаговање председника Удружења војних пензионера Србије, господина Љубомира Драгањца, саопштеног путем званичног сајта Удружења, на неки текст господина Јована Тамбурића и, с обзиром није имао личне храбрости да га потпише, по одавно наученом сценарију сакрио се иза наслова „Удружење војних пензионера Србије“.

Одавно не коментаришем пензионерско дело господина Љубомира Драгањца а након једног телефонског разговора са њим, наивно верујући у његове искрене намере,  не спомињем више ни његов чин који је имао у Војсци Југославије, да не бих увредио друге људе.

Не коментаришем више ни писања господина Јована Тамбурића, из простог разлога јер сматрам да се заглавио у својој намери избором погрешног метода деловања.

Тако су се господа Драгањац и Тамбурић до гуше заглавили у властита безнађа и безперспективност за решавање проблема војних пензионера те су ови „утуци“ постали једина реалност у њиховој борби за војнопензионерски динар!

Али војнопензионерски динар дају још увек само они који ништа не разумеју нити су икада били способни да схвате на шта су све људи спремни да би се домогли његовог величанства-динара!

Наслов овог текста је позајмљен из саопштења УВПС.

Шта је то толико погодило господина Љубомира Драгањца из текста господина Јована Тамбурића, којима ово није први сукоб у борби за чланство ( динар)?

Очигледно, то је део у коме господин Јован Тамбурић, кроз негативну конотацију, повезује минстра Одбране и господина Љубомира Драгањца, са протестима и изборима? Ја, признајем, никада не бих дао тако неопрезну, а чини ми се и неутемељену изјаву.

Зашто?

Зато што наши протести више не представљају никакав фактор забринутости актуелне власти, а број војних пензионера који су чланови УВПС и скоро сви су чланови СНС и СПС, њих око 22.000 ( извињавам се ако број није тачан), су у политичком смислу, као изборно тело, испод нивоа статистичке грешке!

Али хајдемо даље да анализирамо суштину.

Ја стално добијам потврду да војни пензионери нису ни у траговима у главама актуелних министара одбране, начелника Генералштаба, и да сви путеви воде у Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику и.... како се све већ зове( извињавам се, али немам више ни воље ни живаца да се бавим бесмислицама о томе како се шта зове, јер се ресори мењају према потребама лидера странака).

Ако је тако, а јесте, шта онда господин љубомир Драгањац има са министром Одбране, господином Александром Вулином? Ја знам да многима логика није јача страна, јер су то што су постали, постали против свих правила логике, али какве обавезе министарство Одбране има према војним пензионерима када је реч о пензијама? Закон каже никакве! Осим војног здравства? Онда, јесу ли разговори са министром Вулином бесмислени?

Углавном јесу!

Или ипак можда нису?

А шта ако је бирачко тело СНС и СПС толико „лабаво“ да и тако мала група као што су војни пензионери нешто значи на нивоу Београда?  

Ја мислим да су ипак бесмислени! Јер да нису, одавно бисмо остварили своја права из Закона о ПИО.

Мислим и да су ти разговори најпровиднија манипулација којом се УВПС жели приказати као фактор који се за нешто пита!

Ма дајте молим вас! Ко пита било шта људе од преко 70 година старости? Кога од нас интересује политичка ситуација у Србији? Колико су војни пензионери заинтерсовани да учествују у политичком животу друштва? Политичари у нама виде само руку која држи оловку којом ће заокружити њихово име и презиме на изборном листићу, и ништа више!

А хоће ли војни пензионери добити било шта? Неће! Хоће ли због тога Војска Србије постати мање укључена у НАТО програме? Неће! Хоће ли се неки политичари, бивши, садашњи и будући одрећи вила у Ужичкој да би војни пензионери и бескућници добили било какав стан? Неће? Хоће ли се било ко у овој власти одреће било чега, макар и доручка у скупштинском ресторану, да би војни пензионери добили што им припада по законима. Неће!!!

Коначно, иако сам увек истицао као похвале вредан гест УВПС око социјалне помоћи најсиромашнијим војним пензионерима и он је перфидан начин прикривања стварног стања и бављење послом Министарста за рад, запошљавање и социјална питања. Зато грађани мисле како војни пензионери пливају у парама, и када протестују да траже преко леба погачу!

Све што је господин Љубомир Драгањац изрекао о господину Јовану Тамбурићу важи и за њега. Само, што је „блато“ у коме се он налази много дубље и прљавије – он је на челу највећег Удружења војних пензионера Србије и његова одговорност је много већа. Логиком оваквог става господин Јован Тамбурић нема никакве одговорности, осим личних али небитних грешака.

А што се тиче тврдње господина Љубомира Драгањца о томе како је УВПС репрезентативно удружење, морам да му поставим питање да ли зна шта значи реч „репрезентативан“. Да бих му скратио интелектуалне муке, спустићу ниво промишљања примером: У Србији фудбал игра неколико хиљада фудбалера – али само њих једанаест игра као репрезентација.
Ако пример није помогао онда ћу бити јаснији – господине Драгањац, репрезентативност се стиче снагом идеја, успесима и нарастањем чланства. А УВПС у задњих неколико година, од како губим време са људима Вама сличним, покушавајући да нађем истомишљенике за осмисшљавање аутохтоног и перспективног удружења војних пензионера Србије без намере да рушимо постојеће, ви бележите само поразе, одлив чланства и непостојање било какве идеолошке платформе око које бисмо се ујединили у борби за људска права. Ако није тако, објасните шта се десило у УВП Нови Београд? Ако Вам је за утеху ни ова друга удружења нису ништа боља, и сви се ваљамо у сопственом блату које је реликт прошлости. Ви, једноставно нисте у стању да изађете из љуштуре прошлости и запловите морем интелектуалне слободе мисли!