Љуљај ме нежно

Љуљаћу те нежно и полако док не порастеш и не одрастеш! А ако то ниси разумео пустићу те да паднеш и да се добро угруваш.

Овако би могла да гласи данас упућена писмена порука господина Златка Посавеца  господину Јовану Тамбурићу, председнику Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије. Али зашто је то написао господин Посавец свом председнику Удружења, чији је он члан и, ако не грешим, потпредседник?

Повод је баналан – наводно неистине, о томе ко је ко био и ко је сада „главни баја“ у борби војних пензионера, које су се чуле на информисању неинформисаних војних пензионера Ниша од стране Милорада Петковића, председника УППС ГО Ниш, на коју је био позван господин Златко Посавец који је,  главни „баја“ сајта „Адмирал“ у Крагујевцу а који је незванично гласило УСПВЛС али и свих пензионера Србије!

Признајем, када чујем реч информисање, пођу ми сузе на очи! Али не од туге што већ 17 година не морам да слушам глупости војног врха о томе како ћемо ми да средимо Јаншу, како ћемо да брзо решимо проблем на граници Словеније, како ћемо лако да средимо Шпегеља, како је Босна Југославија у малом и да нема народ о чему да брине, како је војска народна и да јој не прети никаква опасност од властитог народа, како је Косово Србија, итд...све до мера штедње у ЈНА које морамо почети кроз властиту бригу о томе ко краде пелир и тоалет папир, већ због тога што још увек постоје људи код којих овај облик манипулације и заглупљивања, од  неких „нових момака“, пролази!

Дакле, на реаговање господина Јована Тамбурића на оно што је речено на поменутом информисању у Нишу, одговорио је Златко Посавец коментаром у којем, између осталих чињеница, стоји: „ ФБ група „ВПС“ је изнедрила УСПВЛС и као добар родитељ га љуља, чува и брине о њему док не порасте и не одрасте.“?

Е, ја бих на ово рекао – цврц Милојка! Заискали сте, ево вам га!

Млађи би ово сигурно коментарисали речима – империја узвраћа ударац!

Али, у чему је суштина свих прошлих и садашњих препуцавања самозваних лидера војних пензионера. Ово значи да њих нико није инаугурисао, унапредио или изабрао  да буду лидери. Не, они су сами то одрадили тако што су основали своја удружења и самоизабрали се! Договоре се тројица доконих пензионера, испоштују законе, региструју се и почну да млате празну сламу кроз којекаква саопштења за јавност.

Да је стање у држави Србији нормално, саопштења за јавност би вероватно била анализа најбољих начина отварања у шаху, или рецимо где набавити јефтине свињске полутке или ивањички кромпир и бјељински купус – теме које су иначе програмски адут господина Милана др. Кркобабића.
Нажалост, стање у држави Србији никако није нормално, када је реч о пензионрима а посебно одавно није нормално када је реч о војним пензионерима, што је изместило интересовање пензионера Србије са полутки, купуса, меса и шаха, на организовање у борби за голо преживљавање.

Када постоји незадовољство једне друштвене групе нужно се јављају „лидери“ који користе постојеће стање ради властите промоције по принципу - где има сомова ту су и сомоловци!

Разлика је у томе што је држава од пензионера свесно направила сомове а сомоловци су се сами, опет свесно и циљано, намножили!

Како сваки почетак посла има своје пионире тако су и војни пензионери имали своје – познаваоце коришћења савремене информатичке технологије и друштвених мрежа. По логици ствари они су постајали „лидери“, односно модератори или администратори затворених група у којима је било могуће писати и озбиљне мисли али углавном су то постајали коментари људи којима се пружила прилика да изађу из анонимности.

Разлог оваквог понашања налази се у чињеници да војни пензионери тешко функционишу без организације и вође, навикнути на њих као природно стање ствари!

Али, долазили су неки нови сомоловци и полако потискивали старе  пионире, што је за последицу имало раскол међу војним пензионерима. Истовремено, разбијан је сваки покушај уједињавања интереса војних пернзионера јер је сваки локални лидер себе видео као вођу, без обзира што су неки од њих цео радни век били магационери или управници  складишта муниције и МЕС, или били шефови канцеларије општих послова односно деловодства или у најбољем случају догурали до секретара неког генерала, односно до референта у команди пука-бригаде. Сада, када су у пензији, пружена им је шанса да коначно могу да развију своје таленте, годинама потискиване, и путем медија, користећи оправдане јавне протесте против дискриминације, изађу из анонимности!

Неки нови лидери преоптимали су чланове старих група, успели да окупе педесетак до стотињак чланова. Пука жеља за лидерством поцепала је монолитност војних пензионера исто као што је поцепана и у Војсци Србије! Подофицири, официри и генералаи постали су непомирљиво сукобљени и заробљени логиком властитих интереса. Док је тако лоше стање међу војним пензионерима небитно за државу, у Војсци Србије је од највишег државног интереса да не буде тако.

Али клиничка слика проблема је идентична јер има исте корене.

Највећи проблем за организовање војних пензионера у борби за њихова права која су заснована на законима, јесте борба око лидерства на брзу руку и то управо оних људи који не поседују нити основне карактеристике правих лидера, који немају никакав озбиљан циљ нити програм за операционализацију тога циља а проистекли су из годинама стваране негативне селекције у ЈНА и ВЈ. Они нису у стању да осмисле било шта и покушавају да наставе тамо где су стали док су били у активној служби – да манипулишу интересима људи!

Међутим, док је у активној служби то могуће због владавине принципа једностарешинства и субординације, код војних пензионера то није могуће применити и зато је организовање свих војних пензионера у смислену и јаку организацију, немогуће.

Она удружења која су настала деведесетих година прекопирала су тадашњу војну организацију која у данашњим условима не може да функционише и зато се распадају изнутра, али се упорно позивају на некакво лидерство и репрезентативност међу војним пензионерима иако су она потпуно имагинарна – не учествују у доношењу одлука државних органа, и служе само лидерима да манипулишу члановима и њиховим чланаринама.

И тај сукоб око лидерства траје, и зато нико од „лидера“ не уважава другог „лидера“ и зато господин Златко Посавец који себе такође сматра „лидером“ дели лекције господину Јовану Тамбурићу о томе шта је истина, господин Милорад Петковић, који има у својој организацији око 2000 људи дели лекције господину Љубомиру Драгањцу који има око 28.000 чланова са тенденцијом сталног и прогресивног пада, господин Јован Тамбурић нереално покушава да преко Удружења синдиката пензионера Србије промовише себе као лидера војних пензионера без реалног чланства, и зато господин Милорад Петковић користи локалне телевизије да се представи као лидер и иде корак даље, позива све пензионере Србије да се учлане у УППС?

Коначно, све ово знамо! И све је ово наша збиља! Али никоме не пада на памет политичко организовање војних пензионера јер неко смишљено опструише једино исправан пут за заштиту људских права војних и осталих дискриминисаних пензионера Србије, или „лидери“ и чланство једноставно нису способни да се ухвате у коштац са озбиљним начинима политичке и синдикалне борбе!

Јесмо ли ми стварно сомови па да се хватамо на бућку?