Јасно као дан

Нема дана да политичка збиља Србије не избаци нови социјални проблем који у својој позадини има бескрупулозну експлоатацију радничке класе, која осим свога ума и руку нема друге изворе прихода.

Већина радничке класе, настале делимичном миграцијом села у градове,  заборавила је или никада није ни разумели суштину марксизма, јер како другачије разумети лакоћу прихватања ретроградног процеса неолибералног капитализма који се свом силином обрушио управо на ту исту радничку класу?

Чини се да класици марксистичке мисли нису могли да предвиде баш све аспекте експлоатације радничке класе и да су се ограничили на односе људског рада, капитала и профита.
Савремена демократска друштва решила су права радничке класе након радног века на начине њима примерене, који су законима верификовани и постали неотуђиво право и имовина радних људи и грађана у које нико нема право да дира.

Савремене демократије су то право уредиле независношћу законодавне, судске и извршне власти. Тиме су извршној и законодавној власти стављена ограничења на покушаје противуставног деловања коришћењем партијског утицаја у законодавној власти.

Самоуправни социјализам је проблем прихода радничке класе након радног века, које популарно зовемо пензијом, јасно регулисао као минули рад који је неотуђиво право човека, и то је одавно научно објаснио Е.Кардељ у делу „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања”.

Судећи према скоро свакодневним штрајковима радничке класе и пензионера у Србији, почело је освешћивање радничке класе  и препознавање заблуда које им је наметнула пропаганда о  западној демократији и благостању које нуди концепт неолибералне економије а све чешће се чује и тихи жал за диктатуром пролетеријата.

Скоро да је бесмислено бавити се анализом која област друштвеног живота  у Србији функционише на законит начин. Једино добро функционишу облици организованог криминала. Посебно се опасни они који су озакоњени и иза којих стоје отуђени репрезенти државе! То је оно што забрињава јер није више реч о случајевима или тренутним појавама већ о организованом и дуготрајном узурпирању људских права у Србији.

Актуела власт применила је знања научена у раним временима након социјалистичке револуције – отети од оних који имају и дати онима који немају или имају тек толико да преживе и на тај начин обезбедити некакав социјални мир и полазни основ за излазак из “кризе”.

Да је тако и да је то циљ добро би било, али није!

Нити је било револуције, нити је Србија у тако тешком материјалном положају као што званичници власти приказују. Расипа се на све стране, сива економија цвета, порезе не плаћају углавном највећи порезни обвезници, пљачкају се природни ресурси земље, јавна предузећа су у вечитим губицима и највећи финансијери странака на власти, мафија је пустила корене у свим институцијама где има пара, а ПИО фонд је опљачкан дугогодишњим преливањем пара Фонда за потребе партијске државе.

Био је то организован криминал?

Јасно као дан!

А неспособна држава се одлучила да на најгрубљи начин заштити све носиоце организованог криминала тако што ће празну државну касу да попуни одузимањем дела стечене имовине пензионера, тачније одлучила се да не враће паре узете од ПИО Фонда Србије. И то прогресивно!

Организовани криминал данас?

Јасно као дан!

Постоји организација ( све три институције државе), чланови ( сви предлагачи и народни посланици који су гласали за Закон о начину привремене исплате пензија и судије Уставног суда које нису хтеле да оцењују уставност Закона, председник Србије који је потписао предлог Закона), и циљеви.

Најважнији циљ јесте обезбеђивање бирачког тела за странке на власти које им обезбеђује вечиту владавину, тачније све док постоје они којима се може нешто- на законит начин-отети!

Нема ту више ни идеологије, ни морала, ни правде ни примене права! Све странке укључене су у бескрупулозну пљачку имовине грађана, звала се она легално или нелегално финасирање странака, легалне или нелегалне донације, корупција или Закон о начину привремене исплате плата и пензија. Сви су рекетирани на један или други начин!

Тако смо се суочили са “истином” да пензије нису стечена имовина, да су људска права ипак права људи на власти а не свих грађана и да закони одражавају само вољу и интересе људи на власти!

Хоће ли грађани Србије морати поново да се боре за одавно изборену демократију  диктатуре пролетеријата, која је оборена  петооктобарском контрареволуцијом и претворена у “ демократску” диктатуру мањине над већином, остаје да видимо!