Држте лопова – други део.

Држте лопова – други део.

Господин Јован Тамбурић, оснивач и председник Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије ( тек под старост почех да схватам разлику између војних и осталих лица) објавио је путем Фејсбука, у затвореној групи УСПВЛС патетичан текст са мелодрамским деловима о томе како га неосновано нападају и блате неки људи преко сајта Адмирал, са посебним акцентом  на аутора овог текста.

Господин Јован Тамбурић сматра да је увреда и клевета када јавно на друштвеним мрежама постави доказ - фотокопије рачуна, да је за протест који је организован у септембру, правдан трошак из фебруара и изнео тврдњу да је знао да то не треба да ради и да ће бити реакција и да је куповао гориво за нечија кола пре протеста и неколико дана након протеста? Моју критику таквог понашања господин Јован Тамбурић сматра увредом, клеветом и жељом да му уништим удружење које се и без тога урушава само од себе!

Увреда је и када скрећем пажњу господину Јовану Тамбурићу да прикупљање пара од грађана за организацију протеста, са навођењем пожељног износа и жиро рачуном Удружења чији је он председник, да вероватно чини неки прекршај јер то не ради нити једна политичка странка нити УСПС. А колико ја знам, Законом је забрањено просјачење. Међутим уколико господин Јован Тамбурић има одобрење-решење надлежног органа за такав облик прикупљања пара, то је требало да објави и спречи непотребне коментаре.

Неистина је да сам споменуо господина Милета Делића све док господин Делић није први споменуо мене. Из поштовања према господину Делићу одговорио сам му путем свог блога. Да је писао неко други не бих му ни одговорио. Господин Јован не мора да се прави „ Тоша“ и да пише како сам вероватно нешто блатио на свом блогу јер га имам у евиденцији пратилаца и редовно чита шта пишем.

Господин Тамбурић износи неистину када пише да сам ја њега блокирао на ФБ! Јер, како је могуће да смо се се жустро „надгорњавали“, око фарбе и дизела, па када су му трпила попустила у недостатку аргумената, блокирао ме. С обзиром да он тврди да сам га ја блокирао на ФБ, мени не преостаје ништа друго него да потврдим да сам га блокирао у нереалном приказивању чињеница, а за ФБ може да дође код мене ко год жели, да провери. Нека ме он одблокира и решили смо проблем!

Господин Јован Тамбурић тврди да га опструишем и да хоћу да му уништим Удружење! То није тачно. Ја само хоћу да критикујем његово понашање и о томе ћу изнети чињенице.

Шта је Јован Тамбурић урадио и ради позитивно?

Основао је Удружење ради формализовања ФБ групе ВПС.
Са још неким колегама био је главни организатор протеста војних пензионера.

Успоставио је сарадњу са УСПС ( без обзира што није прихваћен на прави начин).

Покренуо је народне посланике да поднесу Предлог за оцену уставности и законитости Закона о ПУНИП.

Веома је вредан и истрајан у реализацији посла.

И то је све. А шта није добро? Почнимо редом.

Ја не могу да пишем о Јовановим односима са другим људима. Писаћу о односу са мном јер је мене највише испрозивао. Али и други нису боље прошли, јер су га напустили.

Ја нисам био члан УСПВЛС од оснивања. Присуствовао сам састанцима на Јованово инсистирање, подржавао га јер сам сматрао да се његова радна енергија може каналаисати у позитивном смеру и од њега направити одличног лидера. И данас сматрам да је оснивање УСПВЛС исправно. Сматрао сам да његова радна енергија и неко моје искуство могу у тандему да омасове организацију. Он није прихватао такве сугестије, све председнике удружења је омаловажавао, није хтео да сарађује са њима јер су га бојкотовали, без да се запита зашто га ти људи бојкотују. Једноставно, сматрао је да сви треба њему да се поклоне. То је било копање раке за властиту пропаст.

Прве сумње у Јованове намере код мене су се јавиле на протесту у коме сам ја говорио пред РТС. Након говора пришла ми је новинарка из РТС, и замолила ме да уђем у зграду и дам изјаву за РТС. Рекао сам јој - у реду само да обавестим председника да зна где сам. Јован је тада рекао :“ Ја ћу да дам изјаву за телевизију ја сам председник“. Новинарка је била збуњена и рекла да је уредник наредио да мене интервјуше и да то није у реду. Ушли смо у зграду Јован, мислим Илија, нисам сигуран и ја. Јован је причао бесмислице типа „одлуке команданта“, Илија или Миле Делић, и ја смо стајали као глупаве икебане, видео сам да камера не снима, и ја сам без речи отишао где су ме срели Миле Бјеливук, Драгиша Давковски и проф. Јанко Веселиновић и сели у башту ресторана поред РТС, да поразговарамо о подршци Покрета за преокрет нашим протестима.

Други инцидент десио се када ме је Јован обавестио да треба да идемо у ТВ Н1, да гостујемо у емисији пред протест. У медијима је Н1 најавио нас двојицу и то прво мене па Јована. Интервју је требао да буде рано ујутро, ја сам се обукао, Јован ме позвао телефоном и рекао да је уредница сугерисала да због кратког времен говори само један и питао ме хоћу ли ја да идем или он. Нормално да сам рекао иди ти. Тада сам већ почео да капирам амбиције господина Тамбурића. А и ја баш нисам био нешто расположен за афирмацију те врсте.

Јован ме је вукао на некакве састанке, где се год формирала некаква опозициона група. Ишао сам да га не одбијем јер мене то није интересовало. Једном приликом када је основана општинска организација УСПС на Новом Београду , након састанка, разговарао сам са Мишом Радовићем и проф.др.Митровићем, изложио им своје виђење борбе и Митровић ме позвао да одмах, за два дана дођем на седницу неког њиховог одбора и да се укључим у рад. Јован ме је малтретирао сат и по времене да ја не идем јер је он већ успоставио сарадњу са њима. Ја сам му рекао да не брине, да га не угрожавам, да ме то и не интересује и да нећу доћи.

УСПС је вршио сталан притисак на Јована да се макне из Дечанске 14. Видео сам ту борбу око позиција, сви су ми се смучиили, посебно када нису дали Јовану да иде у Москву иако је Јован рекао да ће сам платити све своје трошкове. Јован је одрађивао сав посао за УСПС. Смучио ми се и Јован због тако понижавајућег понашања, и схватио да га тресе синдром каријеризма. Тада сам већ био близу одлуке да напустим ту братију, посебно када су ми предложили да напустим Јована и преузмем неку функцију у УСПС. Ја сам то одбио, био је присутан Јован. Тада сам видео и другог Јована који је људима у годинама рекао да се гоне у ку.ац!

Почео сам да инсистирам да Јован не доноси никакве одлуке које се тичу сарадње са политичким странкама и то сам му и рекао. Покушао сам му да дискретно, у благој форми ставим до знања да сматрам да ја треба да водим политику удружења из позадине а он да буде председник и  фронтмен у јавности. Он то није могао да прогута и то је схватио као атак на њега и моју жељу да преузмем Удружење, и постајао је све непријатнији у међусобној комуникацији.

Кулминација несугласица се десила у сарадњи са СП Двери, где је Јован попустио и позвао ме на састанак са Обрадовићем у вези са протестом. Мислио сам да смо постигли прећутни договор и почео јавно да пропагирам Двери не би ли их обавезао да нас финансијски и људством помогну на протестима. Био сам свестан да ако хоћете да нешто добијете морате нешто и да дате. Јован то није могао да поднесе и почео је да ме напада да се не мешам у Двери јер је он наводно одређен за сарадњу са њима. Онда сам ја преломио и одлучио да га директно испровоцирам и написао приступницу у СП Двери и петнаест дана је држао на комоди да би Јован сваки пут када дође могао да је види, и да будем начисто са њим.  Једнога дана, у јеку агитације Двери рекао сам му да сам однео приступницу, и лавина увреда је кренула, у стилу ко си бре ти да ти са њима сарађујеш, ја сам председник, да се гониш у к.рац, радиш ми иза леђа. То је писао и на фејсбуку али ти изливи каријеризма ме не занимају. Наравно, Дверима нисам приступио, мада сам био њихов симпатизер. И дан данас имам добре односе са људима из те странке.

А онда сам почео да добијам индиректне поруке људи из света политике да као човек који „ради за ВБА“( из које сам отишао још 1998. године у војну дипломатију) нисам баш пожељан за сарадњу. Увек се у тим распитивањима где сам и шта сам радио, на крају разговора по правилу постављало питање: „ А да ли ви господине познајете Јована Тамбурића“! Увек сам одговарао да га познајем, да имамо различита пиомања око путева борбе за наша права, да смо били блиски сарадници али да смо се разишли и истицао да је веома вредан и радан и да сматрам да јури неку каријеру. Један ми је јасно рекао да неће да ради са мном јер радим за ВБА и да неће да ризикује? Шта да ризикује, питао сам се?

За мене је било веома индикативно да су замерке које су мени упућивали људи из света политике са којима сам био у контакту и Јованови ранији коментари на ФБ, под псеудонимом "Јованбг",били  углавном идентични, мада не трврдим ништа. Чиста случајност? Само могу да тврдим оно што сам чуо, видео и документовао.

А документовао сам да је корисник Адмирала, који пише под псеудонимом „Крајишник“  под којим именом је регистрован, са које е-маил адресе, и да је изнео тешку клевету  у коментару под редним бројем 17, у чланку“Допис из Кабинета НСС.....“! А садржај клевете је идентичан замеркама које су ми дискретно стављане до знања.

Ништа не тврдим јер је могуће да је адреса хакована а ја се не бавим рекла казала трачевима, који доводе до клевета.

Да одговорим својим критичарима, „безбедњак“ је извршио проверу и идентификацију лица које је писало под псеудонимом „Крајишник“ и о томе поседујем документацију. Дакле знам ко је аутор памфлета писаних под псеудонимом „Крајишник“! Шта ћу учинити са тим подацима, видећемо.

На крају поставља се питање, зашто је господин Јован Тамбурић осетио потребу да се правда пред члановима затворене ФБ групе? Зашто сам ја у средишту правдања због непримереног односа према дојучерашњим најближим сарадницима, рекавши им да сви „одј.бу“. У каквој су корелацији наводни докази " Крајишника" да сам у Пекингу био умешан у криминал и да сам радио за стране обавештајне службе са увредом својих колега од стране Јована Тамбурића?

Да ли је господин Јован Тамбурић, у недостаку аргумената који би га квалификовали за посао који је намерио, а који му измиче, изгубио сваки обзир и утонуо у властити аутизам? Он сам зна одговор!

Да ли је могуће да су државни органи све моје криминалне радње превидели те их сада господин " Крајишник" о томе обавештава. Као искусан припадник органа безбедности подсећам господина "Крајишника" да је обавезан прем законима ове државе да чим дође у посед таквих података о томе извести надлежне органе кривичног гоњења, иначе чини кривично дело нечињења. Зашто то није учинио до сада? Зашто начелника Генералштаба ВЈ који је потписао наредбу о мом упућивању на дужност изасланика одбране СРЈ назива ЈУЛКОМ. Шта ће бити ако ја о томе обавестим генерала Момчила Перишића. Или, ако обавестим надлежно тужилаштво да господин "Крајишник" поседује податке о мојим криминалним радњама у Пекингу и раду за стране обавештајне службе, и прикрива их?

Да ли зна господин Јован Тамбурић у шта се је упетљао и кога он то уствари брани? И ко ће да приступи том удружењу? Колико ће људи да га напусти, то је јасно!

Може ли ико да дискредитује дела господина Јована Тамбурића аргументованије од самог господина Јована Тамбурића.