Неки мудри људи одавно су рекли како време лечи све?
Биће ипак, да су превидели да на нашем брдовитом Балкану који
нам је судбина доделила за место животних радости и туге, ова изрека има
мањкавост – временом старе ране не зарастају а нове се отварају до у
бесконачност.
Мене, који сам као дете одрастао на Грбавици, крао трешње код „Зилџе“, ловио
рукама „сапе“ испод дрвених слапова Миље поред Вилсоновог шеталишта и почињао
прве и незаборавне радне дане у везирском граду Травнику, подједнако жалости
судбина свих нас који смо данас, у позним годинама живота као из неког сна
бачени у сурову стварност нечега што нам је свима, потпуно неприродно,
неметнуто као достигнуће модерне демократије. Као да нас је стигла клетва –
дабогда имао па немао!
Врућа балканска јесен показала је да се будимо, нажалост споро, и што је
најгоре, први се буде они од којих се то најмање очекивало – пензионери. Побуне широм Босне и Херцеговине, Хрватске , Србије,
Македоније.
Охрабрује да млади не пристају на безочну пљачку радничке класе под флоскулом
савремене демократије и транзиције, што је на помолу стварање неке нове,
модерне радничке класе, која ће знати да заштити своје интересе.
Ми, који смо на измаку, заљубљеници у правду и људски род, без обзира на веру,
боју коже или припадност нацији, радујемо се тој чињеници и надамо се бољем и
праведнијем животу људи на овим просторима на којима су генерације биле
топовском месо у поткусуривању интереса светског капитала!
Као свој допринос ширењу покрета за буђење свести ради заштите интереса
радничке класе, радних људи и интелигенције, љубазношћу људи са сајта http://
crvenekritika.org, преносим текст Сеудина Ковачевића „Пензионо питање у БИХ“,
од 26. априла 2017. године.
Kategorija: -
Ekonomija
Objavljeno sreda, 26 april 2017 16:29
Autor Seudin Kovačević
Pitanje isplate penzija je jedno od
najosjetljivijih socijalnih i ekonomskih pitanja u BiH, koje sadrži sve
slabosti i proturječja bosanskog kapitalizma. Osjetljivost pitanja penzionog
osiguranja je naročito naglašena zbog činjenice da se tiče najugroženijeg sloja
stanovništva BiH, tj. penzionera koji broje 340.848 u Federaciji, i 253.083 u
RS-u. Legitimnost perifernog kapitalizma i dejtonskog političkog poretka,
nalazi svoju slabu tačku u problemu financiranja penzionog fonda, koji iz
godine u godinu pada u sve veću zaduženost, uporedo sa krizom BiH ekonomije.
Nemogućnost izdržavanja penzionisanih radnika je ništa do odraz slabosti
posljeratne privrede, koja uz razrušenost i malu produktivnost, ima i veoma
visoku stopu nezaposlenosti, visoku stopu javnih dugovanja, tj. neisplaćivanja
penzionih doprinosa od strane javnih preduzeća u Fond za penzijsko i invalidsko
osiguranje (PIO), te raširenu sivu ekonomiju u kojoj je zaposleno oko 150.000
do 200.000 bosanskih radnika.
Federalni
PIO je već dugi niz godina prazan i u dugovanjima, te isplata penzija
direktno zavisi od prebacivanja sredstava iz javnih preduzeća (primarno BiH
pošte) i posuđivanja od komercijalnih banaka. Naime, samo ove godine PIO se
zadužio za 63,7 miliona konvertibilnih maraka kod komercijalnih banaka, kako bi
nastavio sa mjesečnim isplatama penzija. Dok uporedo zavisi i od prebačenih
sredstava iz BiH pošte kako bi popunila rupe u budžetu. Drugim riječima, Bosna
i Hercegovina, i specifičnije FBiH-kao i njene konstitutivne kantonalne
državice, je toliko bankrotirana da ne može više osigurati ni zbrinjavanje
umirovljenog radništva, prisiljavajući sve veći broj staračke populacije da
ovisi od humanitarne pomoći i narodnih kuhinja. Unatoč silnim
zaduživanjima (koje iznosi 200 miliona konvertibilnih maraka), penzije
redovno kasne. Naravno, kada kažemo penzionisano stanovništvo, to u kontekstu
BiH ne znače striktno umirovljenici. Pored 340.000 umirovljenika, mnogi drugi
dijelovi stanovništva, poput boraca i samohranih majki zavise od takvih
primanja da osiguraju svoje minimalne životne potrebe (minimalne u svakom
smislu, prosječna penzija u federaciji iznosi 326 konvertibilnih maraka), te bi
kolaps sistema za isplatu penzija značio i prvi vjesnik kolapsa BiH ekonomskog
sistema. To bi uistinu bila društvena katastrofa, sa stotinama hiljada ljudi
ostavljenih bez osnovnih primanja. Zato je federalna vlada očajna da održi
njegovo funcionisanje, koje visi o tankoj niti, te to trenutno radi
posuđivanjima i topljenjem državne imovine (npr. skorašnje pozivanje na
privatizaciju Doma penzionera u Tuzli od strane federalnog premijera Fadila
Novalića).
Pitanje pak ostaje, kako je došlo do ovakvog
stanja uništenosti fonda, čijoj su izgradnji doprinosile generacije BiH
radnika. Uzroci ove krize su višestruki i međusobno se preklapaju. Od
netransparentnosti trošenja sredstava iz PiO (tj. prebacivanja sredstava
namjenjenih za isplatu penzija u džepove političkih stranaka) ili direktne
pljačke, pa do neisplaćivanja penzionih doprinosa od strane velikog broja
javnih i privatnih preduzeća u Bosni i Hercegovini (naročito javnih, poput
Željeznica FBIH, čiji dug prelazi cifru od 180 miliona maraka), male stope
zaposlenosti (u BiH jedan penzioner dolazi na 1,13 radnika) i raširene sive
ekonomije, naročito u trgovačkom sektoru. Ipak, svi uzroci ukazuju na jednog
glavnog krivca, a to je labava i pokvarena poslijeratna BiH ekonomija nad
kojima predsjedava degenerična političko-mafijaška elita.
Prema valoriziranim podacima iz 1992 godine,
imovina fonda je bila procijenjena na 354 miliona konvertibilnih maraka, uz
koju je spadalo i 9 komfornih i uređenih domova izgrađenih u Sarajevu, Tuzli,
Mostaru, Neumu, Zenici, Trebinju, Prijedoru i Bihaću. Danas, od tih devet,
Tuzlanski je proglašen javnom ustanovom i naknadno markiran za privatizaciju,
Zenički isto tako, a domovi u Neumu i Mostaru su bestidno ukradeni od
penzionera i pretvoreni u luksuzne hotele „Ero“ u Mostaru i „Neum“ u Neumu.
Sredstva Fonda su ispražnjena u toku ratnih dešavanja, te je Fond sa zaključkom
rata u Bosni završio sa 700 miliona maraka duga. Novac penzionerima nikada nije
uistinu ni povraćen. Ono što su neposredno nakon rata dobili kao naknadu jesu
certifikati, koji su tada na tržištu nosili vrijednost od oko 3 do 3,5 posto
ili ukupno 21 milion maraka. Jednostavnije rečeno, nacionalistička tranzicijska
banda je u svom kratkovidnom žderanju teško zarađene imovine radnika i
penzionera, privatizovala penzioni fond iliti rečeno liberalnim žargonom
„nezakonito otuđila“. Otuđila imovinu miliona ljudi koja je decenijama
vrijednog i požrtvovanog rada akumulirana. U toj lešinarskoj orgiji pljačke,
zapravo i leži jedan od glavnih uzroka današnjeg mizernog stanja penzionog
fonda. Penzioneri u BiH za vrijeme i neposredno nakon rata su pretvoreni u
jednu od najugroženijih socijalnih kategorija. Na leđima njihove bijede, se
obogatila nova političko-tajkunska mafija. Kao so na ranu, Dom Naroda
Federalnog parlamenta će 1998 godine donijeti novi zakon putem kojeg su
penzioneri izgubili pravo na zaštitne i ostale dodatke na penziju, koji su
ustvari bili svojevrsna socijalna pomoć za najugroženije dijelove penzionisane
populacije, kao i pravo na naknadu za pomoć i njegu, i profesionalnu
rehabilitaciju. Novim zakonom je smanjena osnovica za obračun penzije, te su
time penzioneri primali manje isplate nego prije rata. Ovakvo dodatno rezanje i
žrtvovanje staračke populacije, je imalo za cilj da bolje raširi tanka (ili nikakva)
sredstva Fonda, koji je završio u ogromnim dugovima, velikim djelom zbog
pohlepe i korupcije BiH državne mafije.
Naravno, ovo je imalo malo efekta, budući da je
propast penzionog fonda bio blisko povezan sa sudbinom ostale društvene svojine
u BiH. Naime, nacionalistička klika je već 1990 godine zakonom proglasila svu
nekadašnju društvenu svojinu državnom imovinom, stvarajući preduslov za njenu
sistematsku pljačku i topljenje, u svrhu vlastitog bogaćenja i političke
ambicije. Uporedo je ukinula ili zagušila bilo kakve mehanizme nadzora nad
upravljanjem i trošenjem sredstava u državnom, i nekada društvenom sektoru. PIO
je prije rata imao dobro organiziranu službu koja je kontrolisala da li su
preduzeća na vrijeme izvršavala svoje obaveze, ali nakon rata sistem nadzora i
zakonskih sankcija je iako očuvan postao rijetko primjenjiv. Isplaćivanje
doprinosa je postalo nešto na dobrovoljnoj bazi. Novi
menadžment, iz redova političkih kadrova vladajućih partija (SDA, SDP itd.) su
javna preduzeća pretvorili u stranačke kase, gdje su se sredstva topila za
kupovanje ličnog političkog uticaja, i bogaćenje, dok su se najosnovnije
obaveze prema radnicima ignorisale. Sve to je dovelo do enormnih dugovanja
javnih preduzeća za isplatu doprinosa, oko kojih se danas centriraju osnovni
ekonomski zahtjevi radnika zaposlenih u tim preduzećima (TTU, Konjuh,Aida u
Tuzli, Fortuna-Gračanica, itd.). Bezobzirnost i arogantna otuđenost sa kojom se
vladajuća BiH elita odnosi prema nekadašnjoj društvenoj svojini, i samim
životnim zahtjevima radnika koji ovise o njenom funkcionisanju, je najbolje
ilustrovana na primjeru rudnika Banovići. Rudnici uglja, zajedno sa
željeznicama su inače među najvećim dužnosnicima za poreske i penzione
doprinose, sa preko 100 miliona maraka dugovanja. Ipak, unatoč silnim
dugovanjima za radničke doprinose, rudnici poput rudnika mrkog uglja „Banovići“
u Banovićima , ostvaruju značajan prihod za njihove čelnike. Bogatstvo koje iz
tog rudnika izvire, financira cijelu političku mašineriju SDA gangstera u Tuzlanskom
kantonu, na čijem se čelu nalazi njihov neslužbeni mafija bos MirsadKukić. Sve
pozicije počev od kantonalnog premijera (BegoGutić) pa do općinskog načelnika
Banovića, kontrolišeKukićeva klika, koja izvor svoje moći (i financija) nalazi
u državnom rudniku Banovići, na čelu kojeg je Kukićev poltron MuneverČergić. U
načelnoj demokratiji Tuzlanski kanton postaje feudalni odžakluk timar lokalnog
spahije, tj. oligarha. Na ovom primjeru možemo najjasnije vidjeti karakter
čitave političke mašinerije i ekonomskog sistema (kapitalizma na periferiji).
Bosanska liberalna (tranzicijska) demokratija jeste ništa do forma klasne
vladavine kompradorske buržoazije na periferiji kapitalizma, čija je uloga
osigurati čvrstu kontrolu državnih mehanizama (vlasti i moći tj.upravljanja) i
vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (u obliku privatne i državne svojine )
od strane nekolicine ljudi. Državna imovina time sa jedne strane služi
kao kasa, iz koje se kupuje socijalni mir (putem zapošljavanja na rodbinskoj
vezi), te stvara klijentelistička mreža političkog uticaja. Sa druge
strane, osiguranje političke moći i ekonomskog prosperiteta tranzicijske elite,
zahtjeva žrtvovanje osnovnih prava radnika (uvezivanje radnog staža, te
isplaćivanje penzija i plata) Naravno, kanibalistički odnos koji vladajuća
klasa u BiH ima prema državnoj svojini, jeste ništa do simptom organske krize
kapitalizma u BiH. Neoliberalni ekonomski model je odraz nužnih zahtjeva
tržišta, izraženih u politici privatizacija i pljačke. Nepobitni zakoni restauracije
kapitalizma na periferiji, nužno traže žrtvovanje socijalno
najosjetljivijih slojeva stanovništva.
Prodaja narativa o kapitalističkoj utopiji, od
strane onih istih koji su od nje najviše profitirali na račun dolaska neviđene
bijede i neimaštine se pokazala kao obična laž. Razrješenje penzionog pitanja,
kao i svakog drugog, ne može se bazirati na kapitalu. Nije moguće obnoviti
privredu ili izgraditi društvo koje bi funkcionisalo za sve, na bazi
privlačenja direktnih stranih investicija. Kapital kada ulaže, ulaže u tržišta
koja mogu osigurati stabilan obrt profita, a u zemlju gdje je većina u
neposrednom poslijeratnom periodu živjela od humanitarne pomoći, i danas živi
od najamnine koja nije dovoljna da pokrije čak osnovne životne potrebe. Takva
profitabilnost nije moguća. Jedina realna i profitabilna avenija za strane
ulagače jesu one djelatnosti orijentisane ka izvozu, tj. proizvodnja sirovina.
Rečeno ekonomskim žargonom, rat je razrušio "kupovnu moć" BiH
stanovništva, i jedini način da se obnovi jeste povećanje cijene rada i
socijalnih davanja, što nije privlačna opcija ni privatnicima ni stranom
kapitalu. Društvo koje bi funkcionisalo za sve (bez gladi, nejednakosti i
nezaposlenosti) se može samo izgraditi na bazi ekonomskog plana usaglašenog oko
društvenih potreba. Čak i najbazičniji zahtjevi radnika i penzionera, poput
plata koje im omogućavaju preživljavanje i redovnih penzija su unutar
ograničenja ekonomskog sistema na periferiji postali utopijski, gdje se jedino
mogu ostvariti u okviru drugačijeg društveno-ekonomskog sistema koji bi
raskrstio sa tajkunima, stranim kapitalom i terorom tržišta. Ti osnovni
ekonomski zahtjevi su neupitno legitimni, ali se jasno mora reći da su
ostvarivi samo nadovezivanjem na konkretnu lijevu, radničku i revolucionarnu
političku borbu.