Крај двадесетог века на Балкану – почетак краја СФРЈ – прича десета.

Догађаји на словеначкој граници од 26. и 27. јуна 1991. године деловали су на припаднике БОШЦ као да је неко бацио шок бомбу на њих! И поред свих сазнања и јасних показатеља да је распад СФРЈ почео, нико није хтео да поверује у тако нешто. Или није смео јавно да констатује неумитне чињенице. Број курсиста се смањивао а наставници су време проводили, мање више, у игрању фудбала када немају часове! Никоме да се појаве боре на лицу  које би указале на бригу за судбину земље. Наставиће они да играју фудбал и као генерали и повређиваће пете на фудбалу и лечиће се успешно у базену ВМА. Само би , сваког дана, бивало све мање официра за састављање тимова јер су официри, на неки чудан начин одлазили на „ратишта“!

Потпуковник Стане Арсенијевић изгуби миран сан. Многа питања почеше да се отварају. Најтеже је зашто неки официри, по правилу Срби из Хрватске и БиХ иду на  „ратишта“. Ако смо у рату зашто не иду сви. Ако нисмо у рату, какав је смисао одласка на непостојећа „ ратишта“.

Почели су да стижу и први извештаји о погинулима. Све сами кршни момци, младост наша...

Стане пресави табак: „ Молим да ме пошаљете на ратиште на дужност која одговара мојим способностима и чину“.

Прочуло се да неко хоће на ратиште! Сви налазе оправдања да не иду, Стане хоће да иде. У дубини очију види им се подсмех.

Први полицајац Управе безбедности, пуковник, како је себе волео да представља због легитимације војне полиције број 0001, одбија да иде да брани своје родно село. Каже, нема он ништа а „су тим“. Он од потпоручника живи у Београду, а и крајишки кадар га је планирао да буде генерал. Нека иду други, млађи, он неће, а и воће поред викендице треба прскати, зарашће све у траву!

Догађаји га претекли. Избацио га компјутер за пензију.

Дође и дан „ Д“  за информисање! Информише лично начелник Управе безбедности генерал Марко! По обичају, није то ништа! Наместиће Дрновшеку доброг „момка“ и све ће бити у реду. Човек се не фолира. У својој ограничености убеђен у оно што говори. Таман кад се информисање релаксирало пуковник Валкони постави генералу питање:“ Друже генерале, а шта ће бити ако се Словенија ипак отцепи од СФРЈ?“

Генерал Марко покуша ноншаланто да пређе преко питања речима:“Па одговорио сам већ, ствар ће средити момак“ и устаде да напусти салу. Али тврдоглави пуковник Валкони, навикнут на незгодна питања слушалаца, незадовољан одговором , док је генерал Марко устајао понови:“Добро, али ако тај момак ипак не одради посао и дође до рата, какви су наши планови, ми морамо да упознамо и припремимо слушаоце“!?

Генерал Марко, видно изнервиран, окрену се одлазећем и каријерном команданту Центра генералу Јерку и рече: „Јели бре Јерко, какве ти то пуковнике овде имаш, овај делује дефетистички! И такви ти обучавају органе безбедности! Молим те реши то“. Недуго након тога то би решено! Али то решење није зауставило незаустављив распад државе!

Потпуковник Стане био је изложен проблемима у организацији наставе јер је замењивао болесног начелника Наставног Органа Центра и морао је да решава непланске проблеме које су стварали ћерке, зетови и снаје генерала и пуковника службе! Од ране зоре би играли тенис у фискултурној сали тако да слушаоци нису могли да изводе планиране часове а професор физичког би лоптицу пребацио Станету са молбом да то реши са новим командантом генералом Бором. Стане је добро познавао Бору. Својевремено, заједно су ишли у Страгаре ради контраобавештајних послова. Уз то обојица су пореклом „јужна пруга“. Стане је искрено веровао да иду бољи дани за Центар. Али, преварио се.

Генерал Бора је био веома болећив према својој ћерки и ћерки пуковника Макса, која је некако баш у то време славила рођендан и морала је да из фрижидера у коме се чувају фотографски филмови, избаци филмове да би ставила три рођенданске сладолед торте! И опет би кабинетлија лоптицу јавашлука пребацио Станету да је решава са генералом Бором. А Генералу Бори никако није било јасно зашто је Стане тако крут официр када је он све то одобрио! Али ни Станету није било јасно шта се то десило са Бориним моралом!

Непријатни догађаји по Станета дешавали су се филмском брзином.

Једнога дана, по обичају, потпуковник Стане оде у библиотеку да попије чај са особљем наставног органа када , вечито провокативно љубопитљива шефица библиотеке, процвркута:

„Друже потпуковниче, видимо да је сваки дан све мање официра у Центру, кажу иду на ратишта, шта ће бити са нама?!“

Стане, да би релаксирао ситуацију, рече:

„Па..... ништа, мушкарци иду у рат а ви жене остајете кући! Ето прилике за оне који нису за рат да дођу до лепих жена“. И на томе се заврши прича.

Међутим, сутрадан, Стане уочи да је генерал Бора блед од љутње, не зове на састанак, у ваздуху трепери напетост, као ваздух пред буру.

Бура је почела у 11.00!

Варедни састанак са старешинама Центра. Генерал Бора говори о актуелној ситуацији старој петнаеста дана! РТС има дневно свеже информације. Одједном, као гром из ведрог неба, генерал Бора, обично флегматичан у говору, повиси глас:“ Молим вас другови да се разумемо! Нико нема право да расформира Центар без мог знања. Ако до тога дође ја ћу то саопштити! Ја сам овде командант!“

Станету све јасно. Пита пуковника Драгишу, аналитаичара из УБ, да није случајно шефица библиотеке нешто лупетала и сплеткарила? Драгиша каже да не верује. Стане му преприча разговој у библиотеци! Драгиша шокиран. Нису ваљда толики идиоти да не схвате шалу!

Месец септембар, дан 26, лета Господњег 1991. године.  Заменик команданта, пуковник „Топке“ бану у Станетову канцелерију без куцања и са погледом кроз прозор стави парче папира на сто и просикта:“ одговорите на ова питања “!

Стане узе папир на коме је писало:

“ На основу изјава ГЛ у библиотеци, 24.09. 1991. године сте им у разговору саопштили да ће због садашње ситуације доћи до „ расформирања“ Центра и да ће „ ГЛ ићи кућама“ што их је узнемирило. Тражили су објашњење и тачност изнетог. У вези са овим до 13.00 час. писмено одговорите:

1.Одакле вам оваква информација и ко вас је овластио да је пренесете потчињеним ГЛ.?

2. Ако сте овако поступили, који вам је био циљ?

3. Да ли сматрате да је ово дезинформација и да ли сте свесни последица?

Заменик команданта,

Пуковник Р.Топке.

Стане не може да верује да су сви толико ограничени. Поче да виче да је срамота како се понашају, да одмах иде код генерала Боре!

„Ма немој“, проговара „Топке дрилаш“. „Полако, не може то тако. Да видимо када може да те прими“, и измиче се уназад према вратима да не би добио пикслу у главу која се некако згодно наместила на столу!

Стане одмах позва шефицу библиотеке и библиотекарку! 

„ Јесте ли вас две нормалне? Знате ли шта сте ми учиниле. Ви сте бре факултетски образоиване а примитивне сте толико да не схватате суштину мојих речи.

Прва проговори Милица:“ Шефе ја сам се препала кад сте нам рекли да идемо кући, да ћу остати без посла, јер сам вишак“.

И шта је даље било?

„Отишла код Миланке и рекла јој да се Центар расформира, да официри иду у рат а грађанска лица кући!“

Како је било, Миланка?

„Улетела Милица у дактилобиро и пренела ваше наређеље да од понедељка грађанска лица не долазе на посао. Иако сам посумњала, окупила сам раднице и то им пренела“.

„И шта је даље било“, пита Стане, сада већ релексиран, пукао би од муке и смеха а Нушић му се јавља са неба.

„Сара посумљала у тако нешто и отишла код капетана Саве, да га пита је ли то истина, а  Сава рекао да није и да нормално дођу на посао у понедељак!

Након два дана мучна расправа код генерала Боре. Све се свело на Станетово „несналажење са грађанским лицима“ која су „ интелектуално неспособна да схвате озбиљност ситуације и није се требало шалити на ту тему“ због чега је одлучено да се на место начелника постави други човек!

Након годину дана заступања начелника Наставно научног отсека БОШЦ , уместо Станета постављен је нећак генерала Ћуркина, који је класић генарала Боре и Васиља Александрића!

Стане се захвалио на чињеници да ће му Ћуркин бити шеф и рекао да то неће бити могуће у овом животу, да хоће код Васиља што је Бора одобрио знајући за однос Станета и Васиља. Генерал Васиљ је телефоном  рекао Станету да дође када год хоће, послеподне, „нека буде сутра у 5. да видимо у чему је проблем“.

У договорено време, Стане дође код секретара Јанковића и рече му да треба да се види са начелником.

„Није ту, код Савезног је ( Кадијевића), када ће да се врати... тешко да знам“.

„Добро бићу ја код Мојсила, па ме ти назови када дође“ рече Стане и оде.

Прошло је и седам када Стане закључи да нема смисла даље чекање и одлучи да дође сутра у исто време.

Сутрадан, на платформи испред лифта на седмом спрату зграде „Б“ Генералштаба Стане налете на генерале Александрића, Симеунова и господина Јездимира Васиљевића. Генерал Симеунов, кога су сви звали Сима пружи руку Станету и рече „ Где си бре ти манекен“, алудирајући на Станетово  увек коректно одевање, нетипично за већину официра.

Генерал Александрић испарти Јездимира Васиљевића, пружи руку Станету, рече кратко – здраво, и без паузе настави: „Шта те мучи? Чин, прекоманда? Сигурно ти Бора рекао да сам те ја зајебао, па те мени набацио!?“

„Није баш тако, хтео бих да поразговарамо о свему“.

„ Е, чуј Стане, знамо се толике године, теби могу да кажем, немој сада молим те, разуми ме. Имам пуно посла, то твоје може да сачека. Буди овде сваки дан, седи ту или узми нешто да радиш, па када искрсне слободно време, макар и ноћу, јеби га, кад будем могао“!

„Разумем вас, нема проблема“, одговори Стане и оде код старих другара да попије кафу.

Тих година УБ ССНО била је највећи потрошач струје и кафе. Тимови официра, подофицира и дактилографа радили су до раних јутарњих сати! И сви су искрено веровали у ЈНА и неко чудо које ће спречити рат! Чудо је права реч јер су подаци са терена говорили супротно!

Након два дана Стане извести генерала Бору да је био код начелника, али да није могао да га прими...,

„Знам“, прекиде га Бора „ и реко ми је да ти пренесем  да га више не заустављаш по ходницима и да ако нешто хоћеш затражиш званичан пријем у писаном облику“!

„ Пренесите генералу Васиљу Александрићу да неће доживети да  потпуковник Стане Арсенијевић тражи званичан пријем код њега“!

„Реци му то сам, мене не мешај у то“ одбруси Бора и оде у обилазак наставе ( то је службени назив за шетњу по кругу и убијање досаде)!

Време је пролазило. Стане је обновио захтев да иде у рат. Досадило му да се малтертира са Топкетовим глупостима а фудбал никада није знао да игра. Једном је пробао, две године раније и зарадио гипс на скочном зглобу!

Рат бесни! Вуковар!

Стане притиска генерала Бору и прети да ће их тужити што му оспоравају уставно право да брани земљу!

Био је 23. новембар те 1991. године!  Било је касно послеподне, телефон у стану зазвони. Зове Чуркин. „Колега, испунила ти се жеља, идеш у рат. Јави се сутра ујутро Жилету. Знаш где је он, да не причам пуно! Хајде нека ти је сретно и да се вратиш, здраво“.

У кући атмосфера поноса, туге и злих слутњи. Жена не говори ништа, спрема веш, топле чарапе, како су то одувек чиниле жене српских војника. Остало јој негде у генетском сећању да тако треба. Ћерка са сузама у очима каже да су тате њених другарица већ отишле у рат. Син се распитује на које ратиште иде и шта ће да ради? Стане по трећи пут проверава пиштољ и муницију у оквирима!

Ноћ без сна прође.

Рано ујутро, потпуковник Стане са ратним ранцем и личним оружјем уђе у аутобус којим се упути до места одакле ће колима бити пребачен на задатак одбране отаџбине.

Наиђе кондуктер да прегледа карте путника а Стане, с обзиром да није стигао да купи карту, извади новац да плати.

Кондуктер само одмахну руком и забринуто рече, више онако за себе:“ Не треба друже потпуковниче, нећемо ваљда да наплаћујемо нашој војсци и када у рат иде!

Стане сакри навалу емоција поноса и у тренутку схвати да  је народ тај који завређује поштовање и жртве а не тамо неки .........!

На одредишту, Станета дочека стари познаник, возач оперативац контраобавештајне службе 1. Армије. Уђоше у „Форда ескорта“ свог изрешетаног мецима и кренуше пут ратишта у непознато.

Станету се учини као да никада није ни прекидано време рата од 1972. године и Радуше. Повремено, у чизму би га ударила аутоматска пушка која је била на поду аутомобила. Некако је постајао све убеђеније да је време мира био сан и да је врема рата стварност у којој ће провести живот! Чудан мир савлада Станета. Као да други живот није ни имао. Нико више није постојао, ни жена, ни ћерка ни син. Само пут, колоне које су указивале да је ратиште  близу, непријатна тишина.....

Стигли смо шефе! Сретно, ја морам на друго место, кратко рече поручник Вуја.