понедељак, 30. јун 2014.

Kraj 20. veka na Balkanu




Контраобавештајна сорбона -Прича пета

Капија Војне поште 5000 Панчево била је широм отворена. Војни полицајац полако обиђе „стојадина“ са задње стране.
“Који курс?“- упита.
„Курс официра безбедности“.
„Интернат 1.... кола на паркиг.....овде десно. Сачекајте испред пријавнице да вас дође више..курир ће вам показати где је интернат“.
„Знам где је интернат, био сам већ овде на једном курсу“.
„Онда идите колима и кад изнесете своје ствари вратите кола на паркинг. То сигурно знате“.
„У реду је војниче“.

У интернату позната процедура. Дежурни официр проверава  списак курсиста, саопштава бројеве соба, показује где су купатила, тоалети, ТВ сала, чајна кухиња. Официри курсисти се рукују, представљају, многи се већ познају. Неки се већ хвале стеченим искуствима, други их слушају са интересовањем. Неки се хвале наводним ућешћем у акцијама међународних безбедносних служби. Већина им не верује, али ко зна. Доминирају Станету нејасне речи и скраћенице; ПОР, ПУР, ТП, ТКПП, ТПИО, ТПВ....  Многи само слушају оне што причају и труде се  да упамте ко шта говори. Нико не пита ништа. Праве се да им је све јасно и да сва знања имају у малом прсту. Станету се на тренутак учини да је дошао међу енигматичаре. Терминологија му непозната.

Има приличан број полазника без завршене Војне академије, који су били подофицири. Има и оних који су се након завршеног факултета активирали и добили чин, углавном официри из војне индустрије. Доминира прилично неуобичајена конверзација.

Тих првих сати нико није изрекао било какву шалу, испричао виц нити коментарисао било шта! У ваздуху је лебдела уздржаност, озбиљност и јасно дефинисана препотентност и дистанца старијих.

Повремено би се појавио  дежурни официр да пита иде ли све по плану и да подсети на  дневну заповест за сутра, која је била истакнута на огласној табли - ако је неко  није прочитао. Неки се охрабрили па добацују да нису од јуче у војсци, да знају процедуру: устајање, тоалет, бријање,  цигарета, доручак, цигарета, кафица, настава...

„Добро, добро, немој сутра неко да закасни на први час па да буде нико нам није рекао“- озбиљно саопштава дежурни официр, колико да се огради од последица.

Последњи дођоше  Београђани, нешто пре поноћи.

Око два ујутро, уз много дима од цигара и жамора све се смири.

Нова класа Курса официра безбедности, генерација 1977/78, спремна и жељна да се школује за одбарну ЈНА и СФРЈ, утону у сан.

Сутрадан, тог 1. септембра,  свану лепо јутро. Официри у новим униформама, свако би да остави повољан утисак. После кафе у ресторану, групице формиране претходне ноћи полако су улазиле у „контраобавештајну сорбону“ како су некада у жаргону назвали Школу безбедности ЈНА, приземну зграду са две учионице, кабинетима и канцеларијама за Начелника школе, руковаоца кабинета и зборницом за наставнике. Иако стара, зграда је била реновирана и пријатна за боравак и учење.

Након прозивке и поделе на групе, упознавања са начелником Школе и наставницима који су били присутни, почело је школовање још једне генерације официра безбедности чија је основна дужност требала да буде откривање и спречавање свих облика угрожавања безбедности ЈНА и СФРЈ, у најопштијем смислу. А угрожавањем безбедности  сматрало се мање више, све - од добронамерне критике до конкретног непријатељског деловања.

Након првих позитивних имресија, капетан Стане све више је уочавао слабости „сорбоне“ и њених полазника. Наставни кадар био је идеолошки усмерен, неспреман за критичку мисао и из разних разлога „отписан“ за оперативни рад или је био при крају богате контраобавештајне каријере. Било је искусних оперативаца чија се настава сводила на пуко препричавање оперативног рада у „њихово време“ али без логичке везе са садашњошћу и са још мање научног уопштавања за лакше сналажење у будућности. Области у којима је постојала могућност креативног мишљења предавали су наставници који ни сами нису били у стању да креативно мисле због недовољног личног образовања. Било је и наставника чија су предавања била прави изазов за људе спремне да креативно мисле, међутим, њихова предавања нису била „хит“. Једноставно, резлике у степену образовања слушалаца нису дозвољавале озбиљније дискусије.

Временом, нејасноће у вези са безбедносним проблемима су постајале све озбиљније, питања без одговора постајала су свакодневна, нарочито она политичке природе која су проистицала из теорије и праксе  социјализма у СФРЈ. Видело се да школовање неће испунити озбиљнији циљ и да ће стати на оспособљавању за занатску примену метода и средстава рада службе. Тај циљ је био добро осмишљен, материјално обезбеђен и ко је био савестан могао је да стекне одлично стручно образовање, и ту се није могла ставити озбиљна замерка.

Станета је мучила спознаја зашто нема критичке мисли, знајући да кохезионе силе које су свориле једну државну заједницу у једном историјском периоду универзалне јер су произашле из конкретних услова и захтева времена у коме су настале, под утицајем историјски јаких личности у времену свопштег отпора слободољубивог света фашизму и надасве јаком комунистичком идеологијом која је пленила људе на пола планете. Све више је схватао да  постаје део система који ће учинити све да се одржи постојеће стање, да спашава што се спасити не може и да ће бити сведок рушења државне заједнице коју је и он сам, као већина људе послератне генерације,подржавао свим својим политичким бићем.

Институционализована војна  елита, која у суштини то одавно није била, партијски индоктринирана изнутра, са много необразованих каријериста сакривених иза штитова хијерархије и идеологије у коју већина није сумњала и којој су скоро сви веровали или се правили да верују, објективно није могла да учини било шта озбиљније у реализацији Уставом СФРЈ из 1974. године датих задатака.

Стане је то одавно схватао, али је, негде у дубини, мислио да је то пре његова заблуда, која је израз скептичности и сталног преиспитивања свега постојећег изазвана тренутним окружењем и догађајима, него што је то објективна стварност. Колебао се и пред искреном вером поштених људи који су без имало промишљања желели да одрже армију и државу која је већ тада, те 1978. године наставила да пуца по шавовима нерешеног националног питања на Косову.

Нема коментара:

Постави коментар