Србија данас- између очаја и безнађа.

Све ово што нам се дешава траје предуго и све више личи на живо блато у које тонемо дубље при сваком покушају да се извучемо. Било би исувише лепо да је то само привид који стварају политичке гарнитуре на власти, да би „успехе“ који нису вредни помена, приказале као значајан искорак напред, корак ка бољем сутра, као да смо већ ето, у неком хипнотички изазваном благостању изазваним хипнотички целодневним хвалоспевима режимских медија.

Често, када чујем или прочитам нешто о нашем благостању, ради отрежњења погледам извештај о пензији која ми је смањена за 20% , и падне ми на памет анегдота о Хрушчову и комунизму. Наводно, Хрушчов је своје говоре завршавао констатацијом - како је комунизам у Русији на хоризонту. Један новинар се охрабрио да постави питање –шта је то хоризонт? Хрушчов му је наводно одговорио – хоризонт то вам је замишљена линија у даљини и колико год да идете ка њој никада до ње нећете стићи!

Мени овај наш српски модел прогреса више личи на негативни појам хоризонта- не да стојимо у месту већ се враћамо у прошлост и све више верујем у научну фантастику да је ипак могућ повратак у прошлост. Судећи према свим показатељима Србија је изградила аутохтону теорију и праксу повратка у прошлост, али не ону коју смо имали у социјализму, него у ону још ранију, у време првобитне акумулације капитала или како то сада зову неолиберални капитализам, што је назив у рукавицама за пљачку и преливање капитала. Српски модел транзиције, без сумње, остаће записан као смишљена и најлошије изведена транзиција у некој земљи Европе након пада „Берлинског зида“ и периода хладног рата.

Коју год област живота да анализирате показатељи су немилосрдни и сурови. Територија нам је смањена; млади и радно способни људи су у сталном процесу одлажења; привреда је сведена на гране у којима је профит најмањи у односу на уложени људски рад; војску скоро да немамо а и они који су у њој више брине хоће ли имати шта да дају деци  да једу и обуку него што их интересују питања одбране земље, посебно након искустава после 5. октобра; образовање и култура у расулу-хипер продукција незнања и неморала као последица трке за новцем; сива економија изван сваке контроле државе; организовани криминал цвета; политички живот уводи се у једнопартијски систем на челу са СНС и више не постоји никакав демократски плурализам интереса осим једног – постати члан „ стабилобирократије“, како је недавно  професор Дејан  Гајић из Загреба, говорећи на промоцији часописа „Horizons“ у издању ЦИРСД, гласила Народне странке Вука Јеремића, назвао стање у републикама бивше СФРЈ ( вероватно кованица од енглеске речи establishement), односно постати члан привилеговане државне елите; правни систем државе је вољом појединаца суспендован на дуже време; законодавна, судска и извршна власт власт су у рукама једне партије; грубо се газе међународне повеље о људским правима, дискриминисана је читава друштвена група од 700000 пензионера насилним одузимањем дела имовине-пензија!

Грађани Србије, заглављени између чељусти очаја и безнађа, у борби за голи живот, пристају на неоколонијални статус. Раде за срамотно мале плате, многи без социјалних права.

Они мање способни да схвате суштину процеса који се дешава Србији очекују спас од вође Србије који се на Косову бави додељивањем оваца и трактора очајном народу, уместо да се у Бриселу избори, посредовањем и политичким притиском Русије и Кине да се наших 1000 војника врати на Косово у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, и на тај начин разреши дилему куда то Србија иде.

Свакако, много је лакше и пријатније сести преко пута народа који је захвалан за парче хлеба него сести пред званичника САД било у Београду, Вашингтону или Langley-у и објашњавати када ће Србија да призна независност Косова!

Они који разумеју шта се дешава и што ће се неминовно десити, ужурбано и вредно сакупљају залихе за које мисле да ће их спасити.

Нажалост Србија не треба да иде тим путем!

Србији требају нове политичке снаге, првенствено нова идеологија, као ветар који ће покренути и очистити запарлужену политичку баруштину Србије.

Својевремно, писао сам о Вуку Јеремићу. Недавно, прочитао сам програм Народне странке. Пре неки дан, разговарао сам са младим и образованим људима, радницима и пензионерима те странке. Сви су ми деловали јако позитивно. Питао сам пензионерку шта је привукло да у позним годинама приступи баш Народној странци. Одговорила ми је, дрхтавим гласом, да јој је доста лажова из ПУПСА и СНС и свих оних који су јој узели део пензије коју је зарадила својим поштеним радом као професор. Рекла ми је да верује тим младим људима, које је она учила поштењу и да је зато са њима. Ја нисам смео да јој кажем колико мени господин Вучић узима сваког месеца. Нисам хтео да јој говорим о томе како нас је дискриминацијом завадио, поделио, учинио да ме први комшија мрзи јер му је Вучић омогућио да мисли како има право на део моје пензије и каже ми да ће увек гласати за њега и да моли Бога да ми још узме а њему да!

Хоће ли то моћи тако довека?

Идући кући, размишљао сам о професорки 9. Београдске гимназије, коју сам и сам завршио као прва генерација далеке 1965. године. Хтео сам да је питам да ли се сећа директора Веље Милошевића, професора Милана Влајина, Синише Јеремића, психолога Ковачевића, али сам одустао да је не жалостим. Професора Бујошевића нисам одавно видео да иде на пијацу “Меркатор”.

Идем и размишљам о томе да вреди дати глас Народној странци, не толико због самог Вука Јеремића, већ због тих младих људи који верују и имају наде да може бити бољитка, због њихове будућности. Ми, пензионери смо имали своју колико-толико, лепу прошлост.

То што ми узима цео један кредит месечно, опростио бих Вучићу. Али то што ме је дискриминисао, што ми је узео основно људско право, право на мирно уживање имовине то му никада нећу опростити!

Нећу му опростити што Србију уводи у правну анархију и безнађе!

Зато ћу се придружити својим гласом професорки и тим младим људима, ради њихове будућност.