четвртак, 13. август 2015.

Писмо колеги Драги Ивановићу




Поштовани колега Драго,

Били сте на састанку и нисте коментарисали ништа. А могли сте као и Матић, као и други присутни другови. И сваки разуман и реална предлог био би прихваћен. Не сумњам у Ваше искрене намере. Сви осећамо исто. Кад је у питању господин Љубомир Драгањац, нисте у праву. Генерал Туманов је дошао на састанак јер је и УВПС упућен званичан позив за састанак! Господина Драгањца не треба неосновано критиковати. Успехе које постиже УВПС треба поштовати, за нерад их треба критиковати. Нико то не ради снажније од мене. Али ја желим свима нама успех и враћање људског достојанства.Увек критикујем појаву а не човека! Господина Туманова сам три пута звао док је био у Струмици, поштујући одлуку УВПС којом је генерал Туманов одређен за везу са другим организацијама војних пензионера, и лично га „довезао“ на састанак, мада би он и сам дошао!То није била моја воља, него задатак којег сам се прихватио као члан Главног одбора Асоцијације ППВС. Не смемо о никоме да пишемо непримерено. Генерал Туманов је човек који је увек био поштован, као што поштујемо и Вас и Милета,Зорана, Јована и Илију и све оне који се боре за наша права. Договорили смо се да престанемо са рушењем морала војних пензионера и каљања угледа појединаца и професије у јавности. Указано ми је поверење чланства и дат задатак да радим на обједињавању чланства кроз форме информисања и писање афирмативних текстова. Ја ћу свој задатак да испуним макар се хиљаду пута сукобио са сваким од нас. Ако не успемо у својој намери, онда нико од нас, ни господин Дргањац, ни господа Бјеливук, Тамбурић, Кршљанин, Петковић, Давковски, Посавец, Маринковић, Вуликић, Шпољар, Васић, Ваљевац нити ја нисмо дорасли историјском моменту и не заслужујемо да будемо на челу борбе за права војних пензионера. Зато, прођимо кроз властиту катарзу! Када то урадимо онда ће и господа Драгањац и Арсеновић, као и сви ми бити спремни да истрајемо у борби која није ни лака ни извесна али је неопходна. Не истрајемо ли сада у нашој борби отићи ћемо са политичке сцене Србије!

Зато, поштовани колега Драго, пишите афирмативно, тражите тачке које нас спајају а не потенцирајте оне које нас раздвајају. Не можемо сви да будемо исти, да имамо исте интересе, да будемо исти на скали друштвених вредности. Али можемо да се поштујемо, прихватамо ауторитете које смо сами изабрали, раздвојимо битно од небитног, радимо за општу ствар у границама својих могућности.

Немилице ћу да „шибам“ својим коментарима свакога ко се после овог састанка оглуши о договорене принципе, ко год да је тај! Морамо да изградима идеолошку платформу коју смо погубили у кокузним временима транзиције и сада тумарамо по базару социјалних и политичких интереса земље! Сад се ствара будућност Србије. Вара се свако ко мисли да није он тај који треба то да ради! Јесте то држава али том државом управљају људи. Држава без људи није држава! Размислите шта сам написао и помозите свом удружењу или као самосталан родољуб.

С поштовањем,

Координатор за информисање јавности и сарадњу са медијима
Арсеније Станковић

уторак, 11. август 2015.

Колеге пензионери,





Време пролази а ми као да смо се помирили са неправдом јер смо сврстани у грађане за које не важе исти закони као и за све грађане Србије. Грађанског права једнакости пред законом лишена су само она лица која су правоснажном пресудом осуђена казном затвора којом је законом предвиђена санкција ограничења или укидања одређених права и слобода, али, судећи према пракси у Републици Србији, и војни пензионери!

Нама је, колеге војни пензионери, укинуто једно од основних људских права за које су се народи вековима борили и крв своју проливали широм света, право на једнакост пред законима земље у којој живимо! Ми смо браћо и сестре, даме и господо, другарице и другови, вољом појединаца постали грађани другог реда, само зато што смо били припадници армије државе које више нема.

Може ли, поштоване колеге, овако да функционише држава чијем политичком врху су уста пуна хвале о високом степену остваривања људских права и незаустављивог пута у демократско друштво чланица Европске уније пред челницима те Европе а да истовремено на јасан и недвосмислен начин стави до знања делу становништва Србије да нема намеру да им да пензије стечене законима ове земље.

Јесмо ли можда ми криви за погубну политику неспособних политичара 90. година? Јесмо ли можда ми криви за пљачкашку транзицију коју су извели још неспособнији политичари и 5. октобарски „политичари“ на улици? Јесмо ли мо криви за уништавање српске економије и незабележену пљачку народа преко банкарског лобија? Нема области живота српског друштва коју неспособни, политички необразовани квазипартијски кадрови нису уништили, неки несвесно а неки намерно јер имају резервну домовину!

Каква је то наша кривица за све што они нису радили, а требали су да раде, и довели земљу у овако тешку ситуацију? Ситуације јесте тешка али не може се терет изласка из кризе због колективне неспособности политичара свалити на леђа само једе друштвене групе. Тиме се само продубљују постојеће социјалне неправде.

Народ ћути пред овом неправдом јер сматра да смо заслужили овакву судбину или је индолентан за проблеме других! Многи се радују и радо би нас видели као бивше! Многи од нас ћуте јер не схватају зашто народ ћути и зашто премијер Србије и министар финансија кажу – не дамо вам пензије стечене радом и на основу закона јер држава – то смо ми! Даћемо вам онолико колико је неопходно да претекнете! Какве пресуде Уставног суда. Оне су „жалост“ за Владу Србије! Судови ће да раде у складу са законима, али ће се њихове одлуке спроводити у мери у којој ми кажемо и - шлус! Знате ли како се овакво стање назива у политичкој теорији?

Многи од нас ћуте јер су такви били целог живота. Војска им је била сигурна оаза за бекство од сиромаштва или интелектуалне инфериорности. Интелектуално супериорни су се брзо уклопили у процес деструкције властите војске! И они ћуте! Боје се и својих мисли! Они који су способни да мисле.

Онда, јесмо ли криви?

Делимично јесмо, јер је ситносопственички, филистарски  војни врх, у континуитету од раних деведесетих година, дозволио да политички необразована и историјски неодговорна група људи неспремна да води државу, преузме власт у Србији и доведе је до самог дна! Дакле господо, не може се вечито седети на две столице и негирати своја друштвена улогу скривањем иза одлука политичара. Ствари овако могу да функционишу у економски јакој, правно уређеној држави и са одговорним политичарима. Али у држави, у којој се смена власти врши на улици, у којој очигледно правна држава не функционише, у којој „политичари“ право из школске клупе или са улице постају потпредседници Владе Србије, војска нема право на неутралност! Војска је сила извршне власти и она нема право да затвара очи пред неуставним и противзаконитим процесима, а ово што нам се дешава само је последица нефукционисања правне државе и неспособности војске. Заправо процес је једносмеран – не фукционише релација држава-грађани.

Зато, хоћемо ли и даље да ћутимо? Колико дубоко у нама егзистира вирус покорности и губитништва и слепог веровања некоме у име нечега? Веровање у сутра – то су манипулације људима. Постоји прошлост, историја која нас учи, и садашњост у којој живимо. Будућност препустимо маговима филмске уметности. Нико од политичара, који тако снажно заговарају будућност не живи у тој будућности, већ у „суровој“ реалности садашњице оличене  некретнинама и зеленим новчаницама.

Колеге, поштовани грађани,

Некада смо имали нашу организацију, која је мењала статус а данас се зове Удружење војних пензионера Србије. Многе наше колеге и даље мисле да УВПС може да уради нешто озбиљније у остваривању наших права. То је велика заблуда. УВПС је удружење које „решава“ интерне проблеме наших колега који су социјални случајеви, финансирањем из чланарине. И ту је крај! Ово удружење нема никакву политичку снагу, нема никакав утицај на власт, речју, од старе славе нема ништа! Осим тога, задржало је и традиционалну инертност и неспремност да прихвати нове изазове политичке природе.Они који мисле другачије не желе да прихвате истину – УВПС је реликт прошлог времена и објективно не представља никакву инстутиционализовану силу.

Али, не мора тако да буде! Нека нам се придруже, ми знамо како да постанемо политички фактор са којим се разговара!

Појединим лидерима УВПС приписује се неоснована моћ, али и они сами, својим чутањем стварају привид о тој моћи, мада су и сами свесни немоћи и најрадије би да се  неко други, у њихово име, прихвати посла борбе за људско право војних пензионера – јаднакост пред законима Републике Србије.

Генерално, без икакве персоналне конотације, УВПС данас, није организација које је у стању да се самостално упусти у борбу за права војних пензионера. Објективо, његова активност завршава се на писању аката који у неким другим условима јесу смислени и оправдани али данас не могу бити јак „аргумент“ против државе због незаконитог односа према пензијама војних пензионера.

Да је УВПС на климавим ногама „стидљиво“ тврде и руководиоци тог удружења који, чини се све основаније, тврде да нису у стању да изведу војне пензионере на јавне протесте, речју да немају људски потенцијал за тако што, или једноставније – војни пензионери су веома проблематични када се од њих тражи да се боре за своја права! Они би ипак ако то икако може да неко други уради уместо њих!

Оно чега руководство УВПС није свесно јесте да оно има чланство!

Паметним, политичким организовањем чланства, смисленим акцијама, можемо да извршимо притисак на извршну власт ради заштите уставности и законитости права војних пензионера у Србији.

Како то изгледа када неко други ради уместо нас видимо већ пуних седам-осам година! Многи од нас радије биолошки нестају него што су спремни да се боре за достојанствен живот – па колико траје!

То је наша стварност! Пред нам је тежак задатак да направимо борбено способан корпус од оваквог људског потенцијала, способну да се протестима избори за своја, Уставом Републике Србије гарантована, људска права.

Можемо ли?
Можемо!

Хоћемо ли ми ? Питамо вас, хоћемо ли ми, војни пензионери, својим именом и презименом, у име свога достојанства и достојанства наших породица, не чекајући позив оних који неће да се боре легалним срдствима политичке борбе, да устанемо против тираније која се спроводи над нама и насиља над Уставом Републике Србије?

Одговорите сами! Не питајте никога осим своју савест! Ако хоћете, не треба нико да вам каже како! Сами подижите морал за протесте. Позивајте колеге. Маните се разних „ председника“! То су бесмислене манипулације од којих нема никакве користи осим играња војске и партије. Туђа рука свраб не чеше!

Ако кажете јасно да хоћемо, онда ће тако и бити. Али не нас петнаестак да пискара и то под псеудонимима! Морају да се дигну Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Ваљево! Хиљаде нас мора да постане свесно ситуације и  да каже: „Доста је било гажења људских права војних пензионера. Хоћемо поштовање људских права, Устава и закона Републике Србије“!

Легални и легитимни, оправдани и ненасилни јавни протести нису уперени против властите отаџбине. Супротно, инсистирањем на поштовањима принципа уставности и законитости ми се најснажније боримо за демократски уређену и правну државу! Ко је против нас он је против државе Србије, он заговара правну анархију у којој разне белосветске хијене черупају васколике вредности српског народа и грађана Србије, како економске тако и моралне и духовне!

Када своју вољу уобличимо великим одзивом, онда, будите сигурни нећемо да разговарамо са трећеразредним референтима разних министарстава Владе Србије. Онда ће бити само један једини захтев!

Сви знате који!