ЈЕСМО ЛИ "ПОКРАЂЕНИ"?

Сваког десетог у месецу, када дође време плаћања рачуна за струју, телефон, воду, грејање и остале комуналије, порезе и доприносе држави, озбиљно посумњам у знања стечена у школама социјалистичке  Југославије и до тада важећих научних истина из разних области природних и друштвених наука.

Спремни смо да безболно - без одласка психијатру - прихватимо научна објашњења о томе како у Србији функионишу специфични системи мерних јединица.

Мислили смо да се утрошена електрична енергија изражава у киловат-сатима и да се ова научна чињеница не може мењати у зависности од политичког система и власти.

Али,прво мешање политике у науку настало је увођењем појма виша и нижа тарифа. Последица је слабашног енергетског система земље, да би се растеретила оптерећења система у време када раде фабрике као велики потрошачи и натерали грађани на ноћну потрошњу, после поноћи. Наравно, психолози, лекари, еколози, психијатри и остали научни радници могли би да кажу много тога против противприродног терања народа на поноћни живот. Они који не желе да се уклопе у директиве власти, коју су сами изабрали, плаћају своју слободу вишом ценом струје, а како смо инатљив народ управо то и радимо, плаћамо вишу цену струје од реалне, у првом кругу. Логично би било  је да је цена једнотарифног система нека реална цена коштања, али није тако! Цена више терифе киловат часа је 5,412 дин, ниже 1,353 а једнотарифна 4,736! Дунав тече и дању и ноћу, рудари вредно копају и копају, хидро и термоелектране раде па раде углавном костантном снагом јер се таквим великим енергетским системима режими рада не смеју мењати у дневном ритму, роми и остали скупљачи секундарних сировина краду далеководе са предвидљивом константом, поједини потрошачи не плаћају струју уопште и зна се који- и то је константа. Добро, има ту још пуно промељивих функција тако да је тешко утврдити колико смо и јесмо ли „покрађени“ у првом кругу.

Други круг образложења рачуна за струју  је интелектуални нонсенс. Утрошени киловатсати су распоређени по зонама-зелена, плава и црвена. Можете да докторирате на електротехничком и филозофском факултету али нећете успети да докажете логику постојања зона у цени производње,  дистрибуције и потрошње електричне енергије. У свету постоји логика да ако купујете и трошите више плаћате мање. То је логика потрошачког друштва. Код нас је примењена обрнута логика: Пошто знам да мораш да потрошиш око 600 киловат часова месечно,да би преживео колико-толико нормално, ти ћеш киловат платитити пуно више! Овде нема места сумњи јесмо ли „ покрађени“! Ови што краду струју и каблове по принципу „шта зна дете шта је двеста кила бакра“ и  што уопште не плаћају и даље нису „покрађени“! Остали грађани, постоји основана сумња, јесу, макар и преливањем губитака на њихова леђа.

Трећи круг интелектуалног нонсенса јесте обрачунска снага коју је Дистрибуција одобрила као највећу једновремену снагу укључених уређаја у стану. Плаћа се месечно, па и онда када нема потрошње електричне енергије. Дакле, не морам да потрошим ништа али морам да платим нешто што ми је неко други одредио. По оној народној, могао си, што ниси!

Е, сада овако. Мој снабдевач горивом за кола запази да код њега купујем бензин за две хиљаде динара сваког месеца на истој пумпи и достави ми допис да су запазили ту чињеницу и на основу ње планирали да ми сваког месеца испоручују ту количину горива, што ће мене да кошта 100 динара месечно, без обзира хоћу ли или не поново купити бензин код њих, а ако наспем више платићу цену горива вишу него што су ми одобрили, јер им непланирано оптерећујем капацитете!

Или, појави нам се једног дана компанија ХБО и обавести нас да наш кабловски оператер користи услуге те продукцијске куће и да потенцијално можемо да гледамо њихов програм и да то кошта 1$ гледали ми то или не!

Или користите ли или не услуге Телекома Србије(телефонирање,интернет) месечну претплату плаћате 430,00 динара. Шта је онда плаћено приликом увођења телефона? У околини Београда се и дан-данас развлаче ваздушни водови по бандерама! У 21.веку. И то се дебело наплаћује!  И тиме се диче на званичном сајту! И да не ширимо даље. Ствари су потпуно јасне!

Да се ми вратимо на омиљену електричну енергију.

Објашњење грађанима Србије о обрачунској снази, о осигурачима, о монофазној и трофазној мрежи, обрачунској снази, активној и реактивној снази о волтамперима и варима, косинусима фи и осталим перфидијама са циљем да се маскира истина, садржи и једну материјалну полуистину: Наиме у Србији је званични напон 220 волта 50 херца а не 230 волта колико је исказано у обрачуну и о овој чињеници би неки други органи државе Србије требали да кажу своје мишљење. Просечног потрошача у Србији овај политичко-економски рашомон кошта 472,94 динара, без ПДВ.

Трошак јавног снабдевача покрива трошкове обрачуна, израде и доставе рачуна.Обрачунава се за свако мерно место у једнаким износима сваког месеца па и у месецима када нема потрошње.

Ако нема потрошње, на који начин је онда потрошач ангажовао капацитете Електропривреде Србије, у износу од 121,29 динара. Дакле ако ЕПС има само милион потрошача( бројила) он на име трошкова обрачуна инкасира сваког месеца 121.290.000 динара! Да ли излазак читача у зграду са рецимо 100 бројила, упис у дигитални читач, израда 100 рачуна и поштарина коштају 12 129 динара?

Да ствари нису у реду, приметише и неки од нових функционера у ЕПС-у. И на томе остаде! Ко је то непослушан у држави у којој се сви заклињу на увођење реда у јавним предузећима , и владавину уставности и законитости!

Недавно прочитах да поједини политичари у комуникацији са иностраним дипломатама износе веома погрдне и непримерене оцене о свом бирачком телу. За основаност такве тврдње нема доказа, али да сам лично разговарао са једним лидером ДОС-а 2001. године, који је, нажалост, сада покојни, у заносу изборне победе устврдио да је дошло време да и они мало јашу народ и да му не пада на памет да своје редове попуне људима који желе стварне промене осим промене власништва над парама, тврдим!

ИСКРЕНА ПОЛИТИКА

Да у политици не постоји пријатељство него интереси, основна је лекција коју би требали да знају сви који се њоме баве, у име народа. Када, вољом народа изабрани лидери, почну да воде политику која није у интересу народа, онда треба преиспитати мотиве вођења такве политике, који не морају али и могу бити свестан чин интереса појединаца или групе на власти.

Повод за овај увод у тему јесте недавна дводневна посета  председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића Србији након више од седам година. Иако су се две државе, након за Србију мучког распада последње заједничке државе, даривале декларативним изјавама како желе најбоље могуће односе, реалних помака није било. Нерешена питања употребе српског језика, двојног држављанства, бирачког права, непостојање платног промета и заједничких инфраструктурних пројеката, признање „ шиптарске државе“, однос према суседима и према чланству у НАТО, оптерећују односе двеју држава и упозоравају на политичку мудрост и опрезност због лоших искустава у блиској прошлости, свакако на штету Србије! Црна Гора је поново самосвојна држава, решила се братске крагне Србије од које није могла да дише, бар се тако може да закључи на основу понашања господина Мила Ђукановића и ето сада је дошло време да се забораве грешке бивших режима и изграде нови „братски односи засновани на интересима“. А који се то братски односи заснивају на интересима? То ми некако звучи као да сте рекли хоризонтална вертикала! А, да ли су Савезна Република Југославија и Државна заједница Србије и Црне Горе биле омча око врата народу Црне Горе или омча апсолутизму појединаца у Црној Гори? Ако сматрате да је питање није на месту, хајде да анализирамо неке чињенице.

Ко је господин Мило Ђукановић, према јавно доступним изворима?

Господин Мило Радована Ђукановић ( Никшић, 1962. године), премијер Црне Горе, председник Демократске партије Социјалиста ( наследника црногорских комуниста), влада готово 24 године у Црној Гори  и ужива свој шести мандат!

Ђукановићи потичу из Старе Црне Горе, цетињског краја и огранак су старинског братства Ивановић из некадашњег црногорског племена Цуца. Једини је лидер из времена СФРЈ који је на власти од 1990. године.

Овде морам да направим дигресију и да испричам властито искуство. Осамдесетих година прошлога века ишао сам у Црну Гору да обиђем неке објекте ЈНА и да видим како се у њима спроводе мере безбедности. Како ред налаже, саопштим одговорном колеги шта је добро а шта није, а углавном је све било добро јер смо били озбиљна држава и армија, и на крају седосмо да попричамо уз кафу и неизбежни „првијенац“. Мој домаћин, честит подофицир, презивао се Ивановић, упитаме ме може ли ми он шта помоћи из Даниловграда. Није ми било јасно шта то он може мени у Београду помоћи те га упитах на шта мисли! Одговори ми да ако ми треба нешто да он може да ми помогне! Ја рекох, онако у шали, да хоћу да купим замрзивач сандучар али да неме шансе да га добијем у Београду, само преко јаке везе. „ А..очију ти шефе..што не говориш...па какав је то проблем...сада ћу ја то..“ рече водник Ивановић, дохвати индукторски телефон М-63, окрену ручицу и издиктира некоме број у Београду. Неко се јави, а мој домаћин отпоче : „Ђе си мрчо..шта има у Београду...како поса...треба ли што...слушај ме и добро упамти...Овдје ми је шеф из Београда...јашта него добар човјек...како није добар кад нема везе да набави обичан сандучар...да..да 300 литара,..може и Горење...али слушај ме шта ти велим..онај нов а на попуст...ма они као огребани.. и то на рате...на колико може, на 24, 36 рата...ма јашта јадан, окле му готовина...јел у реду..ево дајем му твој број да те назове а ти спреми...намој да чујем да си нам обрука фамилију“!

Ето шефе, ништа лакше!

Ја збуњен, не могу да верујем шта уради човек! Питам га како то све функционише, а он ми као у шали одговори:“ Мој шефе, сицилијанска мафија ти је за нас мало дијете. То су они нашег поријекла но су били непоуздани те их протјерасмо жабарима! Како бисмо, иначе,овако мали, опстали у овој врлети да се не држимо и не помажемо“.

На Фробсовој листи најбогатијих председника држава господин Мило Ђукановић налази се на 20. месту у свету са богатством од 14,8 милиона долара!

Често је довођен у везу са великим шверцом дувана у Црној Гори деведесетих година. Према извештају италијанске полиције, из 1993. године, која се бави порезом и царинама, Црна гора је била део шверцерског ланца повезана са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим киминалним синдикатима. Име господина Ђукановића спомиње се и у истрагама око Зорана Ђинђића, Иве Пуканића али без икаквих доказа.

Стицањем дипломатског имунитета на месту премијера, маја 2009. године, истраге у Италији  су архивиране.

Након седам и по година Србији се нуди да прогута колач који је упаковао председник Црне Горе Филип Вујановић рекавши да ће „ посета остварити свој пуни циљ. Веома се радујем тој посети и она показује да наши заједнички пројекти имају своју пуну вредност, да у европским интеграцијама имамо партнерски однос, да смо у свим практичним потребама заједно и очекујем да ће та посета имати свој пуни ефекат“.

Који су то наши заједнички пројекти, какав то партнерски однос имамо у европским интеграцијама и у којим практичним потребама смо заједно?!

Господин Ђукановић нуди помоћ у што скорији улазак Србије у евроатланске организације? Да није неозбиљно било би смешно. Као када би Србија понудила Русији да помогне у преговорима Русије и САД о антиракетном штиту у Европи!

Откуда ова „промена политике“ Подгорице ( Мила Ђукановића) према Србији? И зашто је сарадња две државе успешна једину у борби против организованог криминала?

Прво одговор на ово, лакше, питање. Време ратова, пљачке народа кроз приватизацију је на заласку и треба се решити ситних играча. Европа жели играче чистих рачуна и поуздане партнере који неће угрозити међудржавне  односе и интересе капитала „прљавом прошлошћу“! У правним државама владе падају због ствари којима се на Балкану диве! Запад жели да сами очистимо своје смеће, коме су и они поприлично кумовали па и њима стоји као непријатан смрад над главом.

Србија је, чини се, престала да се игра „мице“ и уозбиљила своју спољну политику. Најбољи примери су „Фиат аутомобили „ и „Јужни ток“. Ако неко мисли да се ради само о економском пројекту и интересу, не треба даље да троши време на читање ове колумне. Значај је много шири! Ради се о руским политичким интересима у Србији и то је у условима међународног окружења добар потез Србије. За оне који баш и нису верзирани да појасним - гас је руски, испоручују га земљама европске уније, пролази кроз Србију, па нека неко проба да бомбардује постројења гасовода који је део руског енергетског гиганта. Са подацима о још неким војним аранжманима Србије и Русије није потребно много мудрости да би се извела валидна процена о позитивној политичкој, војној и економској перспективи Србије. А шта је са енергетском перспективом Црне Горе, са друмским и железничким повезивањем са земљама Балкана и југоисточне Европе? Нису значајан фактор ни у поморском транспорту роба. Туризам им, захваљујући менталитету, не цвета. О негативном утицају шиптара на унутрашњем плану да и не говоримо!

Са веома малим људским, природним и економским потенцијалом, ситносопственичком и недоследном политиком према непосредном окружењу и у међународној политици иза које стоји један или неколико политичара, Црна Гора је дошла у објективну опасност губитка националног идентитета. Зашто!

Црна Гора иде брзим корацима у НАТО.Такву оцену је дао господин Ђукановић. Бугарска и Грчка су чланице. Македонија је у Партнерству за мир и само је Грчка кочи да постане чланица. О шиптарима на Косову да и не говоримо! Да ли неко мисли да ће Русија благонаклоно да гледа на чињеницу војног уобличавања и ојачавања НАТО у средоземљу? Италија, Словенија, Хрватска, Црна Гора(?), Албанија, Грчка, Бугарска, Румунија! А шта је са руским војним и економским интересима на Балкану и блиском истоку! Све су ово чињенице које црногорско руководство стављају на тешка искушења. Можда господин Ђукановић мисли да Црна Гора води добронамерну и принципијелну политику према Русији. Али, могу ли се градити добри односи са Русијом а истовремено хрлити у НАТО алијансу. То, тешко да ће бити могуће. Неоспорна је оцена да је Русија поново постала економски и војни фактор у свету који се и те како пита? Не мисли ваљда неко да је Кина без реалне основе увела рестриктивне мере за летове изнад острва које сматра територијом Кине. Кина и Русија имају потписане уговоре о стратешком пријатељству.

Није ли господин Ђукановић пожурио са идејом о евроатласким интеграцијама и схватио да је Црна Гора природно упућена на Србију. Није ли ово признање да је Црна Гора погрешила 2006. године кад је иступила из Државне заједнице? Или је поново дошло време, као у недавној прошлости, играјући на карту српског панславизма, да се на плећима Србије и српских грађана гради Црна Гора?

Ако се господин Ђукановић зажелео Дедиња онда ће морати да обезбеди адекватну заступљеност Срба у државној администрацији Црне Горе, да негује културна права Срба, речју, да се понаша према српском народу као конститутивном народу Црне Горе, да „одреши кесу“ властитог народа и да води искрену политику у односима са Србијом, ништа мање и ништа више него што то ради Србија у односу према Црној Гори!

А што се тиче црногораца у Србији, не верујем да се и један зажелео Цетиња! Сете га се само у контесту Петра Другог Петровића Његоша, једног од највећих српских песника, владике и владара Црне Горе. И не чух нити једног од њих да се у говору користе гласовима „ сј“ и „зј“!