Крај двадесетог века на Балкану

Прича друга

Звездана ноћ увелико савлада небо када се „Дајц“ заустави испред МУП-а Бугојна. Необична и напета тишина.

„Јели потпуковник Ибрић ту“ упита Стане милиционера који га је очигледно чекао.

„Јесте, ево сад ћу ја“.

 Убрзо се појави и потпуковник у цивилу.

„Арсенијевићу, здраво. Слушај да ти нешто кажем. А... јел знаш зашто си ти овде? Стане одрично одмахну главом.

„Добро, ево овако. У земљи је двадесет или деветнаест усташа... Мислимо да су на овом потезу, од Бугојна преко Купреса па Купрешким пољем према Ливну и Прозору.... негде ту..... наоружани су и имају плаве униформе, изгледа... је ли  тачно..., не знамо. Ти идеш у директан додир са њима, да их блокираш ватром, ако покушају да избију на пут ка Сплиту, разумеш? Седи у камион, али пре тога раздели муницију војницима, напуните оружје и никоме не стајте до Купреса- ко год да вас заустави на путу не питај ништа - отварај ватру. Добићеш и једног милиционера, искусног, који добро зна ове крајеве да ти се нађе као водић. Ти си на каналу један, Влашић-1, РУП-3. Када дођеш у Купрес чекаће те пуковник МУП-а који ће ти дати даље инструкције. Хајде сада и сретно“.

Биће да је било близу поноћи. Са руским аутоматом шпагином и 72 метка у добошу истуреним кроз прозор камиона, Стане је зурио у кратка светла два фара који су сабласно цепали тмину пута. Мало, мало, па као да се појави неко на путу. Страх се увелико ширио дајцем који је тешко савлађивао успоне и кривине. Ноћ је постајала све хладнија на путу ка Купрешким вратима. Коначно, дајц изби на превој и указаше се Купрешко поље и треперава светла Купреса. Након краћег размишљања где је МУП, Стане се упути ка најосветљенијој згради и - погоди. Дошао је на право место. Дочека га старији човек, у цивилу, који се представи као пуковник полиције и некако, као и да сам сумња у оно што говори, рече:

„Видиш пут који води за Ливно и Шуицу, доле према Сплиту. Мислимо да су усташе ту негде са леве стране од пута на једном брдашцету, како ви то војници кажете –на глави, и да ће покушати да се докопају пута према мору. Твоје је да им то не дозволите. Како ћете то да урадите, боље знате од свих нас-официр сте! Милиционер који је са вама зна где ћете да се искрцате. Ја толико хајде сада и сретно!“

Станету се оно „сретно“ учини некако најјасније. Запази да му трећи пут тога дана желе срећу. Задатак му је био јасан, али шта да ради ако се сусретне са усташама, то му није било јасно. Одглуми као да му је све јасно. Барем је желео да се стекне такав утисак.

Дајц поново крену и са позиционим светлима лагано крену путем који је водио ка Прозору, Ливну и Дувну. Ускоро милиционер рече:

„Овде поручниче“.

Дајц стаде, Стане сваком војнику шапатом рече да одмах иде у заклон поред пута  на растојању од десетак метара и легне тако да осматра пропланак обасјан месечином. Када и последњи војник изађе из дајца, камион се окрете на путу и брзо удаљи. Задња позициона светла „дајца“ брзо се изгубише у облаку прашине и мрака!

Поручник Стане, милиционер и двадесет војника остадоше на бранику отаџбине.

Сами, у мрклој ноћи, без свега онога што је требало да буде- како се учило у Војној академији. Без јединица –суседа, без везе са претпостављеном командом, које уствари и није било, без било које врсте позадинског обезбеђења осим сувих оброка које су понели и воде у чутурицама у које су неки војници још у касарни на брзину насули ракију....

Од поручниковог наређења да се војници распореде на растојању од по десетак метара не би ништа. Војници – се збили на на метар један до другога. Чини се као да би најрађе да се смотају у клупко, као змије кад се паре. Неки и дрхте, што од хладноће, што од страха. Невероватно је како су ноћи тих дана биле хладне.

Поручник леже на траву испред њих, што је требало да значи заузимање лежећег положаја са осматрањем.

“Добро момци, да видимо шта ћемо да радимо. Прво да мало боље видимо, где смо.

Десетар Еуген, реци војницима шта видиш?“

„Видим да смо код неког гробља. Ено тамо нека мала капела или нешто слично. Има пуно малих борића, ваљда су борићи“.

“Шта чујеш?“, упита Стане.

“ Чујем птице како се дозивају, али откуд птице ноћу?“

„Добро је, то су ноћне птице, не бојте се“ рече поручник, хајде сада да се мало раздвојимо да не будемо на гомили могу да нас побију ко зечеве... боље је да се раздвојимо, бар на сваких десетак петнаест метара. Како смо оно учили - нађеш заклон па у скоковима се полако пребацујемо напред. Када се раздани, раширићемо се колико нам терен дозволи. Хајде сада момци, не плашите се! Ево ја ћу први да отпузим десетак метара напред до оног жбуна“.

Поручник пузећи крену ка жбуну који је био тако далеко.Успут му се аутомат  добошем качио о неравнине и неко ситно камење, резервни оквири са муницијом ландарали су око стомака и леђа и ништа му друго није падало на памет осим тога ко ли је смислио овакво незграпно оружје и опрему. И сам изненађен таквим мислима у ситуацији у којој се нашао помисли :“ Е јеби га војско“.

Ноћ је све више узмицала пред зором која је незадрживо и све јасније оцртавала обрисе брда у чијем подножју се мали одред војника полако војнички консолидовао и заузимао положаје који су се могли донекле сматрати војнички логичним. Након пола сата, неких 250-300 метара фронта било је поседнуто, уговорени начини комуницирања и организовано тихо пребацивање по дубини ка врху брда. Нестао је и почетни страх и све је почело да личи на добро увежбану варијанту вежбе вод у нападу.

Поручника је мучила дилема-избити  на врх или остати на положајима непосредно испод врха. Иако то нигде није учио логика му је говорила да није добро да избије на врх јер  би сигурно били уочени при месечини и светлости зоре са истока. Одлучио је да остану на 50-так метара од врха и да чекају.

У пола пет ујутро, они храбрији почели су да устају из пузећег положаја. Сунце је већ јасно оцртавало врх брда, птице су певале, чуло се и понеко дозивање шапатом, чу се и једна жеља „што се сада не појаве кад није мрак“ и још храбрији одговор војника Поповића-Попа, Београђанина“ јес баш ће ти да их побијеш“.

Одједном, страховит пуцањ на двадесетак метара од њега трже поручника из неке врсте размишљања. Почело је, помисли. У глави тутњи, чује своје срце. Погледа лево и виде војника Димчевског-Димчета- како стоји са пушком о рамену и као да се лагано љуља у ставу мирно.

„Лези, лези доле, у заклон Димче“, урлао је поручник!

Као да оклева, Димче одједном тресну на земљу и проговори:

 „Пукна да јој ебам мајката“!

„Шта пукна Димче, јеси ли рањен?“

 „Не поручник, мојата пушка пукна“ преплашено одговори Димче.

„Како бре твоја пушка? Зашто?“
„ Па друг поручник,.. ја хтедох да видим да ли ће стварно да може да пукне ако нас усташе нападну“!

Поручник прво хтеде да да му свашта каже, али га разоружа Поп својом досетком-„браво Димче, никога ниси убио али си их барем поплашио да побегну ако су били горе, а..друг поручник, да и ми испалимо по који метак, за сваки случај“.

Истога дана, негде око десет сати ујутро, поручник са својим одредом изби на врх брда. У Купрешком пољу у долини, неколико стотина метара ниже, асфалтним путем ка Ливну и прашњавим друмом ка селу Румбоци, јуришао  је стампедо камиона који су били пуни војске разних униформи и припадности: територијалци, резервисти, цивилна заштита и ко зна ко још и сви су ишли негде према мору.

Поручник укључи радио станицу РУП-3 ,стисну прекидач МТК и са зебњом изговори „Влашић, овде Влашић – 1, јави се пријем“ Из слушалице, чуло се само шуштање које се, како је време пролазило, све више смањивало да би на крају потпуно нестало.

Након три до четири сата чекања поручник Стане схвати да су заборављени и одлучи да по сваку цену ступи у везу са неким из више команде. Паде му на памет да прави димне сигнале не би ли ко приметио и реаговао. Поче да прикупља суво растиње кога је било нешто више са друге стране брда, када му десетар Димитрић опрезно приђе и рече:

“Друже пручниче,  видите шта сам нашао код оног жбуна. Овде је неко био“.

Поручник узе две празне картонске кутије на којима је писало „22 LR long rifle ammunition“. Поручника обли хладан зној.

„Ловци, сигурно“ одговори поручник, погледа у десетара и схвати да овај није прогутао причу.

До четири сата послеподне  мала група војника је покушавала да скрене пажњу на себе правећи димне сигнале. Када су већ изгубили наду да ће неко да их примети, један камион стаде, из њега изађе човек у плавој униформи и поче да маше рукама дајући знак да их је приметио. Петнаестак мунута касније поручник и човек у плавом стајали су један наспрам другога са упереним оружјем и прстима на обарачима, гледали се у очи неколико секунди, када поручник одлучи да предузме нешто.

„Пријатељу, ја сам поручник ЈНА,  Арсенијевић, Стане Арсенијевић, а ко сте ви?“ „Ја сам Милан из житорода Бугојно-директор једног погона иначе резервни капетан, територијалац“.

“Добро је“ рече поручник, хајде да ми скинемо прсте са обарача и да се поздравимо?

„Вала баш“, као да му паде камен са срца,одговори Милан.

Руковаше се. Упиташе се шта се дешава. Милан рече да сви иду према Рамском језеру и селу Румбоцима. Каже да се много људи дигло на ноге. Има мртвих и међу усташама али и међу нашима. Погинули официр и војник војне полиције првог дана а јуче била кланица. Данас их разбили па их сви јуре!

„Ми смо од синоћ на овом положају али изгледа да смо заборављени, упаде у реч поручник. Не знам шта да радим а радио станице не раде. Цркли акумулатори“. „Ништа“ рече Милан. „Пењите се у камион ја идем у Румбоке носим храну, па тамо видите да некако ступите у везу са вашима“.

Тако и би. Након двадесетак минута, испред облака прашине тамић од две и по тоне кретао се путем ка селу Румбоци. На једној заравни испред које  се на око сто метара налазила густа четинарска шума, било је пуно војске у разнобојним униформама. Поручник одлучи да ту стану, а даље се и није могло. Поче да се распитује ко је од одговорних војних или других старешина главни и ускоро се сусрете са пуковником милиције који је био одговоран за ту зону. Пуковник детаљно исприча о сукобима тога дана, о петорици наших који су погинули, да су усташе разбијене и да по групама иду ка мору али да има индиција да ће неки на нашу страну, и да се распоредимо неких тристотине метара по фронту, направимо импровизоване грудобране јер се ровови у камену који је био на десатак центиметара испод траве и нису могли копати.

Сунце је почело да залази, кад усред разговора милиционера и поручника између њих у усамљену стену звизну метак. Пуцањ се није чуо. Поручник и милиционер више треснуше на траву него што војнички залегоше што учинише и војници близу њих. „ У заклоне, у заклоне,“ повика поручник и то је већ личило не некакву команду. Од тог момента, све су команде издаване из залегнутог положаја. Ашовчичима и бајоветима војници су вадили ситније камење и испред њих почеше да ничу прво мали а затим све већи грудобрани. Ускоро сунце зађе и мрак и студен почеше да стискају удолину у близини села Румбоци.

Негде око 9 увече, изненада појави се и командир чете, капетан Столић. Одкуд се он појавио Станету никада нније сазнао. Једино што је сигурно јасно  да  постао мета неком намерном или залуталом метку јер га је капетан изгурао из грудобрана, на ледину. Са мраком настадоше додатне невоље. Лево од Станетовог одреда  били су територијалци Ливањског у Дувањског одреда а десно Кисељачки одред из батаљона АБХО 7. армије. Неко је разместио положај у облику издужене потковице, тако да је Кисељачи одред био на пропланку који је висински био изнад Станетовог положаја. Између њих је била четинарска шума. Одједном на неких пет спотина метара од положаја Травничког одреда појавише се логорске ватре, па затим и песма, па гангање а онда и први појединачни пуцњи. Капетан Столић рече да је „све у реду“ и да има посла у штабу у Купресу, и.... нестаде! Дувањци и ливањци шенлуче! Стижу и прве информације и дезинформације. Тројица из дувањског пребегла усташама који се налазе у шуми испред нас. Наводно, Станетови војници на левом крилу их видели. Како неко запуца, почиње рафална паљба свих против невидљивог непријатеља. То траје минут два па се све смири. Поручник Стане узалуд покушава да спречи хистеричну паљбу. Нико не слуша. Страх. Тек када војници испразне оквир муниције мало се смири ситуација. А онда настане језиви мук до нове неконтролисане пуцњаве. Ту команда не помаже. Негде, око два ујутро, све се претвори у гробну тишину. Неки војници наслонили клаве на затвараче пушака, као да дремају растерћени страха од смрти. Удари и нека хладноћа са планина. Оружје се охладило и оросило. Некако, то послеподне неко нам дотури нове акумулаторе за руповке.

„Влашић 1, Влашић 1 зове Влашић 3, зове Влашић 3“ једва чујним гласом, скоро шапатом, јави се десетар Еуген.“

„ Пријем“, одговори поручник.“

 „Мрдају се борићи, иду према мени“.

„Зажмури мало и поново погледај, можда си преморен од осматрања“

„Ма не, ево их на двадесет метара од мене!“

„Отварај ватру ако си сигуран!“

Поче појединачна паљба.

„Протрчао је један на пет метара од мене и бацио борић“ панично рече десетар.

Настаде паљба из свег оружја које смо имали. Тукло се у правцу шуме око пет минута без циља. Територијалци испалише и неколико мина из минобацача. Грми на све стране. Меци фијучу око глава и ударају у камење импровизованих грудобрана. Како који метак погоди у камен, овај се распрсне и лети на све стране. То бије кисељачки одред са виших положаја по нама. Срећом, никог не погоди. Онда се опет све смири. Почела да свиће зора. Војник Поповић пузи од заклона до заклона и тражи има ли ко конзерву вишка. Каже, јако је гладан. Да не умре гладан! Дође до поручника.

„Лези код мене Попе. Имам ја конзерву, али немој сада да је отварамо, отварач ми је негде у ранцу. Сви смо гладни, када сване сви ћемо лепо уз ватру да доручкујемо. Скуваћемо и чај. Само ти остани овде у заклону, немој нигде даље да идеш. Имам и декстрозу и суве смокве из СДО. Не секирај се имамо ми свега, само немој нигде да идеш,..“

„Остала ми пушка у заклону“, проговори Поп.

“Ма нема везе, неће је нико узети до јутра“, охрабри га поручник. „ Да тргнемо по гутљај ватрене водице да се угрејемо, али само мало, јел важи?“ Поп климну главом.

Након пола сата, иако је било једва видљиво, нама као да је сијало сунце. Почеше прва дошаптавања војника, мешкољења, тражења „има ли ко ватрене“. Поручник није реаговао. Пустио је да сваки војник испразни свој страх и ватрено крштење, како му је најлакше. Био је пресрећан. Нико није рањен нити погинуо.

“ Попе, иди сада у свој заклон и узми пушку“.

„Друже поручниче..“ промуца Поп.“ Не брини, ништа се није десило...хајде сада бриши пузећи...али школски... како смо учили..немој да видим дупе горе...хајде бриши!“

Уко седам ујутро настаде лудница. Камиони, кампањоле, хеликоптери, силне војске,информације и дезинформације. Нико нема јасну представу шта се дешава. Шире се разне приче. Те Генерал Грачанин хтео да их побије из хеликоптера, кад су били у окружењу, те генерал Херљевић то забранио је је Стари наредио да хоће живи језик за политички обрачун и да покаже свету снагу ОНО и ДСЗ. Четрдесет хиљада људи!

Око три после подне, однекуд се поново појави командир чете капетан Столић и рече да се пењемо у камион, исти онај којим смо дошли. У Бугојну поручник Стане хтеде да види ухваћеног усташу, донедавно војника ЈНА. Нису му дозволили. Око шест увече, двадесетак војника Травничког гарнизона били су у касарни. Са поручником нико од командног кадра није разговарао о томе шта се догађало током три дана и две ноћи. Поуке је извукао само поручник.

Стане је тада схватио да ће, уколико се деси нешто озбиљније од пипања пулса СФРЈ, доћи до распада те исте земље, чим претње и амбиције постану озбиљније, било са које стране да долазе. Нажалост, процес се није могао зауставити, а нико није имао политичке смелости да за Титова живота ту чињеницу узме у обзир. Појединачни рационални умови су грубо санкционисани а мудра већина је манипулисала уљуљканим масама народа.

Шест година касније, сада већ припадник Одељења безбедности Сарајевске армије, и капетан 1. класе, Стане Арсенијевић, извукао је из одељка своје касе, у коме се држе строго поверљива  документа, елаборат „ ОА Радуша-72“, и почео да се присећа догађаја и чињеница. Њега, двадесет војника Травничког гарнизона, и једног милиционера станице милиције Бугојно, није било у списку јединица које су биле сведоци почетка краја двадесетог века на Балкану.

Капетан 1. класе Стане Арсенијевић почео је да сумња у писану истину!