Апел савести или јавно писмо председницима удружења војних пензионера Србије

Поштовани колега и пријатељу,

Овим јавним писмом обраћам Ти се у нади да ћеш својим ауторитетом помоћи својим колегама, војним пензионерима, да наставе успешну борбу за наша права која су нам доласком ненародног режима на власт од  5. октобра 2000. године, грубо нарушена. Као да то сатанизовање припадника ЈНА и ВЈ није довољно, одрекла нас се и Војска Србије  чије разлоге за такво понашање нећу сада да анализирам.

Приближава се датум заказаног протеста војних пензионера због дискриминације и ништења људских права. Уместо да се уједињујемо, из мени непознатих разлога, ми се делимо, оспоравамо, вређамо и чинимо много тога што никада није била особина припадника ЈНА и ВЈ. Имам утисак као да нас је неко намерно прозлио, а ми у својој наивности и поштењу нисмо у стању да препознамо ту манипулацију нашим животима.

Оно, што могу да гарантујем за свакога од војних пензионера Србије, јесте да знају да смо заједно јачи и да само уједињени у снажан колектив можемо да се изборимо за своја права.

Скоро да смо успели у томе! Сетите се ентузијазма и морала који смо створили пред протест 10. марта прошле године! Дигли сте све војне пензионере Србије из понижавајућег у усправан положај. како и доликује војницима. Ниш, Крагујевац, Ваљево, Панчево, Смедерево, Бачка Паланка, Апатин, Сомбор, Београд.... Сви су желели да дају свој допринос успеху.

Неправда је изнедрила и прваке у борби против дискриминације, Млета Бјеливука, Зорана Новковића,Илију Овуку, Драгишу Давковског, Дарка Шпољара,  Златка Посавеца, Мирослава Матића, Драгослава Ивановића, Бранислава Јефтића, Јована Тамбурића... и многе друге.

Дискриминација војних пензионера родила је и нов облик организовања, преко друштвене мреже – Фејсбук групу. Војни пензионери окупљени у овој групи били су, а по мени су и даље неисцрпан извор наше снаге. У њој сам видео ембрион новог удружења војних пензионера. И онда се догодио апсурд – најјача група, ФБ група није била формално организована, није регистрована као удружење,  није имала формалног председника, није имала печат и све оно што јој даје легитимитет.

Ово је био аргумент дела отуђеног руководства УВПС да игнорише вољу респективног броја војних пензионера која је претила да угрози опстанак тог руководства.

Увек сам сматрао да се званични председници удружења морају поштовати јер они су израз воље својих чланова. Речју, утицај Драгића Кршљанина, Милорада Петковића, Владе Милосављевића, Велизара Рабреновића као и других председника удружења, морао је бити одлучујући.

Нажалост, у најбољој намери али без озбиљне анализе метода даље борбе, понети успехом протеста 10. марта, формирали смо Координационо тело које је замишљено тако да координира рад свих удружења у једну логичку целину и тиме створили респектабилну организацију са којим је отуђено руководство УВПС морало да разговара или је морало да се изјасни отворено да је против јавних протеста и да је неформални коалициони партнер ПУПС-е.

Нажалост, појединци новоствореног КТ нису схватили да смо учинили први, почетни потез, али у искреној жељи да наставимо са борбом, почели су да вуку погрешне потезе. Ја сам реаговао изласком из АППВС због, како је време показало исправног става, негирања улоге председника удружења и суштинског стављања КТ изнад самих удружења, што је почетничка грешка.

Коначно, КТ нема прерогативе формалног удружења.Нигде није регистровано и ту слабо да може да помогне било каква демагогија.

Дакле, ако хоћемо да разговарамо на нивоу озбиљних људи, имамо ситуацију када се о ућешчу на протестима, без обзира ко их организује ( о томе ћу рећи нешто, касније), мора разговарати са председницима званичних удружења, уколико желимо да та удружења учествују у протестима.

Зато се и обраћам председницима званичних удружења са молбом да превазиђу настале евидентне неспразуме и тиме испуне своја и очекивања чланова удружења чији су председници. Коначно, имам питање за сваког од нас: Ко има право да сугерише својим члановима да се не боре за своја права. Да ли постоји и један нормалан човек који ће прихватити нечију сугестију да је боље непримати него примати законом одређену пензију?

Ево, одмах отварам дискусију са свима који мисле да нисам у праву!

Истине ради, сви наши неспоразуми и поделе почеле су када смо схватили да се ФБ група мора формализовати.

Негде почетком лета прошле године, господин Јован Тамбурић организовао је састанак коме су присуствовали: Миле Бјеливук, Зоран Новковић, Илија овука, Миленко Маринковић и ја. Мојим присуством изгледа да појединци нису били одушевљени. На састанак ме је позвао господин Јован Тамбурић. Тема је била – ко се прихвата да званично организује ФБ групу и стане на њено чело. Није хтео нико! Ама баш нико!

Као да је некоме било стало да не буде на челу ФБ групе. То је својеврсан апсурд. Имате људе, имате потенцијалне прваке у које ти људи имају поверење, али ти прваци неће да буду њихови лидери!

Онда је Јован рекао да он хоће када нико неће!

Ја нисам био за ту опцију и залагао сам се да то буде Миле Бјеливук, јер је у том моменту имао највећи ауторитет у тој групи. Миле Бјеливук је био искрен и није желео да буде на челу, шта више, опирао се и да буде организатор протеста 29. септембра. Истина је да смо га Вуликић Милован и ја скоро натерали да се прихвати организације протеста. Желим да кажем да су активности Милета Бјеливука до формирања КТ и протеста 29. септембра биле чисте као суза. Истина је да је остављен на ветрометини ( што нам је својствено) и да није имао помоћи.

Али је исто тако истина да је највећу помоћ имао од  Јована Тамбурића и новоформираног УСПВЛС. Тачније, већину послова око протеста 29. септембра одрадила је УСПВЛС.

Међутим почела су дешавања у којима сам препознао утицај изнутра или некога са стране, с циљем разбијања нашег јединства.

Мени су ствари биле јасне, али ја нисам желео да се мешам јер мени је у центру интереса био рад на политичком организовању војних пензионера. Први знак био је када се поставило питање шта раде паре за протест на рачуну АППВС. Неко је добро проценио шта може бити иницијална каписла за свађе и разбијање јединства. Али, некако смо и то превазишли али смо неоправдано извређали многе дивне људе као што је Радомир Ивановић.

Након протеста 29. септембра, без оправданог разлога почео је раскол. Зашто? Чини се, на први поглед,  да оправдан разлог не постоји. Нађен је формалан разлог у појединим потезима господина Јована Тамбурића око дописа институцијама збох потписа, мада, ни ту ситуација није јасна. Да вас подсетим – када хоћете да се разведете довољан је један разлог, а када нећете, ни хиљаду вас не може на то натерати.

Изгледа да је неко хтео да Координационо тело које је требало да буде оквир за заједничко деловање свих удружења претвори у кровну организацију, што је било бесмислено. И сад се оперише са том опцијом.

Треба отворено рећи – Координационо тело је оперативни орган удружења која су пристала да буду у том телу и ради само оно за што има сагласност удружења и више је привременог карактера.

У међувремену, КТ је сасвим променило своју улогу и више је виђено као тело које се бави проблемима војних пензионера као паралелни партнер УВПС. У томе нема ништа лоше али неме никакве везе са борбом за ускраћене износе војних пензија. Ова чињеница дискредитује мишљење КТ када је у питању став да удружења треба да питају КТ хоће ли ићи у протест или не!

Ја ћу скинути рукавице и рећи вам, поштоване колеге и пријатељи, да позивање на КТ, представља изговор за непостојање воље да се прикључите протестима јер их не организује неко кога ви сматрате мериторним. И још ме убеђујете како господин Петковић тражи сагласност од Владе Ђукића да поставља обавештења о  лику генерала Симовића? Дајте, будите реални! Постоје удружења, она имају своје председнике и своје органе, и они се питају а не неко, о питањима одлучивања, нерелевантно КТ!

Затим је УСПВЛС организовао 17.новембра квалитативно најбољи протест, након којег су уследиле мере Владе Србије и Фонда ПИО.

Поштовани колега и пријатељу,

Ми смо људска бића и мала и велика, истовремено. Ми сами одлучујемо својим целокупним биолошким и друштвеним бићем шта смо били, шта смо и шта ћемо бити!

Знам да многи од нас мисле да нема смисла даље протестовати? Али, ако је неко добио пресуду, нагодио се ПИО Фондом, да ли је погледао извештај о пензији? Да ли му се и даље одбија део пензије! Зар је на протесте ишао да би се нагодио? Није морао! Други су то одрадили за њега!

Да ли је могуће да нам се целокупна идеологија борбе за уставност и законитост свела на 300.000 динара. Зашто сте онда носили пароле које немају везе са 11,06?

Шта је са војним бескућницима! Хећете ли да станете и препустите КТ и ВБС да се сами боре. Вреди ли наших 300.000 њихових 30 година изгнанства? Вреди ли наших 300.000 и једне ране ратних војних инвалида! Зар сте заборавили за шта смо почели да се боримо. Одједном нисмо ни дискриминисани!

Драги мој колега и пријатељу,

Не заборави, да када зло закуца на врата твог колеге, а ти не реагујеш него гледаш кроз шпијунку и искључујеш ТВ да се не чује да си у кући, ти си следећи на реду! Говорим ти о моралу, о људскости, о чојству, о правди....!

Зато, не тражи узроке за поделе, има их и сувише, тражи мостове који нас спајају, а спаја нас иста мука, ми смо одлуком светских моћника дискриминисани као припадници бивше оружане силе која се усудила да се успротиви и зато су одлучили да нас сатру, да нас биолошки униште!

Ако се не ујединимо као 10. марта, 29. септембра и 17. новембра, они ће успети у својој намери!

Искрено верујем, драги мој колега, председниче удружења на чијем си челу, да ћеш послушати апел своје савести, јер те познајем иако нисмо дуго били заједно, али довољно дуго да знам да мислимо исто, позови своје колеге на протест 15.марта и покажимо Србији и свим пензионерима Србије да се не миримо са дискриминацијом!

Оклен ви оно бејасте, рођаци..?

Омиљена музика моје младости са таласа „Радионосталгије“ овог недељног преподнева не може да одагна негативно расположење због нејединства војних пензионера око поимања људских права, морала, политике, личних интерса, будућности....

Осећам да морам да изразим нагомилано незадовољство ситуацијом створеном организованом пљачком дела пензија војних пензионера и делимичним решењем овог проблема. Актуелна власт је „препознала“ проблем, у коме је и сама учествовала, тек када су војни пензионери изашли на улицу, и дала понуду у износу од око половине дуга!

Власт је славодобитнички ударила у таламбасе како је ето њој запала незахвална улога да враћа дуг војним пензионерима, али да она, иако нерадо, поштује Устав и законе и враћа отето!

Дакле, враћено је пола, али друга половина је и даље отета! Сада се поставља питање, може ли се говорити о законитом решењу када је половина и даље отета? И је ли ово решење коначно?!

Чини се да није коначно јер покрадени војни пензионери нису спремни да се нагађају са половином дуга!

Зашто ово питање може да буде круцијално и од његовог решења ће умногоме зависити прихватање стања људских права и правосуђа у Србији.У судовима Србије се решава преко 30000 парница које се тичу дуга државе према војним пензионерима. Намерно не кажем „преговори о приступању“ јер са оваквом Србијом нико не преговара ништа! Постављју нам се услови, све гори од горега, које Србија мора да прихвата.

Војни пензионери поново на улици! 

И то сада када су се сви предатори на „леб без мотике“ разлетели по прилично упарложеној политичкој бари не би ли „сафатали“ који глас, макар то били и пензионерски, од којих се иначе ограђују и најрађе би да их нема и да не троше буџет који би они тако лако претворили у личну имовину.

Нови, још снажнији и веома политички непријатни улични протести не одговарају политичарима на власти, али и опозицији.

Истина, мотиви су различити. Да власт не жели социјалне турбуленције у ионако тешкој ситуацији, јасно је зашто, али зашто протести не одговарају опозицији, то „пензионеру Панти“ није јасно?

Хајде да појаснимо.

Да ли ви пензионери имате проблем са вашим пензијама? Имамо, једногласни су војни пензионери! Јаве се и понеки који из првог реда војних пензионера викну „немамо“, тек толико да се додворе традиционално председавајућој династији деде, оца и сина, која у свом бићу има сан о државној служби, у полицији и војсци и коначно пензионерској организацији, и новом коалиционом газди! Немојте да излазите на улицу и тражите своја права, слаби сте за то, изађите на биралишта и гласајте за нас, поручује опозиција преко својих телала. Ми смо ти који ће у ваше име да се боре за ваша права! И не само вама. Вратићемо пензије свим пензионерима! Пензије су имовина! Нико нема право да доноси привремене законе и да вам одузима имовину! Само гласајте за нас! Телали иду и даље-не излазите на улице, ви сте шака јада „ пилићи које свако може да растера једним иш а камо ли мотком“!?

Оно што мудром газди не пада на памет да ради, да отворено прети, политички неодговоран телал лако изриче – прети моткама?

Појединим лидерима војних пензионера ударила младост(лудост) у главу! Маните се протеста, придружите се странкама, најбоље овој нашој - поручују! Неверне Томе одмахују главом, показују документа да су исти или гори од оних других, али не вреди. Неки пензионерски лидери, колико јуче први на челу бораца за људска права, први за микрофонима, први у медијима, први на друштвеним мрежама, први међу десет удружења војних пензионера - одједном променише своја убеђења?!

Добише половичне пресуде, нагодише се, опет половично и сада би моткама да растерују дојучерашње борце за људска права, „пилиће“, на чијем челу су тако узвишено и оправдано критиковали и власт и опозицију!

Чекајте мало! Када су искрени? Док су они били на челу борбе за права војних пензионера или сада када то нису? И зашто више нису? Ако су се уморили и поравнали, то је у реду, то је разумљиво. Али зашто су против протеста? Ако нису против протеста, зашто покушавају да људе, који су им веровали, одврате од њихове борбе за своју имовину! На то нико нема право!

Или су „препознали“ новог послодавца, што је мало вероватно  и пре би могло да се смести у контекст изреке „што је баби мило то јој се и снило“.

И треба ли ли војним пензионерима неко ко своје колеге назива погрдно „пилићима“ ?!

Коначно, можда би било упутно да таквима, изненадно просветљеним лидерима који су се до јуче гнушали над идејом политичког организовања, војни пензионери Србије окупљени око оних који настављају борбу за своја права, уставност и законитост, без обзира на то ко се и зашто прихватио тешког и незахвалног задатка да артикулише њихове интересе, поставе питање : Оклен ви оно бејасте, рођаци? У чије име радите то што радите! Да ли вам је просторија у објекту Министарства одбране или присуствовање састанку месног одбора „ваше“ странке мерило морала и успеха у животу?

Дошло је време када војни пензионери треба да престану да слушају којекакве самозване вође које формално не представљају никога. Доста је било тога! Довољно је да погледају у своје платне листиће, у нерешен статус у Фонду ПИО, у рачуне за лекове које купују о свом трошку, у празан фрижидер, у своје унуке које сваког дана лишавају њиховог сретног детињства !

И нико не треба да им сугерише хоће ли или неће изаћи на протест!

Да нисмо протествовали на улици не бисмо добили ни ово што смо добили!

Нико нама не даје нешто што није наше!

Ми сами морамо да се изборимо за своју имовину и наша права!

Када не може на други начин, за права се бори на улици!

Мирни улични протести су законом дозвољени и легитимни су!

На протест 15. марта! Поново сви заједно! Као што смо били и до сада!

Војни пензионери – сајбер ратници.

Како се време почетка најављених избора приближава, страначке активности се појачавају. За сада се углавном мери пулс народа који прилично осцилује у зависности од тога који мерни инструмент користе аналитичари, углавном страначки, јер објективни аналитичари у Србији не постоје. А и да постоје - коме и чему би служили?

Ово што се сада дешава некада се звало предизборно обликовање воље бирачког тела, борба за гласачко тело, предизборни маркетинг, а данас, сагласно времену у коме живимо, „Reality Show“. Речи, којима се описује суштина, адекватне су, јер осим тема о којима се расправља нема никакве разлике између онога што видимо у емисијама разних телевизија са старовима и старлетама и преноса заседања Народне Скупштине Републике Србије или у изјавама водећих људи српске политике, који такође имају своје старове и старлете. Истина, квалитет је различит, али је суштина иста – причај, причај, нек се народ забавља, само да се не досети шта треба да уради!

Наш живот све више излази из објективне реалности и улази у свет виртуелне – сајбер реалности где нам се сурова збиља представља као идеализовано и толико жељено благостање, док са великих екрана модерних телевизора, са енормно широким главама и избачених стомака и задњица po X  оси због техничке неприлагођености опреме за пренос сигнала у формату 16:9, слушамо предивне „истине“ које неоdољиво асоцирају на стихове песме “What a Wonderful World” из култног филма Виктора Флеминга “The Wizard of Oz”.

Да смо дошли до стања у којем се нема где ниже, говори чињеница да су пензионери постали последњи и крхки висећи мост спаса изнад амбиса будућности, којим истрошени политичари притешњени суровим захтевима запада покушавају да се одрже колико - толико на власти и некако пређу на другу страну, која значи још четири године лагодног живота.

Пензионерима се нуди све и свашта а највише се иде на карту носталгије! Нуде им се нове левице, препороди, подсећа на прве љубави са радних акција, куца на врата домова за старе особе ( а не каже се ко су ти срећници који могу да плате те домове), играју друштвене игре док у себи мисле који им све то треба да се замлаћују са некаквим људима из домова стараца! Није далеко дан када ћемо да видимо како политичари играју и „Гламочко глуво коло“ са пензионерима, што би у нашој ситуацији било прилично адекватно представљање у предизборној кампањи јер одавно ништа смислено не чујемо.

Војни пензионери су посебна прича! Да буду посебни, радило се дуго на томе. Добре плате(?), добри станови који су се мењали када треба да их крече(?), необразовани и некултурни(?), безобразно добре пензије(?) и на крају им актуелан власт дала повишицу пензије у просеку од 300.000 динара(!?). А истине су сасвим другачије, заправо супротне. Војни пензионери су највећи губитници, избеглице, без станова, разорених породица, са многу самоубистава, са трајним емоционалним поремећајима, материјално доведени до борбе за голи живот, и на крају им је противно свим цивилизацијским и међународно-правним нормама противуставно укинут део пензије зато јер су неке наше политичке пропалице које су на власт дошле са улице, или слубеници из Њујорка и 10 Downing Street тако хтели?!

Да ли је неко, из Владе Србије, спреман да објасни чињеницу шта је радио господин Former British prime minister Tony Blair, који је лични и стари пријатељ господина генерала армије Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Gordona Keer-a, у Влади Србије, или треба да објасним да ми је, својевремено, први обавештајац Велике Британије, тада бригадир Гордон Кеер  рекао још давне 1999. године како ће се догодити 5.октобар 2000.године и како ће господин Тони Блер касније доћи у Србију као саветник за одређена питања око евроатланских интеграција Србије!?

И све је то био добро осмишљен план ( и још увек је), за разбијање војне силе Републике Србије. Нажалост, у томе се и успело јер војни естаблишмент Србије већ у дугом периоду од 15 година није интелектуално способан да се супротстави процесу војног и економског поробљавања Србије која је према Кумановском споразуму прећутно прихватила капитулацију( прочитајте енглеску верзију тог документа која је релевантна у међународном праву)! И све ово што нам се дешава је последица, поданичког и ситносопственичког менталитета људи на власти од 2000. године!

И, као да није крај моралном паду војних пензионера, дозволили су да им се, преко Фејсбука, наметну којекаве локалне „вође“ које нису биле способне да реше ни свој статус, да преко душтвених мрежа препарирају војне пензионера да гласају за странке које у програму имају назови патриотски програм.

Очигледно је да медија мајстори добро знају да су војни пензионери, дубоко незадовољни јер су били спречени вољом политичара да одбране тадашњу СФРЈ а тиме и спрече властиту голготу, лак плен ако им се понуди пропатриотска опција.

Уместо да се окупе око људи који могу да их озбиљно организују у снажан фронт  борбе за властите и интересе Србије, на принципима модерне и Србији аутохтоне социјалдемократије, они наивно улећу у привид учествовања у политичком животу странака чији поједини лидери већ деценијама живе прави живот у иностранству а у Србију долазе на седнице Скупштине или да дају изјаве за јавност.

Војни пензионери, научени на потребу да имају вођу, прилично неспособни да схвате суштину друштвених процеса који се дешавају пред њиховим очима, тако постају лак плен у борби за гласове, а сатисфакцију за оно што нису учинили, а требали су, виде у организовању трибина сајбер ратника, експлоатишући теме старе 30. година, за потребе појединих странака!