понедељак, 6. мај 2019.

Војни пензионери, “председник” и протести.



Данас прочитах текст председника УСПВЛС, господина Јована Тамбурића објављеног на сајту „Радиоадмирал“, који често пише и под именом Јован Борковић али и под псеудонимом „ Крајишник“ када не жели да се зна да иза неког коментара стоји он, којим позива пензионере да дођу на протест испред Уставног суда Србије, због срамног непоступања Уставног суда у предмету оцене уставности и законитости Закона о ПУНИП.

Том  позиву се не би имало шта приговорити јер су богати пензионери Србије пљачкани четири године а актуелне законодавна, судска и извршна власт ту пљачку смишљену да се обезбеди наклоност бирачког тела сиромашних пензионрера оправдавају ћутањем и нечињењем,  да не постоје индиције које на све акције господина Јована Тамбурића бацају одређену сумњу у искреност борца за права пензионера и све јасније га смештају у искреног борца за властито позиционирање у друштво политичара који лове у мутној води.

Елем, господин Јован Тамбурић, од самог оснивања УСПВЛС и самопроглашења за председника, а незванично и за потпредседника, секретара, благајника, портпарола и за све што треба једном удружењу, јер све ради сам иако формално има потребне органе Удружења, гради назови политичку каријеру на евидентној дискриминацији војних и других пензионера од стране државе, организовањем јавних протеста.

Када му у томе помажу друга удружења пензионера, ти протести буду запажени у јавности, због бројности и афирмацији путем медија, а када их организује сам онда је то једна групица од око десетак чланова тог Удружења, која у јавности пролази незапажено.

Омиљен метод властите афирмације господина Јована Тамбурића јесте „саопштење за јавност“ које доставља свим институцијама власти и медијима, у којима понавља општепознате чињенице напабирчене из медија, јер сам слабо плива у том клизавом мору истина, полуистина и лажи, са  тежиштем на функцији и потпису, надајући се да ће тиме фасцинирати оне који већ двадесет година преводе овај народ жедног преко воде.

У тој пустој жељи за властитом афирмацијом без знања чланства улази у некакве коалиције, колективна чланства, савезе, даје подршке, све што треба да би добио повод за „Саопштење за јавност“ и, потпис председника. Коначно, све то нам је добро познато.

Оно што је новина јесте да је господин Јован Тамбурић увео праксу да други финансирају његову политичку промоцију путем протеста! Стварно, оригиналан начин, али да ли је законит? Моралан сигурно није!

Истина, господин Јован Тамбурић, пуковник у пензији, који на једној телевизији наслути како има коју хиљаду чланова у свом удружењу али лаконски брже-боље, додаде водитељу да се о цифрама не говори, финансирање властите промоције оправдава трошковима разгласа, израде транспарената, штапмањем пропагандног материјала, снимање онога што сви знамо и још којекаквих чудеса која ама баш ништа не утичу на одлуку пензионера да подрже протесте.

Осим на његову афирмацију? Јер, подразумева се да он мора да говори а за то су му  потрбни сцена и снимци.

То ће бити основни разлог зашто војни и други пензионери не долазе на протесте иако се ради о њиховим животно важним питањима. Они у Јовану и њему истим, препознају само нове трговце људским невољама а никако лидере. И зато Јован Тамбурић мора да тражи добровољне прилоге у износу од 300-500 динара за успех протеста, не би ли се доказао пред онима за које мисли да ће га винути у орбиту пензионерског вође?

Зато иде по мањим градовима Србије, у функцији некаквог придруженог члана Савеза за Србију, коју у својој имитаторској склоности назва „дубока Србија“ да би се додворио неком много горем од њега, и пристаје да говори пред двадесетак људи о правима војних пензионера, јер о проблемима тих људи, углавном не зна ништа!?

Да ли његове нереалне амбиције штете угледу војних пензионера и да ли доприносе да се проблеми војних бескућника и  умањених пензија реше на колико- толико објективно могућ и бољи начин, велико је питање.