Дочекасмо
и изборну тишину и народу је лакнуло. Они, који су учествовали у покушајима да
наговоре неповерљиве бираче како су баш они ти који ће нешто да промене у
суморној животној збиљи Србије, тешко да је лакнуло, из два разлога. Први је
како ће даље да лепо живе ако не пређу цензус, јер сав свој успех дугују
чињеници да су седели у посланичким клупама које су им обезбеђивале неспоран
утицај и успешност у бизнису, а други, ако и пређу цензус како ће оправдати
нереална предизборна обећања?
Предизборна
кампања била је неивентивна као и свих ових година, актери исти и само што нису
изустили да им је јасно да им нико не верује у оно што причају, па ни они сами,
и најискренији су били они што су рекли да смо у чабру до дна и да ће тешко
моћи да се промени било шта. И ту је истина!
Србија је
спутана годинама ствараним неповољним међународним уговорима које су у име
народа потписивали неодговорни „ад хок“ политичари и сада се нема више куд.
Уговори морају да се поштују, и која год владајућа већина да жели неки бољитак,
тешко да ће моћи да испуни дата обећања народу.
Србију
тресе један социјални феномен који је реликт социјализма – свесно преузимање
обавеза које на дужи рок представљају омчу око врата, надајући се како ће неко
други да покрије последице промашених уговора, инвестиција, криминала и
корупције! Транзиција је схваћена као време лова на лично богатство јер нико од
тих лидера није имао ни дана радног искуства у пословима државе!
Нажалост,
Србија није СФРЈ, нестала је једнопартијска држава - мада СНС покушава да то буде
на прилично вулгаран начин - економски ресурси су мали, привреда годинама на
нивоу мануфактуре, стручњаци су напустили и напуштају земљу пред налетом
партијских лумпен-пролетра на руководећа места дојучерашњих „бандераша“ и
батинаша.
Србија
опстаје захваљујући сивој економији коју нити једна власт не жели да доведе у
нормалне токове јер би то био снажан окидач са грађанске немире и социјалну
револуцију. У том контексту, прича о животу са 25.000 динара је више него смешна. Да није сиве економије,
ослањања на земљу у поседу, баштицу и мало стоке, Србија би се веома брзо нашла
у пламену социјалне револуције!
Србија
такође није сопсобна да се супротстави криминалу у области пословања тајкуна
јер би се открила веза политичара и тајкуна и тиме се објашњава зашто се ништа
реално не предузима у тој области.
Најугроженија
социјална група у Србији су пензионери, који немају нити један легалан
инструмент социјалне борбе осим свог гласа. А он није занемарљив. Милион и
седам стотина хиљада гласова није мали број, и свака странка игра на карту
придобијања пензионера.
Конкретно
актуелна владајућа странка, СНС ( друге и не рачунам јер је СНС могла и сама да
обезбеди парламентарну већину), рачуна на гласове 60% процената пензионера
којима нису смањиване пензије, него си им повећане за „читавих“ 1,25%. Истине
ради, од дела пензије који је одузет аутору овог текста, сваког месеца се
обезбеди повећање пензије(1.25%) за 37 пензинера који имају пензију испод
25.000 динара. А премијер се хвали као је то повећање из реалних извора? Чини
се да се неко заборавио! Од тих 40 % пензионера, којима се краде део пензије,
већина је високо образована и њима се тако јефтине политичке подвале не могу
пласирати!
Без жеље
да износим званичне податке о висини пензија и броју пензинера којима су паре
украдене (оних 40%), скрећем пажњу на перфидну политичку игру са истином о
опоравку Србије! Распродаја имовине и ресурса земље, на начин како се то сада
ради, није привредни опоравак већ сигуран пут у још већу економску пропаст.
Штета је
што су се неке нове снаге, у жељи да што пре заузму скупштинске фотеље,
удружиле са компромитованим странкама. У првом реду мислим на Двери, које су
могле постићи бољи резултат на дуже стазе без коалиција са ДСС коју предводи
контроверзна Санда Рашковић-Ивић!
Такође,
Покрет за преокрет Јанка Веселиновића и Левица Борка Стефановића имали би веће
шансе да су формирали коалицију само ова два покрета.
Ако бих
се бавио прогнозом, мислим да ће велики успех( у односу на уложена срдства у
предизборној кампањи) постићи странка Паровића и Глишића, јер се до сада нису
компромитовали а програм им је веома прихватљив за грађане Србије. Прилично је
реалан и даје инспирацију. Велика је политичка штета што Обрадовић, Глишић и
Паровић нису наступили заједно! Програм им је јако добар, нису политички компромитовани
и окупили би све слојеве грађана. Штета!
О сталим
учесницима у предизборном вашару не вреди трошити речи. Треба их послати тамо
где им је место – у политичку прошлост. А неке и пред правосудне органе државе.
Ако они пре тога не напусте Србију!
