Пандорина кутија зла

„Pandorina kutija je prema grčkoj mitologiji bila kutija svih zala, koju je prema legendi Zeus poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima“.*

Да ли су Влада Републике Србије, као предлагач, а Скупштина републике Србије као доносилац Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, омашком или грешком отворили „Пандорину кутију зла „ која се надвила над пезионере Србије, остаје да видимо и да се надамо да ће Влада, пре него што се сви неспособни страначки кадрови јавних предузећа осиле и прихвате модел спорног Закона  за оправдање неспособности, спречити даљи суноврат и насиље над основним људским правимау Србији!
Разлог за овако оштар увод јесте вечерашња најава челника ГСП Београд о промени цена превоза у градском саобраћају од Нове године, за које, гле чуда, не нађоше оправдање у економским разлозима и властитој неспособности већ у социјалној неправди јер неки пензионери примају преко 25.000 а има и оних безобразно богатих доктора, инжињера, професора, економиста, генерала, што примају преко 50. 000 динара и није поштено да се возе за исте паре као и други грађани! Ма није ваљда! Што не направисте ценовник доласка на посао за возила директора јавних предузећа? Мечка – толико, ауди – толико, Мечка МЛ – толико, Волво – толико?!
Гледам слику, слушам тон и не могу да верујем докле иду границе људској глупости и безобразлуку – мада то иде заједно! Цену карата у јавном превозу условити висином примања! И то баш по моделу поменутог Закона! Према принципу – када је прошло оно што не би и ово, ионако је све то из исте кухиње!
А шта ће бити ако се осете инфериорним Инфостан, водовод, ЕПС, Телеком,... и да не набрајам сва јавна предузећа? Хоће ли грађанин пензионер покорни сваком да доставља извештај о пензији на увид да би ови одредили харач у складу са поменутим Законом? И хоће ли Скупштина  и Влада града Београда одобрити овакве сулуде предлоге! Надам се ипак да постоје нормални и морални људи!

Ако сам у заблуди онда кажем да би оваква одлука била дубоко у супротности са одредбом члана 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода - Рим, 4. новембра 1950. године - који се односи на забрану дискриминације:  

"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус“,

као и са Уставом Републике Србије и свим позитивним одредбама закона који правно уређују ову материју!

О социјалним последицама бесмислене аналогије примене идеје Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, не треба ни говорити. А да, паде ми на памет како би то изгледало када би се и казне за саобраћајне прекршаје и регистрацију кола плаћале према висини пензије – вероватно бисмо морали уз саобраћајне документе да носимо и извештај о пензији! И порези на имовину – обавезно уз извештај о пензији!

Бесмисленост  предлога ГСБ је јасна.

Још јаснија је намера менаџмента ГСБ да се „поштеним отимањем“ материјалних добара већине пензионера покрију губици властите неспособности или пензионери избаце као категорија грађана која треба да користи њихове услуге под једнаким условима!

Политичари би требали да имају слуха ! Пандорину кутију могу да отворе неодговорни појединци! Последице су обично погубне и за одговорне политичаре! Велике и добро вођене битке се могу изгубити због неодговорности појединаца.

Отимање ватре народу никада и нигде није ишло без последица!

*Извор цитата: Wikipedia.org.

Протести на хоризонту

Данас је свечани дан! Данас је 22. децембар, Дан ЈНА. Слави се, додуше скромно, примерено материјалним  примањима великог броја пензионера која иду ка социјалној помоћи јер,  како је кренуло са мерама штедње према моделу ММФ, логично је да ко не ради има право само на социјалну помоћ – па ко претекне, претекао је.

Неки ће рећи да то не може тако, да су пензионери уплаћивали допринос за ПИО, али ови млади лавови се брзо досетити да кажу – јесте, али не у ПИО фонд Републике Србије, него у фондове других држава и република, што ми да се фрустрирамо одузимамањем од својих прохтева да бисте ви бивши живели како сте замислили и то озаконили. Е па, сада смо ми на крилима пегаза до неке следеће поделе карата.

А да су ови млади лавићи виспрени, јесу нема шта! Лепо људи погледали статистику – колико има пензионера који примају преко 50. 000 динара? – много! Е њих ребнимо у просеку 16% - то су ионако углавном интелектуалци који су јако непријатни и тешки за политичку манипулацију, да се више забаве проблемима материјалне природе а не да коментаришу и оцењују рад државних органа!

Али ни пензионери нису баш без „аргумената“. Стари Крка, прекаљени познавалац технилогије рада ПИО, за живота не даде да се дирају пензије. Неки млади лавићи га и подржаше и опсташе на власти. Али не лези враже. Време учини своје, оде стари „Крка“ (од милоште др Јован Кркобабић) и наста фрка! Млади лавићи једва дочекаше да испразне и оно што је осталу у магази фонда ПИО и сада се нема куда..све ми се чини да ће пензионери да остану без му котрпним радом и на законит начин стечених пензија. Добро, неки баш и нису много запињали, али апсолутна правда, то нам је јасно, не постоји.

Пензионери избацише и други кец из рукава – силу бирачког тела и громки глас удружења пензионера од којих се власт тресе – од смеха! Па добро, није баш да се тресе, има ту један други израз али ми не пада сада на ум. Ено, ономад, потпредседник Скупштине Републике Србије јавно постави премијеру Србије питање у вези са решавањем дуга војним пензионерима. Сиц! Одговора њет!

Уставни суд, Управни Суд, Основни судови сви пресуђују у корист војних пезионера ( односи се на последњу сечу од 11,06%) и опет сиц! Пара њет па њет! Ма које паре, нема ни одговора. Када су млади лавови ( без Марлон Бранда у главној улози) видели како то лако иде са војним пензионерима, нагрнуше на све пензионере. Ко веле – када ови, што би и могли нешто да ураде и имају своје Удружење војних пензионера, само пишу дописе, молбе и жалбе, ове друге нећемо ни да констатујемо.

По устаљеном моделу, самозвани Клуб генерала и адмирала се не оглашава. Ваљда нема шта и нити хоће било шта да каже! Њих се,чини се, све ово не тиче!

Објашњење за селективну примену закона нам је саопштио ресорни министар. Сви сада знају ко је ресорни министар и који су „правни“ аргументи за смањење пензија, који се на неке грађане примењују а на неке не примењују, што је доказ да је правда селективна. А када је правда селективна онда се зна каква је то држава.

Сада се сви мало уозбиљили ( када су видели да им је пензија стварно смањена) и почели јавно да негодују ( Синдикати пензионера Србије, Удружење војних пензионера Ужица). Незадовољсто војних пензионера је прво освануло на страницама „Таблоида“, а затим и на сајту Удружења војних пензионера Србије, али без икаквог коментара званичника Удружења. Уходана пракса – гурни војника у први борбени ред и ако победимо ту сам да узјашем коња а ако погину – ко их је терао, рекао сам да то не раде!  Зна  Удржење војних пензионера да је велика неправда учињена према онима који су све друго били само не нерадници, профитери и финансијски мешетари. Знам многе који  су животе дали за своју државу!

Али организоване радикалне акције коју Удружење стално најављује - њет! Све се ћешће сећам ангдеоте са Хрушчовом који је имао обичај да каже да је комунизам у Русији на хоризонту. Након многих говора охрабри се један новинар да га пита шта је то хоризонт. Хрушчов му одговори : „ Драги друже, хоризонт ти је замишљена линија у даљени, и што више идеш према њој све ти је даље и онда схватиш да никада нећеш до ње стићи“.

Пишем ја тако ову колумну, а у углу екрана ми мала слика РТС 2, иде пренос реалити шоа (reality show) из Скупштине. Премијер образлаже ребаланс буџета. Искрено, био бих на његовој страни да је поштено свима одрезао, ако треба и 20% од пензија али да се зна докле ће то да траје и шта ће да се ради са нашим парама и да једном седнемо на здраву грану. Могло је, да се хтело, многа тога да се уради пре него што се приступило овако непопуларној, неуставној и незаконитој мери! Овако, искрене намере су на климавим ногама и чини ми се да су више програм за опстанак на власти – па докле траје.

Гледам ја и слушам дешавања у Скупштини. Постало мало и досадно, премијер Србије по ко зна који пут наводи исте аргументе комбинујући чињенице по закону комбинација Н-те класе са понављањем кад председавајући најави да је следећи говорник народни посланик и потпредседник Скупштине Србије народни посланик Констатин Арсеновић из ПУПС-а, генерал потпуковник у пензији! Лице ми се озари!

Ту смо бато, почех гласно да ликујем пред собом, да видите како изгледа када стари лав загрми!

Оно што је следило било је све само не грмљавина. Те се извињава, па се снебива, те зове у помоћ и децу и унуке, те на крају једва, стидљиво као да мора да пита – а неће му се - срамежљиво изусти да је учињена велика неправда према војним пензионерима и да власт не поштује одлуке и пресуде Уставног суда, Управног суда, чини ми се и Касационог суда и све у том стилу. Додаде још и то, у име војних пензионера, за шта га нико није овластио,  да је сигуран да бисмо ми пристали на незаконито закидање пензија само да нам се неко обратио и објаснио нам да имамо велике пензије и да смо ми увек помагали државу и да би то и сада разумели. Рече и то да није у реду што нико неће да нам да објашњење зашто нам се закида повећање које су сви пензионери добили!? Али гласно и јасно саопшти да ће ПУПС да подржи ребаланс буџета и пакет осталих закона изнетих пред Скупштину на усвајање.

Слушам шта пензионисани генерал и потпредседник Скупштине Србије, највишег законодавног тела у држави говори и не могу да верујем шта чујем.

Премијер Србије кратко рече да су војне пензије биле високе и да је то разлог зашто оне нису повећане!!! Рече још и то да он не може да одговара за ЕПП и обећања у предизборним кампањама!? Нема ни трага од позивања на Конвенцију о људским правима која говори о једнакости грађана пред законом, Устава Србије, Закона о ПИО Републике Србије. Шлус! Кратко и јасно – не дамо! А плате шефовима невладиних агенција од преко 300000 динара, то мора да да. И целом том невладином сектору којег су нам утурили други – то се мора јер иза леђа имају реалну силу!

Опет се за реч јави господин народни посланик и потпредседник Народне Скупштине, генерал-попуковник у пензији Константин Арсеновић, дипл.маш.инж.

Ево га, помислих, е сад му је прекипело.

Кад оно, хвала вам што сте дали објашњење, ето.... да је то неко урадио раније.... не би ишле толике тужбе, не би држава штетила због судских трошкова, камата.... ето велика вам хвала! Рече и то да ће пензионери гласати за буџет и да дају подршку мерама владе!?

Само што не додаде – изволите поново, само нас лепо обавестите да се сложимо!

Власт је слатка каква год да је и с ким год да је. Само да није кратка. А што се тиче радикалнијих протеста у организацији УВПС они су на хоризонту!

Кинески мост

Јуче завршена посета Републици Србији премијера НР Кине друга Ли К,чанга бар за кратко узбуркла је позитивна и патриотска осећања грађана Србије изазвана самитом кинеског премијера са премијерима земаља централне и источне Европе, потписивањем почетних уговора о изградњи новог блока термоелектране у Костолцу, брзе пруге према Будимпешти, и отварањем „Пупиновог моста“ који ће, верујем, народ ипак прихватити као „кинески мост“.

Оно што је суштина ове политичке акције јесте да је самит редовна делатност и део геостратешког концепта ширења економског утицаја Кине на запад и то нема никакве везе са заслугама Србије. Сугестија актуелне власти путем медија, да је одлука Кине да као полазну тачку ширења у Европи изабере Србију заслуга и резултат наше политике, генерално није тачна и првествено је усмерена према бирачком телу Србије. Кина, као несумњиво велика светска сила, првенствено економска, мање војна али са развијеним ракетним програмом, поделила је свет на интересне зоне и у једној од њих су земље централне и источне Европе, и они у СК КП Кине као и у Влади НР Кине имају секторе који планирају, реализују и проширују реализацију својих интереса. Иако се у нашим медијима ово ангажовање представља као велико, у односу на друге регионе ипак је оно, за сада, периферно.

Треба знати да је до 2000. године само у Мађарској било око 40.000 кинеза и ако неко мисли да су сви они дошли да продају крпице и новогодишње јелке, вара се. Планови и интереси НР Кине су много озбиљнији, о чему сведочи њихово присуство у свим земљама света.

Народи Балкана, због свог геолошког положаја а и због дугог наслеђа идеолошке свести у прошлости, веома су блиски филозофији и идеологији народа Кине и њихово интензивно присуство није случајно – оно је резултат озбиљног геополитичког истраживања о ширењу на Запад.

Иако је финансијска инјекције коју смо добили од Кине за нас велика, за Кину је „сића“ и првенствено је битна са политичког аспекта присуства Кине као много бенигнија чињеница коју Запад у овој фази може некако и да „свари“ јер још не угрожаве стратешке планове Запада о продору на Исток. Супротно, Запад је веома осетљив на било какво присуство Русије у Србији.

Ове чињенице нас упозоравају  да стратешки интереси великих нису добри за нас, стављају Србију у веома неповољну ситуацију супротно мишљењу политичких дилетаната о „умиљатом јагњету које две овце сиса“. Бојим се да велики нису овце и да немају ни мало разумевања за умиљату јагњад. Посебан проблем је  што „умиљато јагње“ не развија своју привреду него своје планове усмерава на „гребање“ о инвестиције великих. А велики су по дифолту вукови!

Уосталом, када је то Балкан био место срећног живота и благостања?

Посета кинеског премијера друга Ли К,чанга, протекла је, како то само нама доликује, са два гафа типа „савамала“ који су бацили непријатну сенку на напоре Владе Србије да све буде у реду.

Први гаф се односи на потписивање уговора у изградњи новог блока термоелектране Костолац од 350 мегавата, медији кажу покушаја опструкције уговора, и љутите реакције кинеског амбасадора у Србији. У својевременим разговорима са дипломатама Кинеске Народне Армије и из Министарства за иностране послове, управо из Одељења за централну и источну Европу, схватио сам да кинези могу да опросте али да забораве увреде – никад!

Други гаф односи се на пророчанство извесног Тарбића које се нашао и у добродошлици кинеском премијеру коме је понуђено да пије воду из мутне Мораве. Кинески премијер није остао равнодушан пред таквом понудом и узвратио водом из Јаг Це-а, која је све друго само није вода за пиће и никако се не служи у дипломатоји.

Да политички гафови нису изум од скора сетих се посете једног нашег министра иностраних послова Кини, који је ваљда смушен дугим путовањем авионом од Београда до Пекинга, на званичном састанку у Амбасади СРЈ пред кинеском страном изјавио да СРЈ „подржава политику две Кине“ у јеку америчких напада  на Кину у вези са Тајваном, на шта смо се сви шокирано погледали у ошекивању реакције а мудри преводилац Тјен „Горан“ превео „подржава политику - једна Кина“. Да је „Горан“ био неопрезан и дословно превео шта је министар рекао, тешко да бисмо имали кинеску подршку за време агресије НАТО на СРЈ. Мада, истини за вољу, многи наши лидери и дан данас не разумеју суштину крилатица „једна Кина“ и „једна земља два система“што је и реална последица стања у нашем политичком животу. Било би добро да се представници српског народа озбиљније припреме када презентују Србију у међународним односима и то није никаква срамота. Много је већа срамота када се брукамо најављивањем инвестиција од неколико хиљада милијарди и изградњом пловног пута од Београда до Солуна. Тако нешто не би предложио ни француз Лесепс!

Зоон политикон

Не знам ни сам зашто али некако ми се не да а да не коментаришем наступ господина Бориса Тадића, екс председника Републике Србије и Демократске странке, у емисији  Миломира Марића „Ћирилица“ на „Happy” телевизији. Не знам да ли је емисија реприза или није али то и није битно. Мада, мени све приче политичара личе на репризе већ виђених прича!

Елем, досподин Тадић је настојао да на провокативна питања Марића са дозом саркастичних тврдњи постављених  на накисело скерцозан начин, одговори достојанствено и примерено екс министру телекомуникација и одбране, председнику Србије и Демократске странке. Да му је исповест ишла веома добро – оцена је политички неуког српског биралишта и лепшег – женског дела српског плебса обореног његовим добро наученим наступом и неоспорном личном културом и шармом. Али од свега тога, сада већ поприлично уплашен за своју будућност занемели народ  нема никакве вајде, нити ће је имати као што је није имао у недавној прошлости.

Даке, господин Тадић нам је готово покајнички саопштио да су направљене веома велике грешке у свим областима – од спољне политике до кадровских решења за која признаје да је одговоран ( с обзиром да је употребио израз „изненађен“ само је фалило да каже и „увређен“ и да синдром Шојић добије своје место у дилетатски вођеној политици). Нема се ту шта додати нити оспорити, све што је рекао истина је! Ту немам дилеме као што је немам ни са закључком да је све што је рекао одлично осмишљена предизборна кампања и загревање за понован улазак у круг људи на власти - како се он пежоративно изразио „управитеља државе“ !

Али, да уозбиљим став  и кажем шта то није ваљало и због чега господин Тадић не би требао да се враћа у политику, мада је и он сам то потврдио аутоанализом личности!

Док је био министар војни, према одијуму родољубиве већине, и  одушевљењем дела  прозападних и антисрпски инструисаних  невладиних организација, учествовао је у девастирању борбене готовости Војске Србије и непримереној испоруци генерала Војске Југославије и полиције Хашком трибуналу. Да ли је могао да се супротстави Западу? Није! Али је могао да не учествује у томе! Зашто је прогутао кнедлу? О томе касније!

За време НАТО агресије на СРЈ имали смо само две државе на које смо са сигурношћу могли да рачунамо у Савету безбедности УН – Русију и Кину, поред других ( Бразил и још неке мење утицајне земље) које су задржале конзистентан став у вези са бомбардовњем и Косовом. Након 5. октобра и касније, управо у време господина Тадића, катастрофална политика Владе Србије према НР Кини озбиљно је угрозила односе две државе. Данас, господин Тадић објашњава како је то била опасна заблуда тадашње власти. Као да је заборавио понашање те власти у вези са тражењем и новом локацијом кинеске Амбасаде? Срећом, захваљујући мудрости кинеских политичара и актуелним интересима кинеског капитала, Србија није трпела последице дилетантске политике Демократске странке и њеног председника, некритичким испуњавањем свих захтева САД и ЕУ.

С обзиром да су многи „минхаузени“ српске политике недовољно политички школовани и треба их, према речима једног бившег каријерног министра „дошколовавати“,  даћу скроман допринос њиховој едукацији и упутићу их на проналажење података из јавних извора („Чајна дејли“)  о томе како је прошла БЈР Македонија  због признања независности Тајвана или како је господин тадашњи канцелар Немачке, Герхард Шредер, угрозио немачке инвестиције у Кини неопрезном изјавом да НР Кина крши људска права на Тибету! Оно што ни господин Тадић не зна јесте да се ни амери нису баш славно провели на почетку 21. века када су Кини запретили увођењем економских санкција због наводног кршења људских права у НР Кини, па су брже боље прекинули оркестриране нападе срачунате да се отежа, успори или онемогући пријем Кине у Светску трговинску организацију. Колико су амери били успешни сведочи податак да је данас НР Кина друга светска економија а они боље упућени тврде да је и прва ( резерва аутора), ако се узме у обзир удео кинеског капитала у САД.

На унутрашњем плану, период владавине господина Бориса Тадића обележен је даљим суновратом стандарда грађана, пљачком државног и друштвеног капитала, корупционашким аферама и партијском приватизацијом служби безбедности за коју је лично одговоран! Свако ко се имало бавио радом служби безбедности зна да су се службе претвориле у заштитнике интереса Демократске странке, као водеће странке на власти, што је супротно њиховом друштвеном бићу! Катастрофале последице реорганизације правосуђа трају и данас и највећа су препрека отварања процеса приступања ЕУ.

Уосталом, господин Тадић нема проблем да јавно саопшти да је веровао сарадницима и да је испустио ствари из руку – није контролисао потезе појединаца. Међутим, заборавио је да му бирачи нису поклонили поверење и блиставу победу да би он препустио партијским колегама даље черупање државе који су боље него НАТО агресор спровели план „спржена земља“, и он не може бити политички аболиран да би поново добио поверење народа.

И сада долазимо до кључног питања : зашто је један образован, од народа прихваћен лидер, са евидентном подршком земаља ЕУ, са бек-граундом социјалдемократе, направио ово што је направио? И зашто је дозволио да буде злоупотребљен.

Одговоре треба тражити у следећем:

Чињеница да је син осведоченог и уваженог борца за демократију кабинетског профила није пресудно утицала на политичку праксу господина Бориса Тадића. Биће да је у време док је слушао теоријске трактате свога оца и господина Мићуновића блиставо саопштаваних нам у „Праксису“, и сам маштао о једном демократском друштву и - остао у машти! Издигао се изнад сурове реалности транзиције, више је водио рачуна о стварању властитог лика од конкретних државних послова. Господин Тадић, са пиједестала интелектуалне супериорности каже да он и није био носилац погрешних потеза већ да је то био Мирко Цветковић, односно Влада Србије. Није него!

Господин Тадић је сам водио спољну политику, а не Влада Србије. Истини за вољу, не замерам му јер не знам како би ондашња влада могла да води успешну спољну политику. Замерам му јер је он именовао мандатара и аминовао такву владу. Грешком или намерно, то само он зна.

Могло би се много тога замерити господину Тадићу, али готово да нема личности у нашем политичком животу којој се нема шта замерити. И наравно актуелној гарнитури на власти којој је остала „спржена земља“ и она у својој немоћи вуче погрешне економске потезе даљег сиромашења запослених и пензионера који нису њихово бирачко тело, и тиме ствара услове за преживљавање државе док су они на власти!

Увек поштовани кинески народ има мудру изреку о човеку који стално удара у исти камен.

Господин Борис Тадић сигурно зна, да нико од нас, као и он, из свог архетипа не може да изађе, и да ће његов comeback бити мање више идентичан већ виђеном. Зато спремно „гута кнедле“ у замену за поновну власт.

Бирачко тело Србије полако али сигурно почиње да препознаје манипулацију у наступу политичара и израста у квалитативно зрелијег зоон политикона!

     

За све је крив Панта пензионер

Влада Србије је постала непресушан извор примера како не треба водити државу. Једноставно, скоро да нема области за чије функционисање је одговорна држава а да се на груб или мање груб начин, прикривено или отворено не крше постојећи закони. Једино бих издвојио Војску Србије као најуређенији део државе!  

Невероватно али истинито, доносе се закони који су супротни интересима већине становника Србије, који одговарају краткорочним циљевима гарнитура на власти и све је очигледније, интересима неких других – изван Србије. При том овај манир није изум одређене странке на власти – све странке га користе и усавршавају до апсурда који прети да цео систем сруши као кулу од карата. Све ово у име неке европске Србије а да нико није ни покушао да се упусти у објашњење суштине те приче. Свакодневно, путем медија, народу се сервира прича о рају до кога се стиже једино проласком кроз чистилиште, па ко претекне. Ко ће остати у чистилишту а ко ће претећи јасно је већини. Више ништа није ново. Реторика оних који су већ у рају је позната, остаје нејасно понашање оних који су стално у чистилишту и не чине готово ништа да покушају да из њега изађу!

Ово стање траје од распада СФРЈ деведесетих година. Историјски неодговорни лидери бринули су како да резервишу место у историји и огромне износе пара у иностраним банкама не либећи се да злоупотребе енергију и животе генерација младих.

Да дођете до оваквог закључка није потребно да знате оно што зна аутор овог текста. Довољно је да се питате како је могуће живети у иностранству на високој нози, имати и одржавати јако скупе некретнине, плаћати обезбеђења, домаћице и све оне и оно што иде уз „ високо друштво“ које је, колико до јуче, једва могло да  измирује своје грађанске обавезе.

Они су „драги грађани света“. Они имају новац и свака држава их воли. Они тамо троше своје лако зарађене паре од транзиције која се на српски начин зове пљачка народног богатства извршена на законит начин, тако да нико никада неће одговарати за пљачку незамисливу у правно уређеним и демократским друштвима!

Сви предистражни процеси, који по правилу бујају пред изборе, након избора тихо нестају са првих страница партијски контролисаних медија. И по правилу, понављају се са другим актерима. Као да су сви ти актери чланови неке тајне ложе удружени у заједничком подухвату који бисмо могли назвати – како опљачкати народно богатство уз свесрдно одобравање народа!

Да не останем на пуком ламентирању над судбином већине покушаћу да будем убедљив простом анализом актуелне спољне политике, мада,  истини за вољу, она је таква од 2000. године. Ових дана окупирају ме речи лидера о спремности Србије да ће испунити сваки захтев ММФ и да Србија чини све што је у њеној моћи да створи предуслове за улазак у другоразредни круг земаља ЕУ.

Да ли ико, ко се имало разуме у међунарадне односе, верује у добре намере земаља Запада према Србији. Верујем-нико! Ни сами промотери ове приче не верују у њу! Али, чини се да морају да убеде народ у такву причу како би што безболније САД и ЕУ остваририли  своје геостратешке циљеве на Балкану.

Данас се народи „поробљавају“ економским мерама. Ако то не успе, онда им се очита лекција оружјем па се онда опет добронамерним извозом демократије, права и економских мера за „опоравак“, од озбиљне државе ствара држава по мери њихових интереса. Таква држава је трајно у социјалним и економским проблемима, суочена са сиромаштвом и бездушном експлоатацијом интелектуалних, радних и природних ресурса!

Таквим државама се убацују летелице са симбилима који ће их подсетити на њихову немоћ, намеће им се пријем непријатељски настројених државника и дозвољава да вршљају по територији суверене земље и стварају услови за даље комадање територије. То што надлежни органи „знају шта се ради и држе ствар под контролом“ делује као празна пушка. Проблем јесте веома тежак али ипак треба имати више дипломатске мудрости и одређеним каналима спречити овакво флагрантно дељење пацки. Пост фестум реакције немају смисла у међународним односима али, супротно очекивањима, не доносе ни краткорочне поене на унутрашњем плану!Уосталом, не треба бити лицемеран – зар нам став да Косово није део Србије не саопштавају с времена на време високе дипломате САД, Немачке, Француске.... и где су ту реакције како нам они неће делити лекције у Београду? Није него!

Немачка условљава пријем Србије у ЕУ реформом правосуђа! А адвокати штрајкују већ три месеца! Хајде да се питамо ко може да не зарађује три месеца и да истрајава у својим захтевима? Само онај ко је пун „ко брод“! Брод се напунио захваљујући плански створеним бесправљем. Хиљаде нерешених предмета грађана у парницама против државе, реформе правосуђа, увођење нотара ( да се бродови равномерније пуне - не може само из бивше странке на власти), предистражни и истражни поступци су блокирани. Чекајте мало, због кога постоји првосуђе-због народа или због запослених у правосуђу. Судије не раде, одлажу рочишта, а плату, обезбеђење, кола и остале принадлежности по закону конзумирају редовно! Правда је скупа-боли глава. Требају ти огромне паре да овериш најобичнији уговор! Па где то има? Има. Сведоци смо.

Свакодневно нас убеђују како је државна каса празна. Кажу, што је истина, немамо никакву производњу! Станите мало – ко већ четврт века планира, организује, контролише, расподељује и ради све остало што припада држави. Немојте да нас убеђују да је све то радио Панта пензионер, ангажован по уговору о делу јер је рођак господина тог и тог! Исти они, који су довели до оваквог стања ударили су на једино невини и најсавеснији део српског друштва – пензионере и тако признали да је ситем почео да се урушава! Када би држава укинула пензије свим пензионерима те паре би потрошила пре наредног ребаланса буџета!

Уосталом, у каквој су корелацији непостојање производње, празан буџет са једне стране и пензије са друге,  и како ће то смањење пензија опоравити производњу и напунити буџет? Морам да признам да у економско чудо, које нам нуде министри, саветници и адвајзори који нису на платном списку у Србији, не верујем. Истина је да не верују ни они нити било ко! Истина је сасвим другачија. Парама пензионера покривају се незајажљиви финансијски интереси огромне партијске администрације која је канцерогено метастазирала у државни апарат и коју нико, ама баш нико, ма колико се декларативно изјашњавао супротно, нити сме нити хоће да дира. Разлог је једноставан – онда би неке друге друштвене снаге дошле на власт, мада нисам сигуран да и оне не би наставиле са постојећом праксом. Тачније , у то сам убеђен.

Невероватно смешно звучи образложење смањења пензија које је дао један министар да се“ нико није бунио када су пензије неосновано повећаване. Као што су повећаване тако могу бити и смањиване“ , славодобитнички нам дотични очита правни основ. Ма хајдете, молићу лепо! Колико јуче изашао из фазона војничких чизама, црне одеће и препознатљивог хипи имиџа Вудстока шездесетих, набацивши пристојно одело и ауди „осмицу“, даде себи за право месијанску улогу да нам објасни како је ова власт та држава која нам својом вољом повећава и смањује пензије! Тачно! Само што се држава води на уставан и законит начин а не вољом политичких волунтариста! Стварно, чудни су путеви Господњи!

Оваквим мерама држава неће изаћи из кризе у којој смо! Треба сести и направити озбиљан рез. Неки други људи. Не ови – они не могу из свог стереотипа!  Без Истока и Запада, Севера и Југа!

Треба признати да Србија није престала да се понаша на самоуправљачки начин у условима либералног капитализма. Дубоко верујем да Србија није погодно тло за организацију капиталистичке државе као на западу. Мислим да би привредни модел НР Кине био примеренији наслеђу српског друштва. Једна јака партија, једна примерена социјалдемократска идеологија, тржишна економија и владавина принципа уставности и законитости!  Социјализам је још увек у главама већине - полурадничке класе која никада није пресекла везу са пупчаном врпцом званој село и која је научена да је држава крава музара а фабрика нужно зло између сезонских пољопривредних радова. Само се тако може објаснити невероватно жилав опстанак већине становништва Србије - веза са селом.

Ако је то тако, а јесте, онда треба све своје снаге окренути ка аграру јер је храна оно без чега свет не може. И треба престати са грешкама типа „ треба развијати нанотехнилогију“ јер већина аутора таквих идеја и не зна шта значи реч „нано“ и нема појма шта изјављује. Држава треба да усмери све своје потенцијале ка аграру и да прекине са политиком куповине социјалног мира и употребе бирачког тела. Вишак радне снаге може се усмерити у аграр кроз разне гране прерађивачке индустрије. Уосталом, чак се и у традиционално нерационалном парламенту Србије појавила искра разума кроз идеје уваженог посланика господина Маријана Ристичевића, која се односи на аграр! Али ништа бити неће, јер би тиме Србија гурнула прст у око интересима неких водећих чланица ЕУ у првом реду Француске, Белгије, Холандије.... Зато Србију треба замајавати периферним и виртуелним индустријским гранама које су могле да егзистирају само у условима преливања капитала са профитабилних на непрофитабилне гране привреде. Али данас то није могуће јер нема порески профитабилних предузећа! Држава ће морати да престане да кокетира са свима. Једноставно доћи ће дан када социјалне тензије више неће моћи да се контролишу обећањима, изјавама, појавама дронова, емотивним саопштењима, личним пројекцијама и жељама, спектакуларним привођењима, прљавим вешом јавних личности и естрадним наступима аматера.

Мораће почети да се поштују међународне и властите декларације о људским правима и властити Устав и закони! Када се то уради кренуће и привреда напред. Успоставиће се све функције државе! Онда флоскула о спасоносном путу у Европску унију неће имати никакав одјек! Онда ће ЕУ сама доћи код нас јер ће препознати потенцијално равноправног и озбиљног партнера у међународној подели рада! И мали народи могу бити веома битни економски партнери великих! Само је потребно да знају како се то ради!

КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ

Шеста седница Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије на којој су разматрани аргументи за доношење и усвајање сета од четири нова закона, који највише погађају пензионере, није донела ништа ново осим да и преостали, мали број грађана схвати да се не бира повод, место и време за гладијаторску страначку борбу ради опстанка на власти. Реторика посланика, углавном шефова посланичких група, личи на све само не на озбиљну аргументацију зашто српски грађани, који су свој радни век провели у време социјализма - пензионери, и запослени  у предузећима губиташима која су научила да раде према својим способностима а да примају плате које нису условљене законима тржишта, морају да сносе терет неспособне државе!

И како то закони једне странке на власти  могу да оспоре уставно начело да су сви грађани пред законом једнаки, када је очигледно да тако неће бити!?

Озбиљни аргументи вечитих лидера позиције и опозиције о томе зашто смо „додирнули дно“, као и увек до сада, изостали су из простог разлога јер су и једни и други веома свесно и савесно преливали народно богатство у делатности које немају везе са јавно декларисаним циљевима, и надали се неком чуду да ће нас Свевишњи извући из блата у које смо увучени туђим и вољама лидера странака које смо сами глорификовали као да смо на дрбију „гробара“ и „делија“. Маса, несвесна политичког тренутка прекомпоновања односа снага у Европи и на Балкану, као у трансу руши све пред собом и маше свећама и мобилним телефонима, еуфорично узвикујући  „Вуче, Вуче“,„Коштуницееее“, „Зоранееее“, „Борисееее“, „Чедоооо“, „Томо Србинееее“, „ Вучићууу“ и не примећује да дели судбину са жабом, која се налази у казану са водом која се лагано загрева и буде жива скувана  а да не регује на такву опсност, надајући се да ће и она на лак начин приграбити своје парче колача, несвесна чињенице да је након бесмислених ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, бомбардовања СРЈ ради остварења стратегијског циља САД продора на Исток и подршке САД сецесије Косова и Метохије са циљем стварање жаришта дугорочне политичке нестабилности, још једном изманипулисана, али овога пута властитом вољом!

Вечито правдање садашњег лошег стања због лошег рада претходне власти прети да ускоро почнемо да се вадимо и на грешке Старих словена! То само показује да свака нова власт наставља да ради лоше по народ а добро за себе! И ту је суштина „додиривања дна“! Али зашто свака власт то ради када је јасно да ће доћи дан када власт неће више имати шта да да ни себи ни народу? Одговор не ово питање је прилично комплексан.

Као прво, стабилно решење национална питања српског, шиптарског и муслимаског народа на простру Балкана није ни на видику, а самим тим ни решење питања територија,  а земљама Запада, посебно САД, нису у интересу решења која би довела до политичке и економске стабилности држава на Балкану.

Друго, с првом констатацијом у вези, присутан је и проблем судара религија и њихова злоупотреба у политичке сврхе. Сећам се једне од расправа вођених око дефинисања Устава СРЈ и доктринарних докумената ВЈ из 1992. године када се потегло питање дефинисања националних интерса. Српски интереси су да сви Срби живе у једној држави, Шиптари су такође желели исто што је значило сецесију, муслимани исто да имају своју државу, Мађари, Румуни, Бугари би вероватно да се припоје земљама матицама ( Већ се дешава да наши грађани из Димитровграда одлазе у Бугарску ради лечења и студирања. Уколико неко не разуме шта то значи и чему води, треба да уступи место ономе ко то схвата и ко је способан да решава те проблеме). Показала се сва сложеност проблема за чије решавање нису постојали ни воља ни мудрост државе. А Запад је нескривено стимулисао интересе свих на штету интереса Србије. Тако смо дочекали сецесију Косова а сада имамо проблем са Бошњацима и шиптарима на југу Србије који се, као и увек, гурају под тепих некој другој влади у наслеђе.

Треће, и сами славодобитници 5. октобарске револуције били су изненађени лакоћом доласка на власт и потпуно неспособни да преузму институције државе и били су принуђени да подлегну притисцима оних код којих је била економска моћ у земљи и политичким интересима извана. Последица таквог стања били су морални, економски, политички, институционални и етички колапс државе. Схвативши у шта су се упустили, једино што су могли да учине јесте капитализација „револуције“ кроз лично богаћење. И тај посао су углавном сви добро урадили! То се и могло очекивати с обзиром на чињеницу да је радно искуство првих влада у управљању институцијама државе било равно нули! Интелектуална елита насрнула је на шопинг дипломатију ( посебан облик дипломатије у којој амбасадор и дипломатско особље имају основни задатак да обезбеде шопинг многобројним делегацијама државних органа, Скупштине и лидерима странака који су их поставили на та места) која је на сваком кораку, осим часних изузетака, брукала земљу и изазивала подсмех у дипломатским круговима. Неки други револуционари упустили су се у колаборацију око изручивања оних који су бранили интересе српскиг народа и свих грађана СРЈ да би оправдали финансијска улагања запада у њих, трећи су се инфилтрирали у институције локалних самоуправа и направили економски и финансијски хаос. Посебан хаос направљен је у  законодавству које је свака странка на власти потчињавала властитим интересима и судској власти за коју не постоје реалне прогнозе када ће се и хоће ли се консолидовати. Зато Европска унија инсистира на сређивање ових области као услов за пријем у ЕУ знајући да је то, у датом односу политичких снага, немогуће!

Речју, готово да не постоји област у надлежности државе у којој није направљен невиђени хаос!

Актуелна власт суочена са чињеницом да јој је припао горак задатак да каже народу да нема више шта и коме да прода, макар то била и магловита обећања, покушава да консолидује државу јачим везивањем за Русију. Једно је сигурно – традиција, вера, геостратешки интерси и ратови у 20. веку у којима је Запад, у суштини, био против Србије, иду у прилог јачој и свестранијој сарадњи са руским народом. Ово јесте мач са две оштрице и политика актуелне Владе   - и ЕУ и Русија – и уколико се погоршање односа САД и Русије радикализује, неће моћи да опстане.

Међутим, ценећи чињеницу да су економски фактори данас доминантан фактор у дефинисању политичких односа и да Русија има снажане аргументе који се зову гас и огромно тржиште, без кога Европа неће моћи дуго, реално је претпоставити да ће доћи до смиривања ситуације „нагодбом“ интереса САД и Русије у корист Русије јер је Украјина ипак интересна сфера Русије коју Путин, с правом, не сме ни по коју цену да препусти САД, јер би попуштањем угрозио своје геополитичке интерсе који су ојачани стратегијским везивањем Русије, Кине и Индије које им обезбеђује апсолутну предност у разговорима са САД и земљама ЕУ.

Са оваквом политичком проценом развоја догађаја Србија има шансу да развије и увећа обим своје привредне размену са Русијом и дође до даха тако потребног нашој економији. Са озбиљним и стручним људима то и неби био велики проблем јер је српска економија мала и сваки помак напред био би снажан подстицај за интензивнију привреду. Посебно треба инсистирати на аграру јер је он једини способан да покрене привреду. Све остало је, у датој ситуацији, или замајавање народа или свесна опструкција државе. Србија мора да се одрекне свезнајућих и универзалних  министара који могу да воде војску, економију, телекомуникације, финансије, мањине итд, у зависности од потреба странке којој припадају. То се у жаргону зове „ошљарење“.

Најаве ограничене примене смањења пензија и плата су, благо речено, неозбиљна. Пензионери, која погађа овај закон, никада више неће моћи да ревалоризују смањену куповну моћ из простог разлога што природа чини своје, они су, бесконачно сигурно, старији и више никада неће моћи да уживају евентуални повратак на старе пензије. Неки други пензионери ће моћи, ваљда док актуелна власт оствари право на старосну пензију.

Вечина пензионера није обухваћена смањењем и то је управо онај део сиромашног и већинског бирачког тела који обезбеђује актуелној коалицији на власти мирно и дуготрајно крцкање резултата рада.

Истовремено се удара на малобројни део пензионера који је имао новца за колико-толико пристојан живот – да иде аутобусом десет дана на море у Грчку са два кофера хране купљене у Мађарској, који је могао да купи неопходан лек а који, по правилу, није на позитивној листи, и да својим унуцима купи понеки слаткиш без убеђивања да је слатко штетно за зубиће!

Ови закони ће сигурно бити без ефекта јер је сваком јасно да јака држава може да постоји само ако има јаку привреду а не жеље. Жеље су једно а реалност је друго. Удар на једну категорију пензионера донеће даље раслојавање на мали број богаташа и сиромашне већине. Социологија нас учи шта се тада дешава са таквим друштвом.

Ова мера је израз неспремности актуелне власти да се ухвати у коштац са стварним проблемима и изворима расипништва у држави, јер би тиме угрозила властиту позицију.

Међутим, ни ово није крај игара без границе на српској политичкој сцени. Наводно притиснута реакцијом јавности и опозиције, позиција ће широкогрудо и под хитно предложити измену закона о финансирању странака које предвиђа смањење буџета за ове сврхе за 35 %, који ће вероватно и усвојити. Овим ће полукувани пук бити задовољен, СНС ће скочити рејтинг а целокупна опозиција ће нестати са политичке сцене јер су спремљене мере и за спречавање црних фондова за финансирање странака. Финансијери на црно, у суштини, и немају интереса то да раде јер је извесно да би то биле бачене паре!

Крајњи резултат биће једнопартијска владавина у којој коалициони партнери имају задатак стварања привида о Србији као демократској држави савремене европске оријентације.

Србија и српски народ, нажалост, не могу да се ослободе једнопартијског система и живота на кредитима. Дошло је време враћања кредита и после крви у ратовима, зноја у борби за власт, народу су остале сузе! 

Какви смо, боље нисмо ни заслужили!

Парада поноса и насиља

Парада поноса протекла је без инцидента али зато политичка сцена Србије није. Јединица жандармерије из Ниша брутално је претукла брата премијера Србије и двојицу припадника елитне јединице Војске Србије „ Кобре“ и то се све могло видети „ у живо“!

Политичка препуцавања су се пренела и у Скупштину Србије, речју, инцидент или нешто друго, постао је медијски хит, како је то код нас уобичајено у недостатку информација о расту економије, људских права и стандарда. А да ли се ради о медијском хиту или о озбиљним политичким превирањима покушаћемо да аргументовано анализирамо.

„Семе зла“ посејао је несвесно режим Слободана Милошевића 90. година када је одлучио да део припадника МУП-а организује као војне јединице. Тај процес није се дешавао „ад хок“. Никако. У војној академији ЈНА и ВЈ школовани су кадрови МУП и то на смеру специјалних јединица. Нажалост, ти школовани припадници МУП само су војнички организовали јединице али нису испољили никакав утицај на те формације, које су вема брзо постале азил за безбедносно веома сумњиве припаднике којима је дат статус бранитеља српства и православља на просторима ратом захваћене СФРЈ. Држава је створила те јединице, дала им звучне називе и ненормално велика овлашћења у односу на степен њиховог општег и политичког образовања, наивно верујући да ће их одбацити након једнократне употребе. Али ствари не функционишу тако, бар не у државним институцијама, поготово када ти људи у својим рукама имају чинове, оружје и легитимације припадника службе државне безбедности.

Ову заблуду први су платили политички противници тадашњег режима а затим и сам премијер Др. Зоран Ђинђић. Онда се држава „наљутила“ па је почистила део најекстремнијих припадника тих јединица. Засигурно онај део који је могао да на неки начин компромитује државу. Оне мање екстремне, држава није пасивизирала на адекватан начин или они нису могли да се уклопе у мирнодопске функције полиције. И проблеми су почели!

Иако се челници МУП упињу да убеде себе и јавност као се ради о „елитној јединици“ тешко да се њихово ангажовање може назвати елитним.Али то и није нека новост на нашој политичкој сцени где се свакави и свашта проглашавају елитом и елитним! Бар она дела који види народ. Елитне су само афере које су увек индикатор лошег стања у одређеној институцији!

Од ове оцене изузимам снаге ангажоване у КБЗ!

Професионалци знају да вредна, поштена и надасве сиромашна већина припадника МУП има само штете од таквих „елитних јединица“ и појединаца.

Не улазећи у питања да ли су господин Вучић и двојица припадника „Кобри“ легитимисани или не, били физички насилни или не, а чини се да нису, постоје многа спорна питања која се тичу организације система безбедности Републике Србије.

Дакле овако – ако је брат премијера имао легитимно физичко обезбеђење, двојицу припадника „Кобри“, онда мора да  постоје безбедносна процена о угрожености породице премијера Вучића и план мера контраобавештајне заштите. Зашто је физичко обезбеђење из „Кобри“ ствар је  председника Николића, премијера Вучића и директора ВБА. Ако је разлог поверење у Војску, онда тврдим да је процена логична и добра. Војска је неупоредиво стабилнија и ванстраначка организација.

Да је тако у прилог иде информација да ВБА има снимак напада на штићене личности што указује на професионализам војне контраобавештајне службе, што је она увек и била! Мада, веома је индикативно да је ВБА у мере контраобавештајне заштите личности предвидела и меру тајног праћења и снимања. Још је чудније да је примена тајне мере обелодањена!

Да ли су се, и ако нису припадници „Кобри“ позвали на службене легитимације припадника војне полиције показаће најављена истрага. Верујем да јесу, и да су тиме вероватно изазвали бес појединаца  „елитне јединице“ јер анимозитет између војске и полиције постоји одавно, још од времена дербија Партизана и Звезде и романтичних туча војника и милиције на коњима и када се Радован Стојичић звани „Баџа“, деведесетих, хвалио како ће да изврши „ваздушни десант“ на Генералштаб ВЈ и држао генералску униформу у свом кабинету пре него су чинови уведени у МУП. Али то су мање озбиљни проблеми!

Много озбиљнија питања су:

Да ли је обезбеђење брата премијера Вучића дато мимо важећих докумената?

Ако је физичко обезбеђење дато  у складу са законом и подзаконским актима онда је поступак жандармерије изван закона?

Да ли постоје и јесу ли оператвна документа ВБА,ВОА, БИА, МУП, и Војне полиције којима су регулисани права, обавезе и сарадња ових веома важних институција система безбедности Републике Србије?

Уколико су односи наведених институција норматовно регулисани а инцидент се десио на овако високом нивоу, онда постоји разлог да се надлежна тела државе   Србије озбиљно замисле о функционисању система безбедности према грађанима Србије, који финансирају исти тај систем и очекују заштиту, и реагује веома оштро!

Гурање овог случаја под тепих могло би да буде затварање очију пред проблемом који би свака озбиљна држава хитно решавала, било јавно било далеко од очију јавности. Међутим, једна ствар је сигурна – нефункционисање система безбедности последица је противуставног страначког уплитања у рад државних институција које по свом бићу не смеју бити страначки вођене!

Појава да се с времена на време службе безбедности нађу у негативном контексту у жижи јавности, указује да је „семе зла“ из деведесетих још увек присутно у одређеним институцијама државе и да хвалоспеви свих власти од 2000. године о успешним реформама система безбедности немају видљиву потврду у пракси.

Крај двадесетог века на Балкану - слом -прича девета

Станетов непосредни шеф Вуле, волео је да слуша музику и неки стари транзистор  је све време био на Б92 радио станици. Два дана након партијског састанка тразисторче напрасно престаде да ради. Стане предложи да га поправи али Вуле остаде при ставу да је ионако имао лош звук и да је боље да га не поправљају.

У Управи безбедности нико није знао да је Вуле био у родбинској вези са тадашњим председником Председништва СФРЈ по жениној линији. Он је то вешто крио све док га једног дана председник Председништва није посетио кући и ССУП известио начелника УБ о том догађају посебном информацијом за чланове Председништва, Владе и руководећих људи државе. И то се прочуло, а Вуле је  постао личност од великог поверења.

Некако тих дана, после Станетовог саопштавања својих закључака о не баш светлој перспективи СФРЈ,  Вуле  је напрасно постао ватрени критичар стања у држави. Те каква је ово држава,  те зашто нас радничка класа плаћа,  те какво нам је руководство кад у друштву цвета криминал, буја национализам на све стране, и све у том стилу. Сам је доносио „закључке“  а онда би питао Станета шта он мисли о исправности његових закључака.

Станету све то било смешно, позната му методологија, види куда му срља колега. Стане помисли у једном тренутку да би било забавно да му „сложи ЗОПМР“ о вербалним иступима, али одустаде од те идеје да не прекида „игру“.

Да је „игра“ у питању Стане је закључио и по томе што му је један подофицир војне полиције рекао да су колеге „из оне наше куће“ тражили кључ његове канцеларије и да су се задржали у њој око пола сата. Наводно нешто није било у реду са телефонима а Стане им рекао да провере!

Такво стање са различитим интензитетом потрајало је до децембра 1984. године.

 А онда Стане примети да му је кућни телефон почео да прекида у предаји јер су се саговорници жалили да повремено не чују разговор а било је и „фејдинга“.

Стане узе своје коферче са алатом, прикључи инструмент на кабл телефона – кад тамо, нема омског отпора угљеног микрофона. Какав сад прекид, помисли Стане и отвори поклопац микрофонског дела. Унутра, њему добро познат, „електродинамички микрофон“! Стане гледа и не може да верује. Њему да сместе тако нешто. Е, нећемо тако, рече Стане за себе, распертла микрофонску капсулу, узе филмску камеру „супер-8“ и и опцијом „макро снимање“ сними расклопљену „справицу“. Пре тога, на једном делу чипа врхом игле остави маркер видљив само лупом -пројекционом оптиком Еумиг супер 8 пројектора.

Тог 25. децембра 1984. године, на католички Божић, снег је падао као никада те године. У сретним државама идеално време за младе заљубљене парове. Пртином у снегу, поред зграде општине Нови Београд у којој се венчао пре много година, ишао је Стане са супругом у блок 30. код свог колеге, коме је тог датума рођендан, и смишљао како да обузда бес. Снег који је вејао топио се испред Станетовог лица од силне топлоте  изазване стресом.

Била је то једна од најдужих бесаних ноћи у Станетовом животу. Мислио је да се никада нешто тако неће поновити али било их је још много, не зна се која је била гора. Наивни кажу да је то добро, да се човек тако кали. Стане је знао да се од тога добија само висок притисак, чир на желуцу или инфаркт.

Сутрадан, као на иглама, Стане дочека полазак на посао. Право из лифта, не обазирући се да ли има или не секретара испред канцеларије заменика начелника Управе, уђе мирно у канцеларију, извади микрофон из ташне и стави га на сто пред генерала  Барловића.

„ Изволите друже генерале ово је ваше, и немојте да трошите оперативну технику за тајно слушање својих људи. Боље је искористите за што је и намењена – за примену према стварном непријатељу“.

Генерал Барловић , онако омален, ситних очију, забезекнуто је слушао али није био изненађен.

Видевши то Стане настави:

„ Ви сте заменик начелника и носилац контраобавештајног рада. Невероватно је како имате лоше контраобавештајне процене. Прва вам је да сте проценили да треба примењивати оперативне мере прем школованом официру службе а друга је да сте се одлучили за примену тајне контроле телефонских разговора и озвучење стана путем телефона. Па ви генерале, појма немате колика су моја знања из те области и колико пута сам ја то средство имао у рукама. Све сам документовао ако покушате да негирате ово или примените било какве мере репресије према мени. А о овоме ћемо још да расправљамо. И реците онима, мојима другарима тамо да ми врате мој угљени микрофон и да се на њих не љутим! Све што вам није јасно питајте ме и добићете одговоре. Ако нешто нисте у стању да разумете ја вам ту не могу помоћи! „

Стане изађе из канцеларије не затворивши врата а друг генерал оста непомичан и блед у својој, прилично исхабаној, кожној фотељи.

Наредних неколико дана ништа се није дешавало. Само је једног дана Станетов стари „јаран из Сарајева“ дошао код њега рано ујутро на „ракијицу“ и успут га као питао где он оно има викендицу и има ли викендица врата, прозоре и је ли обезбеђена. Стане се насмеја и рече му да не с*ре, и да ће му дати кључ ако их нешто интересује али да би најбоље било какда пођу у тајни претрес да поведу и њега – да се не муче. Јаро поцрвене и изусти „ је*и га јаро, не вреди , кажем им ја да је грешка, навалили ко мутави, извини молим те, знаш да морам... па и ти би, је*и га таква нам служба“. И на томе се завршише отворене провокације и неопрезна примена мера.

Након месец дана стиже абер од начелника Управе Безбедности да Стане дође код њега у вези са захтеваним разговором код Савезног Секретара за Народну одбрану, под претњом подношења кривичне пријаве против начелника УБ због злоупотребе службеног положаја.

Генерал пружи руку Станету, поздравише се, седоше у столице обадвојица уверени у своје тактике.

„Добро мајоре, шта се то дешава са вама?“

„Друже генерале, вадите затворену обраду на сто па идемо забелешку по забелешку, да видимо шта је непријатељски или индикативно у мојим ставовима“!

„Какву обраду, Арсенијевићу, ево вам отворена каса па погледајте сами, о чему ви то, какве затворене обраде...откуд вам то?“

„Друже генерале, молим вас да не покушавате да од мене правите идиота или психички поремећеног човека, и ви и ја знамо о чему говоримо и ако хоћете да достојанствено завршимо овај разговор желим да вам кажем да треба да будете сретни што имате официре спремне да саопште истине и упусте се у борбу за своју државу и армију. Уосталом, ви сте службовали са мојим оцем и знате се добро, и требало је  да знате и ко сам ја“!

„Е па то сам управо хтео да вам кажем и да питам како је он? Па дај реците му да дође, да поразговарамо“!

„О чему ви имате да разговарате са мојим оцем?“

„О овоме, о вашем проблему, о психичким проблемима који су изазвани вашим амбицијама и учењем у школи“!

„Слушајте ви мене друже генерале, ја сам мајор ЈНА и ако имамо нешто да решавамо то ћемо решавати ви и ја а не мој отац и ви и ја га нећу позвати“!

Ипак, генерал није одустао до своје намере и позвао је Станетовог оца на разговор да евоцирају дане из Војне академије. Стане је пијуцкао кафу и слушао натегнуту причу о данима које су проводили у служби. Али када генерал рече Станетовом оцу како му је син мало застранио са тим учењем па види догађаје који се никада неће десити док су они живи, Стане се диже и једноставно, без објашњења, напусти кабинет начелника.

До разговора са Савезним секретаром за НО никада није дошло. Припремљени систематски преглед припадника УБ ССНО на коме је Стане требао да буде проглашен психичким болесником – није се реализовао!

Време је пролазило и ништа се није дешавало.

Некако, тих дана почела је реализација наставног филма, за који је сценарио написао Стане и за стручног рецензента намерно изабрао пуковника Александровића „ Ацу“ из ОБ 7. армије. На једној консултацији, у току снимања филма, Стане га упита зашто није упозорио начелника УБ да је све велика грешка. Нажалост, Ацин одговор је био очекиван - да он исто сматра да Стане пати од „параноје“ и да он има пријатеља на ВМА који ће му помоћи тако „да нико неће знати“.

Стане се насмејао и захвалио му се на мишљењу. Аца се такође насмејао и констатовао да не сумња у Станетову интелигенцију око тумачења  „ дијагнозе“.

Једнога дана, пре него што ће ући у лифт, Стане виде возача начелника Управе како руком блокира аутоматска врата, што је значило да иде начелник Управе и да други морају да сачекају испред лифта осим ако их генерал не позове. Стане стаде испред и генерал уђе и рече Станету да уђе у лифт. Врата се затворише и генерал поче причу:

 „А да, не питам вас мајоре, јесте ли превазишли оне проблеме?“

„Које проблеме, друже генерале?“

„Оне око телефона и сукоба са мојим замеником“.

„Не разумем вас ништа, који проблеми са вашим замеником“.

Лифт се отвори и генерал пође корак напред, стаде, окрену се и рече Станету да изађе из лифта и пође са њим. Стане уђе у кабинет, затвори врата и рече :“Изволите друже генерале“

„Је ли бре мајоре, јел ти то мене заје**ваш“

„Молим вас друже генерале стврано не знам о чему говорите и немојте тако да разговарате са мајором. Ви сте ипак генерал ЈНА“.

„Дакле, морам да кажемда си ти или лудо храбар или дефинитивно већи играч него што сам могао да претпоставим. Добро, значи ништа није било“

„Ништа није било самном али јесте са вама“!

„Шта је то било самном?“

„Извините друже генерале, ово је ваша приватна ствар, али прича се по Управи да сте болесни“!

„Нажалост, истина је“

„И да нећете да идете у Лондон на операцију да вам овде не би приговорили како користите позицију и трошите народне паре?“

„Јесам одбио, али нико ми није рекао до сада овај други део, мада је истина, боље да умрем часно него да испирају уста самном. Ионако ми нема помоћи, трећи стадијум кажу лекари, а посла преко главе. На Косову се свашта дешава. Треба спашавати државу“!

„Друже генерале, ви бринете о мојим наводним психичкм проблемима, а шта је са вама? Па зар ви мислите да ћете ви да спасите ову државу и да нема баш нико други ко може да вас наследи? Да ли ви слушате себе шта говорите? Друже генерале, маните се тих заблуда, један живот имате, идите у Лондон, оперишите се, пустите Управу, има ко ће да брине, многи једва чекају да вам виде леђа. Сви смо ми млади, добри официри и патриоте у УБ а колико их тек има у целој ЈНА!“. А што се тиче спашавања државе, већ сам јавно рекао шта мислим да ће бити!

„Ви сте стварно невероватно дрски, улазите у моју приватност и не одустајете од својих политичких пројекција“!

„И ви у моју и то у стану!“

„Још ћеш да ме убедиш да одем на операцију“

„ Зато сте ме послали на школовање. Предмет -Изградња морала армије, одељак мотивација за борбу“!

Генерал, вечито озбиљан, покуша да сакрије осмех.

„Иди сада, морам код Савезног. Што се мене тиче, ствар је завршена. Дипломирај што пре, до јесени, време ти је да мислиш на пуковнички положај. Ове године постајеш потпуковник, колико ја знам? Три године брзо прођу и једа на пуковничко положају, и ако буде све у реду...“

„Ваљда ће бити све у реду, дозволите да одем“

Са осмехом на лицу, Стане затвори врата кабинета. Секретар га погледа и кратко рече:

„Шефе, биће да је ствар легла“.

„Биће да је тако“.

Те 1986. године, десио се и „случај психички посрнулог начелника аналитичког одељења УБ ССНО“, због „каријеризма и пребрзог вођења у служби“ који се дрзнуо да Савезног секретра за Народну одбрану извести о неправилностима рада УБ ССНО, иначе дивног и поштеног човека са пуно људских особина које красе праве официре. 

Недеље су протицале. Стане је, на крајње дрзак начин, сваки пут када би се срео са генералом Барловићем, исмејавао првог контраобавештајца Управе, који је због тога увек прелазио на другу страну ходника који смо због сличности са ентеријером затвора звали у жаргону „ синг-синг“. Ситуација се заоштравала. Једна појава је била очигледна и тајно је коментарисана – руководећи људи УБ били су или Хрвати или Срби из Хрватске. У управу је дошао и будући начелник управе генерал Ћеран.

Чекајући решење, Стане одлучи да  истражи порекло прислушног уређаја. Интегрално коло са ознаком на њему није постојало нити у једном каталогу светских произвођача. Зато се Стане одлучи на мали трик. Свом колеги, цивилном магистру електротехнике, иначе пословном партнеру, рече да је на војном отпаду нашао неки војни уређај са  ИЦ колом чудне ознаке и да га моли да у једној југословенској фирми провери да они случајно не знају о каквом колу се ради.

Након десетак дана овај га позва телефоном и уплашено саопшти да су два сата након што је питао колеге о том интегрирцу дошла двојица наводно радника СДБ и саслушавали га откуд му информација о том интегралном колу. Он им у страху све признао и на томе се завршило.

Генерал Ћеран је би строг и правичан човек. Почео је са кадровским чисткама, али то је увек тако када дође нови начелник.Он има свој тим и настоји да изврши одређене промене кадра.

Једнога дана генерал Ћеран, који је већ преузео дужност начелника УБ, позва мајора Станета у своју канцеларију из без увијања пређе на ствар:

„Слушајте мајоре, генерал Барловић ми се стало жали да га исмејавате. Ја то не дозвољавам. Ко је правио сра*а, правио је, ја нисам и не интересује ме ништа око тога. Ви сте за мене као и сваки други припадник УБ ССНО, мајор, и не дозвољавам да кршите војну дисциплину. Пред вама је избор два пута – оба су на П! Или за начелника КОГ-е у Приштину или у ОБШЦ у Панчеву за наставника. С обзиром да завршавате Високу политичку школу и стичете формалан услов за чин пуковника, ја вам кажем да пуковник у Управи нећете постати. Доста ми је тога, од потпоручника до генерала у Београду. Идите у оперативу и доказујте се. Ни на шта вас не присиљавам! Одлука ће бити ваша, кад год будете хтели. Јавите ми се када одлучите шта желите! Можете да идете“!

Мајор Стане није имао шта да каже. Генерал је био више наго јасан и надасве, коректан. Након месец дана вагања Стане одлучи да се јави новом начелнику Управе.

„Хајде мајоре, шта сте одлучили“

„ Панчево ми више одговара“!

„Добро, тако сам и мислио. Имаш ли неке захтеве?“

„Имам“!

„Реците које“.

„Да ми се дозволи да упишем последипломске студије на смеру ратне вештине“!

„Добио, реци начелнику ОБШЦ да те предложи а ја ћу да одобрим, даље“.

„ Да будем поставњљен на чист потпуковнички положај“!
“Подразумева се, добио, даље?“

„Када буде време, да будем постављен на пуковнички положај“!

„ Е...стани мало, јел ја теби личим на пиљара па да се ти погађаш самном. То ти нико не може гарантовати. То зависи од много фактора а не само од тебе или мене. Ко зна где ћемо ми бити за три-четри године? Можда ће бити јачих кандидата од тебе. Ја ти то не могу гарантовати. Оно што могу у овом моменту добио си. Дакле, одлучио си – Панчево. Немој после да буде да сам те ја отерао. Уосталом, ОБШЦ  је формацијски састав  УБ и званично ти остајеш кадар управе и не рачуна ти се у прекоманду. А колико су ми рекли имаш одличне препоруке за наставника оперативне технике. Надам се да ћеш слушаоце научити како се то ради а да објекат обраде то не провали“, рече генерал и кисело се насмеја.

„Будите сигурни да хоћу. Али ћу их научити и да мисле и да правилно процене ко је за обраду“!

Све је било спремно да крајем новембра 1986. године, тада већ потпуковник, Стане Арсенијевић своја искуства, не баш афирмативна, и знања пренесе младим оперативцима службе безбедности ЈНА.