Крај двадесетог века на Балкану - прича трећа

Крај двадесетог века на Балкану - Прича трећа

Капетан 1. класе Стане Арсенијевић са зебњом у срцу уђе у зграду команде Сарајевске армије и јави се полицајцу на улазу  пружајући му војну легитимацију. На кожној корици војне легитимације браон боје остаде траг зноја са прстију.

Због чега је Станету начелник техничке службе Сарајевске армије наредио да се хитно јави у Команду армије, командант касарне у Травнику није знао да му каже. Стрепео  је  Стане да нешто није добро, психолошки припремљен за најгору варијанту - прекоманду на дужност управника техничког складишта у некој „вукојебини“ Сарајевске армије. А било их је бар десетак.

„Код пуковника Пеје Јововића“ једва изговори.

Војни полицајац боде  бројчаник телефона оловком и окреће га док испитивачки загледа у Станета и чита податне из легитимације. Разговара са неким, док и даље не скида поглед са Станета, отвори стаклену преграду на шуберу и рече:

„Други спрат кацеларија 18. Не заборавите да вам потпише пропусницу“.

Стане не рече ништа. Мислио је само шта ће бити. Сигурно нешто лоше. Командант му није рекао, значи - лоша вест. Да је добра он би узео муштулук. Иако разлога за страх није било Стане је био узнемирен очекујући лоше вести. Никада се не зна. Додуше, једном је био недовољно подшишан те га неки потпуковник из инспекције армије нагрдио као да је смак света. Било је и озбиљнијих ситуација, као пре неки месец, када је генералу -  начелнику штаба армије, не видевши чин јер је овај био нагнут над главом команданта који је седео, нешто говорио о настави и како треба организовати то и то -  не размишљајучи рекао „станите ви друже пред војнике, које ништа не интересује осим када ће кући, па онда причајте о настави“. Генерал се окрену, Стане виде ко је у питању, поче да се извињава али генерал само проговори: „ касно капетане, касно, хајде мудраче седите за сто па ми одржите лекцију како треба да изгледа настава“. Стане поче неповезано нешто да импровизује збуњен изненадном променом ситуације и својом брзоплетошћу типа – што на уму то на друму. Мучну ситуацију за Станета прекиде командир треће чете који је ушао у канцеларију и  салутирао.

Годину дана касније, Стане је стварно држао наставу нечелнику Штаба армије и његовој породици о томе како се користе техничка средства за контрадиверзиони преглед поштанских пошиљака, као дела активност војне службе безбедности с циљем противтерористичке заштите из делокруга контраобавештајне заштите личности.

Тај генерал, Милан, касније командант Сарајевске армије, био је човек за узор сваком официру – строг, праведан, свака реч на свом месту. Једино су плаве очи и осмех крајичком усана одавали  дубоко емотивног човека пред којим нисте могли остати неискрени.

Пењући се степеницама на други спрат, Стане настави да се присећа... да га није случајно неко пријавио да је ишао на славе код једног пријатеља, такође официра...јесте, била је икона Светог Николе на зиду и кандило у углу, певале се српске песме... а славила се и Српска Нова година! Мада, у Травнику се све славило и сви су славили и државне и верске празнике, и били балови шофера, просветних радника, Дан жена, дан ових, дан оних, и све то у Дому ЈНА. Тако се тада живело. Истина, ако би нека прослава мирисала на нешто што баш и није у складу са званичном политиком, војни оркестар би организовао плесно вече, али то је било то, и није било лоше. ЈНА је била та кохезиона снага свих грађана у малим местима...можда је нешто око тога, ко зна?

Шта год да је....биће, помисли Стане  и једва нађе снаге да, након десетак секунди стајања пред вратима, прогута кнедлу, прегледа униформу, затеже је, отресе непостојећу перут са рамена и притом закачи дланом о зведицу,.... покуца.

„Да“ чу се једва кроз огромна типски тапацирана врата.

Стане отвори врата, стаде мирно, скупи снагу и откачи:

„Друже пуковниче , капетан Стане Арсенијевић, јављам се по вашем наређењу!“

Пуковник Јововић устаде са столице - неке врсте фотеље од скаја која је имала  опруге за љуљање - у полустојећи став, пружи руку да се поздраве и показа руком да може да седне. Још неко време је читао текстове, нешто потписивао а онда  рече:

“ Сваки дан овако. Да полудиш. Сви нешто траже од техничке службе па ти гледај. Само командују. Београд наређује, командант Армије наређује, ови одоздо траже, кукају...моле .....лудница, али шта ћете.... мора се. А кад се нешто мора онда то није тешко. Јели тако капетане? Слобода је спозната нужност..., јел тако беше.?

„Да“, Стане једва проговори, неспособан да се ослободи мисли зашто је позван.

 Пуковник Јововић,  -“чика Пеја“ -, како су га звали због његовог коректног и рекло би се брижног односа према својим официрима и запосленима, отпоче да саопштава разлоге изненадног позива на разговор. Почео је издалека - о социјалистичкој револуцији, о непријатељима социјалистичке заједнице, о братству и јединству и потреби да будемо будни јер непријатељска емиграција, посебно усташка,  не мирује, да је најсветија дужност у миру да штитимо нашег друга Тита и да је он, Стане, изабран између петорице официра техничке службе као најбољи стручњак и најповерљивија личност, из официрске породице - отац официр, брат официр, он млад и перспективан командир чете....да буде тај!

Стане слуша, али му ништа није јасно. У једном моменту више није могао да се обузда, у глави му затутња, речи хвале почеше да ојекују, срце се узлупа и он неконтролисано прекиде тираду хвалоспева на свој рачун.

“Хвала вам друже пуковниче на лепим речима, него у које складиште идем у прекоманду...мора да је Реновица чим ме толико хвалите!

Пуковник га прво погледа онако, преко наочара, прилично збуњено, онда му се лице развуче у осмех, руком пређе преко десног брка и победнички  саопшти Станету да је дао сагласност да пређе у војну службу безбедности и да треба да се за три дана, 1. априла 1975. године јави у војну пошту 5000 Панчево, на неки курс за контрадиверзиону заштиту. По повратку са курса, биће постављен на место референта за противдиверзијску заштиту у Одељењу безбедности Сарајевске армије. Тако му је наређено и он се ту ништа није питао!

Стане осети како му притисак у глави нестаде. Страх би потиснут пред спознајом да ће постати припадник контраобавештајне службе о којој није знао, мање више, ништа. Добро је, помисли...само да није Реновица. А би му драго и то што ће му породица прећи  да живи у Сарајеву, граду своје ране младости на Грбавици, где је хватао клена и сапе рукама у Миљи, где се ноћу скривао са друговима у парковима Вилсоновог шеталишта код Црквице да би гледали љубавне парове, тапкали карте пред кином Локомотива, разбијали куглагере каменом и вадили кликере гвозденце којих је било у изобиљу у отпаду код првог павиљона, дечијих лутања потоком иза Враца подно Требевића, где је бацао чонтре са жаром у њима, вадио барут из муниције заостале од рата које је било у изобиљу у Радничком насељу, палио карбитуше, крадом улазио на „Жељин стадион“ да гледа утакмице када су играли Жељо и Партизан и  гледао филмске представе у кину Партизан, сретан ако би успео да скупи паре од продатих кликера за  најјефтиније карте у паркету након два сата стајања у реду за карте, први или други ред, тако да му је врат био укочен сат након представе, граду у коме је студирала његова супруга и у коме је службовао његов рођени брат.

Обузет олакшањем, ништа није упамтио од даљег разговора. Једино чега се сећао, након на брзину попијене кафе коју је неко донео иза његових леђа, било је

да треба да преда дужност командира чете и да не обрука техничку службу.

Размишљајући о разговору, док се возио „стојадином“ металик боје труле вишње у Травник, покушавао је да разуме суштину и последице прекоманде и све више му се наметао као логичан закључак да је за техничку службу отписан. Када са командне дужности прелазите на референтску онда је то корак назад, без обзира што идете у команду армије и прескачете многе јединице. Капетан Стане је то наслућивао али није постојао начин да било шта промени. Једноставно, за техничку службу, изгледало је тада, није био такозвани „вођени кадар“ или је неко други његово „вођење“ преусмерио. То је могло да значи да су постојале неке препреке које тада није могао да види. Прича пуковника Јововића о избору најбољег све више је бледела пред чињеницом да са командне иде на референтску дужност! Ко се још решава најбољег. То је Станету тада изгледало тако.

Капетан Стане уздахну и изусти: „ е ,еби га, што је ту је“, спреман да види шта ће му живот донети и које карте ће му доделити. Прва карта и није обећавала пуно.