ЈЕСМО ЛИ "ПОКРАЂЕНИ"?

Сваког десетог у месецу, када дође време плаћања рачуна за струју, телефон, воду, грејање и остале комуналије, порезе и доприносе држави, озбиљно посумњам у знања стечена у школама социјалистичке  Југославије и до тада важећих научних истина из разних области природних и друштвених наука.

Спремни смо да безболно - без одласка психијатру - прихватимо научна објашњења о томе како у Србији функионишу специфични системи мерних јединица.

Мислили смо да се утрошена електрична енергија изражава у киловат-сатима и да се ова научна чињеница не може мењати у зависности од политичког система и власти.

Али,прво мешање политике у науку настало је увођењем појма виша и нижа тарифа. Последица је слабашног енергетског система земље, да би се растеретила оптерећења система у време када раде фабрике као велики потрошачи и натерали грађани на ноћну потрошњу, после поноћи. Наравно, психолози, лекари, еколози, психијатри и остали научни радници могли би да кажу много тога против противприродног терања народа на поноћни живот. Они који не желе да се уклопе у директиве власти, коју су сами изабрали, плаћају своју слободу вишом ценом струје, а како смо инатљив народ управо то и радимо, плаћамо вишу цену струје од реалне, у првом кругу. Логично би било  је да је цена једнотарифног система нека реална цена коштања, али није тако! Цена више терифе киловат часа је 5,412 дин, ниже 1,353 а једнотарифна 4,736! Дунав тече и дању и ноћу, рудари вредно копају и копају, хидро и термоелектране раде па раде углавном костантном снагом јер се таквим великим енергетским системима режими рада не смеју мењати у дневном ритму, роми и остали скупљачи секундарних сировина краду далеководе са предвидљивом константом, поједини потрошачи не плаћају струју уопште и зна се који- и то је константа. Добро, има ту још пуно промељивих функција тако да је тешко утврдити колико смо и јесмо ли „покрађени“ у првом кругу.

Други круг образложења рачуна за струју  је интелектуални нонсенс. Утрошени киловатсати су распоређени по зонама-зелена, плава и црвена. Можете да докторирате на електротехничком и филозофском факултету али нећете успети да докажете логику постојања зона у цени производње,  дистрибуције и потрошње електричне енергије. У свету постоји логика да ако купујете и трошите више плаћате мање. То је логика потрошачког друштва. Код нас је примењена обрнута логика: Пошто знам да мораш да потрошиш око 600 киловат часова месечно,да би преживео колико-толико нормално, ти ћеш киловат платитити пуно више! Овде нема места сумњи јесмо ли „ покрађени“! Ови што краду струју и каблове по принципу „шта зна дете шта је двеста кила бакра“ и  што уопште не плаћају и даље нису „покрађени“! Остали грађани, постоји основана сумња, јесу, макар и преливањем губитака на њихова леђа.

Трећи круг интелектуалног нонсенса јесте обрачунска снага коју је Дистрибуција одобрила као највећу једновремену снагу укључених уређаја у стану. Плаћа се месечно, па и онда када нема потрошње електричне енергије. Дакле, не морам да потрошим ништа али морам да платим нешто што ми је неко други одредио. По оној народној, могао си, што ниси!

Е, сада овако. Мој снабдевач горивом за кола запази да код њега купујем бензин за две хиљаде динара сваког месеца на истој пумпи и достави ми допис да су запазили ту чињеницу и на основу ње планирали да ми сваког месеца испоручују ту количину горива, што ће мене да кошта 100 динара месечно, без обзира хоћу ли или не поново купити бензин код њих, а ако наспем више платићу цену горива вишу него што су ми одобрили, јер им непланирано оптерећујем капацитете!

Или, појави нам се једног дана компанија ХБО и обавести нас да наш кабловски оператер користи услуге те продукцијске куће и да потенцијално можемо да гледамо њихов програм и да то кошта 1$ гледали ми то или не!

Или користите ли или не услуге Телекома Србије(телефонирање,интернет) месечну претплату плаћате 430,00 динара. Шта је онда плаћено приликом увођења телефона? У околини Београда се и дан-данас развлаче ваздушни водови по бандерама! У 21.веку. И то се дебело наплаћује!  И тиме се диче на званичном сајту! И да не ширимо даље. Ствари су потпуно јасне!

Да се ми вратимо на омиљену електричну енергију.

Објашњење грађанима Србије о обрачунској снази, о осигурачима, о монофазној и трофазној мрежи, обрачунској снази, активној и реактивној снази о волтамперима и варима, косинусима фи и осталим перфидијама са циљем да се маскира истина, садржи и једну материјалну полуистину: Наиме у Србији је званични напон 220 волта 50 херца а не 230 волта колико је исказано у обрачуну и о овој чињеници би неки други органи државе Србије требали да кажу своје мишљење. Просечног потрошача у Србији овај политичко-економски рашомон кошта 472,94 динара, без ПДВ.

Трошак јавног снабдевача покрива трошкове обрачуна, израде и доставе рачуна.Обрачунава се за свако мерно место у једнаким износима сваког месеца па и у месецима када нема потрошње.

Ако нема потрошње, на који начин је онда потрошач ангажовао капацитете Електропривреде Србије, у износу од 121,29 динара. Дакле ако ЕПС има само милион потрошача( бројила) он на име трошкова обрачуна инкасира сваког месеца 121.290.000 динара! Да ли излазак читача у зграду са рецимо 100 бројила, упис у дигитални читач, израда 100 рачуна и поштарина коштају 12 129 динара?

Да ствари нису у реду, приметише и неки од нових функционера у ЕПС-у. И на томе остаде! Ко је то непослушан у држави у којој се сви заклињу на увођење реда у јавним предузећима , и владавину уставности и законитости!

Недавно прочитах да поједини политичари у комуникацији са иностраним дипломатама износе веома погрдне и непримерене оцене о свом бирачком телу. За основаност такве тврдње нема доказа, али да сам лично разговарао са једним лидером ДОС-а 2001. године, који је, нажалост, сада покојни, у заносу изборне победе устврдио да је дошло време да и они мало јашу народ и да му не пада на памет да своје редове попуне људима који желе стварне промене осим промене власништва над парама, тврдим!

ИСКРЕНА ПОЛИТИКА

Да у политици не постоји пријатељство него интереси, основна је лекција коју би требали да знају сви који се њоме баве, у име народа. Када, вољом народа изабрани лидери, почну да воде политику која није у интересу народа, онда треба преиспитати мотиве вођења такве политике, који не морају али и могу бити свестан чин интереса појединаца или групе на власти.

Повод за овај увод у тему јесте недавна дводневна посета  председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића Србији након више од седам година. Иако су се две државе, након за Србију мучког распада последње заједничке државе, даривале декларативним изјавама како желе најбоље могуће односе, реалних помака није било. Нерешена питања употребе српског језика, двојног држављанства, бирачког права, непостојање платног промета и заједничких инфраструктурних пројеката, признање „ шиптарске државе“, однос према суседима и према чланству у НАТО, оптерећују односе двеју држава и упозоравају на политичку мудрост и опрезност због лоших искустава у блиској прошлости, свакако на штету Србије! Црна Гора је поново самосвојна држава, решила се братске крагне Србије од које није могла да дише, бар се тако може да закључи на основу понашања господина Мила Ђукановића и ето сада је дошло време да се забораве грешке бивших режима и изграде нови „братски односи засновани на интересима“. А који се то братски односи заснивају на интересима? То ми некако звучи као да сте рекли хоризонтална вертикала! А, да ли су Савезна Република Југославија и Државна заједница Србије и Црне Горе биле омча око врата народу Црне Горе или омча апсолутизму појединаца у Црној Гори? Ако сматрате да је питање није на месту, хајде да анализирамо неке чињенице.

Ко је господин Мило Ђукановић, према јавно доступним изворима?

Господин Мило Радована Ђукановић ( Никшић, 1962. године), премијер Црне Горе, председник Демократске партије Социјалиста ( наследника црногорских комуниста), влада готово 24 године у Црној Гори  и ужива свој шести мандат!

Ђукановићи потичу из Старе Црне Горе, цетињског краја и огранак су старинског братства Ивановић из некадашњег црногорског племена Цуца. Једини је лидер из времена СФРЈ који је на власти од 1990. године.

Овде морам да направим дигресију и да испричам властито искуство. Осамдесетих година прошлога века ишао сам у Црну Гору да обиђем неке објекте ЈНА и да видим како се у њима спроводе мере безбедности. Како ред налаже, саопштим одговорном колеги шта је добро а шта није, а углавном је све било добро јер смо били озбиљна држава и армија, и на крају седосмо да попричамо уз кафу и неизбежни „првијенац“. Мој домаћин, честит подофицир, презивао се Ивановић, упитаме ме може ли ми он шта помоћи из Даниловграда. Није ми било јасно шта то он може мени у Београду помоћи те га упитах на шта мисли! Одговори ми да ако ми треба нешто да он може да ми помогне! Ја рекох, онако у шали, да хоћу да купим замрзивач сандучар али да неме шансе да га добијем у Београду, само преко јаке везе. „ А..очију ти шефе..што не говориш...па какав је то проблем...сада ћу ја то..“ рече водник Ивановић, дохвати индукторски телефон М-63, окрену ручицу и издиктира некоме број у Београду. Неко се јави, а мој домаћин отпоче : „Ђе си мрчо..шта има у Београду...како поса...треба ли што...слушај ме и добро упамти...Овдје ми је шеф из Београда...јашта него добар човјек...како није добар кад нема везе да набави обичан сандучар...да..да 300 литара,..може и Горење...али слушај ме шта ти велим..онај нов а на попуст...ма они као огребани.. и то на рате...на колико може, на 24, 36 рата...ма јашта јадан, окле му готовина...јел у реду..ево дајем му твој број да те назове а ти спреми...намој да чујем да си нам обрука фамилију“!

Ето шефе, ништа лакше!

Ја збуњен, не могу да верујем шта уради човек! Питам га како то све функционише, а он ми као у шали одговори:“ Мој шефе, сицилијанска мафија ти је за нас мало дијете. То су они нашег поријекла но су били непоуздани те их протјерасмо жабарима! Како бисмо, иначе,овако мали, опстали у овој врлети да се не држимо и не помажемо“.

На Фробсовој листи најбогатијих председника држава господин Мило Ђукановић налази се на 20. месту у свету са богатством од 14,8 милиона долара!

Често је довођен у везу са великим шверцом дувана у Црној Гори деведесетих година. Према извештају италијанске полиције, из 1993. године, која се бави порезом и царинама, Црна гора је била део шверцерског ланца повезана са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим киминалним синдикатима. Име господина Ђукановића спомиње се и у истрагама око Зорана Ђинђића, Иве Пуканића али без икаквих доказа.

Стицањем дипломатског имунитета на месту премијера, маја 2009. године, истраге у Италији  су архивиране.

Након седам и по година Србији се нуди да прогута колач који је упаковао председник Црне Горе Филип Вујановић рекавши да ће „ посета остварити свој пуни циљ. Веома се радујем тој посети и она показује да наши заједнички пројекти имају своју пуну вредност, да у европским интеграцијама имамо партнерски однос, да смо у свим практичним потребама заједно и очекујем да ће та посета имати свој пуни ефекат“.

Који су то наши заједнички пројекти, какав то партнерски однос имамо у европским интеграцијама и у којим практичним потребама смо заједно?!

Господин Ђукановић нуди помоћ у што скорији улазак Србије у евроатланске организације? Да није неозбиљно било би смешно. Као када би Србија понудила Русији да помогне у преговорима Русије и САД о антиракетном штиту у Европи!

Откуда ова „промена политике“ Подгорице ( Мила Ђукановића) према Србији? И зашто је сарадња две државе успешна једину у борби против организованог криминала?

Прво одговор на ово, лакше, питање. Време ратова, пљачке народа кроз приватизацију је на заласку и треба се решити ситних играча. Европа жели играче чистих рачуна и поуздане партнере који неће угрозити међудржавне  односе и интересе капитала „прљавом прошлошћу“! У правним државама владе падају због ствари којима се на Балкану диве! Запад жели да сами очистимо своје смеће, коме су и они поприлично кумовали па и њима стоји као непријатан смрад над главом.

Србија је, чини се, престала да се игра „мице“ и уозбиљила своју спољну политику. Најбољи примери су „Фиат аутомобили „ и „Јужни ток“. Ако неко мисли да се ради само о економском пројекту и интересу, не треба даље да троши време на читање ове колумне. Значај је много шири! Ради се о руским политичким интересима у Србији и то је у условима међународног окружења добар потез Србије. За оне који баш и нису верзирани да појасним - гас је руски, испоручују га земљама европске уније, пролази кроз Србију, па нека неко проба да бомбардује постројења гасовода који је део руског енергетског гиганта. Са подацима о још неким војним аранжманима Србије и Русије није потребно много мудрости да би се извела валидна процена о позитивној политичкој, војној и економској перспективи Србије. А шта је са енергетском перспективом Црне Горе, са друмским и железничким повезивањем са земљама Балкана и југоисточне Европе? Нису значајан фактор ни у поморском транспорту роба. Туризам им, захваљујући менталитету, не цвета. О негативном утицају шиптара на унутрашњем плану да и не говоримо!

Са веома малим људским, природним и економским потенцијалом, ситносопственичком и недоследном политиком према непосредном окружењу и у међународној политици иза које стоји један или неколико политичара, Црна Гора је дошла у објективну опасност губитка националног идентитета. Зашто!

Црна Гора иде брзим корацима у НАТО.Такву оцену је дао господин Ђукановић. Бугарска и Грчка су чланице. Македонија је у Партнерству за мир и само је Грчка кочи да постане чланица. О шиптарима на Косову да и не говоримо! Да ли неко мисли да ће Русија благонаклоно да гледа на чињеницу војног уобличавања и ојачавања НАТО у средоземљу? Италија, Словенија, Хрватска, Црна Гора(?), Албанија, Грчка, Бугарска, Румунија! А шта је са руским војним и економским интересима на Балкану и блиском истоку! Све су ово чињенице које црногорско руководство стављају на тешка искушења. Можда господин Ђукановић мисли да Црна Гора води добронамерну и принципијелну политику према Русији. Али, могу ли се градити добри односи са Русијом а истовремено хрлити у НАТО алијансу. То, тешко да ће бити могуће. Неоспорна је оцена да је Русија поново постала економски и војни фактор у свету који се и те како пита? Не мисли ваљда неко да је Кина без реалне основе увела рестриктивне мере за летове изнад острва које сматра територијом Кине. Кина и Русија имају потписане уговоре о стратешком пријатељству.

Није ли господин Ђукановић пожурио са идејом о евроатласким интеграцијама и схватио да је Црна Гора природно упућена на Србију. Није ли ово признање да је Црна Гора погрешила 2006. године кад је иступила из Државне заједнице? Или је поново дошло време, као у недавној прошлости, играјући на карту српског панславизма, да се на плећима Србије и српских грађана гради Црна Гора?

Ако се господин Ђукановић зажелео Дедиња онда ће морати да обезбеди адекватну заступљеност Срба у државној администрацији Црне Горе, да негује културна права Срба, речју, да се понаша према српском народу као конститутивном народу Црне Горе, да „одреши кесу“ властитог народа и да води искрену политику у односима са Србијом, ништа мање и ништа више него што то ради Србија у односу према Црној Гори!

А што се тиче црногораца у Србији, не верујем да се и један зажелео Цетиња! Сете га се само у контесту Петра Другог Петровића Његоша, једног од највећих српских песника, владике и владара Црне Горе. И не чух нити једног од њих да се у говору користе гласовима „ сј“ и „зј“!

WHAT NONSENSE!

Наслов сам намерно написао на енглеском језику да бих заинтересовао и оне читаоце који се на основу наслова опредељују хоће ли или не да читају неки текст! Тема је више него инспиративна и о њој, дословно сви, од времена господина Вука Драшковића и супруге му, госпође Данице, преко већине ad hoc политичара за једномандатну употребу, до незаобилазних дегустатора пива испред сеоских продавница, имају шта да кажу! Углавном не знају шта причају када заговарају „раскринкавање“ актера табу теме – отварање досијеа служби безбедности Републике Србије, мада, са театрално набаченим изразом озбиљности дају изјаве као да су цео живот провели радећи у тим службама. Истина је међутим да углавном сви они, до скора, нису правили разлику између делатности обавештајних и контраобавештајних органа, ВОА, БИА, ВБА и  СИД МИП-а.

Стање је нешто боље након скупштинских расправа које су вођене у последњих неколико месеци.

Речју, осим професионалаца и озбиљних политичара којима су интереси Србије на првом месту, без увреде, остали појма немају шта говоре. Они сматрају да досијее служби безбедности треба отворити на начин да и баба Милка зна ко је и када цинкарио да је просула кроз прозор пепељару са опушцима! Они амбициознији би да знају ко их је цинкарио за озбиљна кривична дела која су тада спадала у категорију „унутрашњег непријатља, а они најмудрији знају да ће моћи да добију само бенигне и фризиране текстове који могу да изазову само подсмех јавности и тиме наруше кредибилитет једне веома озбиљне државне институције.

Отварање досијеа служби безбедности  била би невиђена глупост и директно подривање политичке стабилности Републике Србије. А они који би дозволили тако нешто директно би прекршили Устав и законе !

Треба поставити питања као што су: Коме највише одговара отварање досијеа? Одговор је прост-управо страним обавештајним службама да виде колико смо успешни и где смо шупљи а где тврди! Управо зато су најаче обавештајне силе запада, кроз пријемчиву политичку флоскулу о демократији, растуриле прво безбедносне системе бивших држава источног блока јер се тиме продрло и у обевештајно- безбедносни систем СССР-а. Даље, преживеле и минорне странке, које су свој рејтинг градиле на овој теми, поново покушавају да активирају ову тему пред изборе. Коначно, странке на власти које верују да би на тај начин коначно послали лидере неких странака у историју или бар као средсво за притисак и смиривање политичких амбиција појединаца.

Ако је неопходан услов демократије отварње досијеа служби безбедности, зашто онда САД хистерично јуре свакога ко се усуди да изјави, напише или на било који други начин саопшти податке о раду тих служби. Нека они отворе досијеа својих служби и саопште нам које су им линије обавештајног продора, како им је организована агентура, који су им начини прикупљања информација, који политичари су им на платном списку, која техничка средства користе итд. Нека нам покажу на свом примеру како се то ради! Њихови коалициони партнери у НАТО вриште због обичног прислушкивања телефонских разговора! Када су такве демократе зашто се буне? Или можда имају двоструке стандарде...лажну демократију....или неоколонијалистичке амбиције које их никада нису напустиле!

Каква глупост, узвикнуће неко, па која ће то нормална земља да уради тако нешто!

Зашто би онда ратовима напаћена, на „демократски начин“ бомбардована и контаминирана осиромашеним уранијумом, економски уништена, већини једина отаџбина, прихватила да отвори досијеа својих тајних служби! Коме сметају безбедносне службе?

Који међународно обавезујући правни документ то тражи од нас. Нити један! Да ли је Уставом Републике Србије или било којим законом предвиђена ова могућност! Није! Управо супротно!

Онда, ко се бави сталним васкрсавањем овог питања!? Они којима не одговара стабилна политичка ситуација, економски и војно јака Србија, земља без полиције, земља у којој се они осећају као политички предатори за лов у мутном! Њима није потребна правно уређена држава! Исцрпли су своју листу идеолошких обмана народа! И зато стално покрећу ово питање! То су њихови интереси. Ти интереси или интереси других преко њих много коштају ову земљу. Њих не занимају последице. Користе демократска права и посланички имунитет да створе политички нестабилну ситуацију из које могу да извуку и те како опипљиву материјалну корист. Где су велики заговорници разбијања „озлоглашених“ служби безбедности? Удомили су се по амбасадама, разним агенцијама, дописништвима у иностранству! И више им те службе не сметају! Веома ревносно сарађују са њима! До јуче мрски непријатељ данас велики пријатељ!

Све је то једна велика политичка позоришна представа за народ који плаћа скупе улазнице, мимо своје воље, да учествује у тој представи и задовољи своју потребу политичког бића!

Губимо људе! Гинемо! Изумиремо! Деца нам умиру док они распредају приче о демократији и „озлоглашеним“ службама безбедности!Они стално бацају прашину у очи народу и заобилазе чињеницу да је контрола рада служби безбедности законски и институционално решена.  

И није више човек њихово највеће благо. Њихово највеће благо је у страним банкама!

КО ХОЋЕ ВРШАЧКЕ ВИНОГРАДЕ

Релативно тихо коментарисана је ових дана вест о разлогу непотписивања уговора о куповини „Вршачких винограда“ са кинеском компанијом „Гуан нан“, вредног 5,3 милона евра.

Суштина проблема је да је министар привреде Саша Радуловић рекао „да је поступак продаје Вршачких винограда кинеској компанији "Guan nan"  сраман и незаконит“ и најавио да ће сви одговорни бити кажњени.

Да ствари буду црње, премијер Ивица Дачић покушао је да ублажи проблем изјавом да кинеска страна није ништа крива, што је апсолутно тачно, али је том изјавом послао лепу поруку будућим инвеститорима о каквој се држави ради када себи може да дозволи луксуз да се игра са инвеститором и купцима из земље која је друга економска сила Света и једна од два наша велика политичка пријатеља ако не и највећи. При том, кинеску делегацију компаније са председником на челу, љубазно одбија да прими неко од службеника Министарства привреде.

Такво понашање наше власти, које није од јуче, траје добраних 25 година и иде под руку са развојем „демократије“ на простору СФРЈ и Републике Србије. Зашто је то тако, јасно је свима који се баве изучавањем процеса рађања стварне демократије у коме је транзиција државног капитала у руке политичке и економске елите главно обележје.

Да ли нам је неко понудио више пара од кинеске компаније? Наводно нико! Да ли се можда појавио неко ко сада хоће да да више пара? Видећемо! Или су се појавила сазнања да се неко уградио у цену? Видећемо и то! Ако се неко освестио и хоће да спречи распродају Србије буд зашто, то је добро, али се то не ради на овај начин, и никако са фирмама из пријатељске земље.

Народна Република Кина била је наш највећи политички савезник за време агресије НАТО на СРЈ и остала то и данас. Никада се није мешала у унутрашњу политику Србије нити је имала утицај на нашу међународну политику. Била је и остала конзистентна о питању одбијања да призна шиптарску државу на тлу Републике Србије. О високом степену сарадње Кинеске Народне Ослободилачке Армије и Војске Србије не треба трошити речи. Искрено помаже својим инвестицијама да Србија стане на здраве економске ноге и постане економски лидер југоисточне Европе. Откуда онда толика политичка незрелост појединих политичара у Влади Србије и њеним институцијама да се играју са нашом будућношћу. Шта ће бити ако кинезима дозлогрди наша превртљивост као што им је дозлогрдила политичка неконзистентност једне државе, нашег суседа, која је потрчала да се додвори САД и успоставила дипломатске односе са Тајваном? Амбасадору те земље, нашег суседа, отказано је гостопримство одмах и прекинути су дипломатски односи!

Због својевреме изјаве немачког канцелара Герхарда Шредера да НР Кина не поштује људска права мањине на Тибету настале су озбиљне дипломатске трзавице након којих су немци „подвили реп“ јер имају велик капитал у Кини! И никад им више није пало на памет да се мешају у унутрашње ствари Кине! Ако мислите да су САД препотентне у односу на НР Кину, грешите. За почетак, погледајте званичну статистику о томе колико је кинеског капитала у САД! Кина је и политички модерна држава. Модеран капитализам примерен кинеском народу, комунистичка идеологија неопходна у датим историјским условима и међународном окружењу.

Зашто се онда понашамо тако?

Зато што водимо непримерену и неконзистентну политику у савременим међународним односима. То стање, већ сам написао, није од јуче. Русија, Француска, Енглеска, Америка, Кина! Историјско оправдање нам је да смо мали и пиони у рукама „великих“, што сигурно није тачно. Савремне државе и њихове економије траже поуздане владе и економије. Њих не занима историја. Могу и гуслари, ако они остварују профит. Све остало је прича за унутрашњу и дневну политичку злоупотребу народа.

У суштини, ради се о типичном српском синдрому - дај ти мени леба без мотике- иде докле може, када не буде више могло одох ја код другог. Констатација је карикирани образац нашег понашања и све докле будемо настављали са таквом политиком нема нама „преко баре“. Остаћемо у њој али је све мање кисеоника, а реке нидкуда. Мораћемо сами да се латимо мотике!

Време понижавања

Када социјално и ментално незрели родитељи изроде децу и затим се уз гомилу нељудских потеза разведу, једина права жртва су деца.

Слична је прича са државама, њиховим „лидерима“ и народима. Разлике готово да не постоје – и дете и народи проводе живот недостојан човека у 21. веку.

Историјски предодређена да не буду срећна, балканска деца, изрођена по правилу у  лошим политичким браковима, и сама усвајају модел понашања родитеља и настављају са истим понашањем без икаквих наговештаја жеље да се ланац балканских глупости прекине.

Кад би ми нека натприродна сила понудила могућност да бирам време и место када ћу и дге ћу да се трансформишем из духовног у материјални облик, сигурно је да то не би била балканска баруштина у којој царују несхватљиви модели понашања.

Елем, након многих година апстиненције од благодети морског сунца и воде, притиснут физичким болестима које незаобилазно иду уз живљење какво нам је неразумна политичка елита одредила као судбину, реших да упознам своју отаџбину Србију, некадашњу Јужну Српску Покрајину а потоњу братску републику Македонију и  народ  и море пријатељске нам Грчке која нас је у овој суровој балканској кланици увек подржавала. А то је најбоље доживети ако путујете аутобусом. Колима никако, јер гледате једним оком испред себе да не ударите у неки трактор, а другим у ретровизор да вас не покупи неки побеснели новокомпоновани Макс. Авионом никако није добро путовати, јер са висине, да се не лажемо, не видите ни варошице а камо ли људе. Виде се само повремени одсјаји базена на сунцу испред вила изграђених напорним политичким и транзицијским радом до дубоко у ноћ.

И..тако, крену  група, углавном пензионера, да вида и зацељује радом заслужено стечене болести и понеки млади брачни пар, факултетски образован али без посла, у авантуру звану последња и најјефтинија смена летовања у Грчкој. Али, ни организатор путовања није од јуче - путује се ноћу тако да ништа не видите од лепота отаџбине – предивни коридор десет, обрађена поља и у шпалиру предивно воће, смислено распоређену индустријске објекте чији се фабрички димњаци дижу високо у небо, уређене водотокове и хидромелиорациону мрежу канала и будућу трасу канала Дунав-Велика морава-Јужна морава-Вардар (који због сокола што пије воду) углавном личи на већи поток-до Солунског залива. Не може се видети да Морава припада црноморском сливу а Вардар егејском, што значи да постоје значајне висинске разлике. С обзиром да је био мрак туристички водич био је пресретан што не мора да нам објашњава шта је то бифуркација Неродимке код Урошевца. С обзиром да је ћутала и у Гркој, у коју смо ушли у сунчаним јутарњим часовима, углавном је добро што јој се умеће туристичког радника састојало у најављивању „пиш“ и „кафа пауза“ којих,чини се, има више од историјских чињеница у античкој и садашњој историји Грчке.

Елем, дође време да напустимо Србију. Мркла ноћ... Туристички водић у тишини покупио пасоше! Ми ко јагањци....утихнули...мук...увукао се неки страх од силе... Само дизел мотор даблдекера „волво“ лагано шапуће и загађује околину. Нешто се чудно дешава. Нема колоне возила...све је празно. Нема пограничног полицајца....Нико не сме да пита шта се дешава...Додуше, дешавају се нека повремена излажења људи са пиштољима и у неким јакнама и њихово још брже нестајање. Паде ми напамет да бих могао пук војске да протерам преко граничног прелаза и да нико не би реаговао. Насмејах се сам себи на такву сулуду идеју. Додуше, прелазило је и 20 усташа 1972, па камиони наоружања за Туђманову усташко геноцидну творевину, па ....али нећу о томе...темпо пасато...било па прошло. Истини за вољу, осим избеглица из ратовима захваћених земаља Блиског истока, сви би да оду из Србије. Нико неће да долази. А и они који нам долазе нису баш од неке користи. Ваљда морају, по задатку.

Време пролази. Сати су ситни. Неко тихо поче да пева саркастично;“Тихо ноћи моје злато спава“. Јави се водич са молбом да будемо тихи и да стрпљиво сачекамо пограничног полицајца да прегледа или покупи пасоше. Више ми не помаже ни контролок да сузбијем налет  ХЦЛ у желудац. Након два и по сата стајања испред рампе државне границе појави се локални погранични полицајац и нареди водичу да донесе пасоше и преда му их. Док водич преплашено узима кутију са пасошима, полицајац значајно шета испред аутобуса и с времене на врема погледа у небо. Помислих, нешто се горе дешава, па и ја, професионално деформисан, погледах горе да видим шта се дешава. Жена ме муну у ребра:“Не зајебавај се... вратиће цео аутобус“. Брзо схватих да је жена у праву у фиксирах поглед тако жељеној другој линији пробоја-македонској граници. Биомеријски пасоши прегледани су пола сата.

Нешто мало се разумем у електронику, учио сам колико је то наука тражила, знам да се биометријски обрађен пасош веома брзо провери, али добро...кад год службеница ради маникир испод стола на шалтеру пукла је веза са сервером, мада она мисли да је сервер...уствари грешим, не мисли она ништа.

Закључим да се детаљна провера података и идентификација лица ради због тога што готово сви у аутобусу ваљају беле прашкове и разнобојне пилуле чудних назива. Претрнух од страха ако погледају мој пртљаг, који се углавном састоји од лекова страног порекла.

Скоро три сата смо провели на граници чекајући, нико не зна шта и зашто. Или је у питању нешто друго? Али, нико се не буни..у својој држави! И то је оно што ме изненађује. Стално нам дају епитете како смо бунтован и правдољубив народ! Ма хајте....молим вас!

Ни братко  са македонската стране не остаде дужан. И код њега одстајасмо али о комшијама све најлепше...да се не мешам у међудржавне уговоре и међународно право! Бољи познавоци међудржавних односа Грчке и Македоније од мене, три старије даме са штаповима, изнеше процену да нас македонски полицајци намерно задржавају да напакосте грцима због имена Македонија. Један старији господин, очигледно добро информисан, устврди да Македоније неће ући у Европску унију ни за сто година због те балканске ујдурме са Грчком и да нам се црно пише сигурних сто година чекања на граници због тога. Наводно, иза свега стоји „велики брат“ који подржава Македонију јер је одмах признала сецесију Косова.

Грци...види се....Европска унија...прођосмо а да нисмо имали времена ни за неизбежну „пиш паузу“. Сви смо очекивали дивно сторију о античкој Грчкој, оној о којој смо учили у основној школи и гимназији. Цврц милојка. „Кафа вам је толико еура, ВЦ је иза пумпе, полазак за 20 минута“, огласи се водич.

Пролазећи кроз земљу Грчку, где све врви од натписа који вас асоцирају на реч македонија, желудац ми се све више грчио од успутних стајања. Сетих се да сам некада давно, у младости, тако путовао ћиром од станице Лашва до Травника. Улази и излази ко хоће и кад хоће. Воз иде, нема везе!

Коначно Пефкохори и море античких јунака. Човек вам је велико чудо. Зграбих штапове за пецање и право на обалу. Пред лепотом Егејског мора, и љубазности грчког народа, заборавих на петнаест дана  петнаестчасовну одисеју од Београда до Пефкохорија, звану балкански менталитет. Заборавио сам и отоке на зглобовима ногу од силног седења. Као да се Србија преселила у Пефкохори. А и Грци! Сви говоре српски. Нешто ме подсети на она дивна стара времена. У праву сте...да Нови Фосили..за она добра, добра стара времена. Ма пустите емоције...ваљда је то што смо тада били млади!

О повратку нећу ни речи да напишем осим да је нови водич оправдао своје звање. Дивно предавање о античкој и модерној грчкој историји. Господин се зове  Василије и свака му част.

Што се тиче необјашњивог чекања на граници, на Балкану ништа ново. Само су полицајци на македонско-српској граници заменили улоге.Српски полицајац овога пута био је изузетно послован и брз.

Док смо ми сатима чекали самовољне и бахате граничне полицајце, држављани из земаља Европске уније пролазили су кроз њихов гејт без икаквог чекања. Културно..добро вече... сретан пут. Како доликује људском бићу.  

Горак укус последица развода на Балкану, примитивизма и самовоље тешко схватљивих за време у којем живимо, нису могли да сперу ни киша нити хладних пет степени који су нас дочекали у Београду!

Завршни ударац

Док политичка јавност Србије с нестрпљењем очекује имена домаћих и иностраних спасилаца државних функција, из политичке позадине све јасније на површину излазе индикатори суштине „реконструкције“ Владе.

На сцени је извођење завршног ударца Српске Напредне Странке и господина Томислава Николића. Како је постала пракса, на дан „Д“ председник одлази у званичну посету НР Кини а сву одговорност за евентуални неуспех пребацује, како је то и ред, на Александра Вучића.

Да су истрошени општепљачкашки политички успеси „Петооктобарске револуције“ у организацији „демократских снага“ види се по рејтингу у бирачком телу Србије а и по веома опипљивим индикаторима имовинског стања и напрасних интересовања за бизнис некадашњих лидера странака „демократског блока“. Народу се није могла бесконачно дуго продавати магла , а за реалну продају имовине Србије више није било купаца!

Последњи рецидив „демократије“ господин Млађан Динкић одлази на одређено место у новијој српској историји након испуњења своје улоге синхронизатора између међународне јавности, деморатског и социјалистичког блока Србије и потуног преузимања власти од стране Српске напредне Странке.

Реализација ове давне жеље господина Томислава Николића, правног следбеника Српске Радикалне Странке, вешто модернизоване и примерене актуелним међународним и унутрашњеполитичким односима, спроведена је на веома мудар начин – председнику СПС-а и идеолошки блиском политичком партнеру господину Ивици Дачићу понудио је премијерско место и ставио га у позицију развлаштеног гутача ватре лаганог и суштинског признања шиптарске државе на територији Србије под притиском међународних разбијача Србије, и на тај начин му откинуо патриотски део бирачког тела. Коначно, суштинску власт има Николић преко Александра Вучића. Дошло је време за коначни обрачун у складу са рејтингом Српске Напредне Странке. Нема више поделе власти супротно изборним резултатима! Дошло је време скидања маски и бацања рукавица!

Да би реализовали ову идеју, јавност је препарирана борбом против криминала, што у Србији и није тешко јер скоро да нема никога ко је могао а да није завукао руку у џеп државе, незадовољством рада министара, лошим стањем у економији земље, које траје са мањим осцилацијама од осамдесетих година прошлога века, отварањем афера потенцијалних терористичких акција, прислушкивања, риплијиевски дугих судских процеса, као да за такво стање није одговорна Влада већ нека имагинарна сила.

Спасоносно решење је – доводимо нестраначке личности, признате стручњаке из земље и ностранства да раде посао за који ми нисмо способни јер смо такви какви смо а добро се зна какви смо! А они нису као ми и радиће онако како им каже онај ко их је довео, односно послодавац!Још понеки, јер имају двојна држављанства! Какви неспособни министри и директори јавних предузећа који раде по налогу шефова партија! То је спасоносна формула!

Када се замрзну пензије и социјална давања падају лидери ПУПС-а, када се ограничи или онемогући илегално сервисирање партија из јавних предузећа, падају лидери СПС и других мањинских партија јер СНС има легалне изворе финансирања вршењем већинске власти!

Међутим ни стари вукови, прекаљени магови српске политичке сцене се не дају! Одмах су позвали у помоћ цивилизацијске тековине-шта је са вишепартијским системом, поделом власти у складу са изборним резултатима, шта је са законски стеченим правима пензионера? Шта је са социјалном политиком? Народ мора да преживи! Нема даљег стезања стомака? Народ мора да се греје! Није народ крив што је економска криза погодила Србију! Очигледно, план господе Николића и Вучића неће проћи неокрњен.

Биће то још један блед компромис постојеће политичке гарнитуре на власти који неће донети никакве позитиве резултате за државу Србију осим за саме актере идеје и несумњиво почетак пада рејтинга Томислава Николића и Српске Напредне Странке. Истовремено вероватно ће доћи до анализирања грешака демократског блока, њиховог окупљања око нове идеје коју би бирачко тело прогутало и њеног јачања.

За суштинске промене у Србији потребне су нове идеје и поличке снаге, којих нажалост, за сада нема.  

Вруће лето

Прочитао сам неке вести да је мистериозни антенски систем ХААРП престао да ради због српског синдрома: онај који је требао да брине о парама, истраживач Алфред Вонг наводно је проневерио 1,7 милона долара. Присталице теорије завере приписивале су необично високе температуре у Србији, када им време није, и необична понашања манифестована психичким поремећајима овом научном пројекту. Температура би требала да се сада нормализује, али није. Никако да се нормализује!

Подигла се температура изазвана трагичним убиствима двојице људи од стране припадника јединице Жандармерије МУП Републике Србије која, по дифолту, треба да штити животе грађана који, осиромашени до крајњих граница, одвајају новац за добре плате припадника ове елитне јединице.

Догађај је иницирао нагомилане фрустрације  политичке елите Србије и сваки лидер  је користи у мери и на начин који доноси највише електорских гласова. Међутим проблем је јако сложен и ако се не приступи озбиљном, смисленом и системском решењу, биће још много оваквих догађаја и тежих последица.

Да разјасним-не интересују ме имена актера-интересу је ме појава коју анализирам.

Где су корени прилично лошег стања у редовима дела припадника МУП Србије?

Кад су ратнохушкачки говори политичара сепаратистичке и националшовинистичке оријентације 1991. године СФРЈ постали отворено противуставни и, осим што су водили распаду Федерације и промени друштвено-политичког уређења и увлачили народе у крваве грађанске ратове, ЈНА је требала да искористи своје уставно право, изведе војни удар, похапси цело тадашње Председништво СФРЈ, на челу са Стипетом Месићем и лидерима национал –шовинистичких странака у републикама, разоружа паравојне формације и у мирним међународним и унутрашњим околностима створи услове за неки од облика референдума народа како желе да наставе да живе!

Нажалост, тадашње руководство ЈНА и само поцепано фракцијама по шавовима националне припадности и  неспособно да преузме историјску одговорност за судбину народа, остала је неми посматрач распада државе и што је још горе, дозволила да појединци воде властите ратове. Годинама васпитавана на принципу негативне селекције кадра, није била способна да сама донесе битне одлуке. Научена да чека нечије наређење, директиву или рецимо проглашења ратног стања на делу или целокупној територији СФРЈ, била је ипак толико „мудра“ да без писаног документа Председништва СФРЈ није хтела да се упусти у војну акцију! А Председништво, као што знамо, то није хтело!

И то је био почетак краја мита о снази ЈНА!

Господин Слободан Милошевић је добро уочио овај проблем и на време око себе створио језгро неспособних генерала, чије су се војничке способности и политичка виспреност показали у каснијим догађајима. Уз то С.Милошевић није желео опстанак СФРЈ, био је националшовиниста и човек који је у својој ауторитарности настојао да елиминише све политичке противнике без обзира на погубност његовог искривљеног погледа на савремени свет. Настојао је да уништи борбену сподобност ЈНА, а затим и ВЈ. Једоставно, заврнуо је славину за опремање савременим борбеним средствима. Али је зато делио чинове генерала и пуковника и одликовања. Озбиљно говорећи СРЈ је дочекала агресију НАТО неспособна да се супротстави модерној агресији! Војска Југославије је била способна за рат на копну и треба одати признање војницима, подофицирима, официрима и појединим генералима на сјајним решењима за маскирање на оперативном и тактичком нивоу.

Господин Милошевић је, супротно логици наступајућих догађаја, јачао МУП Србије. Зашто? Ради одбране власти и остварења идеје о великој Србији! А зашто не ЈНА? Зато што је за ангажовање ЈНА био потребан агресор кога није било и свако ангажовање армије ради решавања унутрашњих политичких проблема међународна заједница би осудила и могло је доћи до војне интервенције међународних снага још 1991. године. Међутим то се није десило тада али се десило 1999. године. Ангажовао је Војску ради политичких проблема!Грешка учињена Уставом из 1974. године више се није могла исправити 1999.године. Поготово не у тада актуеним међународним односима.

Аутистична политика логички је ишла ка свом последњем чину!

Десио се погубни искорак политичара ограниченог националшовинизмом, претварања дела МУП србије у паравојну формацију! Ко је био погодан за ту „краткорочну“ мисију борбе за „српске“ интересе? Криминалци и искрене патриоте који су изманипулисани митом о спасу српскох народа. Ко су били „команданти“ тих формација? Аркан? Легија? Војска се поцепала! Официри срби из Крајине и Републике Српске иду у рат а срби из Србије играју фудбал средом и петком!

Какав политички дилетантизам и лакрдија!

Настаје сукоб припадника ВЈ и парвојних формација. Четници против комуњара! Генерали решавају виталне проблеме поделе станова у „цвећари“. Све супротно важећем Уставу. Али ко још поштује Устав и Закон о ВЈ. Важно је шта каже „тата“! Али „тата“ ништа не каже писмено. Само усмено!

Муп је био пун припадника сумњивог морала који су имали легалан статус припадника МУП, легитимације, положаје, плате. Шта су умели да раде? Које школе су завршили? Какав им је досије?

Уместо де се 2000. године радикално расчистило са паравојним формацијама у МУП-у прави се грешка која доводи до убиства премијера. Али корени су дубоки и биће јако тешко да се МУП реши синдрома паравојне формације из 90. година. Што рекао један мој познаник ;“Дете се родило ваља га љуљати“.

Какав је кадар унутрашње контроле У МУП-у? Ако унутрашња контрола ради свој посао како ваља пропусти се не би смели дешавати. Шта раде органи безбедности? Шта ради БИА? Па она мора да зна шта се дешава са припадницима тако важне јединице. Безбедносне провере су основ за рад у тим јединицама! И стална контраобавештајна заштита јединице! Или се ради о дојучерашњим саборцима?

Неко ће морати да преузме улогу Александра Великог, узети мач и пресећи „гордијев чвор“.

Знам и како се то ради! Једноставно промешате кадар као кад мешате карте. При том урадите још нешто, што није за јавност. И резултати ће бити видљиви веома брзо! Потребна је само воља и храброст да се то уради. Одлагање решења води ескалацији проблема!

Прислушкивање

Мало, мало, појаве се сензационалне вести о прислушкивању електронских комуникација грађана. Нико није имун на ову савремену диверзију које државе изводе ради прикривања виталних политичких  проблема. Тема је јако инспиративна за обичан народ јер је полутајна, мистична, оставља простор за сумње, ствара привид о некој невидљивој сили која зна све о нама!

Ни једна држава на свету не одриче се политичке манипулације властитим грађанима стварањем привида о свемоћи електронског прислушкивања. Када треба скренути фокус народа са неког реалног политичког или економског проблема државе, у помоћ прискачу разне обавештајне и контраобавештајне службе које коришћењем „моћних“ електронских система све знају и све могу!

Међутим, смисао политичке диверзије није потпун ако се у игру не уведе још један савремени играч-свемоћни и имагинарни борац за људска права. Он је ту да осуди такво понашање отуђених делова властитих служби, да устврди како нико није јачи од државе и да ће држава и демократија победити, како ће колевка демократије издржати још један напад на њу, и како повампирени хладноратовски, комунистички или неки локални дух неће васкрснути!

И други играчи, који примају плате од исте те државе, у форми невладиних организација за продају магле, брзо се уклапају у игру и јављају се саопштењима, осудама, анализама проценама.

Последњи играчи у тиму су јавни медији који „спинују“ све што се „спиновати“ може а да о проблему о коме пишу знају колико и баба Бисерка из Доње Муртенице. Али, добро се продаје, народ воли надприродне силе!

Немам намеру да о овом озбиљном проблему пишем на начин који већини читалаца може остати нејасан и указаћу на неке чињенице а читаоци ће сами извући закључке.

Да бисте некога „прислушкивали“, „пресретали“,“ тајно слушали и снимали“ и како год хоћете, мора да постоје људи који даноноћно раде у реалном времену или преслушавају и читају те силне разговоре и мејлове! Ако то радимо непрестано, приближавамо се теоријској претпоставци- један комуницира један слуша. Пола човечанства слуша другу половину! Најобичнија глупост, зар не?

Закључак је да је тајно слушање, које реализују легалне службе држава, искључиво усмерено на прикупљање података о плановима и активностима група и појединаца ради документовања њихове противуставне и противзаконите делатности као и на плану економије( економска шпијунажа), најпростије речено. Ово је један од облика заштите сваке државе и то није никаква сензација. Сензација је када се такве ствари објаве, и увек имају за циљ покретање неког политичког процеса.

Дакле, дневнополитичке појаве треба посматрати као посебне у односу на опште политичке циљеве сваке државе.

Посебно је питање колико су подаци прикупљени прислушкивањем „слободних“ комуникација оперативно употребљиви? Или мислите да се непријатељски рад и комуникација носилаца тога рада одвија на отворен начин?

Јасно је да афере овога типа имају у позадини други циљ.

Права питања су актулни политички и економски односи САД и земаља Европске уније, јачање Русије и Кине и све присутнији фактори Индије, Бразила као и земаља некада несврстаног света.

Судећи према учесталости чарки, прерасподела светске политичке и економске моћи полако измиче Вашингтону и он је тога свестан. Да се нешто дешава сведоче и бунтови значајних слојева народа на свим континентима. Сетимо се феномена револуционарне 1968. године!

Комунизам у нама

Скоро да сам истрајао у намери да се више не бавим јаловим послом анализирања и коментарисања српске политичке сцене али нисам могао да останем равнодушан на најновије процене, анализе и оцене стања у коме се нашла Србија, изговрених од  људи који себе називају политичарима.

Има томе добрано година да сам приметио да ти људи имају лепа одела, возе се скупоценим, по правилу државним, колима и живе у елитним деловима својих изборних јединица. Редовно их можете видети на дипломатским пријемима  страних држава, којих у Србији има око 65, и пријемима разних других мисија. Неке земље имају више државних празника, а ту су и пријеми поводом војних празника.  Једноставно, немогуће је не запазити те људе! Схватио сам да је занимање политичар веома уносно и профитабилно занимање и покушао да видим да ли постоје школе у којима се школују будући политичари. Поред уложеног труда нисам успео да нађем такву школу. Факултети полититичких наука не школују политичаре! Тачније, нашао сам политичку школу у Комровцу и Високу политичку школу ЈНА, али те школе одавно не постоје као ни држава којој је био потребан школован политички кадар.

Истрајан у намери да утврдим истину, на сајту Републичког завода за статитику, према попису из 2011.године, у Класификацији занимања-азбучни списак назива занимања, установим да нема занимања-политичар. Има руководилаца (директора), функционера и законодаваца који „ планирају, управљају, координирају и оцењују све активности привредних друштава, државних и других организација....“, итд и то би се могло наћи простора да се уграде политичари, под условом да испуњавају захтеве радних места.  Међутим, многи себе називају политичарима а не раде ништа од наведених активности.

Истраживање ме води даље до Речника српско хрватскога књижевног језика (издање Матице српске  - Нови Сад 1971. године), и присетих се одавно наученог одређења речи политика-укупност свих радњи које се предузимају у одбрану класних интереса ради освајања и јачања класне власти! А политичар је онај који се бави политиком. А политикант је човек који се бави политиком не држећи се никаквих принципа и не бирајући средства да постигне и оствари своје циљеве!

Одавде потиче рашомон васколике декаденције народа СФРЈ.

Нагло губљење кохезионог државног, идеолошког и класног идентитета, неспретно и аутодеструктивно пренаглашавање националног идентитета које нас је увело у ратове и разарање моралних и етичких норми у друштву, узели су свој данак и довели нас до веома тешке ситуације! Није економска слабост државе најцрње што нам се десило. Много је горе то што не постоји кохезиона идеолошка и политичка снага која има стварну намеру да успостави модерну демократску државу засновану на владавини права са економијом која је примерена природним и људским ресурсима Србије.

Постављају се многа питања. Која класа је код нас на власти? Радничка? Не! Буржоаска? Немамо је! Кoja нам је идеологија? Немамо је! Вера у Бога? Па зар верници раде то што ми радимо? Зашто су нам онда криминал и корупција у порасту?

Време је да озбиљно говоримо о суштини проблема.

Комунистичка идеологија била је и остаће највиши теоријски модел организације људског друштва. Операционализација комунистичког теоријског модела кроз разне облике социјализма била је осуђена на неуспех јер нису постојали суштински историјски услови. Комунистичка идеологија је историјски злоупотребљена и искориштена од оних који су требали да је реализују. Партијски лидери за лично богаћење и место у историји, полусељачко-радничка класа за ситна поткрадања властите  државе коју очигледно и нису прихватили као своју а лумпенпролетеријат је искористио историјску шансу привида да учествује у управљању државом вешто сроченом флоскулом о демократском централизму. У суштини, сви су, без изузетка, били руковођени личним малограђанским менталитетом како украсти део државе. Погодније тло за тако нешто од споја комунистичке идеологије и самоуправног социјализма није се могло наћи.

Свет се увелико променио а ми смо и даље исти у пракси. Распад СФРЈ само је помогао да се прикривена потреба сиромашног балканског филистра за материјалним богатством ослободи у објективно могућим условима. Мењани су закони који су ишли на руку пљачки природног и радом генерација створеног богатства и тако је учинили легалном и легитимном. Исто као што су радили комунисти! Од ситних крадљеваца тоалет папира и електрода за заваривање претворили смо се у модерне и легалне канибале властите државе! Створена је нова класа. Класа људи на власти!

Искривљена комунистичка свест у нама о држави- крави музари- још увек је дубока и зато нисмо у стању да реализујемо никакав програм који би водио оздрављењу друштва.

Кад год би се говорило о оптимизацији прегломазног државног апарата резултат је био повећање администрације. Када год бисмо прокламовали независност судске власти, резултат је био још већа зависност. Кад год би се инсистирало на реду у раду законодавне власти резултати су били катастрофални у пракси. И не треба да будемо зачуђени оваквим стањем. Оно је последица намерно створеног хаоса.

Посебна прича је вишестраначје у Србији. Оно није израз хуманистичког достигнућа да се кроз интересе разних друштвених група артикулисаних кроз  политичке странаке дође до оптималног развоја заједничке државе, већ је модус деобе добара - краве музаре. Да је ова тврдња тачна јесте тренд сталног пада стандарда грађана. О томе недвосмислено говори податак да нити једна странка на власти не говори о томе како је преходна направила бољитак који је могао бити и већи да су добро радили, већ се бави питањима колико је која влада осиромашила народ. Веома је индикативан тренд да свака странка или коалиција на власти има примаран циљ да стабилизује катастрофално стање у привреди и финансијама земље које је изазвано радом претходне власти.

Од окторбра 2000. године једни те исти људи су увек  у власти! Љути политички противници из скупштинских клупа, неистомишљеници из кабинета и судница, када се угасе камере новинара постају добре, старе колеге  из фирме зване власт  и разговарају о томе колико им још треба до пензије!

Додирнули смо дно! Класа на власти нема више одакле да узима. Народ је осиромашен и свако даље сиромашење могло би да изазове веома непријатне социјалне немире. Странци не дају помоћ и кредите! Све што се могло продати, продато је и потрошено. Оно што је остало а вреди, чува се као очи у глави јер су те друштвене фирме извор какво-таквог стандарда власти и акумулациона језера за одржавање социјалног мира. Где је онда решење?

Решење је у одбацивању неприродно израслих органа саме власти или простије речено у концентрацији постојећег богатства у руке мањег броја људи. Слабији отпадају, само јаки остају. Покушава се да се врати део опљачкане имовине вођењем непотребно дугих предистражних радњи које остављају простор за сумњу у праве циљеве борбе против криминала и корупције јер кад се пандорина кутија отвори, не зна се ко ће све бити захваћен. Зато су кривична гоњења селективна!

Али, није баш све тако црно!

Србија има и некога чији се рад види. Рекао бих, најбољи амбасадор које је Србија имала од 80-тих година. То је председник Тома Николић! Оспораван, контроверзан, хваљен, понижаван, понекад политички ирационалан, показао је да је доследан борац за Србију и председник свих грађана. Најзрелији и најозбиљнији политичар. Искрен је верник и кад се позове на Божје законе на Опленцу, народ га слуша. Обнавља старе везе у међународним односима. Мудро саставља покидане конце са земљама трећега света. Не прети онима од којих зависимо али и не попушта. Ако би му се имало што замерити то је да би требао наглашеније да обузда узбуњиваче народа. Господин Николић има право то да чини и треба да чини. Народ, изгледа, једино у  њега има поверење и то је доказао на изборима, и подржаће га. Председник сигурно зна да српски народ воли институцију председника, било да се она зове краљевско височанство, маршал,стари, или тата. Некако...нису нам на срцу функција премијер, потпредседник Владе, председник Парламента, има ту нешто у колективном памћењу српског народа...председник..он се поштује, он је „патер фамилијас“ Србије. Знате оно...кад се обрати народу...,а затим и уследи аргументована акција, па некога и смени ако треба!

Кад је господин Тома Николић одлучио да оснује Српску Напредну Странку и раскине са аутистичном и нациналистичком политиком др. Војислава Шешеља, било је јасно да смо добили правог и реалног политичара који може да поведе Србију у неко боље време. Само нека истера мангупе из својих и редова других странака и створи услове за владавину уставности и законитости у земљи. Може се десити да остане сам са народом! Било би јако лепо да се то деси!

Медијско сецирање државе

Не знам зашто, али стално се присећам некада научене приче о методима прикупљања обавештајних података. Наиме, у 2.светском рату, Енглески РАФ имао је проблем да пронађе војне објекте у којима се су складиштене и одакле су лансиране ракете на енглеску територију, највише на Лондон. Сваки покушај да се до података дође агентурним путем није давао резултате а онда се неко у енглеској војнообавештајној служби досетио да има и других начина да се дође до вредних обавештајних података - легалним путем - преко медија.

Име главног инспектора хитлеровог ратног ваздухопловства и ракетних јединица није било тајна, као ни то ко му је била супруга. Тајна је била где инспектор иде у инспекцију и то немачки медији нису објављивали, али су објављивали да је супруга главног инспектора била у хуманитарној мисији у том и том месту, у сиротишту у том и том месту, да се појавила на отварању тог и тог догађаја у том и том месту!

Позната супруга познатог политичара, као што је ред у цивилизованим друштвима, прати свог супруга. И док он инспекторише оружане снаге или води политичке разговоре, супруге се баве хуманитарним и меценским активностима. Тако је и дан данас!

Проницљивим аналитичарима енглеске војнообавештајне службе није било тешко да уоче где су се налазили тражени војни објекти. Пратили су само активности супруге главног инспектора и 90% података је било на длану. Све остало, тачна локација објектата и дејствовање по њима авијацијом, била је војничка рутина!

Опет не знам зашто, стално се присећам речи професора српског језика Девете београдске гимназије покојног Милана Влајина, који је за ученике који стално ћуте знао да каже: „ Са њима ми је најтеже. Не знам да ли ћуте јер су толико мудри или  су толико глупи да не умеју ништа да кажу“.

Последњих  неколико десетина недеља пратим емисију „ Утисак недеље“ ауторке Оље Бећковић, и запазио сам на први поглед нормалну новинарску оријентацију да у емисије доводи саговорнике који припадају позицији, опозицији и интелектуалцима- наводно објективним аналитичарима. Гости су веома репрезентативни – шефови странака, министри и релевантни представници Скупштине Србије. Њима се у емисији телевизије Б 92 придружио и сам Председник Србије као саговорник новинарке Љубице Гојгић.

Користећи се више или мање вештим вођењем емисије новинара телевизије Б 92, и толико пута доказане политичке неопрезности, нарцисоидности и естрадофилије наших политичара, у свакој емисији исплива на површину понешто од „прљавог политичког веша“ тако да је свакој држави, организацији или појединцу, који имају било какве политичке аспирације према Србији, јасно са каквим „ политичким потенцијалом“ имају посла. Толика политичка неодговорност за изговорено, наивност процена и крајње неприкривена манипулација бирачима, са искључивим циљем да се што дуже остане у „политичком седлу“, не може се видетети нигде у политички озбиљним државама! Емисије личе на познату причу о нарученом истраживању одређене друштвене појаве - само реците шта желите да постигнете истраживањем и то платите а наш је посао да добијете резултате које желите!

Да ли постоји или не постоји намера да се поједини актери српске политичке сцене политички дискредитују без обзира не реално негативне последице по државу, није јасно, али да има ту нешто што се „ваља иза брда“, има. Хтели ми то или не, гледаоцима се намећу закључци да није исто хтети и волети да будеш политичар и стварно бити политичар;  једно је волети уметност а друго бити уметник; једно је мислити да си паметан а друго је бити паметан. Коначно,  једно је причати да волиш свој народ на Косову а живети у Београду а друго под истим условима делити живот са народом на Косову! По правилу, након сваке емисије гледалиште постане богатије за још неку недоследност вечитих политичких прегаоца од омладинских дана до старачког дома.

Јасно је да се пред очима српске јавности сваке недеље дешава медијско сецирање државе, од кога дугорочно гледано, штету има само народ Србије.

Па шта с тим, рећи ће све демократе ове земље!

Што се тиче последица по учеснике јавног обезвређивања политичких противника, уколико за то постоје материјални докази, подржавам тренд новинара. Међутим, последице не сносе политички актери него грађани!

Краткорочно гледано, ради се о већ виђеном и вешто вођеном предизборном позиционирању бивших стрнака из „демократског блока“. Оно што се „ваља иза брда“ јесу нови избори као последице неуспеха странака на власти да добију датум за почетак преговора о придруживању Европској унији. Да датум нећемо добити под нашим условима, то је ваљда јасно сваком имало озбиљном мислећем бићу. Једноставно, економски развијена Европа нема интереса да нас, са економијом која би да само узима и ништа не даје и са безбедносним проблемима који никоме нису потребни, прими у своју алијансу и нема интереса да се ангажује на проналажење решења које би ишло на руку Србији. Да не говоримо о томе да иза окупације Косова и Метохије стоји бездушна и енормно брза експлоатација свих природних ресурса!

Ствари стоје супротно! Да не говоримо о историјским разлозима који су позадина свих антагонизама вечински католичког дела Европе према Србији.

Запад чини све да дефинитивно уништи кредибилитет Србије као државе. Наводна брига запада за Србију, путем финансирања економског развоја Србије, је политичка флоскула наших партија за интерну употребу спинована путем властитих медија. Када је запад у питању треба се присетити изреке:“Чувај се данајаца и када ти поклоне носе“!

Да политичка „елита“ свих табора жели нове изборе јасно је сваком ко разуме манипулативну технику политичара у игри званој „опстати на власти по сваку цену“. Осим изборних обећања народу и по тој основи захватања пара из државног буџета већина лидера ништа друго нити зна нити може да уради. Што се њих тиче они би да буду у вечитим изборима, јер када се освоји власт онда се мора нешто и урадити и почиње да делује позната логика:“Освојити власт и није тешко, тешко је остати у њој“.

Када имате слабашну економију базирану на иностраној помоћи без стварне жеље да покренете властите ресурсе, кад имате војску конципирану на моделу 2. светског рата, технички инфериорну и међународним обавезама преузетим након 2000. године неупотребљиву као било какав „аргумент“ за решавање територијалних проблема и организовани криминал као доминантан облик понашања у већини сфера државне управе, здравства школства итд, не остаје ништа друго него да се генеришу оправдања за опстанак на власти.

Народу се пласирају избори као виртуелни чаробни штапић који ће казнити „неуспешне“ на власти и својом вољом довести нову гарнитуру истих људи који су у српској политици преко двадесет година. Србија и српски народ стално изнова ударају у исти камен! Да ли нам то треба?

Напомена аутора: Текст није лекторисан

Викиликс "пецање"

Пажњу ми је привукла вест објављена у данашњем „Куриру“ о садржају телеграма бившег Америчког амбасадора у Србији,  H.E. Камерона Мантера, који је објављен на сајту Викиликса под 09БЕОГРАД236, као UNCLASSIFIED/FOR OFFICIAL USE ONLY, о наводно речима господина Драгана Ђиласа које се односе на планове изградње Београда да су „више маркетиншки него стварни“. Да ли је господин Ђилас стварно изјавио то што је написано у телеграму амбасадора Мантера није битно за оно што желимо да анализирамо.

Погледао сам сајт Викиликса и садржај наведеног телеграма и у себи помислио како је извештај, под условом да је веродостојан, u обавештајном и аналитичком смислу најобичнија „ trash „ информација. Запазио сам и то да нити један извештај Америчке амбасаде у Београду није степенован као поверљив или тајна „ confidential“, што је, професионално говорећи и било за очекивање. Али, кренимо редом!

Слање отворених обавештајних информација, на данашњем технолошком нивоу, је незамисливо и смешно. Још је мање вроватно да тако неозбиљно ради обавештајно-безбедносни систем САД. Обавештајне информације од значаја за државу корисницу информација се не шаљу на овакав начин. Да ли сте негде прочитали да је објављен обавештајни извештај било ког војног изасланика на Викиликсу? Нисте, нити ће икада бити! У чему је онада „квака“ ове провале. Ствар је веома проста!

Дакле, јавност је данас упозната са тим какав нам је градоначелник Ђилас - да ни сам не верује у оно у шта убеђује „наивне“ грађане. И они малобројни који су веровали у њега, сада ће дефинитивно да промене политичку вољу! Дакле, информације које имају за циљ да усмеравају одређене политичке процесе у земљи објекту напада, пласирају се на овај начин, наводно тајно а у суштини отворено, ради „пецања“. И не само то. Ствара се клима неповерења и нехомогености политичке елите. Они наивнији политичари резонују да „кад може Ђилас тако да прича што не бих и ја мало олајао тог и тог, и он има путера на глави или спиновао себе као богом датог саговорника“. И тако се постиже циљ!

Право је питање зашто наши политичари уопште имају потребу да образлажу страним амбасадорима нешто што није унапред договорено у самој влади, и да ли и једна обавештајно-безбедносна  иституција Србије учествује у пласирању  дезинформација и информација које су у нашем интересу?  

Они амбициознији то одмах приписују актеру „афере“ као негативно бројање у даљим политичким комбинацијама. И тако је безвредна информација из 2009. године искориштена за актуелне догађаје у београдском политичком животу 2013. године.  Не желим да верујем да наши политичари имају потребу да се доказују амбасадорима страних земаља као дволични! Да једно причају јавно а друго тајно! Најмање желим да верујем да смо 5. октобра колективно изманипулисани!?

Али да се вратимо на „спектакуларне“ информације Викиликса. Да су оне стварно тако спектакуларне никада неби угледале дана ни оне ни људи који их постављају на „мрежу“. Све је то део добро осмишљене игре озбиљне обавештајно-безбедносне заједнице САД и вероватно још неких западних земаља у првом реду Велике Британије. Нема ту ни „и“ од информација. Информације из тих „обавештајних“ телеграма су најобичније пикантерије за жуту штампу. Да је то тако не спори ни аутор телеграма – није га класификовао и служи само за службену употребу.

Истина је и то да је Србија одавно престала да буде обавештајно интересантна за обавештајно-безбедносну заједницу западних земаља. Шта би то њих могло да занима што не знају или им сами нисмо рекли?  

Оне праве обавештајне информације немогуће је „пресрести“ ни радио извиђањем нити скидањем са интернета нити „слушањем“ са жице. Начини шифрованих преноса правих информација су добро чуване тајне сваке земље и за пробијање тих информација лете главе без сведока!

Данас је оправдано поставити питање ко све учествује у обликовању политичког живота у многим земљама широм света; ко су добри а ко лоши момци; ко и зашто даје огроман новац за савремену информатичку технологију и зашто они прави „обавештајци“ своје извештаје саопштавају и дан данас на „увце“!?

Напомена: Текст није лекторисан