субота, 26. март 2016.

Политички харикири премијера Србије.




Случајно или намерно, не прође дан да ме анкетари изборних штабова или истраживачких агенција не позову телефоном и добрано испитају шта мислим о шансама њихових кандидата на предстојећим изборима. Ако је избор случајан, онда су добре паре дате за телефонирање а ако није, вероватно сам у некој бази података.

Заказани парламентарни избори 2016. године подсетили су ме на изборе за председника Савезне републике Југославије  24. септембра 2000. године, које је господин Слободан Милошевић, председник СПС изгубио са 1 826 799 ( 37,1%) гласова у оквиру коалиције СПС-ЈУЛ-СНП, од Војислава Коштунице, председника Демократске странке Србије са 2 470 304 гласа (50,2%) у оквиру коалиције Демократске опозиције Србије.

Било је то, наводно, велико изненађење! Јесте, али само за председника СПС господина Милошевића и уског круга људи око њега! Шири круг људи је знао шта ће се догодити и на време је заузео позиције које ће успешно валоризовати након пуча 5. октобра 2000. године, који је, према мојим сазнањима, био планиран у иностранству, да би се дао легалитет и легитимитет каснијим политичким и економским корацима пучистичких лидера.

Онима који су знали право стање ствари у земљи, било је јасно да Милошевић губи изборе. То су у првом реду биле обавештајно безбедносне службе СРЈ јер су имале податке да председник Милошевић након свих погубних резултата своје владавине и агресије НАТО на СРЈ, није више стожер око кога би се могла окупита нека нова енергија народа. Он није имао јединство ни у својој коалицији а посебно је била присутна фракционашка борба кадрова СПС и ЈУЛ-а. Та борба је почела у породици Милошевић и преносила се на целокупни политички живот, а добрим делом и на спољну политику и међународне односе СРЈ.

Ситуација се поновила на председничким изборима 2012. године, који су одржани од 6.-20.маја, када је господин Борис Тадић, председник Демократске странке изгубио са 1 489 800 (47,4%) гласова од Томислава Николића, председника Српске напредне странке са 1 518 500 (49,4%) гласова!

Опет је био изненађен само председник Тадић. Ни људи око њега нису били изненађени јер су, сваки на свој начин, учествовали у његовом рушењу. Председник Тадић је потценио прво своје политичке противнике а онда и оданост властитих сарадника.Није схватио чињеницу да више није у милости запада. Пад господина Тадића био је нормална последица нарцисоидне политике отуђене од реалности и одговор оне Србије која није била онаква какву је желео њен председник.

Коначно смо дошли до нових, парламентарних избора који ће дати одговор на питање хоће ли се историја изненађења на изборима у Србији поновити и хоће ли се председник Владе Србије, Александар Вучић одржати на трону? Ако то и успе, питање је шта ће се десити након тога?

Многе званичне процене су да ће се одржати на трону. Али, не треба заборавити да званичне процене излазе из изборног штаба самог Вучића! Дакле, велика је вероватноћа да су оне жеље а не збиља у Србији! А каква је та збиља и колико она иде на руку господину премијеру? Судећи према свему, веома лоша!

Дуг Србије је све већи; стандард опада; борба против организованог криминала и корупције је мртво слово на папиру; процес придруживања ЕУ је на климавим ногама посебно због поглавља 23 и 24; правосуђе је у колапсу; емоције народа су грубо повређене приближавањем Србије НАТО на мала врата без обзира на реалну одговорност самог премијера; иницијатор је најнепопуларнијег „закона о смањењу пензија“ иако је на власт дошао управо обећањима да пензије неће дирати а и то је урадио на дискриминаторски начин ударивши на имовину интелектуалног дела пензионера Србије и свих оних који су одвајали више у државни Фонд ПИО; Војску Србије је свео на организацију чије су могућности веома дискутабилне и спољну политику учинио таквом да Србију нико више не доживљава као кредибилног партнера.

Дакле није довољно говорити о томе како имамо велики углед! Наручени новински чланци с таквим оценама се добијају за 100 $. О угледу земље и стабилности политичког система говоре домаће и иностране инвестиције у привреду Србије без да субвенционишете могуће ризике!

Дакле, господин Вучић и СНС немају објективних услова да рачунају на велику победу. Једину наду имају, чини се у оном делу бирачког тела, које није дирано мерама Владе за „стабилизацију“, међу пензионерима који имају примања испод 25.000 динара и многе привилегије социјалних случајева.

Ако ствари стоје тако, а изгледа да стоје, јер 60% пензионера има примања  мања од 25.000, а како се са тим парама не може живети реално је да је огроман проценат људи у сивој економији! Ако ово није тачно онда се намеће закључак да је већина у Србији социјални случај, скоро па тачна, или ће то ускоро бити!

Ако бисмо били наивно добронамерни и нашли оправдања за урушавање свих вредности Србије, никако се не може прихватити чињеница да господин Вучић иде у изборе у коалицију са Др Миланом Кркобабићем. Слободан сам да изнесем оцену да је овај потез раван политичком харикирију!

Виђао сам свакаве политичке одлуке, али оваква се противи свакој логици. Зна ли господин Вучић да 1.700.000 пензионера, а вероватно још толико пунолетних чланова породица тих пензионера неће гласати за СНС. Ако председник рачуна на оних 60% гласова пензионера, грдно се вара. То бирачко тело веома лако мења страну!

Београдом и Србијом се шире протести пензионера Србије, војни пензионери протестују већ годину дана! Господин Вучић је спречио формирање анкетног одбора у Скупштини Србије, који је покренуо народни посланик проф.др.Јанко Веселиновић, ради преиспитивања рада Фонда ПИО Србије? Протести прерастају у покрет! Цела српска опозиција хоће пензионерске гласове и добиће их, јер је извеснији помак напред са опозицијом него са оваквом позицијом!?

Чини се да је господин Александар Вучић, лимитиран објективним и заслепљен властитим нереалним могућностима, повукао најлошији политички потез и прешао Рубикон који га, за сада, води у веома неизвесну политичку будућност.

Има ли господин Вучић кеца у рукаву код оваквог стања ствари или само блефира да би спасио што се спасити не може?

субота, 12. март 2016.

Озбиљне последице једног саопштења .





Удружење војних пензионера Србије, огласило се посредством званичног сајта саопштењем да „Поводом предстојећег протеста Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије, а који се односи на остваривање права на закинути део пензије од 11,06 одсто, најављеног за 15. март ове године, Удружење војних пензионера Србије неће се придружити организацији те манифестације. У складу са принципијелним ставом УВПС да ће се за сва оспорена права борити свим легалним и легитимним средствима, укључујући и протесте, али протесте само када сва правна средства буду исрпљена, Удружење сматра да још није наступио тај тренутак.

Ради истинитог информисања јавности о суштини која вас је определила за овакво саопштење сматрам да је требало навести адресу примаоца саопштења! Међутим, није је ни требало навести јер је то учињено експлицитно последњим ставом саопштења који гласи:
  
Удружење сматра да је организовање и учешће у протесту у време изборне кампање веома осетљиво питање и да би нанело штету угледу војних пензионера. Протест би могао да се тумачи као подршка позицији или опозицији, па би попримио карактеристике политичке борбе, а и сврставања у поједине таборе, што је у директоној супротности са чланом 1. Статута  по коме је Удружење војних пензионера Србије нестраначка организација.

Није ли ово саопштење еклатантан пример мешања и сврставања у предизборној кампањи? 

Јер, какве разлоге има Удружење војних пензионера Србије, као нестраначка организација, да даје оцене да ли ће се или неће, легалан и легитиман протест војних пензионера Србије, тумачити као подршка позицији или опозицији.

На основу којих то података неосновано и погрешно закључујете да се ради о могућим „карактеристикама политичке борбе“,  а не о социјалној борби војних пензионера за људска права заснованих на Уставу и законима Републике Србије?

Коначно, када ће, према вашој процени ситуације, наступити тренутак када ће сва правна средства бити исцрпљена да бисте донели одлуку о организовању протеста.

Нешто имам јако непријатне асоцијације о продуженом трајању тог тренутка, још од догађаја на граници Словеније 1991. године, преко крвавог грађанског рата, до данашњих дана!

И коначно, ако већ неосновано оспоравате право грађанима Србије да имају право на своје политичко биће, одговорите ми на једноставно питање : Ако је УВПС нестраначка организација, а председник највеће организације војних пензионера Новог Београда, господин Константин Арсеновић, дипл.инж, члан ужег руководства ПУПС-а и по тој основи потпредседник Скупштине Србије, шта је УВПС учинило на основу члана 1. статута Удружења, и зашто га не искључи из Удружења!

Ја знам одговор и саопштићу вам га! Не можете јер немате упориште у Уставу! Не можете јер сте део актуелне власти, која год да је, и то вас детерминише као део политичке организације власти у Србији.

То само по себи није ништа неприродно и незаконито! Зато немојте да маскирате своју инертност и политичку припадност, и  да оспоравате та права онима који се само боре за своја социјална права.

Оваквим саопштењем нанели сте озбиљне негативне последице свом коалиционом партнеру у предстојећој политичкој кампањи и засигурно изгубили гласове оних малобројних војних пензионера којима нису јасне политичке игре без граница.

Ја позивам војне пензионере Србије, без обзира ком удружење плаћају чланарину, да нам се прикључе у легалној и легитимној борби за своја и права својих породица, јер ће ускоро, они који још чекају повољан тренутак, нестати са сцене и отићи заслужено у историју!

Устаните војни пензионери и усправите се! Само је човек мисаоно биће и то га одваја од осталих живих бића!

Видимо се 15. марта у 11. на Тргу Николе Пашића у Београду!



петак, 11. март 2016.

Писмо генералима и адмиралима Србије



Клубу генерала и адмирала Србије
Браће Југовића 19 Београд


Јавни позив на протест војних пензионера Србије

Поштована господо,

Протекла година обележена је протестима војних пензионера због флагрантног кршења једног од основних људских права – права на мирно уживање личне својине. Неки људи имају различите облике својине а војни пензионери углавном један- пензију стечену на основу релевантних закона . Неки су стекли стан а неки нису ни то и проводе свој живот на начин који није примерен грађанима Европе у 21. веку.

Свима је данас јасно да су војни пензионери систематски поткрадани за део пензије. Нећу сада да вам пишем о разлозима за такво стање јер сам сигуран да о њима знате више од мене. Зато, за сада, разлоге заборавимо, јер их је време прекрило! Бавимо се временом садашњости и будућности.

Знам да већина генерала и адмирала мисли исто што и сви пензионери Србије, да је неправда нанета нама експлицитан пример дискриминације једне социјалне групе. Сигуран сам да знате узроке таквог стања, које своје исходиште има у планској деструкцији одбрамбених капацитета Републике Србије, у првом реду Војске Србије.

Знате све, поштована господо!

Али та чињеница, да све знате, не може бити оправдање да ништа не предузимате у заштити принципа уставности и законитости у нашој држави. Дакле, да парафразирам Марксову 11. тезу о Лудвигу Андресу Фојербаху – хоће ли тумачење узрока дискриминације војних пензионера Србије било шта да промени?

Знам да знате! Неће! Неће, јер описивање појаве је анализа која у својој бити не садржи акцију!

Одавно смо закључили да нама треба акција. Али каква акција?

Да се дописујемо, доказујемо, објашњавамо, кукамо и молимо оне који су нам оспорили основно право? Могуће је у држави где је владавина права Condicio sine qua non! Другачије, никако.

Да предузимамо радикалније мере ради остварења наших ограничених захтева?

Бесмислица! Зар да ми, господо генерали и адмирали, људи који су се заклели да ће штитити и бранити све вредности ове државе помислимо на тако нешто? Такав војни пензионер не постоји у Србији!

Да ли то ваш колега, генерал, не разуме о чему говори када се опредељује за „легитиман и легалан“ начин борбе за права војних пензионера Србије и под тим не подразумева ништа друго него јалова дописивања и пристајање на постојеће стање?

Која нам ефикасна мера онда преостаје а да је легална и легитимна?

Само јасно детерминисани, добро организовани, смислени мирни јавни протести!

Знам да и ово није никакво просветљење ваше спознаје. У то сам се уверио разговарајући са многим генералима и адмиралима који су присуствовали протестима и са онима који нису. И ни један није против протеста али их има који сматрају да протести неће постићи циљ и да они не желе да се компромитују уколико није извесно да ћемо остварити циљ!

Ово је став који ја могу да прихватим али и да аргументовано нападам простим питањем: Јесмо ли се ми господо определили да се боримо или да уживамо оно што нам дају?

Ово питање отвара сијасет других и кључ је за објашњавање прошлости а вероватно и будућности Србије.

Господо генерали и адмирали, нема права без борбе. За свако људско право се бори. Наравно, примереним средствима!

Ваш долазак на протесте имаће велики одјек међу војним пензионерима. Подсећам вас да сте то постали захваљујући војницима, млађим официрима, подофицирома, официрима и вишим официрима! То никако не смете да заборавите! Не треба да заборавите да сте постали генерали и адмирали захваљујучи тешком и вредном раду, али да без војника, подофицира и официра који су вам у томе помогли својим умним и физичким ресурсима, тешко да бисте то што јесте постали!

Знам да и ово што сам написао, знате!

Зашто онда нећете да се видите на протесту са својим подофицирима и официрима са којима сте некада делили „деветку“? Не треба нико да каже ни реч, ако не жели. Добро би било да кажете речи истине да је ово што нам чине противуставно. Зар то није рекао Уставни суд?

Не разумем зашто нећете са нама, а хоћете да седите по киши на свечаној трибини поред председника Русије Владимира Путина? Дакле, питање се односи на први део, зашто нећете са својим народом, са својим колегама!?

Да ли је могуће да ћете мирно да гледате како се други боре за оно што и вама припада? Зар нису генерали и адмирали највише погођени?

Зашто господо?

Зашто не поделите са нама  ваша сазнања о томе да није добро протестовати заједно са својим колегама нижег чина. Добро, могу да прихватим тај став, мада је погрешан.

Зашто се онда не огласите као генерали и адмирали, као колективитет?

Искрено, анализирали сте велики рат, НОР, распад СФРЈ, агресију на СРЈ, отимање Косова!

Хајде сада кажите своје мишљење о отимању наших пензија. Јавно! На заједничком протесту у уторак 15. марта. На тргу Николе Пашића, у 11 часова. Не треба да говорите. И ћутање је громогласна порука! Прилика да на јавној трибини много тога кажете - својим присуством!

Да, у томе је суштина- ћутање је итекако јасна порука!

Имам много познаника међу вама. Неких више нема. Сви ћемо отићи. Ако дођете, потврдићете да смо били и другови. У сваком смислу! Сетите се својих речи-на којој страни нам је срце!

С поштовањем,
Арсеније Станковић, пуковник у пензији



Напомена: текст није лекторисан и извињавам се због евентуалних стилских и правописних грешака.



уторак, 8. март 2016.

Избори – игре без граница




Некада је важило мишљење да седе косе на главама старих људи значе мудрост! Али да старост са собом више доноси болести него мудрости јасно је само мудрим људима без обзира на старост.

Ето, например, пре неки дан, тачније 4. марта, окупиле су се седе главе првака војних пензионера, већина из Удружења војних пензионера Србије, да их партијски министар из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања господин Александар Вулин информише о томе да имају „привилегију“ да наплате дугове од државе, која им је осам година крала део пензије, до краја ове године!?

Јесте да је прилично нелогично да вас неко други о томе информише, као да ви нисте видели да вам држава осам година незаконито краде део пензије, као да нисте написали десетине страница молби, жалби, тужби разним судовима, наплаћали се силних пара за тужбе, поднеске, прсуде, вештачење, као да нисте годину дана протестовали улицама Ниша и Београда!

Да би комедија, у режији УВПС била потпуна, у информисање седих глава укључила се и директорица Фонда ПИО Србије госпођа Драгана Калиновић са својим сарадницима, који су, као и свих ових година, ћутали, што је овог пута било веома похвално! Директорица Фонда је била политички неопрезна и говорила је.

Уствари, добро је што су дошли, позвани или самоиницијативно, да говоре...што дуже то горе по актуелну власт. Имао сам ја дивног професора српскохрватског језика у 9. Београдској гимназији, и он је имао обичај да каже у шали, када би видео да ученик импровизује градиво: „Дете, дете, нисам ја толико глуп колико ти мени изгледаш“!
Не знам зашто, али у последњих неколико година, кад укључим чаробну ТВ вајдскрин кутију да погледам и чујем шта нам се лепо дешава, пада ми често на памет реченица професора Милана Влајина.

Остаје нејасно, за сада, који циљ су надлежни државни великодостојници желели да постигну информисањем војних пензионера о њиховим проблемима? Чудно јесте, али сетимо се опаске са мојим професором! Информишу седе главе да имају право да наплате дуг који је Фонд ПИО признао? Чим су признали да су крали, јасно је да је боље да врате трећину дуга, играјући на карту да су седе главе прилично дементне, него да врате целокупан дуг са законским затезним каматама на основу судских пресуда и ризиком да неком државном ауторитету, рецимо Заштитнику грађана, падне на памет да у овој политичкој  ујдурми урушавања одбрамбене моћи и финансијског система  Србије пронађе елементе основане сумње да се ради о организованом криминалу! Али опет, седе су то главе! Никада се не зна зашто ћуте! Да ли нешто спремају или су све заборавиле? Добро је подсетити их да имају целих годину дана да се „нагоде“ са Фондом ПИО! Опет да се жедни преводе преко воде! Узми понуђено, или пољуби и остави држави која зна како се паре троше! Истина, много мање зна како да створи паре и врати Фонду ПИО покрадено, али о томе се не информишу седе главе!

И што је најважније, да Фонд ПИО избегне доношење законитих решења о пензијама војних пензионера који немају та решења, јер би тиме биле спречене све досадашње и будуће манипулације пензијама.

Да се подсетимо, Фонд ПИО јесте издао уверења војним пензионерима да им је пензија систематски поткрадана од 1. јануара 2008. године до новембра прошле године. Питање зашто смо покрадени, чека одговор. Уставни суд Србије пресудио је и одлучио да право на редовно увећање пензије од 11,06 % војним пензионерима припада у истом износу и под истим условима као и свим пензионерима Републике Србије и тиме ставио магове српских покрета обмане пред свршен чин! Али ни магови то нису без основа. Они су насиљем над правом смањили дуг за 4,21% и закључили да је њихово мишљење о одређеној правној материји алфа и омега правде у Србији!

Али, није све тако просто, има ту још много магова-умешача, али зато немамо мигова-пресретача. Ето рецимо, Фонд ПИО је „великодушно“ признао тако умањен дуг, и о томе издао одговарајући  документ! Али основни судови и даље не прихватају признање туженога о постајању целокупног дуга него тужиоцима одбацују две године дуга због „застарелости“ и доносе „делимичне пресуде“!

Во имја Оца, Сина и Свјатога духа, ко је овде „луд“ а ко треба да буде „збуњен“? Јасно је да фале нормални, оштећени – они нису пожељни и зато 15. марта лета Господњег поново  излазе на улицу да протестују против оних што се праве „луди и збуњени“.

Тако смо дошли до првог разлога зашто је ресорни министар, господин Вулин осетио важност момента када треба да информише седе главе о својој бризи за њихову старост, што је похвално, и забележено на видео снимку! Истина, забележено је и то да је рекао да он мора да брине и о интересима државе, што је такође тачно, али није рекао да то значи да седе главе треба да забораве две трећине дуга државе војним пензионерима јер је маца ( партијска олигархија) појела паре! Речју, хајде ви који се колебате између правне државе и диктатуре, заборавите на правду и прихватите што вам нудимо, и да будемо сви задовољни!? И да сви заједно прославимо изборну победу!

Други разлог су предстојећи парламентарни избори. Зна министар да се сваком пензионеру у Србији подигну преостале седе косе на глави при помену династије Кркобабић и њихове пропале задужбине – ПУПС-е! Али, изборно тело пензионера није малобројно и свакој странци која би да се поново накачи на леђа народа је итекако стало да пензионери убоду оловку у њихову листу!

А народ се прозлио! Намазао леђа уљем за пеливане, не можеш да га заскочиш никако! Не помажу трикови са новом левицом, старом десницом, покретом за заокрет, заокретом кроз покрет, погледом на исток, намигивањем ка западу, позивањем на избеглице, пребеге, имигранте и емигранте, патрите и репатрите, све народ видео, одавно покусао и заузео опасан гард!

А пензионерима кожа сува, згодна за јахање! А и холестерол ради своје! Вреди пробати, што да не! Мало су незгодни они што пију статине и схватају шта се дешава!

Трећи разлог посете ресорног министра је једносмерна традиција. Држава и војска па то је у Срба као прст и нокат! Нераздвојива симбиоза. Једино што држава има маказе у рукама, и кад год се нокат загојати, она мало сецне, тек да покаже ко је ко. Истина има и случајева када је прст неопрезан па се нокат подвије и удари у прст! Зато прст води рачуна да се то не деси!

Међутим, нешто у тој симбиози није у реду!

Пара у џеповима војске све мање а истраживања у поверење народа у војску, никад боља. Ту нешто није логично. Ако народ има поверење у војску, а држава не да паре војсци да обезбеди борбена средства помоћу којих ће да оправда тај висок рејтинг који има у народу, онда ту нешто није у реду. Или да упростимо – народ има поверење у војску али нема паре а држава има паре али неће или не сме да да паре за војску коју народ воли?!

Чини се да се ради о провидној политикантској манипулацији!

Седе главе тешко могу да схвате како се то држава отуђила од своје војске. Још теже или никако не могу да схвате да они нису више она војска него социјални баласт који оптерећује танане финансије државе и опстаје само зато што постоје закони. А и ти закони се дерогирају другим законима са привременим али неограниченим дејством.

Тако је створена једносмерна љубав – држава „има поверење“ у војне пензионере и рачуна на њихове гласове али када треба да одреши кесу намењену пензионерима а не партијским намештеницима, и испуни своје на Уставу Србије и законима створене обавезе, нема љубави!

Све је извесније да то тако неће моћи.

Све је извесније да ће се војни пензионери одлучити да између виртуелног привида о ућешћу у доношењу одлука власти о суштинским питањима  која одређују квалитет живота и изласка на улицу у борби за голу егзистенцију, изабрати другу солуцију!

Војни пензионери излазе на улицу 15. марта да се боре за своје пензије, а сви пензионери Србије заједно, окупљени око Удружења синдиката пензионера Србије 6. априла да се боре за своја основна људска права, уставност и законитост у Србији.

Коме ће пензионери Србије дати поверење на предстојећим играма без граница, по већ виђеном сценарију од 2000. године?