„Друже пуковниче,
капетан Арсенијевић јавља се на дужност“.
Висок,
шармерски разбарушене косе која је одавала занесењака, широког осмеха који је
пленио на први поглед, пуковник подиже поглед.
„Добро
нам дошао капетане, ја сам пуковник Бабовић, начелник Одељења а ово је мој
помоћник за контраобавештајне послове потпуковник Александровић. Белог си
раније упознао као и остале другове.“
Након
уобичајених питања о школовању, породици, родитељима и очекивањима, Станету је дискретно
стављено до знања да ће повремено радити послове који нису директно у опису
његовог радног места, што је значило примену метода и средстава рада.
Пуковник
Бабовић, пореклом крајишник, колониста из Бачке, зрачио је добротом. Изнад
свега веровао је у људе, братство и јединство, партију, Маршала и ЈНА. За било
какве сумње у вредности социјализма, партијских начела и друга Тита, без размишљања је давао оцену- непријатељ! Али
када би се након исцрпљујућег оперативног рада документовао „непријатељски рад“-
углавном кривично дело вербалног деликта, већина оперативних обрада, не све- у
зависности од процене - би се окончавале
– ангажовањем за сарадњу са службом!
Ту су
постојале најмање две системске грешке настале несхватањем да људи могу да
имају различита политичка опредељења и да су незадовољни постојећим стањем у
држави као и да је операционализација самоуправног социјализма постала анахрона,
прво према потребама својих грађана а потом и у односу на друштвена кретања у
Европи.
Прва је
да вербални деликт углавном није имао битна обележја кривичног дела и да је био
идеолошки одређен, иако је формално одређен у Кривичном закону као кривично
дело, и друга, бесмисленост ангажовања таквих
лица за организовану сарадњу као неке врсте покајања! Замислите некога ко је
схватио да је био под мерама службе због различитог мишљења и ви му нудите
„рехабилитацију“ ангажовањем да ради за службу и тиме окаје своје „грехе“ тако
што ће вам помоћи у откривању
неистомишљеника. Била је то последица веровања у вредности самоуправног
социјализма као нешто што нема потребе доказивати, нешто као лема у математици,
тврдња која се не доказује.
Права
непријатељска делатност веома тешко је
откривана. А управо она је требала да буде основна делатност службе. И била је
званично, али са веома ограниченим успехом, јер се ту одвијала права
професинална борба обавештајних служби страних земаља које никада нису одустале
од поделе Балкана, и наше контраобавештајне службе, нажалост све више
ангажоване за заштиту владавине актуелне власти и спречавања друштвених промена.
Погрешне
или исправне одлуке , показало је време.
Капетан Стане
тада није имао одговоре на ова питања али је постајао све уверенији да тежиште
рада службе и методологија супротстављања нису добри. Једноставно, ишло се
линијом мањег отпора, документовањем углавном бенигних вербалних иступа и
ситног криминала који би се затим театрално, са много вештачки створених
драматуршких заплета, приказивао као велики успех. Крупан криминал, кога је
било, завршавао се партијском критиком руководећих официра иза дупло
тапацираних врата команданта армије, обично пензионисањем уз признања за
дотадашњи рад. Постојао је прећутан договор да генерале и пуковнике на
генералским положајима не треба кривично гонити, пуковнике селективно, остале
по закону. Тако се причало. Имовински
криминал сматран је бенигним у односу на политички.
Стане
примети на новој униформи потпуковник Александровића значку ШНО (Школа
националне одбране) што је значило да је завршио највишу војну школу.
Уредан,
духовит, јасне мисли, стављао је до знања да је човек који зна шта хоће и да ће
бити онако како он хоће. Био је, несумњиво, идејни отац драматуршких заплета
оперативног рада. Вредан, проницљив, често непотребно лично ангажован, увек је био у центру догађаја.
Имао је јасно одређени циљ који је вешто
реализовао усмеравањем процеса документовања делатности објеката обраде. Имао је дух и личну храброст и није се бојао
изазова, често угрожавајући личну безбедност.
Према
потчињенима био је веома јасан- или су са њим и без размишљања прихватају
његово мишљење као своје, или су отписани. Овакав став стварао је полтроне око
њега и систем је сам себе генерисао- потпуковник Александровић је веровао да је
на исправном путу и временом је све више губио везу са реалношћу. Једноставно,
упадао је у замку ега.
Капетан
Стане примети да су он и потпуковник
Александровић осетили међусобни анимозитет од првог сусрета, а каснији догађаји ће
показати и да га никада нису превазишли. Обадвојица су, чини се, прозрели један
другога. Отворених сукоба није било јер једноставно, субординација то није
дозвољавала. Први контраобавештајац армије био је сувише мудар да би вукао
отворене потезе.
Уопште,
модел шиканирања непослушних у ЈНА био је усавршен до перфекције. Састојао се
прво у благом изражавању незадовољству радом потчињенога уз савете како да
пропусте отклони, затим оштријим стављањем до знања другима да критиковани није
прихватио добронамерне савете, и коначно изношење проблема пред партију, писањем
службених оцена које нису обезбеђивале напредовање а у тежим сукобима и
истеривање из ЈНА.
Потуковник
Александровић је ипак имао меру-заустављао се на елиминисању неистомишљеника из
његовог тима.
Први
контраобавештајац армије брзо је уочио Станетове способности за примену
оперативне технике и одмах га је ангажовао у разним акцијама. Стане је мислио
да је обострани анимозитет нестао. Али није било тако!
Први
сукоб се догодио у малом месту у централној Босни када је војнику тог гарнизона
у посету дошла вереница, страна држављанка. По тој основи, вероватно, војник је био под опертивним мерама службе.
Стане је радио свој посао, фоно снимак је био савршен. Око једанаест сати увече
телефон у соби хотела је зазвонио и јавио се потпуковник Александровић – „Аца“:
„Стане,
како иде?“
„По плану,
за пет“.
„Прецизирај“.
„Мало
причају, воде љубав и у паузи она пева
оперске арије“.
„Шта
ради?“
„Пева оперске арије“.
„Има ли
разговора имало?“
„Има
поприлично, око сат до сада али не знам тај језик“
„Долазимо!
Не мрдај нигде“.
„Арије су
углавном на италијанском“
„Добро,
нема везе“.
Аутомобил
БМВ 2002 ТИ цивилних регистарских таблица, замало што не удари у бетонски зид
испред хотела. Из њега изађоше шеф Аца и један риђокоси младић, поручник, који
погледа да ли су ударили предњим браником у зид. Стане виде кроз прозор своје
собе на првом спрату да риђокоси показује шефу размак између палца и кажипрста,
само што нису дотакли зид. Шеф и не констатује поручниково дивљење, улази право
у хотел.
Стане
отвори врата.
„Где су
они?“
„У
соби....до мене „.
„Ти си
луд. Јесу ли те видели. Пуштај, да чујемо шта има“.
Станету
није падало на памет да саопшти шефу да је тог послеподнева био у инфарктној
ситуацији када је излазио из собе објекта и закључавао врата када су се иза
њега појавили објекат обраде и његова девојка и када је морао да одглуми
пијаног госта који је промашио број собе.
Стане им
даде слушалице. С времена на време шеф би упитно погледао у риђокосог колегу.
Овај би само одмахивао главом. Шеф притисну стоп на ухеру. „Шта разговарају?“
„Најобичније
свакодневне ствари. Прича да му је у војсци пуно боље него што је очекивао.
Мисли да ће остати у војничком клубу јер се истакао у организацији културно
забавног рада.. и све у том смислу.“
„А она,
да ли га шта пита“.
„Само ,
да јој недостаје, да једва чека да одслужи, да га воли и да је све спремно да
се венчају када изађе из војске...све у том стилу..ништа ни да наслути“.
„Добро,
нисам ни очекивао да буду неопрезни, о тим стварима се и не прича у хотелској соби. Мораћемо потпуно да га
покријемо. Негде ће пасти, самоуверено закључи шеф.
„Шефе, мислим
да на траци има прекида“, упаде риђокоси. Аца погледа у Станета.
„ Стане, зар
ти ниси снимао све ?“.
„ Нисам
све, нисам кад се кр...у, ми смо озбиљна служба, сматрао сам да не треба да
трошим траку на лупкање кревета и дахтање....после треба да губим време при
скидању снимка. Те делове нисам снимао“, Стане покуша да буде духовит.
Шеф поцрвене у лицу.
„Ниси ти
тај који одлучује шта је битно а шта није... о томе ја одлучујем... можда се
баш тада десило нешто што је било битно а ти си то пропустио. Зато ти је боље
да убудуће не мислиш... за..бао си ствар и немој више да ти се догоди тако
нешто... ти си мислио.... шта ће бити ако сви почну да мисле.... један је
довољно....остали... да раде...ко хоће да мисли, нека то ради на другом месту а
не када ја издајем задатак! До сутра
увече, до када објекат има излазак све да снимаш и да га покријеш ако излазе из
хотела.... идемо.. јеби га...ја возим ко луд ноћу а господин одређује шта је
битно а шта није....господин мисли“.
Збуњен
насталом непријатном ситуацијом Стане је у првом моменту помислио да је шеф у
праву.Затим да шеф демонстрира силу, али и да је могуће да је погрешио. Неискуство, вероватно, мислио је. А онда је почео да
анализира догађај. Говора није било, све је слушао иако није снимао. Дакле,
отпада претпоставка да су било шта саопштавали једно другом приликом односа.
Уколико је и било било каквог комуницирања невербалним путем, у соби није било
видео уређаја за документовање, па самим тим није могло бити говора о његовој
одговорности. Тајно праћење није постојало те је и тај сегмент остао
непокривен. Стане је схватио да је повредио шефову сујету...Ко је он, Стане, па
да мисли. Пред зору, схватио је да је неопрезно отворио пандорину кутију.
Назад се
није могло а нешто и није имао воље да се оправдава за нешто за шта није био
одговоран.
На другу
варницу није се дуго чекао.Избила је када му је шеф дао да скине разговор
потпуковника једне стране армије са нашим војником, који му је био рођак. Граница
и политика им раздвојиле породицу. Као и многе друге у граничним подручјима. Снимак је био лошијег квалитета, као и већина
снимака на отвореном простору.
„Стане,
обрати пажњу на онај део када разговарају о „објектовој“ позицији у батаљону и
када га потпуковник пита да ли зна распоред јединица према граници и ако зна да
ли би му рекао ако би му тражио....посебно онај део када га пита има ли који
официр да често иде преко границе и ко је официр безбедости у јединици и да ли
га официр безбедности позива на разговоре и шта га пита и део снимка када „објекат“
пристаје на то. Треба да буде готово за сутра, да шаљемо у Београд!“
Снимак је
био доста слаб. Ни помоћу специјално направљеног селективног појачала, које је Стане
сам направио, неки делови разговора нису могли да се филтрирају од шумова. Оно
што се чуло ни издалека није имало компромитујућу конотацију ни за једног од
њих двојице.Око девет увече, након пет сати скидања, Шеф бану у канцеларију.
„Јеси ли
скинуо разговор?“
„Оно што
сам успео да очистим- јесам“
„Дај ми
папире“.
Према
брзини којом је Шеф прелазио преко текста Стане уочи да тражи део на који му је
скренуо пажњу.
„Како
нема оног дела када војник каже да ће му дати податке о официрима“
„Ја то
нисам чуо. Након питања потпуковника чује се само шум. То значи да војник није
ништа одговорио а шум се појавио као последица аутоматског појачања саме
електронике уређаја у недостатку корисног сигнала“.
„Стане,
зајеби те твоје стручне анализе. Ниси чуо када је објекат тихо промрмљао да
пристаје?“
„Не, то
нисам чуо. Ево можете сами да чујете да тога нема“.
„Добро,
ако ти ниси чуо има ко ће да чује оно што му ја кажем да се чује на снимку!“
Тако је и
било. Шеф је нашао момка који је пристао да чује оно што му шеф каже. И лепо је
момак напредовао. Од проблематичног подофицира, из гарнизона у који се ишло
углавном „по казни“ и са којим се Стане упознао давне 1970. године, направио је
лепу каријерицу до потпуковника у врху службе, без икакве школе, углавном
радећи за шефа. Када је видео ко је
примљен у службу, те 1980. године, Стане је био више него шокиран.Покушао је да
стави до знања да тај човек, који је службена сазнања користио за личне потребе,
наноси штету служби, али Шефа то није било брига.
„Знам ја то, али он мени одрађује посао и то
ми је једино важно“, говорио је Шеф.
Коначан
расплет догодио се око „обавештајног случаја“ – брака стране држављанке са
официром ЈНА. По дефиницији, она је била обавештајац која је наивног официра
везала браком и сином и служба је требала да стрпљиво документује непријатељски
рад, и да их ухвати на делу. Контраобавештајна
процена је била прилично нејасна и чудна, али је у делу да је официр патриота и
да ће пристати да ради за службу била тачна. Међутим, у делу који се односи на
то да ће преко њега служба успети да документује обавештајну активност његове жене, мајке њиховог детета, била је
чиста глупост. Стане није могао да не
изнесе своје мишљење Шефу, тим пре што је веома добро познавао тај брачни пар. Рекао
му је да и када би била тачна процена да је супруга „конзервирани агент“ стране
обавештајне службе, чињеница да је муж „ангажован“ и његово наводно пристајање на сарадњу,
упозорила их је на интересовање службе.
Тим
мишљењем Стане је отворио све путеве за брзи одлазак у прекоманду у Београд у Управу
безбедности ССНО. Погодовале су чињенице да се истакао писањем стручних радова
за потребе Управе, да је код персоналца УБ ССНО и начелника 1. одељења УБ оставио
повољан утисак, када је екипа долазила у контролу рада Одељења безбедности 7.
армије и да му родитељи живе у Београду.
Недуго
након изношења свога мишљења о квалитету
контраобавештајног рада, и неопрезног изношења незадовољства методологијом и
тежиштем рада, где је било свега и свачега у оквиру превентивног оперативног
рада без правих контраобавештајних случајева, Стане није био изненађен када му
је Шеф са задовољством саопштио да је дао зелено светло за његову прекоманду у
Београд.
Прекоманда
је Станету дошла у прилично незгодном
тренутку, годину дана после Титове смрти, пред започетим полагањем испита за
чин мајора, са тек рођеним другим дететом и супругом која је имала посао у
Сарајеву. Прелазак у нову средину, у врх службе, значио је ново доказивање
посебно да си бескомпромисан борац у одбрани свих вредности на којима су СФРЈ,
ЈНА и посебно служба почивали: братство и јединство, оданост партији, увереност
у исправност концепта самоуправног социјализма, оданост Титовом лику и делу и
још многих специфичности службе. Стане је са радошћу прихватио вест и 1.
септембра 1982. јавио се на нову дужност.
Нема коментара:
Постави коментар