понедељак, 30. јун 2014.

Kraj 20. veka na Balkanu




Контраобавештајна сорбона -Прича пета

Капија Војне поште 5000 Панчево била је широм отворена. Војни полицајац полако обиђе „стојадина“ са задње стране.
“Који курс?“- упита.
„Курс официра безбедности“.
„Интернат 1.... кола на паркиг.....овде десно. Сачекајте испред пријавнице да вас дође више..курир ће вам показати где је интернат“.
„Знам где је интернат, био сам већ овде на једном курсу“.
„Онда идите колима и кад изнесете своје ствари вратите кола на паркинг. То сигурно знате“.
„У реду је војниче“.

У интернату позната процедура. Дежурни официр проверава  списак курсиста, саопштава бројеве соба, показује где су купатила, тоалети, ТВ сала, чајна кухиња. Официри курсисти се рукују, представљају, многи се већ познају. Неки се већ хвале стеченим искуствима, други их слушају са интересовањем. Неки се хвале наводним ућешћем у акцијама међународних безбедносних служби. Већина им не верује, али ко зна. Доминирају Станету нејасне речи и скраћенице; ПОР, ПУР, ТП, ТКПП, ТПИО, ТПВ....  Многи само слушају оне што причају и труде се  да упамте ко шта говори. Нико не пита ништа. Праве се да им је све јасно и да сва знања имају у малом прсту. Станету се на тренутак учини да је дошао међу енигматичаре. Терминологија му непозната.

Има приличан број полазника без завршене Војне академије, који су били подофицири. Има и оних који су се након завршеног факултета активирали и добили чин, углавном официри из војне индустрије. Доминира прилично неуобичајена конверзација.

Тих првих сати нико није изрекао било какву шалу, испричао виц нити коментарисао било шта! У ваздуху је лебдела уздржаност, озбиљност и јасно дефинисана препотентност и дистанца старијих.

Повремено би се појавио  дежурни официр да пита иде ли све по плану и да подсети на  дневну заповест за сутра, која је била истакнута на огласној табли - ако је неко  није прочитао. Неки се охрабрили па добацују да нису од јуче у војсци, да знају процедуру: устајање, тоалет, бријање,  цигарета, доручак, цигарета, кафица, настава...

„Добро, добро, немој сутра неко да закасни на први час па да буде нико нам није рекао“- озбиљно саопштава дежурни официр, колико да се огради од последица.

Последњи дођоше  Београђани, нешто пре поноћи.

Око два ујутро, уз много дима од цигара и жамора све се смири.

Нова класа Курса официра безбедности, генерација 1977/78, спремна и жељна да се школује за одбарну ЈНА и СФРЈ, утону у сан.

Сутрадан, тог 1. септембра,  свану лепо јутро. Официри у новим униформама, свако би да остави повољан утисак. После кафе у ресторану, групице формиране претходне ноћи полако су улазиле у „контраобавештајну сорбону“ како су некада у жаргону назвали Школу безбедности ЈНА, приземну зграду са две учионице, кабинетима и канцеларијама за Начелника школе, руковаоца кабинета и зборницом за наставнике. Иако стара, зграда је била реновирана и пријатна за боравак и учење.

Након прозивке и поделе на групе, упознавања са начелником Школе и наставницима који су били присутни, почело је школовање још једне генерације официра безбедности чија је основна дужност требала да буде откривање и спречавање свих облика угрожавања безбедности ЈНА и СФРЈ, у најопштијем смислу. А угрожавањем безбедности  сматрало се мање више, све - од добронамерне критике до конкретног непријатељског деловања.

Након првих позитивних имресија, капетан Стане све више је уочавао слабости „сорбоне“ и њених полазника. Наставни кадар био је идеолошки усмерен, неспреман за критичку мисао и из разних разлога „отписан“ за оперативни рад или је био при крају богате контраобавештајне каријере. Било је искусних оперативаца чија се настава сводила на пуко препричавање оперативног рада у „њихово време“ али без логичке везе са садашњошћу и са још мање научног уопштавања за лакше сналажење у будућности. Области у којима је постојала могућност креативног мишљења предавали су наставници који ни сами нису били у стању да креативно мисле због недовољног личног образовања. Било је и наставника чија су предавања била прави изазов за људе спремне да креативно мисле, међутим, њихова предавања нису била „хит“. Једноставно, резлике у степену образовања слушалаца нису дозвољавале озбиљније дискусије.

Временом, нејасноће у вези са безбедносним проблемима су постајале све озбиљније, питања без одговора постајала су свакодневна, нарочито она политичке природе која су проистицала из теорије и праксе  социјализма у СФРЈ. Видело се да школовање неће испунити озбиљнији циљ и да ће стати на оспособљавању за занатску примену метода и средстава рада службе. Тај циљ је био добро осмишљен, материјално обезбеђен и ко је био савестан могао је да стекне одлично стручно образовање, и ту се није могла ставити озбиљна замерка.

Станета је мучила спознаја зашто нема критичке мисли, знајући да кохезионе силе које су свориле једну државну заједницу у једном историјском периоду универзалне јер су произашле из конкретних услова и захтева времена у коме су настале, под утицајем историјски јаких личности у времену свопштег отпора слободољубивог света фашизму и надасве јаком комунистичком идеологијом која је пленила људе на пола планете. Све више је схватао да  постаје део система који ће учинити све да се одржи постојеће стање, да спашава што се спасити не може и да ће бити сведок рушења државне заједнице коју је и он сам, као већина људе послератне генерације,подржавао свим својим политичким бићем.

Институционализована војна  елита, која у суштини то одавно није била, партијски индоктринирана изнутра, са много необразованих каријериста сакривених иза штитова хијерархије и идеологије у коју већина није сумњала и којој су скоро сви веровали или се правили да верују, објективно није могла да учини било шта озбиљније у реализацији Уставом СФРЈ из 1974. године датих задатака.

Стане је то одавно схватао, али је, негде у дубини, мислио да је то пре његова заблуда, која је израз скептичности и сталног преиспитивања свега постојећег изазвана тренутним окружењем и догађајима, него што је то објективна стварност. Колебао се и пред искреном вером поштених људи који су без имало промишљања желели да одрже армију и државу која је већ тада, те 1978. године наставила да пуца по шавовима нерешеног националног питања на Косову.

уторак, 24. јун 2014.

Вишепартијско управљање државом





 Синдром партијских уплива у државнe институцијe, који се сада дешава у МУП-а Србије са неизвесним крајем, својевремено је захватио и Војску Југославије (СРЈ), када је Милошевићев режим по сваку сцену хтео да стави Војску Југославије под свој утицај. Жеља политичара са балканских простора, да супротно демократским уставима, доминирају и имају контролу над  институцијама државе, које по свом бићу не смеју да штите интересе одређених партија него интересе свих грађана, увек рађа негативну појаву отуђења такве институције и од грађана и не ретко од саме власти. Она постаје сила за себе. Иако је операционализација појаве различита, у зависности од карактера институције и времена у коме се дешава, сублимирана суштина је остала иста.

Војска, као далеко уређенији хијерархијски систем од МУП  се релативно брзо опоравила захваљујући и општем злу званом агресија НАТО на СРЈ, која је прекинула процес партизације и деловала као кохезиони фактор свих снага државе у одбрани од агресије. Свесна ове чињенице, Војска СРЈ мудро је избегла 5. октобра да се стави на било чију страну у неприкривеној страначкој борби за власт, тако да са високим степеном сигурности можемо веровати и очекивати период дугорочно стабилног односа власти према Војсци и Војске према власти, без обзира што процес није реверзибилан, у пракси је и те како могућ јер Војска располаже оружаном силом. Без обзира која личност је на челу Министарства одбране Војска Србије задржала је константно узлазни тренд јачања угледа у земљи и у међуармијским односима што се манифестује свакодневно. Рекао бих да је Војска Србије, која је прошла кроз голготу распада СФРЈ прва извукла неопходне поуке, рационално проценила будућност између потенцијалног и реалног и у границама могућности катастрофално слабе економије државе постигла резултате вредне пажње.

С друге стране, имамо много проблема у полицији који су последица некритичког пријема људи у службу за време деведесетих година, мимо  безбедносних критеријума за пријем у радни однос и који су имали подебља досијеа у евиденцијама полиције. Тај кадар, својим паравојним деловањем изван сваке контроле,  нанео је много већу политичку штету угледу Србије него било која од многих погрешних одлука тадашњег режима.  Политика режима тога времена била је погубна јер се базирала на погрешној процени да ће се лако решити бивших криминалаца, људи склоних криминалу и богаћењу на лак начин, када одраде посао и премосте један период транзиције.
Да то може тако ни једна земља света не би имала и одржавала веома скупу војну силу већ би се ослањала на ад хок скупљену гомилу криминалаца, аватуриста, пљачкаша и многих других са оне стране закона.
Међутим, људи који се озбиљно баве политиком и разумеју законитости у политичкој пракси, свакако знају да ствари не иду тако како су креатори политике доласка на власт са улице и транзиционе пљачке преко институција демократије, у првом реду преко законодавне власти, замишљали.

Катасрофалан дилетантизам већине функционера власти од распада СФРЈ у вођењу међународне и унутрашње политике  резултирао је изолацијом земље, бомбардовањем, убиством премијера Ђинђића, распадом економије, мешањем из иностранства у унутрашње проблеме и претварање наше политичке елите у извршиоце воље других. Дакле, не ради се о оцени да ли је било или није било  мешања у унутрашње ствари земље, него се постављало питање  како нетранспарентније спровести вољу моћних провлачењем те воље кроз легалне институције државе, а при том остати чист. Међутим то је немогуће и нагомилани проблеми пробијају брану на месту где их је највише.

Потпуно реално било је да очекујемо пуцање најслабије карике у систему који неки желе да прикажу, свесно или не, као корупцију, борбу против организованог криминала, несавесне приватизације, непотизам и многе друге диверзивне квалификације које имају за циљ прикривање суштине – не могу дилетанти да успешно воде државу, колико год они искрено веровали да чине најбоље што могу!

Не сумњам да је и господин Шећероски искрено ушао у прве вишестраначке изборе у Србији!

Једноставно, сурова пракса их свакодневно демантује, да не отварамо проблеме у судству, здравству, просвети,  привреди...Готово да нема области друштвене делатности која фунционише на исправан начин.

Смена врха МУП-а само је потврдила тезу о дилетантизму.

Лично, не верујем да је премијер аутор те одлуке јер по природи ствари он само реализује оно што му се сервира кроз разне службе ( читај интересе), и нисам склон анализама, проценама и оценама разних „добрих“ познавалаца политичког живота Србије, који долазе из медија. Медији су постали прилично деструктиви алати у рукама интересних група. С тим у вези медијски наступи премијера Србије, с обзиром да не излазе из оквира дневне употребе и немају рефлексију на суштину стања, не би требало узимати као релевантан фактор у извлачењу било каквог озбиљнијег закључка.

Међутим, да многе ствари не функционишу у дужем периоду указивале су индикативне појаве откако је господин Вучић преузео контролу над свим службама безбедности( први погрешан потез) - најавио борбу против свих облика девијантних појава у држави без још увек опипљивих резултата осим узимања кауције од тајкуна у милионским износима и пуштање да се бране са слободе, обнародовање разних афера о прислушкивањима, покушајима оваквих или онаквих ових или оних, угрожавања личне безбедности ових или оних, морално дискредитовање појединих високих државника итд.
Чини се да је господин премијер превидео чињеницу да су руковођење партијским послушницима и управљање државом у којој постоји плурализам разних интереса две различите ствари. Томе је допринела и убедљива победа на изборима, од које господин Вучић у корелацији са инересима коалиционих партнера и обавеза државе преузетих међународним уговорима нема баш ништа!  
Зашто су проблеми ескалирали баш сада и ко је иницијатор? На ово питање тешко да се може дати одговор осим да неки инсајдер изађе са саопштењем. Коначно зашто би то и било битно грађанима Србије. Много су важније поруке оваквог чина, која би могла да гласи:

Нема се више шта и када!

Карте из деведесетих и 2000. су подељене, ко је шта добио добио је, ко је кога изблефирао изблефирао је, међународна заједница не даје нови шпил карата а захтева од Србије да се карте ставе на сто и види ко је какав! Време је да се за озбиљне кораке према Европској унији, учини нешто озбиљно. А то „нешто озбиљно“ задире у још озбиљније интересе људи који су преко ноћи постали богаташи и немају намеру да се тек тако лише стеченог. Пред много већим проблемом политике запада „продора на исток“ у Украјини и адекватног одговора Москве, српски проблем постао је миноран и захтева хитно решавање. По већ виђеном, део наше политичке елита није  у стању да види процесе на прави начин и настоји да задржи своје позиције, што је чини се, све неизвесније.   

И ту је суштина дешавања. По природи ствари с обзиром да „озна све дозна“ за свакога и о свакоме има по нешто, али нико не зна шта се о њему зна. Када ствари почну да се крећу у том правцу онда настаје стање параноје и све опције су отворене. Којекакве афере око локалних нарко дилера разних папаја банана манга и кивија најобичније су политичке диверзије.

Ко има информације тај влада! Некоме је изгледа прекипело, или је неко притеран уза зид!

У целој овој ујдурми са МУП намеће се питање – како то да се БИА нигде не спомиње?
 

недеља, 22. јун 2014.

Крај Двадесетог века на балкану- прича четврта





Први дан наставе на Контрадиверзионом курсу. Станету паде у очи одмах да је кадар који је био одабран за курс био  лишен  логике: официри са војном акдемијом и звањем дипломираних инжињера; подофицири који су на разне начине постали официри; факултетски образовани цивили који су се активирали и добили чин; војни подофицири и припадници милиције са средњим и факултетским образовањем! Из свих република, ЈНА, Савезног и републичких МУП и царина.

Предавачи на курсу су били углавном доктори наука, магистри и факултетски образовани стручњаци из области електротехнике, радиологије, хемије, технологије, биохемије, атомске физике и из других области које су могле имати додирне тачке и примену у терористичким активностима.

Циљ курса био је да се створи кадар способан да техничким мерама открије присуство и неутралише  експлозивне, биохемијске, запаљиве  формацијске и импровизоване направе и изворе јонизујућег зрачења као најсофистициранији начин „тихе“ ликвидације личности, који је био веома актуелан у периоду „хладног рата“. Овакав амбициозан циљ захтевао је широка и интердисциплинарна знања полазника курса, и није се никако могао постићи  постићи са кадром који је дошао на курс.

Станету је то одмах било јасно, поготово када је схватио да сви полазници курса морају и да га заврше. Касније, Стане је често премотавао имена полазника курса у вези са догађајем „гранатирања пијаце Маркале у Сарајеву од стране Срба“, за који и данас сматра да је извео неко из РДБ БиХ тога времена и то са гранатом минобацача од 120мм, да би се дао политички легалитет за почетак рата и одвајање Босне и Херцеговине од СФРЈ.  



Након курса дође и тај, толико очекивани дан, дан који ће променити животну судбину капетана Станета.

„Добро дошао капетане у наше редове“, - срдачно пружајући руку, рече пуковник Масловарић, начелник Одељења безбедности Сарајевске армије. Леву руку стави на Станетово раме и покретом, који није остављао другу могућност осим да седне на канабе поред ниског столића, модерне верзије канцеларија војних руководилаца, стави му до знања да седне.

„За шта си -  кафа, чај, ракијица, коњак“- понуди.
„ Да обележимо долазак у службу. Пушиш ли...“.
 „Да“.
 “Е онда кафица и нешто жестоко, може...“.
„Поповићу, дај две кафе и погледај у витрину... шта имамо жестоко...., морам да проверим, ови млади,... а и старији,....  понекад мало попију после подне. Видим ја то, и цигаре ми узимају из кутије...ма нека...радимо до дубоко у ноћ...неки пут до јутра, такав је посао.... али знају и да ставе пуну флашу у витрину и да врате цигаре...добри су то момци...видећеш...ми смо ти као једна породица“.

„Ја ћу само кафу“ -  охрабри се Стане.
 „Добро, Поповићу...., само две кафе, мени ону моју, знаш већ какву“.

Дубоке бразде на мршавом лицу првог контраобавештајца армије указивале су на хроничног чираша. Висок, помало погрбљен, уочљиво мршав. Тешко дисање откри да има проблема са сарајевском климом зими.

„ Е па Стане..., ти сада очекујеш да ти ја нешто кажем. Све што ћу ти рећи... јесте да си дошао у колектив који ће ти пружити пуно рада, бесаних ноћи..., породица ће ти трпети јер овде нема радног времена, слободне суботе, недеље или празника, ако будеш имао среће проћи чеш без чира на желуцу...и здрав дочекати пензију. О послу ти, за сада,  нећу речи ништа. Прво мораш да завршиш курс безбедности за официре у Панчеву, на који ћеш ускоро да одеш, траје осам месеци, уствари школску годину.... да се упознаш са методима и средствима рада органа безбедности, и да сам процениш имаш ли желудац за овај посао. Да одустанеш, можеш увек, и вратићеш се у своју техничку службу. Рад у служби безбедности је добровољан, а ти си ....колико ми је речено, веома задовољан што ћеш постати припадник службе. Речено ми је да си био добар командир чете, одличан познавалац електронике, комуникативан..., укратко такви нам требају“.

Капетан Стане је само гледао у пуковника и почео да схвата да је неки моћан „патер фамилијас“, знао све о њему и та је чињеница  га је окупирала толико да није био способан да се макар и куртоазно захвали пуковнику на „лепим речима хвале“.

„Даке овако, јавићеш се персоналцу да ти да наредбу за школовање. Када се вратиш са школовања ја ћу бити у пензији. Нови начелник ће највероватније бити пуковник Бабовић, његов помоћник за контраобавештајне послове биће потпуковник Александровић који је сада на одмору, након школовања у Школи националне одбране. Када се вратиш са школовања упознаћеш га. За сада, ових неколико дана до одласка на курс буди у кацеларији са потпуковником Белим, и упознај се са колегама. За сада толико. Ја се полако припремам за моју родну Истру, да продужим живот. Уби ме сарајевска клима. A да…., са нама овде у овим просторијама је и КОГ“.

„Извините, нисам схватио, ко?

„Ма.. то је скраћеница за контраобавештајну група. Буди коректан у односима са начелником КОГ-а, он је исто пуковник, буди мудар...“

„Извините али није ми најјасније?“

„Ма... постоји то неко професионално ривалство због тога што су потчињени нама, али,ваљда ће се то средити док се ти вратиш са школовања. Није лоше да знаш, да би се правилно поставио у односима, да не направиш себи проблеме, јер ћеш доста да радиш и за потребе КОГ-а, поред своје редовне дужности. Али отом - потом“.

Дане до одласка на школовање Стане је проводио у бољем упознавању са колегама које је углавном све виђао раније али није знао шта раде и неће ни знати све до повратка из „Контраобавештајне Сорбоне“ како се у жаргону називао Безбедносно-обавештајни школски центар или према западним стандардима „Центар за обуку терориста из несврстаних земаља“.

среда, 18. јун 2014.

Крај двадесетог века на Балкану - прича трећа








Крај двадесетог века на Балкану - Прича трећа

Капетан 1. класе Стане Арсенијевић са зебњом у срцу уђе у зграду команде Сарајевске армије и јави се полицајцу на улазу  пружајући му војну легитимацију. На кожној корици војне легитимације браон боје остаде траг зноја са прстију.
Због чега је Станету начелник техничке службе Сарајевске армије наредио да се хитно јави у Команду армије, командант касарне у Травнику није знао да му каже. Стрепео  је  Стане да нешто није добро, психолошки припремљен за најгору варијанту - прекоманду на дужност управника техничког складишта у некој „вукојебини“ Сарајевске армије. А било их је бар десетак.

„Код пуковника Пеје Јововића“ једва изговори.

Војни полицајац боде  бројчаник телефона оловком и окреће га док испитивачки загледа у Станета и чита податне из легитимације. Разговара са неким, док и даље не скида поглед са Станета, отвори стаклену преграду на шуберу и рече:

„Други спрат кацеларија 18. Не заборавите да вам потпише пропусницу“.

Стане не рече ништа. Мислио је само шта ће бити. Сигурно нешто лоше. Командант му није рекао, значи - лоша вест. Да је добра он би узео муштулук. Иако разлога за страх није било Стане је био узнемирен очекујући лоше вести. Никада се не зна. Додуше, једном је био недовољно подшишан те га неки потпуковник из инспекције армије нагрдио као да је смак света. Било је и озбиљнијих ситуација, као пре неки месец, када је генералу -  начелнику штаба армије, не видевши чин јер је овај био нагнут над главом команданта који је седео, нешто говорио о настави и како треба организовати то и то -  не размишљајучи рекао „станите ви друже пред војнике, које ништа не интересује осим када ће кући, па онда причајте о настави“. Генерал се окрену, Стане виде ко је у питању, поче да се извињава али генерал само проговори: „ касно капетане, касно, хајде мудраче седите за сто па ми одржите лекцију како треба да изгледа настава“. Стане поче неповезано нешто да импровизује збуњен изненадном променом ситуације и својом брзоплетошћу типа – што на уму то на друму. Мучну ситуацију за Станета прекиде командир треће чете који је ушао у канцеларију и  салутирао.

Годину дана касније, Стане је стварно држао наставу нечелнику Штаба армије и његовој породици о томе како се користе техничка средства за контрадиверзиони преглед поштанских пошиљака, као дела активност војне службе безбедности с циљем противтерористичке заштите из делокруга контраобавештајне заштите личности.

Тај генерал, Милан, касније командант Сарајевске армије, био је човек за узор сваком официру – строг, праведан, свака реч на свом месту. Једино су плаве очи и осмех крајичком усана одавали  дубоко емотивног човека пред којим нисте могли остати неискрени.

Пењући се степеницама на други спрат, Стане настави да се присећа... да га није случајно неко пријавио да је ишао на славе код једног пријатеља, такође официра...јесте, била је икона Светог Николе на зиду и кандило у углу, певале се српске песме... а славила се и Српска Нова година! Мада, у Травнику се све славило и сви су славили и државне и верске празнике, и били балови шофера, просветних радника, Дан жена, дан ових, дан оних, и све то у Дому ЈНА. Тако се тада живело. Истина, ако би нека прослава мирисала на нешто што баш и није у складу са званичном политиком, војни оркестар би организовао плесно вече, али то је било то, и није било лоше. ЈНА је била та кохезиона снага свих грађана у малим местима...можда је нешто око тога, ко зна?

Шта год да је....биће, помисли Стане  и једва нађе снаге да, након десетак секунди стајања пред вратима, прогута кнедлу, прегледа униформу, затеже је, отресе непостојећу перут са рамена и притом закачи дланом о зведицу,.... покуца.

„Да“ чу се једва кроз огромна типски тапацирана врата.

Стане отвори врата, стаде мирно, скупи снагу и откачи:

„Друже пуковниче , капетан Стане Арсенијевић, јављам се по вашем наређењу!“

Пуковник Јововић устаде са столице - неке врсте фотеље од скаја која је имала  опруге за љуљање - у полустојећи став, пружи руку да се поздраве и показа руком да може да седне. Још неко време је читао текстове, нешто потписивао а онда  рече:

“ Сваки дан овако. Да полудиш. Сви нешто траже од техничке службе па ти гледај. Само командују. Београд наређује, командант Армије наређује, ови одоздо траже, кукају...моле .....лудница, али шта ћете.... мора се. А кад се нешто мора онда то није тешко. Јели тако капетане? Слобода је спозната нужност..., јел тако беше.?
„Да“, Стане једва проговори, неспособан да се ослободи мисли зашто је позван.

 Пуковник Јововић,  -чика Пеја“ -, како су га звали због његовог коректног и рекло би се брижног односа према својим официрима и запосленима, отпоче да саопштава разлоге изненадног позива на разговор. Почео је издалека - о социјалистичкој револуцији, о непријатељима социјалистичке заједнице, о братству и јединству и потреби да будемо будни јер непријатељска емиграција, посебно усташка,  не мирује, да је најсветија дужност у миру да штитимо нашег друга Тита и да је он, Стане, изабран између петорице официра техничке службе као најбољи стручњак и најповерљивија личност, из официрске породице - отац официр, брат официр, он млад и перспективан командир чете....да буде тај!

Стане слуша, али му ништа није јасно. У једном моменту више није могао да се обузда, у глави му затутња, речи хвале почеше да ојекују, срце се узлупа и он неконтролисано прекиде тираду хвалоспева на свој рачун.
“Хвала вам друже пуковниче на лепим речима, него у које складиште идем у прекоманду...мора да је Реновица чим ме толико хвалите!

Пуковник га прво погледа онако, преко наочара, прилично збуњено, онда му се лице развуче у осмех, руком пређе преко десног брка и победнички  саопшти Станету да је дао сагласност да пређе у војну службу безбедности и да треба да се за три дана, 1. априла 1975. године јави у војну пошту 5000 Панчево, на неки курс за контрадиверзиону заштиту. По повратку са курса, биће постављен на место референта за противдиверзијску заштиту у Одељењу безбедности Сарајевске армије. Тако му је наређено и он се ту ништа није питао!

Стане осети како му притисак у глави нестаде. Страх би потиснут пред спознајом да ће постати припадник контраобавештајне службе о којој није знао, мање више, ништа. Добро је, помисли...само да није Реновица. А би му драго и то што ће му породица прећи  да живи у Сарајеву, граду своје ране младости на Грбавици, где је хватао клена и сапе рукама у Миљи, где се ноћу скривао са друговима у парковима Вилсоновог шеталишта код Црквице да би гледали љубавне парове, тапкали карте пред кином Локомотива, разбијали куглагере каменом и вадили кликере гвозденце којих је било у изобиљу у отпаду код првог павиљона, дечијих лутања потоком иза Враца подно Требевића, где је бацао чонтре са жаром у њима, вадио барут из муниције заостале од рата које је било у изобиљу у Радничком насељу, палио карбитуше, крадом улазио на „Жељин стадион“ да гледа утакмице када су играли Жељо и Партизан и  гледао филмске представе у кину Партизан, сретан ако би успео да скупи паре од продатих кликера за  најјефтиније карте у паркету након два сата стајања у реду за карте, први или други ред, тако да му је врат био укочен сат након представе, граду у коме је студирала његова супруга и у коме је службовао његов рођени брат.

Обузет олакшањем, ништа није упамтио од даљег разговора. Једино чега се сећао, након на брзину попијене кафе коју је неко донео иза његових леђа, било је
да треба да преда дужност командира чете и да не обрука техничку службу.

Размишљајући о разговору, док се возио „стојадином“ металик боје труле вишње у Травник, покушавао је да разуме суштину и последице прекоманде и све више му се наметао као логичан закључак да је за техничку службу отписан. Када са командне дужности прелазите на референтску онда је то корак назад, без обзира што идете у команду армије и прескачете многе јединице. Капетан Стане је то наслућивао али није постојао начин да било шта промени. Једноставно, за техничку службу, изгледало је тада, није био такозвани „вођени кадар“ или је неко други његово „вођење“ преусмерио. То је могло да значи да су постојале неке препреке које тада није могао да види. Прича пуковника Јововића о избору најбољег све више је бледела пред чињеницом да са командне иде на референтску дужност! Ко се још решава најбољег. То је Станету тада изгледало тако.

Капетан Стане уздахну и изусти: „ е ,еби га, што је ту је“, спреман да види шта ће му живот донети и које карте ће му доделити. Прва карта и није обећавала пуно.

субота, 14. јун 2014.

Крај двадесетог века на Балкану



Прича друга

Звездана ноћ увелико савлада небо када се „Дајц“ заустави испред МУП-а Бугојна. Необична и напета тишина.
„Јели потпуковник Ибрић ту“ упита Стане милиционера који га је очигледно чекао.
„Јесте, ево сад ћу ја“.
 Убрзо се појави и потпуковник у цивилу.
„Арсенијевићу, здраво. Слушај да ти нешто кажем. А... јел знаш зашто си ти овде? Стане одрично одмахну главом.
„Добро, ево овако. У земљи је двадесет или деветнаест усташа... Мислимо да су на овом потезу, од Бугојна преко Купреса па Купрешким пољем према Ливну и Прозору.... негде ту..... наоружани су и имају плаве униформе, изгледа... је ли  тачно..., не знамо. Ти идеш у директан додир са њима, да их блокираш ватром, ако покушају да избију на пут ка Сплиту, разумеш? Седи у камион, али пре тога раздели муницију војницима, напуните оружје и никоме не стајте до Купреса- ко год да вас заустави на путу не питај ништа - отварај ватру. Добићеш и једног милиционера, искусног, који добро зна ове крајеве да ти се нађе као водић. Ти си на каналу један, Влашић-1, РУП-3. Када дођеш у Купрес чекаће те пуковник МУП-а који ће ти дати даље инструкције. Хајде сада и сретно“.

Биће да је било близу поноћи. Са руским аутоматом шпагином и 72 метка у добошу истуреним кроз прозор камиона, Стане је зурио у кратка светла два фара који су сабласно цепали тмину пута. Мало, мало, па као да се појави неко на путу. Страх се увелико ширио дајцем који је тешко савлађивао успоне и кривине. Ноћ је постајала све хладнија на путу ка Купрешким вратима. Коначно, дајц изби на превој и указаше се Купрешко поље и треперава светла Купреса. Након краћег размишљања где је МУП, Стане се упути ка најосветљенијој згради и - погоди. Дошао је на право место. Дочека га старији човек, у цивилу, који се представи као пуковник полиције и некако, као и да сам сумња у оно што говори, рече:
„Видиш пут који води за Ливно и Шуицу, доле према Сплиту. Мислимо да су усташе ту негде са леве стране од пута на једном брдашцету, како ви то војници кажете –на глави, и да ће покушати да се докопају пута према мору. Твоје је да им то не дозволите. Како ћете то да урадите, боље знате од свих нас-официр сте! Милиционер који је са вама зна где ћете да се искрцате. Ја толико хајде сада и сретно!“
Станету се оно „сретно“ учини некако најјасније. Запази да му трећи пут тога дана желе срећу. Задатак му је био јасан, али шта да ради ако се сусретне са усташама, то му није било јасно. Одглуми као да му је све јасно. Барем је желео да се стекне такав утисак.

Дајц поново крену и са позиционим светлима лагано крену путем који је водио ка Прозору, Ливну и Дувну. Ускоро милиционер рече:
„Овде поручниче“.
Дајц стаде, Стане сваком војнику шапатом рече да одмах иде у заклон поред пута  на растојању од десетак метара и легне тако да осматра пропланак обасјан месечином. Када и последњи војник изађе из дајца, камион се окрете на путу и брзо удаљи. Задња позициона светла „дајца“ брзо се изгубише у облаку прашине и мрака!

Поручник Стане, милиционер и двадесет војника остадоше на бранику отаџбине.

Сами, у мрклој ноћи, без свега онога што је требало да буде- како се учило у Војној академији. Без јединица –суседа, без везе са претпостављеном командом, које уствари и није било, без било које врсте позадинског обезбеђења осим сувих оброка које су понели и воде у чутурицама у које су неки војници још у касарни на брзину насули ракију....

Од поручниковог наређења да се војници распореде на растојању од по десетак метара не би ништа. Војници – се збили на на метар један до другога. Чини се као да би најрађе да се смотају у клупко, као змије кад се паре. Неки и дрхте, што од хладноће, што од страха. Невероватно је како су ноћи тих дана биле хладне.
Поручник леже на траву испред њих, што је требало да значи заузимање лежећег положаја са осматрањем.
“Добро момци, да видимо шта ћемо да радимо. Прво да мало боље видимо, где смо.
Десетар Еуген, реци војницима шта видиш?“
„Видим да смо код неког гробља. Ено тамо нека мала капела или нешто слично. Има пуно малих борића, ваљда су борићи“.
“Шта чујеш?“, упита Стане.
“ Чујем птице како се дозивају, али откуд птице ноћу?“
„Добро је, то су ноћне птице, не бојте се“ рече поручник, хајде сада да се мало раздвојимо да не будемо на гомили могу да нас побију ко зечеве... боље је да се раздвојимо, бар на сваких десетак петнаест метара. Како смо оно учили - нађеш заклон па у скоковима се полако пребацујемо напред. Када се раздани, раширићемо се колико нам терен дозволи. Хајде сада момци, не плашите се! Ево ја ћу први да отпузим десетак метара напред до оног жбуна“.

Поручник пузећи крену ка жбуну који је био тако далеко.Успут му се аутомат  добошем качио о неравнине и неко ситно камење, резервни оквири са муницијом ландарали су око стомака и леђа и ништа му друго није падало на памет осим тога ко ли је смислио овакво незграпно оружје и опрему. И сам изненађен таквим мислима у ситуацији у којој се нашао помисли :“ Е јеби га војско“.

Ноћ је све више узмицала пред зором која је незадрживо и све јасније оцртавала обрисе брда у чијем подножју се мали одред војника полако војнички консолидовао и заузимао положаје који су се могли донекле сматрати војнички логичним. Након пола сата, неких 250-300 метара фронта било је поседнуто, уговорени начини комуницирања и организовано тихо пребацивање по дубини ка врху брда. Нестао је и почетни страх и све је почело да личи на добро увежбану варијанту вежбе вод у нападу.
Поручника је мучила дилема-избити  на врх или остати на положајима непосредно испод врха. Иако то нигде није учио логика му је говорила да није добро да избије на врх јер  би сигурно били уочени при месечини и светлости зоре са истока. Одлучио је да остану на 50-так метара од врха и да чекају.

У пола пет ујутро, они храбрији почели су да устају из пузећег положаја. Сунце је већ јасно оцртавало врх брда, птице су певале, чуло се и понеко дозивање шапатом, чу се и једна жеља „што се сада не појаве кад није мрак“ и још храбрији одговор војника Поповића-Попа, Београђанина“ јес баш ће ти да их побијеш“.

Одједном, страховит пуцањ на двадесетак метара од њега трже поручника из неке врсте размишљања. Почело је, помисли. У глави тутњи, чује своје срце. Погледа лево и виде војника Димчевског-Димчета- како стоји са пушком о рамену и као да се лагано љуља у ставу мирно.
„Лези, лези доле, у заклон Димче“, урлао је поручник!
Као да оклева, Димче одједном тресну на земљу и проговори:
 „Пукна да јој ебам мајката“!
„Шта пукна Димче, јеси ли рањен?“
 „Не поручник, мојата пушка пукна“ преплашено одговори Димче.
„Како бре твоја пушка? Зашто?“
„ Па друг поручник,.. ја хтедох да видим да ли ће стварно да може да пукне ако нас усташе нападну“!

Поручник прво хтеде да да му свашта каже, али га разоружа Поп својом досетком-„браво Димче, никога ниси убио али си их барем поплашио да побегну ако су били горе, а..друг поручник, да и ми испалимо по који метак, за сваки случај“.

Истога дана, негде око десет сати ујутро, поручник са својим одредом изби на врх брда. У Купрешком пољу у долини, неколико стотина метара ниже, асфалтним путем ка Ливну и прашњавим друмом ка селу Румбоци, јуришао  је стампедо камиона који су били пуни војске разних униформи и припадности: територијалци, резервисти, цивилна заштита и ко зна ко још и сви су ишли негде према мору.

Поручник укључи радио станицу РУП-3 ,стисну прекидач МТК и са зебњом изговори „Влашић, овде Влашић – 1, јави се пријем“ Из слушалице, чуло се само шуштање које се, како је време пролазило, све више смањивало да би на крају потпуно нестало.

Након три до четири сата чекања поручник Стане схвати да су заборављени и одлучи да по сваку цену ступи у везу са неким из више команде. Паде му на памет да прави димне сигнале не би ли ко приметио и реаговао. Поче да прикупља суво растиње кога је било нешто више са друге стране брда, када му десетар Димитрић опрезно приђе и рече:
“Друже пручниче,  видите шта сам нашао код оног жбуна. Овде је неко био“.
Поручник узе две празне картонске кутије на којима је писало „22 LR long rifle ammunition“. Поручника обли хладан зној.
„Ловци, сигурно“ одговори поручник, погледа у десетара и схвати да овај није прогутао причу.

До четири сата послеподне  мала група војника је покушавала да скрене пажњу на себе правећи димне сигнале. Када су већ изгубили наду да ће неко да их примети, један камион стаде, из њега изађе човек у плавој униформи и поче да маше рукама дајући знак да их је приметио. Петнаестак мунута касније поручник и човек у плавом стајали су један наспрам другога са упереним оружјем и прстима на обарачима, гледали се у очи неколико секунди, када поручник одлучи да предузме нешто.
„Пријатељу, ја сам поручник ЈНА,  Арсенијевић, Стане Арсенијевић, а ко сте ви?“ „Ја сам Милан из житорода Бугојно-директор једног погона иначе резервни капетан, територијалац“.
“Добро је“ рече поручник, хајде да ми скинемо прсте са обарача и да се поздравимо?
„Вала баш“, као да му паде камен са срца,одговори Милан.
Руковаше се. Упиташе се шта се дешава. Милан рече да сви иду према Рамском језеру и селу Румбоцима. Каже да се много људи дигло на ноге. Има мртвих и међу усташама али и међу нашима. Погинули официр и војник војне полиције првог дана а јуче била кланица. Данас их разбили па их сви јуре!
„Ми смо од синоћ на овом положају али изгледа да смо заборављени, упаде у реч поручник. Не знам шта да радим а радио станице не раде. Цркли акумулатори“. „Ништа“ рече Милан. „Пењите се у камион ја идем у Румбоке носим храну, па тамо видите да некако ступите у везу са вашима“.
Тако и би. Након двадесетак минута, испред облака прашине тамић од две и по тоне кретао се путем ка селу Румбоци. На једној заравни испред које  се на око сто метара налазила густа четинарска шума, било је пуно војске у разнобојним униформама. Поручник одлучи да ту стану, а даље се и није могло. Поче да се распитује ко је од одговорних војних или других старешина главни и ускоро се сусрете са пуковником милиције који је био одговоран за ту зону. Пуковник детаљно исприча о сукобима тога дана, о петорици наших који су погинули, да су усташе разбијене и да по групама иду ка мору али да има индиција да ће неки на нашу страну, и да се распоредимо неких тристотине метара по фронту, направимо импровизоване грудобране јер се ровови у камену који је био на десатак центиметара испод траве и нису могли копати.
Сунце је почело да залази, кад усред разговора милиционера и поручника између њих у усамљену стену звизну метак. Пуцањ се није чуо. Поручник и милиционер више треснуше на траву него што војнички залегоше што учинише и војници близу њих. „ У заклоне, у заклоне,“ повика поручник и то је већ личило не некакву команду. Од тог момента, све су команде издаване из залегнутог положаја. Ашовчичима и бајоветима војници су вадили ситније камење и испред њих почеше да ничу прво мали а затим све већи грудобрани. Ускоро сунце зађе и мрак и студен почеше да стискају удолину у близини села Румбоци.

Негде око 9 увече, изненада појави се и командир чете, капетан Столић. Одкуд се он појавио Станету никада нније сазнао. Једино што је сигурно јасно  да  постао мета неком намерном или залуталом метку јер га је капетан изгурао из грудобрана, на ледину. Са мраком настадоше додатне невоље. Лево од Станетовог одреда  били су територијалци Ливањског у Дувањског одреда а десно Кисељачки одред из батаљона АБХО 7. армије. Неко је разместио положај у облику издужене потковице, тако да је Кисељачи одред био на пропланку који је висински био изнад Станетовог положаја. Између њих је била четинарска шума. Одједном на неких пет спотина метара од положаја Травничког одреда појавише се логорске ватре, па затим и песма, па гангање а онда и први појединачни пуцњи. Капетан Столић рече да је „све у реду“ и да има посла у штабу у Купресу, и.... нестаде! Дувањци и ливањци шенлуче! Стижу и прве информације и дезинформације. Тројица из дувањског пребегла усташама који се налазе у шуми испред нас. Наводно, Станетови војници на левом крилу их видели. Како неко запуца, почиње рафална паљба свих против невидљивог непријатеља. То траје минут два па се све смири. Поручник Стане узалуд покушава да спречи хистеричну паљбу. Нико не слуша. Страх. Тек када војници испразне оквир муниције мало се смири ситуација. А онда настане језиви мук до нове неконтролисане пуцњаве. Ту команда не помаже. Негде, око два ујутро, све се претвори у гробну тишину. Неки војници наслонили клаве на затвараче пушака, као да дремају растерћени страха од смрти. Удари и нека хладноћа са планина. Оружје се охладило и оросило. Некако, то послеподне неко нам дотури нове акумулаторе за руповке.
„Влашић 1, Влашић 1 зове Влашић 3, зове Влашић 3“ једва чујним гласом, скоро шапатом, јави се десетар Еуген.“
„ Пријем“, одговори поручник.“
 „Мрдају се борићи, иду према мени“.
„Зажмури мало и поново погледај, можда си преморен од осматрања“
„Ма не, ево их на двадесет метара од мене!“
„Отварај ватру ако си сигуран!“
Поче појединачна паљба.
„Протрчао је један на пет метара од мене и бацио борић“ панично рече десетар.
Настаде паљба из свег оружја које смо имали. Тукло се у правцу шуме око пет минута без циља. Територијалци испалише и неколико мина из минобацача. Грми на све стране. Меци фијучу око глава и ударају у камење импровизованих грудобрана. Како који метак погоди у камен, овај се распрсне и лети на све стране. То бије кисељачки одред са виших положаја по нама. Срећом, никог не погоди. Онда се опет све смири. Почела да свиће зора. Војник Поповић пузи од заклона до заклона и тражи има ли ко конзерву вишка. Каже, јако је гладан. Да не умре гладан! Дође до поручника.
„Лези код мене Попе. Имам ја конзерву, али немој сада да је отварамо, отварач ми је негде у ранцу. Сви смо гладни, када сване сви ћемо лепо уз ватру да доручкујемо. Скуваћемо и чај. Само ти остани овде у заклону, немој нигде даље да идеш. Имам и декстрозу и суве смокве из СДО. Не секирај се имамо ми свега, само немој нигде да идеш,..“
„Остала ми пушка у заклону“, проговори Поп.
“Ма нема везе, неће је нико узети до јутра“, охрабри га поручник. „ Да тргнемо по гутљај ватрене водице да се угрејемо, али само мало, јел важи?“ Поп климну главом.
Након пола сата, иако је било једва видљиво, нама као да је сијало сунце. Почеше прва дошаптавања војника, мешкољења, тражења „има ли ко ватрене“. Поручник није реаговао. Пустио је да сваки војник испразни свој страх и ватрено крштење, како му је најлакше. Био је пресрећан. Нико није рањен нити погинуо.
“ Попе, иди сада у свој заклон и узми пушку“.
„Друже поручниче..“ промуца Поп.“ Не брини, ништа се није десило...хајде сада бриши пузећи...али школски... како смо учили..немој да видим дупе горе...хајде бриши!“
Уко седам ујутро настаде лудница. Камиони, кампањоле, хеликоптери, силне војске,информације и дезинформације. Нико нема јасну представу шта се дешава. Шире се разне приче. Те Генерал Грачанин хтео да их побије из хеликоптера, кад су били у окружењу, те генерал Херљевић то забранио је је Стари наредио да хоће живи језик за политички обрачун и да покаже свету снагу ОНО и ДСЗ. Четрдесет хиљада људи!
Око три после подне, однекуд се поново појави командир чете капетан Столић и рече да се пењемо у камион, исти онај којим смо дошли. У Бугојну поручник Стане хтеде да види ухваћеног усташу, донедавно војника ЈНА. Нису му дозволили. Око шест увече, двадесетак војника Травничког гарнизона били су у касарни. Са поручником нико од командног кадра није разговарао о томе шта се догађало током три дана и две ноћи. Поуке је извукао само поручник.
Стане је тада схватио да ће, уколико се деси нешто озбиљније од пипања пулса СФРЈ, доћи до распада те исте земље, чим претње и амбиције постану озбиљније, било са које стране да долазе. Нажалост, процес се није могао зауставити, а нико није имао политичке смелости да за Титова живота ту чињеницу узме у обзир. Појединачни рационални умови су грубо санкционисани а мудра већина је манипулисала уљуљканим масама народа.

Шест година касније, сада већ припадник Одељења безбедности Сарајевске армије, и капетан 1. класе, Стане Арсенијевић, извукао је из одељка своје касе, у коме се држе строго поверљива  документа, елаборат „ ОА Радуша-72“, и почео да се присећа догађаја и чињеница. Њега, двадесет војника Травничког гарнизона, и једног милиционера станице милиције Бугојно, није било у списку јединица које су биле сведоци почетка краја двадесетог века на Балкану.

Капетан 1. класе Стане Арсенијевић почео је да сумња у писану истину!

среда, 11. јун 2014.

Крај двадесетог века на Балкану





Прича прва

Тежак мирис олајисаног пода и  спреја за биоскопске сале на тренутак прекиде изненадно паљење светала у сали биоскопа „ Лашва“ који минут након почетка прве послеподневне пројекције филма „ Дипломац“. Ништа што се до тада дешавало  није указивало да ће догађаји досадног јунског дана, те 1972. године, на 37 степени у малој босанској касаби, везирском градићу Травнику, бити почетак умирања 20. века на Балкану.

Командир 3.вода 1.чете поручник Стане Арсенијевић на тренутак зажмури, јер је имао проблем са изненадним светлом, и када отвори очи угледа од трчања раздрљеног курира гарнизона, који загледан у пројекционе отворе кина, поправи опасач са упртачима, згура кошуљу у панталоне и збуњено саопшти: 

“Поручник Арсенијевићи да се одма јави у гарнизону“.

У гарнизону је владала некаква тиха ужурбаност. Испред зграде дежурног официра, поручника дочека помоћник команданта за политички рад, познатији као емпевејац, капетан 1. класе Филип Филиповић, и озбиљним гласом, који није остављао могућност за било каква питања, стављајући му руку на раме и благо, али одлучно одводећи у страну, тихо саопшти:“Слушај Стане, идеш на свијетли задатак! Изабери 20-ак најбољих војника, узмите лично оружје и пењите се у дајца. Гориво узми на ининој пумпи, потпиши шта год буде требало, и што пре иди у Бугојно. Пут знаш. Тамо се јави потпуковнику Селиму Ибрићу из Сарајева који ће бити у МУП-у Бугојна! Јеси ли разумјео?“
„Јесам, одговори Стане“ и поче да одабире војнике из чете.

Међу војницима се већ нагађало о каквом свијетлом задатку се ради и некако је преовладало мишљење да маршал иде у лов и да војска даје људе за претрес терена и трећи прстен обезбеђења. Сви су волели овај задатак јер се обично после тога добијало наградно одсуство а командири су добијали бољи рејтинг, ако би све било у реду. Нешто лоше никада се није десило.Поручник се суочи са првим проблемом, да буду одабрани наметали су се не баш добри војници вођени идејом о наградном одсуству. Да их одбије није имао оправдање, јер би то лако могло да добије политичку конотацију, што су сви једнако добро користили,од војника до генерала. Само му нешто реци да није добро урадио и то ће одмах бити повезано са националном, верском и расном  нетрпељивошћу. Братство и јединство чували су као зеницу ока свога, да буде здрава када је буду вадили једни другима. Коначно, поручник некако састави списак, војници се попеше у дајца, поседаше али не беше уобичајне песме „ми смо малади војници, армија нас дала, да чувамо границе и Тита маршала“. Била је некако чудна тишина.Поручник провери да ли је све у реду са возилом и пре него што нареди возачу да затвори задњу страницу возила угледа сандуке са бојном муницијом на дну, до кабине. Емпевејац то примети и  умирујућим глсом рече:

“За сваки случај, злу не требало. Хајде сретно, и држите се часно и војнички, како доликује“.

Поручник чврсто стеже руку емпевејцу, који је увек очински наступао према младим официрима, вероватно зато што није имао своје деце, на тренутак заборави на сумњу изазвану бојном муницијом и непевањем, ускочи у дајца  и у стилу Џона Вејна  руком показа и рече возачу:
 “Вози у Бугојно“! 

Дајц се затресе, избаци облак дима из ауспуха, и лагано скрену десно ка главном путу Сарајево-Бањалука. Мотор је  једнолично брујао, сунце на западу полако је дужило сенку камиона који је грабио на север ка Бугојну. Поручник оста са својим мислима.

Убрзани воз из Београда за Сарајево уз шкрипу точкова поче нагло да успорава и уз мали ударац одбијника између вагона, стаде.

"Лашва" - дремљиво викну кондуктер.

Потпоручник Стане невољно подиже велики кофер голубије боје који је добио након завршетка Војне академије у Загребу и једва сиђе из вагона на туцаник поред пруге. Шеф станице дуну у пиштаљку и воз крену као да жели да што пре напусти станицу. У даљини, видело се само бљескање црвеног светла на последњем вагону. Ускоро све утону у језиву тишину и таму. Потпоручник подиже крагну на шињелу и натуче јаче шапку на главу. Погледом оучи парче свитајућег неба у кањону реке Лашва, поче да разазнаје хук воде и светлост  шкиљаве сијалице на стени са спомен плочом на којој је писало да се одаје признање градитељима пруге Шамац-Сарајево; композицију „ћире“ на ускотрачној прузи са парном локомотивом која је испуштала пару те је личила на чичицу са белим брковима и неколицину људи у радничким оделима и француским капама на глави.

“Јел јаране, јел ово воз за Травник?“, упита Стане.
 „А за ђе би био“, одговори мрзовољно  јаран.

Ћира полако крену и тако настави. Ваљда брже није могао. Успут је стајао и кретао, људи су на појединим деоницама улазили и излазили у воз док се лагано   кретао, кондуктер је више за себе саопштавао имена станица - Витез, Била, Долац,

Травник! Кроз густу и тешку маглу пуну димова различитих боја и мириса пробијало се рано јутро са обронака Влашића на станичну ознаку -Травник. Потпоручник Стане је чуо за Нови Травник, вероватно зато што су Нови Београд, Нови Загреб, Нови Сад, и многи други нови градови широм земље били обележја социјалистичког прогреса. Али о Травнику је знао само оно што му је било доступно из гимназијске литературе. Загледан у белину магле док му је нека невидљива сила стезала груди, потпоручник поче да свлачи са шака, прст по прст маслинасто зелене помало свиленкасте рукавице, док су му сећања на Крсманац, Еуридику, Сунце и редовне позоришне представе у ЈДП и Народном позоришту одлазила низ полузарђалу ускотрачну пругу.  Снажно удахну хладну и специфично загушљив маглу, рукавице дубоко гурну у џепове да их неко не види, оштро подиже кофер пун неизвесне будућности и крену пешке штреком ка касарни која је била ето ту, на педесет метара иза магле.

Док је корачао, у мислима му се појавише први тонови арије баркароле из Офенбахових  Хофманових прича, прво клавира, а затим и виолончела. Корак му постаде некако чвршћи, а када избише двогласи које је некада слушао уживајући, док је са гимназијским друговима улазио у тајне филозофије под утицајем гимназијског професора Ковачевића, црне мисле попустише пред елегичним расположењем изазваним аријом. Песмом, коју је само он могао да чује, придржи се тако познатим гласовима. И ко зна колико би то трајало да из магле не изронише рампа капије касарне и лик стражара са поткапом на глави и титовком.

„Јели ово војна пошта 2998 Травник“ упита потпоручник.
“Јесте“ одговори војник.
„Реци дежурном официру да је стигао нови потпоручник“.

Војник рече да разуме, уђе у стражару, два-три пута окрену ручицу индукторског телефона и смушено изговори“ друже капетане, стигао нови потпоручник“.

уторак, 10. јун 2014.

Крај двадесетог века на Балкану






Увод

Као дете веровао сам да смо баш ми, деца послератног Сарајева, без предрасуда о нашим именима и пореклу, храни коју једемо, масти или уљу, богу или алаху, попу, фратру или хоџи, рођени под срећном звездом мира, не знајући колико је људске крви проливено у име нечега бољег, а изродило се у нешто за шта ни дан данас немам израз којим бих описао гнушање над неким поривима бића које себе назива „ homo sapiens“. „ Ступали“ смо иза војника који су из касарне „Маршал Тито“ одлазили преко Грбавице и Враца на „војничко брдо“ на „занимање“- како се то тада звало, а сада по НАТО стандардима, „тренинг“, према Требевићу и Лукавици, дивећи се колони твораца и бранилаца наше дечије среће, маштајући да и ми једнога дана будемо Титови војници.

Сарајево има посебно место у историји народа Балкана, посебно српског, који је данас из њега, углавном, протеран. Није ми циљ да износим историјске и демографске податке у скромном покушају трактата о историјском губитништву властитог народа. Хоћу романсирану причу о Сарајеву коју су тако добро испричали господа Абдулах Сидран и Емир Кустурица. И све је било тако – ништа нису одузели нити додали. Као да су ми се увукли у сан у коме премотавам Миљу, Вилсоново шеталиште, гледање љубавних парова на клупама, прве представе од 4, паркет у кинима Партизан, Локомотова и Тесла у фасцинантној синемаскоп техници; филмове „ Европа ноћу“ и „витезови округлог стола“; „радничко насеље“ и праве правцате гомиле муниције заостале из историје Балкана. Сећам се „ Шклице“ и „Цоце“ локалних кабадахија из радничког насеља, који ме је у јануару 1953. године гурнуо у ископину за темеље „павиљона“ пуну воде. За десет минута мој капутић ораховозелене боје сашивен од неког војничког ћебета био је као леденица а ја нисам смео да одем кући да не бих добио батине. Упала плућа, која се и данас види као сенка на рендгенском снимку, била је ситница у односу на страх што сам упропастио толико жељени капут. Том капутићу није било суђено да потраје – исте те зиме чекајући са мајком  у „гранапу“  у реду за месечно следовање, стао сам поред пећи „бубњаре“ да се огрејем и срећом, само га спалио!  Остатак зиме носио сам превелик стари  капут старијег брата који ми се мотао око ногу.

Не знам зашто, али ето, сан, а можда и носталгија за тим временом, подсетише ме да су се мој босански животни пут и уметничко дело Емира Кустурице опет индиректно сусрели у његовој причи о судбини сина Славе С. Тодоровића.  Случајно, тај Слава се из Сарајева доселио у мој стан у Травнику, тада Улици 29. новембра 4. спрат, а ја отишао у његов у Сарајеву. И све што је господин Кустурица тако дивно написао у причи о љубави сина Славе С.Тодоровића, оно што ја знам,  истинито је. И још пуно тога.

Касније, снови ће ми бити покварени многим неистинама и догађајима који су претворили љубав у мржњу. У сан ми често дође онај „дрекавац“ из тунела Срђана Драгојевића, а у глави одзвања реченица „ шта кажеш, ,оће л бити рата?“ Сећам се и неистина око српског „гранатирања“ пијаце „Маркале“, погрома у Травнику којих није било, веровања да је БиХ симбол братства и јединства и да рата у Босни никада неће бити ( пуковник Фикрет Муслимовић 1992. године: „ у мојој канцеларији је још увек Титова слика“ -  део телефонског разговора са пуковником Владимиром Валковићем у пролеће 1992. године).

Гледајући из своје канцеларије „дешавање народа“ и  колону „чачана“ са Џоом багеристом на челу, након разговора са генералом Кргом о томе да сам из војнодипломатских кругова добио информације о припреми догађаја који се управо дешавао,  искуство ми је говорило да наши кошмарни снови неће нестати 5. октобра 2000. године.

Мање упућени воле да кажу да су после битке сви генерали паметни. Не мислим тако. Битке добијају паметни политичари и генерали. Они други их губе – и нема говора да су паметни!

Велики народи градили су своју економску, културну и политичку моћ на крви, мање својој а више туђој - крви мањих народа. То је, чини се, универзални закон који влада на овој планети. Ни сам не знам зашто, немам неки посебан разлог, али, све чешће, мисли ми се враћају на једну реченицу, једног заборављеног, боље рећи протераног мислиоца: „Читава историја људског друштва је историја ратова.“

Причаћу вам о томе како сам доживео историју распада народа Балкана од 1972. године. Сва имена актера биће измењена из разумљивих разлога. Сви догађаји  су се десили а њихова перцепција је лична и не мора бити тачна. Често помислим да се догађаји нису десили онако како смо их ми видели, него како су их неки други људи описали. Неки други људи из сенке који често и не знају ништа о догађају који анализирају, истражују, промишљају, претпостављају, закључују....оспоравају, протерују, манипулишу  и осуђују појединце и целе народе.

Недавно, јавно сам реаговао на нападе на српски народ који је дошао из неког „Канадског института за истраживање геноцида“ и бошњачког кокуса у Чикагу, одакле се води организована пропаганда против Републике Српске и српског народа. Колико ми је познато, нико званично није реаговао на систематске тврдње о Србима као геноцидном народу, али су зато бошњаци из Србије веома брзо пренели мишљење душебрижника за опстанак бошњака у БиХ гурајући их у нове погроме причама о опасностима које им прете од српског народа.

Својевремено, амбасадор једне бивше републике СФРЈ, поверио ми се да га је срамота што су политичари његове земље учествовали у креирању фарсе о угрожености СФРЈ од великосрпског хегемонизма. „ Када бих могао да бирам моралне особине свога народа онда бих изабрао моралне карактеристике српског народа“ – рекао је! Али, до прича о том времену, много тога се десило!
Па да почнемо?

среда, 4. јун 2014.

Непослушна војнопензионерска популација





Цитат из сајта Удружења војних пензионера Србије

среда, 28 мај 2014 09:47
Главни одбор Удружења војних пензионера Србије, на седници одржаној 22. маја, одлучио је да се настави са објављивањем аката које доноси руководство УВПС, као и документа државних институција везаних за војне пензионере. На сајту се неће објављивати коментари који подлежу кривичној одговорности одговорних за Сајт, затим оне које су супротни Уставу и важећим законима, као и оне који су штетни по јединство УВПС. Тежиште имати на предлозима који се односе на начин решавања проблема војнопензионерске популације.
            У складу са ранијом праксом, неће се објављивати коментари написани само великим словима, нити они који су дужи од 20 редова.

Растрзаног бујицом опречних информација о људским врлинама и манама,  саопштаваних нам путем разних партијских, интересних, независних, објективних и необјективних медија о последицама поплаве у Србији, дотукло ме је саопштење некаквог „Главног одбора Удружење војних пензионера“, не толико због неписмености аутора саопштења, колико због, сада већ пословичне, анахроности и неспособности чланова „ Главног одбора“ да схвате бесмисленост онога чиме се баве, јер то чиме се баве нема везе са Статутом удружења војних пензионера Србије.

Једино што је смислено и рационално у делатности овог удружења јесте одредба о начинима финансирања и трошења буџетских пара удружења.

Дакле, саопштењем Главног одбора, обнарадовано је непослушној „војнопензионерској популацији“  да господа неће трпети критике, оправдане или неоправдане, да их неће објављивати и сличне бесмислице. А онда као гром из ведра неба, неком од аутора из дубине кортекса изби на површину тачка 4. одлуке команданта:“ Тежиште  имати на предлозима који се односе на начин решавања проблема војнопензионерске популације“ ? Каква брука, брате.... мислим... то војнопензионерска популација.
Замислите...политичкопензионерска...полицијскопензионерска....просветнопензионерска.... млатаџијскопензионерска енормно нарасла популација!

Који су то реални домети и последице комуникације председника Удружења са државним органима? Никакви, јер немају никакву правну снагу! И шта нас брига шта и коме господин Љубомир Драгањац пише? Није ваљда да ће писма господина Драгањца постати обавезна и омиљена литература послушне „ војнопензионерске популације“? А мишљења чланова –  пензионера бити проглашена јересом и антидржавним и противуставним актима? А да ипак они, за сваки случај, оснују универзалну партијску организацију која ће се звати КВД? Требало би размислити и о посебно конципираној пензионерској служби безбедности? Зашто да не! Многи пензионери су постали непослушни, хоће да постављају незгодна питања а и крију се иза Устава Србије? Море..., који Устав Србије, он је за послушне а не за ове што свашта хоће да знају и што нешто као знају!

Под старе дане спознадох да „коментари подлежу кривичној одговорности одговорних за Сајт“. Коментари да подлежу кривичној одговорности? То бих волео да видим како ће неки тужилац да тужи коментаре? Или,  како ће одговорни за сајт да учине коментаре кривично одговорним? Ништа вам није јасно, зар не?  Али сте схватили бесмисленост саопштења.

Суштина полуписменог саопштења је много битнија од исмевања. Имамо ми и министре који образују раднике подсећањем да су времена таква да је неопходно да се људи целог радног века „дошколовавају“, и ником ништа. Да не извлачимо друге „бисере“.

О чему је реч?

Респективан број војних пензионера није задовољан радом руководства УВПС ( не волим скраћенице тако омиљене у државној администрацији, али хајде да не цепидлачим), и то манифестује оснивањем паралелних удружења војних пензионера и постављањем сајтова на интернету путем којих критикују рад Удружења ВПС. Организују и анкете којима се тражи подршка за смену руководећих људи Удружења. Ако је паметном човеку и звецкање кутије шибица музика, онда је логично поставити питање зашто су војни пензионери почели да се деле у фракције. Очигледно, руководство је напустило интересе већине коју репрезентује. Раслојавање је почело онда када је руководство одлучило да се радикалније не меша у проблем дуга Фонда ПИО према војним пензионерима а истовремено је бирачко тело војних пензионера искориштено као јак аргумент у коалицији СПС , ПУПС и, мислим, ЈС. Почеле су аргументоване критике јалових жалопојки председника Удружења на погрешне адресе што је оцењено као свесно обмањивање чланства о томе  да се Удружење бори за интересе својих чланова. Аргументовани захтеви да се Удружење војних пезионера конституише као самостална политичка снага, изван ПУПС-а оцењена је као атак на привилеговану позицију руководства УВПС, што је у суштини тачно. У тој варијанти руководство УВПС имало би прилично снажне трзавице са актуелном влашћу ( која год да је) јер се у време беспарице нико лако не одриче буџетских средстава ради тамо некаквих законитих потраживања војних пензионера. Проблем је комплексан. Има ту елемената утицаја страног фактора са циљем сатанизације бивших армија СФРЈ и СРЈ, потпуно неосноване репресије „демократских власти“ од 2000. године над браниоцима од НАТО агресије, неспособности војног врха да се супротстави дојучерашњим „ санкилотима и шерполупачима“, да би спасили властите интересе на које су годинама били навикнути, уништавање одбрамбене моћи Војске Србије, што је највећи проблем који ће актуелна власт морати хитно да решава преиспитивањем доктринарних докумената који се односе на величину, размештај и опремање Војске, и још много фактора чија анализа  превазилази циљ ове колумне.

У Народној Републици Кореји (Северној Кореји ) тешко се живи, народ није богат, али господину Обами не пада на памет да покуша оно што је Клинтон урадио СРЈ. Јасно вам је и зашто!

Саопштење руководства Удружења војних пензионера Србије је анахроно, у супротности са Хелсиншком повељом о основним људским правима  и Уставом Републике Србије. Уколико су Главном одбору потребни хвалоспеви, боље је да купе огледалце и да га свако јутро питају ко је навикао да буде „нај“, а не да прете јер за претње немају ни правне снаге ни морално право.

Било би много корисније да будџетска средства искористе за организацију научног скупа о томе :“ Да ли је војни врх ЈНА имао овлашчење и упориште у Уставу СФРЈ да изврши војни удар 1991. године, организује референдум по републикама о будућности народа и спречи крвави распад СФРЈ“, уместо што нас информишу о писмима господина Дргањца.

Уколико не коригују своје ставове, не видим нити један разлог да чланство, које у свом саставу има људе достојне поштовања и дивљења, спремне да у сваком моменту помогну својој држави, пружа даљу подршку таквом руководству.