Ко организује протесте „Србија против насиља“?

 

Разлози писања ове колумне јесу нека моја запажања о групи „Србија без насиља“ на Фејсбуку као електронском медију, која би требало да дају прилично јасну слику о политичком расположењу дела грађана који користе савремене технологије, а то су по правилу људи средње и млађе животне доби.

Међутим електронски медији су веома интересантни и заинтерсованим државним и парадржавним организацијама, маркетиншким агенцијама, политичким странкама и разним обавештајним агенцијама у земљи и ностранству ради прикупљања информација и пласирања информација и дезинформација са јасно одсређеним циљевима, који по правилу нису у интересу грађана.

Да пођемо редом. 

Разлог оснивања ове групе под називом „Србија против насиља“ свима је познат.  Сам повод је област о којој валидни суд дају истражни органи, правосуђе, психијатри, психолози, и уопште стручни органи.

Међутим, група се бави искључиво политичким питањима, прецизније, страначким кампањама.

Ако покушате да видите ко је оснивач групе, такав податак не постоји? Постоји администратор који се зове Јован Јовановић али он је такође имагинаран? Података о њему нема?

Дакле, уопште се не зна ко стоји иза организације ове жустре полемике о насиљу у Србији, као и иза организованих протеста грађана, а политичари се не изјашњавају о томе и кажу да су и они само грађани пртив насиља, али су јасно истакнути захтеви шта треба и кога треба променити да бисмо имали Србију без насиља.

Сама ова чињеница отвара многа питања од којих је најважније – ко стоји иза ове кампање и који су крајњи циљеви протеста?

Хајде да уђемо у суштину проблема?

Незадовољство грађана, које се испољава на протестним шетњама и путем фејсбука и других друштвених мрежа своди се на обрачун измеђе „присталица“  Српске Напредне Странке и новог ( у суштини старог) демократског блока, али да ми стварно не можемо да знамо да ли су људи који на мрежама нападају и бране стварно и чланови тих зараћених табора. Не знамо ни каквих су политичких или идеолошких опредељења људи који су учесници протетних шетњи. Осим истакнутих захтева, ништа друго не постоји?

Већина профила на друштвеним мрежама је лажна?

Та борба се пренела и у Скупштину! Љути „противници“ насиља су веома насилни док раде камере, а веома мирни када су у скупштинском ресторану, када уредно наплаћују све што им по законима припада, чак су и пријатељи. То није ништа необично. Као ни што Силвестер Сталоне у приватном животу није Рамбо, већ глумац који тако зарађује за живот.

Политичари су такође глумци, који све што раде раде за новац, само што у филмовима статисти исто добијају хонорар а у политици народ углавном буде опљачкан да би организатори и главни глумци били плаћени.

Међутим, наша власт , сва три стуба власти, нису састављени само од чланова СНС или Петооктобараца. Има то још битних партија које некако нису у фокусу борбе против насиља а стално су у власти?

А у њихово време Србија и Срби су доживели највеће насиље, протеривање Срба са својих огљишта у Хрватској, континуиран прогон са Косова и агресију на СРЈ?

И сада се намеће питање - како то да нико од „сендвичара са подригушом“ и „сендвичара са кавијаром“ не постави питање, па чекајте, где су интерси оних који су до 5. октобра били на власти? Јесу ли се они помирили са стањем инферорног коалиционог партнера СНС? Шта они уствари раде на политичкој сцени Србије?

Како је могуће да се спонтано деси да се народ окупи и протестује пртив насиља, да Председник не користи своја права, Да Премијерка не користи своја права, Да Министар унутрашњих послова не примељује законе koји се односе на јавни ред и мир?

То није могуће без сагласности врха државе, могло би се закључити?

Међутим, некако се јасно назире да  наручиоцу овог пројекта нису по вољи ни премундурени радикали, нити камуфлиране домократе са својим фракцијама н леви ни десни а колико видим ни Понош са наивним центром. Једноставно, траже се имагинарне нове политичке снаге.

Нове политичке снаге? Нови људи? А не знамо ко су? Или неко хоће да ови протести избаце на површину те нове људе? А како да их избаце ако не постоје. Ако су плод маркетинга?

Ако случајно и постоје и за њих неспособне службе не знају, онда су то нови борци у рингу политике. О њима стари борци на власти не знају ништа. Које су им способности, ко их подржава, како да их асимилирају у постојећи коруптивни систем?

Ко је све уплетен у овај галиматијас интереса према Србији, готово да је немогуће знати.

Оно што сигурно знамо јесте да не постоје нове снаге. То је подвала постојећих политичких странака на власти. Да се народ нада променама које се шетњама и бојевима на друштвеним мрежама не могу десети.

И то је циљ наручиоца и извођача овог социјалног пројекта – протестима задовољити потребу грађана да искажу жељу бољим животом, искажу психолошку потребу да наруже власт а да у суштини ништа не промене.

 

 

 

Астронаути као сателити на српски начин.

 

Знате ли ону причу о астронаутима и цуки у орбити око Земље?

 

Била два астронаута и цуко у васионској капсули у орбити око Земље и сваки члан посаде је имао књигу са прописаном процедуром шта треба да ради. Када су стабилизовали лет почели су да примењују прописане процедуре. Први астронаут  почео је да обавља радње које су му прописане али другом астронауту је књига активности била празна осим реченице – нахрани цуку! Љут на командни центар, послао је поруку – моја књига дужности је празна.

Стигао му је одговор – ти само храни цуку и ништа не дирај!

 

Распад заједничке нам државе СФРЈ најтеже је погодио припаднике ЈНА, оружану силу свих народа и националних мањина, свих вера и невера. Одговор на питање да ли је тако конципирана оружана сила, са идеолошком комунистичком платформом као стварном спајајућом идеологијом радничке класе, сељака и радних људи могла да спречи распад СФРЈ? Одговор је да јесте, али и да није имало смисла спашавати брак који је пуцао по свим шавовима који су се појавили као реална последица борнираности државе чији су темељибили  у петрифицираној идеологији и прошлости.

 

Грађански рат у крви реална је и очекиванеа последица распада државе створене крвљу са специфичностима које су узроковане појавом комунистичке идеологије у процесу дезалијенације људи, у првом реду радничке класе на западу а која је нашла најверније следбенике на истоку као неразвијенијим државама Света тога времена.

 

Не треба заборавити и веома велики утицај држава запада које су СФРЈ прихватиле као плод Јалте и Гвоздене завесе као тампон зоне између Запада и Истока. Али падом Берлинског зида много тога се у међународним односима променило и то највише у експанзији капитала запада који је тражио нова тржишта. Затворена Југославија била је усамљени камен на том путу и морала је бити уклоњена. Пре или касније.

И то је постало свима јасно осим тврдој линији у ЈНА последњем бастиону и чувару СФРЈ. Нажалост, као последица неразумевања процеса који су се дешавали у свету око нас.

 

Остављена на милост и немилост политичара, ЈНА суочена са непостојањем било каквог политичког концепта за излазак из кризе, изгубила је  легитимитет да предузима било шта и определила се да спашава властите људе и материјална средства, након сецесије Словеније и Хрватске.

 

Тако је створен велики број цивилних и војних бескућника .

 

Бомбардовање СРЈ од стране НАТО, сецесија Косова и долазак марионетске прозападне власт након преврата 2000. године још више су угрозили друштвени статус припадника Војске Југославије у процесу даљег разбијања војне силе са циљем свођења војне силе Србије на симболичну цивилну заштиту за случај елементарних непогода и ућешће у мировним мисијама при УН.

 

Коначан ударац припаницима бивше војне силе задат је измештањем војних пензионера  из пензионог система Војске Србије у надлежност Министарства за рад, социјална и борачка питања Владе Србије. Тим чином Војска се неопрезно одрекла својих бивших припадника ради тренутних бенефита а створила огроман проблем не одазивања младих људи за војну професију.

 

У процесу растакања одбрамбене силе Србије учествовале су све политичке странке сразмерно свом утицају на доношење важних одлука које се тичу војне организације.

 

Начелници генералштава тога периона су били маргиналне личности које се само посматрале урушавање одбрамбене способности Србије. Изузетак је био генерал Здравко Понош који се, и сам схвативши куда води политика наводног ослањања на НАТО а уствари тоталног онеспособљавања ВС у покушају да спаси што се спасти може а и да себе рехабилитује, побунио и, био је смењен.

 

Одмах су уследиле и последице чина одмазде над онима који су реметили планове Запада и браниоце СРЈ које су се огледале у драстичном паду износа војних пензија којима су најтеже били погођени подофицири. Та чињеница довела је до оправданог бунта у тој социјалној групи која се манифестовала формирањем сопствених удружења, нажалост без јасног циља.

 

Никакав циљ није имало ни руководство највећг удружења војних пензионера УВПС на чијем челу је генерал. Намерно не дефинишем циљеве јер их осим подилажења власти ради властитог опстанка, није ни било. То Удружење је супротно свим очекивањима војних пензионера подржало смањивање пензија иако нити у једном државном документу није наведено као Удружење које има право да одлучује било шта о војним пензијама које су регулисане законима.

 

Клуб генерала и адмирала Србије се не бави егзистенцијалним питањима војних пензионера и живе у неком свом свету тумачења ратова и уживању у привилегијама. Осим неколицине генерала и адмирала већина се не оглашава. О разлозима, просудите сами.

 

Заглављени у кањону који је притискао реку војних бескућника, подофицира и официра са ниским пензијама, без могућности да прехране децу која су изгубила младост  у колективним смештајима, више као револт и психолошки вентил настала су Удружење војних бескућника, Удружење пензионисаних подофицира Србије, Асоцијација пензионисаних припадника Војске Србије, разна струковна удружења и Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије.

 

Држава Србија и Министарство одбране дуго су игнорисали ова удружења и одбијали да са њима разговарају о битним социјалним питањима.

У међувремену војни пензионери препуштени су били судбини да сами решавају проблеме које је створила држава а није хтела да их решава. И као по правилу у свакој поплави на површину прво испливају мешетари и ловци на људску муку. Тако су се нека удружења појавила као посредници између њих и адвоката  и склапали са адвокатским канцеларијама не беш моралне послове о проценту од сваког доведеног клијента а нека удружења су наплаћивала израду типских тужби.

 

Адвокати су уредно наплаћивали своје услуге, организовали састанке са клијентима преко удружења обећавајући куле и градове. Самозвани правници разних удружења и самостално и сами правно неписмени месецима су затрпавали слуђене војне пензионере и чланове њихових породица примерима тужби и жалби, наравно уз надокнаду.

 

Што се тиче удружења војних пензионера она нису имала никаквог утицаја ни на решавање проблема војних бескућника, ни на октроисане пензије осим на случај када су војни пензионери заједничким протестима успели да изврше одређени притисак на власт и добију повећање од 6, 57% од 11,06% колико су добили цивилни пензионери.

 

Уступак државе представљао је политички уступак на политичку неправду и кршење Закона о ПИО и свих војних закона и прописа, под политичким притиском војних пензионера. Да су војни пензионери били јединствени и да су имали подршку активног састава добили би свих 11,06%, тврдим. Нажалост, изостала је конкретна подршка УВПС, Клуба генерала и адмирала, Министарства одбране и Генералштаба.

 

Сви су се завукли у мишије рупице из којих су и дошли у војну организацију чекајући да се други изборе за њихове пензије у складу са законима а против воље актуелних гарнитура на власти.

 

Ово упућује на закључак о флагрантној доминацији политичке воље извршне власти над законодавном и судском влашћу, односно о непостојању правно уређене државе.

 

Држава је почела да примењује врло перфидан однос према војним пензионерима и њиховим удружењима тиме што њихове председнике и још неколико људи, у зависности од потребног броја, позивају на војне свечаности, обележавање историјски битних датума, на пријеме , иницирају позивања на ТВ итд.

 

Међутим, статусна питања нити спомињу нити решавају!

 

Проблем војних бескућника  је још увек тамо где је био.

 

Проблем дуга војним пензионерима од 4,21% више нико не спомиње.

 

Проблем пљачке пензија у трајању од 4 године као да више не постоји, а са повећањима пензија и нестаје.

 

Чему онда служе удружења војних пензионера?

 

Ваљда и међу њима постоје људи који могу да притисну неко дугме у васионском броду званом држава? Нису баш сви на нивоу да су способни једино да хране увек гладног цуку.

 

Или се можда многима више свиђа да буду сателити државе, макар им џеп био празан а деца гладна!?

 

 

 

 

 

 

 

 

Балкански глиб господина Јована Тамбурића – 2. део.

 

Балкански глиб господина Јована Тамбурића – 2. део.

 

На мој текст „ Балкански глиб Јована Тамбурића“ као реаговање на његово сопштење за јавност под насловом „Треба ли ФБ група да постане балканска механа“, које је објављено у ФБ групи „Војни пензионери Србије“, често спомињани господин одговорио је у истој Групи војних пензионера у недостатку инспирације, скромним коментаром.

 Претходно је покушао да брисањем свог ауторског текста избрише и мој коментар са линком ка мом блогу arsenijes.blogspot.com, на коме сам поставио одговор цењеном господину текстом „ Балкански глиб Јована Тамбурића“,  али га је у тој накани омео бивши потпредседник његовог удружења Златко Посавец, администратор Групе, постављањем линка мога блога а текст се појавио и на другим страницама Фејсбука.

 Истине ради, није Златко Посавец једини потпредседник УСПВЛС, односно Јовановог удружења који је напустио Јована Тамбурића. Прво сам то урадио ја уз велико олакшање, затим Александар Михаиловић, а затим редом Златко Посавец, Миле Делић, председник Београдског одбора УСПВЛС( како то гордо звучи и потсећа на политичку странку, добио плакету као почасни члан, значи није члан), Др. Михајло Басара ( такође одступио и добио плакету као почасни члан), као и многи други који су схватали апсурдност давања подршке Јовану Тамбурићу.

 Питање - зашто људи напуштају Јована Тамбурића је вредно један динар, јер је то свакоме јасно.

 Одговор је веома прост и гласи - Јован Тамбурић је основао Удружење да би добио легитимитет за личну афирмацију преко постојећих проблема војних и цивилних пензионера.

 Ништа ново и ништа необично, још мање ексклузивно. Све у свему – већ виђено!

 Међутим да анализирамо шта то мени поручује господин Јован Тамбурић у периоду између два блокирања на Фејсбуку (када осети да га  „клевећем“ и износим „лажи“ о њему), у свом коментару на мој текст, знајући да ће администратор у 21.00 да избрише даље коментаре, односно спречи жустрију полемику.

 Да не бих импровизовао Јованов одговор, сваку Јованову реченицу поставићу као тезу и болдираћу је, а затим покушати да демантујем , ако је то могуће. Дакле овако почиње Јованова одбрана:

 Колеге ово није први пут да болесне колеге групу претварају у механу.

 Следи закључак да нас има више болесних а да је група претворена у механу? За друге не знам, али за себе знам. Оперисао сам кук, имам ХТА и подношљиву БХП простате. Мој изабрани лекар каже да сам за своје године у изванредном здравственом стању.

 Ако је господин Јован Тамбурић мислио да сам ја „болестан“, греши! А нема ни друштвено верификована знања за такве оцене.  Ја немам колеге који себи дозвољавају да друге људе квалифукују као болеснике.

 Што се тиче механе, не спорим. Јован је брзо од ове Групе групе направио механу оснивањем УСПВЛС. Зато му је та механа тако драга. Међутим, домети механе у политици су веома лимитирани.

 Izazvan i vredjam pokušao sam korektno da u komentaru dokažem neosnovanost kleveta i laži koje o meni i Uspvls iznosi Arsenije Stankovića zadnjih nekoliko godina. Tekstovi su uglavnom sastavljeni od poluistina i laži. U njima se po receptima najvecih propagandista koriste poluistine, čak i pohvale za nešto.

 Хвала на похвалама. У нечему сам највећи! Јован није ни у чему највећи.

 Сада није јасно, да ли пишем истине, полуистине( значи има истине) или лажи? А има и похвала? Веома интересантно? Зашто бих ја писао лажи које су пола истина и још хвалио Јована Тамбурића. Сада бих ја саветовао господина Јована да наведе лажи и клевете које сам написао, као и метријалне доказе за такве тврдње. Ако их нема онда остаје да сам писао истине и похвале. Овако, бојим се да само појачава моје тврдње.

 Pogledajte koliko je čovek sam sebi napisao pohvala i propisao zasluga.  U osnovi zloupotrebljava moju tolerantnost i strpljenje da bi pisao o sebi.  

 Забога милога Јоване? Не каже се „ прописао“ него - приписао. Добро, изнервирали сте се, то верујем да знате, али пазите мало шта пишете. Не могу ја да вам стално исправљам оно што напишете.

Али, шта ће мени ваша толерантност да бих ја писао о себи? Јесте ли свесни шта сте сада написали о себи?

Дакле, ви сте устврдили да је ваша толерантност мерило права на слободу мисли и јавне речи. Драги мој Јоване, то можете да причате људима из ваше околине, мени немојте. Јер ако наставите да пишете такве бесмислице бићете изложени веома грубом, али на културан начин у јавном обраћању, подсмеху других.

 Nisam nikada iznosio vrlo losa mišljenja o njemu njegovih kolega iz službe.

 Господине Јоване. Ви се у својој интелектуалној немоћи да се борите аргументима, служите трачевима и интригама. Ко су те моје колеге и из које службе, које су вама износиле врло лоша мишљења о мени. Ако и јесу, онда не  бисте требали да се позивате на њих јер су то некултурни људи.  А моје колеге у служби ви нисте имали могућности да упознате нити да разговарате са њима. Већина су генерали и пуковници из самог врха  Војске СРЈ. Уосталом, имате отворен позив – напишите јавно шта су вам то моје колеге лоше говорили о мени, чега бих ја требало да се стидим?

 Nisam postavljao pitanja u kojim je sve pokretima i strankama bio član.

 Аха, ево пикантерије за вашу личност. Био сам члан  “Младих поречана”, члан Електромашинског савеза Србије и носилац златне значке, а на Паради 1962. године у прављењу робота који је ишао испред свечане трибине , има и мојих руку. Био сам члан СКЈ, у Г17 као пензионер годину дана и у Народној странци годину дана. Да заборавио сам. Био сам и члан библиотеке на Новом Београду, и члан УСПВЛС, док ви нисте почели да показујете своје врлине. Тада сам схватио да поред Вас немамо шансе да постанемо водеће удружење војних пензионера, да не можемо да формирамо странку и уђемо у Народну Скупштину, и да је мудрије да то препустим Вама, господину Илији Овуки и господину Драгославу Ивановићу.

 А знате ли са којим чланом КЗ  Србије, у делу који се односи на људска права и слободе, сте у сукобу износећи јавно овакву констатацију.  

 Nisam njega i nekoliko kolega koji ga tolerišu i podržavaju ga pitao šta su oni i njihova udruženja učinili za vraćanje otetog 4,21.

 Извините господине Јоване Тамбурићу, таква питања, већ сам вам написао поствљајте онима који на то пристају.

 Ви се не питате, ама баш-ни за шта!

 Да вас потсетим- вама пензија није умањена 4,21%. Са вама заједно, у УСПВЛС сам чинио све што смо могли у том моменту и у условима опструкције. Ако желите да критикујете друга удружења, имате пуно право на то. Мене прескочите.  Минирали сте ми акцију на којој сам радио месец дана када је десетак генерала било спремно да подржи наше протесте. Нисте имали појма о томе. Па наравно, тада нисам ни био члан вашег Удружења. Ја нисам деда-трачара да трчим на Фејсбук и о томе распредам са неким ко неме никакву моћ. Мало, само мало елементарне културе, није на одмет. Постоје материјални докази за ово што пишеми и све сам их одавно навео. Опет на свом блогу у време када се то дешавало.

 Sada posle toliko godina su se setili 4,21 da bi zamajavali kolege i razbijali grupu koja nije pristala na pljačku. Zašto svoju borbu ne vode u UVPS? Šta su čekali i zašto vec nisu formirali taj politički pokret koji će kao sve rešiti. Moja ocena je da se tema koristi za podsticanje sukoba i odvlačenje pažnje od sveukupnog stanja u državi.

 Само ми аргументујте како то људи нису пристали на пљачку? Како се тај пристанак манифестује? Тако што ви пишете саопштења за јавност, идете на Олипијаду старих у Врњачку Бању и промовишете себе?

То са пљачком пензионера нема везе. Има везе искључиво са вашом промоцијом.

 Али то вам право не негирам. Дапаче, подржавам вас. Ви се борите за себе и то је ваше право. А моје право је да укажем људима на ту чињеницу и да устврдим да нисте ништа гори од династије Кркобабића.

 Arsenije i drugari mu sigurno znaju da nam inflacija obezvređuje penzije ali to kao nije važno za vojne penzionere. Iako izazvan obrisao sam moj tekst u želji da se prekinu neutemeljeni napadi ali ne pomaže. Administrator Zlatko je mogao videti da sam ja obrisao moj tekst ali je i pored toga objavio link za pljuvacine. Znao sam da ce Zlatko objaviti link i tako svima vama dati mogućnost da se i sami uverite koliko bolesnog, primitivizma i laži ima u tom tekstu. Arsenije je sam napisao svoju dijagnozu i u svemu potvrdio ono što kolege iz službe govore o njemu.

 Господине Јоване,

Осим Вас, Илије Овуке и Драгослава Ивановића, нико није констатовао да сам болестан, примитиван и да износим лажи. Да сам на вашем месту ја бих се питао шта је са тим људима у групи који још и деле мој текст. Или је за вас, сваки човек који вас критикује болесник, примитивац и лажљивац?

 Meni nije svejedno i žao mi je što deo kolega koje izuzetno poštujem napusta grupu. Vašar na koji pristajemo još više će smanjiti komentare članova sto nije normalno... Jos jednom se izvinjavam što sam dozvolio da budem uvučen u Arsenijev i Zlatkov glib.

 Верујем да Вам није свеједно што људи напуштају групу. Али мислим да грешите о разлозима напуштања. Разлози не леже у мојој или било чијој „болести“ или „примитивизму“. Лажи је лако демантовати. Пошто је много људи напустило ваше Удружење а и Групу, тешко да је ваша теза о болесницима и примитивцима на стабилним темељима. Биће ближе истини да су узроци управо у овоме што пишем. Нема никаквог Арсенијевог и Златковог глиба. Постоји само ваша искривљена перцепција о властитој величини због које у свакој критици видите елементе болести и примитивизма.

 Мени, међутим не пада на памет да нешто тако помислим о вама и вашим сарадницима.

 

Ја мислим да сте Ви умислили  властиту величину, а објективно неспособни за било какву озбиљнију акцију која има везе са интеракцијом са државним органима, који не могу бити избегнути у решавању проблема војних пензионера. Они су их створили и они ( државни органи) ће морати да је решавају. Наша улога може бити само у константном и смисленом притиску да се нађе решење али не саопштењима за јавност, лупетању некомпетентних људи на Фејсбуку, лајковању бесмислица, постављању туђих објава које немају никакву везу са нашим проблемима или изливима вулгарних коментара.

Решење налазите у блокирању свих „болесника“ док не схватите да су сви болесни и да сте ви једини здрави. Али никога више неће бити да чита ваша саопштења за јавност јер сте све болеснике блокирали. Моћи ћете да сами себи пишете саопштења за јавност. Али што би се вас то тицало. Па њих ионако нико не узима за озбиљне текстове! Ја их пажљиво читам очекујући напредак, ал,  схватио сам да ви само користите проблеме војних и других пензионера, не да бисте покренули неку акцију за њихово решавање већ да бисте створили слику о вашој лидерској улози и наметнули се државним органима као самозвани преговарач, не бисте ли изборили неку позицију у систему власти.

За сада сте постигли видљив успех – присуствовали сте Олимпијади трећаг доба у Врњачкој Бањи. Можда и постинете запажен резултат у пикаду.

Када се већ нисте прославили резултатима у акцији „Ставимо тачку на пљачку пензионера“.

Уствари, ви сте одавно ставили тачку на пљачку војних пензионера јер вас она и не интересује, зар не?

Балкански глиб Јована Тамбурућа

 

 

 

Поштовани читаоче,

 Као што обећах господину Јовану Тамбурићу, председнику Удружења синдиката пензионера пензионисаних војних лица Србије да ћу му јавно одговорити на  његов текст: „Треба ли ФБ група да постане балканска механа“ и ево, то   учиним  текстoм који следи.

 Али молим вас да, пре него што почнете да читате, скувате кафицу или узмете пиво ко га пије, ставите поред себе „after eight“ или грицкалице а старији пензионери и дијазепам од 2,5 мг. по потреби, завалите се у омиљену фотељу и читајте.

 Удружење је својевремено основао сам господин Тамбурић јер нико од оних којима је он нудио фотељу удружења, наравно уз одличну пршуту, сир, његову ракију и вино није хтео да седне у њу, и као што је ред, прогласио се или су га прогласили, или изабрали, небитно, за предводника, што је сасвим ОК јер одговара Јовановом карактеру. Колико се сећам , а сећам се,  Јован је рекао: „Добро другари када нико од вас неће, ја хоћу“. Па сада, ако је некоме криво због самопроглашења, било му је понуђено. Мене тако мали залогај није интерсовао.

 Ја баш и нисам вичан језичким конструкцијама око назива удружења( УСПВЛС) али ми дипломирани познаваоци језика Сербскога објаснише, да би назив требало да значи да то Удружење обједињује рад најмање два синдиката војних пензионера. Јесте, али тих синдиката нема па нема а неме ни чланства у том Јовановом удружењу у броју да могу да формирају и један просечан разред трећепозиваца, а да не говоримо о некаквим синдикатима. Али, нећу да будем циничан. Број пензионера се сваке године смањује па је логично да се и то Удружење смањује. А зашто нема прилива то је већ друго питање. То нисам ја измислио. Само износим Јованова запажања изнетих путем „саопшетња за јавност“ које Јован уредно доставља на адресе српских опозиционих медија и објављује на свом сајту. Знам да то није лепо понашање великих медијских кућа, али ко је Јован Тамбурић да би они објавили његова саопштења. Будите искрени, не знате ни ви који читате овај текст, ко је Јован Тамбурић, јунак из приче о балканском глибу.

 Зато ћу се ја потрудити, као што сам и обећао господину Јовану да вас упознам са његовим делом. Лик и није битан, стари смо ми да би нам лик нешто значио. Не волим огледало ни у мраку, увек се препаднем да је неки деда ушао у кућу. 

 Дакле(м), господин Јован Тамбурић, алијас Јован ,Борковић или на Твитеру Јован Тамбурица и ко зна под још каквим налозима, објавио је у фејсбук групи Војни пензионери Србије текст под насловом : „ Треба ли ФБ група да постане баканска механа“, који је почео реченицом:

 “ Поштоване колеге присиљен сам да реагујем на примитивизам и лажи којима се служи Арсеније Станковић у обмањивању чланова групе о деловању Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије”?

 У тексту који има 40 реченица, само четири се односе  на мој примитивизам и лажи и три на опструкцију Удружења од стране неидентификованих служби које су омиљене у вокабулару Јована Тамбурића.

 И то је све што је имао да напише. Свега 10% текста се односи на мој примитивизам и лажи.

 Остало је, као и увек, ЕПП и ода посвећена самоме себи, изазвана паничним страхом што се мешам у проблем решавања наших пензија знан као умањење војних пензија за 4,21%!

 Онда да кажемо нешто и о садржају Јованове реченице и мом примитивизму.

 Мој примитивизам у односу са људима је имао погубне последице по моју професионалну каријеру.

 Већ као потпоручник у трећој години постао сам командир чете, а затим као капетн премештен у Одељење безбедности Команде 7. Армије на пословима контрадиверзионе заштите јединица у установа од којих је најважнија била део активности на безбедности Маршала Тита када борави на територији 7. Армије.

Надлежне старешине уочиле су брзо мој примитивизмом, и послале су ме на школовање у Школу безбедности, која је школовала официре контраобавештајне службе.

Мој нарастајући  примитивизам у превођењу неких текстова са француског језика запазише и људи у Београду и убрзаше прекоманду у Управу безбедности ССНО по потреби службе 1981. године.

С обзиром да је још увек у мени било примитивизма, послат сам у Високу војно-политичку школу у трајању од две године јер је то био услов за чин пуковника. У бившој ЈНА највећи број генерала је завршио управо ту школу, јер су углавном били, по Јовановом критеријуму, примитивни.

 Међутим, мом припитивизму нико није могао да стане на пут. Одобрили су ми и цивилне последипломске студије на Факултету политичких наука које сам похађао у класи професора Часлава Страхињића. Срећом, писање и одбрана магистарског рада спречени су грађанским ратом, и тако мој примитивизам о улози радничке класе у социјалистичкој револуцији није угледао светлост дана.

 Моји претпостављени су били очајни!  Поставише ме за начелника Одсека за школсто, обуку и издавачку делатност органа безбедности и ЈВП.

Међутим, примитивизам се не искорењује лако. Док су се кордони полиције тукли са демонстрантима ја сам преваспитаван четири године учењем енглеског језика јер ми је школско знање француског језика било примитивно.

И коначно уз чупање косе покојни министар Булатовић, НГШ Перишић и начелник УБ генерал - пуковник Димитријевић, у очајању прогласише ме за једног од тројице најпримитивнијих пуковника УБ ГШ ВЈ, нагрдише и послаше на пријем код председника СРЈ Зорана Лилића да и он види како изгледа примитивац, и захвали ми се на примитивном односу у Служби.

 У крајњем очајању одлучише да ме пошаљу у Пекинг, на дужност Изасланика одбране СРЈ,што даље од њих, не би ли ме кинези преваспитали. Срећом ни они нису успели, и кинески Министар одбране ме одликовао јер сам остао  примитиван. Зато су ме често позивали на обележавање Дана Кинеске народне армије у Београду, док им неки културни људи то нису замерили.

 Дакле, сада сам вас упознао са мојим примитивизмом да културни људи не би даље копали по трач кулоарима.

 Али, не задуго, чини се према оцени Јована Тамбурића.

 Деси се пуч у држави и дођоше неки који квалификације о примитивизму деле шаком и капом. Извините а ко је Јован Тамбурић?

 О Јовановом културном понашању није могуће знати ништа јер је поштовани Миша Радовић, председник УСПС, покојни. А ја сам исувише примитиван да вам о томе било шта напишем.

 А сада о лажима и истинама.

 Добро де, знам да сте гледали филм “Истините лажи” и да бисте радије да гледате Џејми Ли Кертис, него да читате ово што пише један примитивац, али наставите, биће јако занимљиво.

 Ма попијте и ракијицу, главно тек долази.

 Ја сам почео да пишем политичке коментаре, као логичну последицу посла којим сам се бавио а и остварених контаката. Тако сам учествовао на неким јавним трибинама као говорник, помагао неким новинарима, прикупљао мишљења познатих светских аналитичара међународних односа желећи да се посветим аналитичким коментарима.

Онда сам отворио свој блог на коме сам почео да износим мишљење о домаћој политичкој сцени. Проблем војних пензионера био је далеко од мене. Све је почело у децембру 2012. колумном Quo Vadis Srbijo, коју су пренели многи електронски медији. Најчитанији је био Српски културни клуб који је уређивао господин Остоја Симетић. Тог децембра објавио сам још три колумне. 2013. године објавио сам 17 колумни, 2014, 25, када сам у децембру 2014 објавио колумну „Протести на хоризонту“. Са 51 колумном из 2015 године активно се укључујем у рад АППВС и пристајем да радим на подизању свести војних пензионера пред протесте које су организовали АППВС, УППС, Златко Посавец, и УППС ГО ниш као и Војни бескућници. На молбу предесника АППВС пристао сам да ме именују за неког функционера, не сећам се више, али мислим потпредседник за информисање јавности, а некако у то време  је и Јован Тамбурић формирао УСПВЛС и преузео барјак протеста од којих су мислим два били веома запажени. На тим протестима ја сам говорио пред владом Србије два пута. На тргу Николе Пашића једном, пред РТС једном што је било први пут да неко говори пред РТС после „Пада Бастиље“.

О свему постоје видео записи а господин Јован то не може да избрише као и чињеницу да ме је дискретно молио да постанем њихов члан и потпредседник тог Удружења. Не могу сада да копам како је све то изгледало временски ли није ни битно.

Ја сам на то пристао са намером да програмски и идеолошки ја водим удружење, са крајњим циљем преузимања УВПС и формирања политичке странке, а да фронтмен и председник буде Јован јер је млађи, вредан, енергичан и поседује неке друге квалитете које ја немам. Оно у чему се никада нисмо сприли јесте био крајњи циљ – да створимо нашу политичку партију. Партију која ће штитити интерсе војних пензионера.

Међутим Јован није разумео шта је то подела посла, мислећи да га рушим из сенке и сукоби су почели када сам после говора пред РТС позван да дам интервју за РТС, али је Јован у својој сујети хтео да говори он, што је и учинио на чуђење новинарке, а новинарка није ни укључила камеру, што сам накнадно дознао преко једне особе која ради У РТС.

Други сукоб се појавио када је у штампи био најављен разговор у Дану Н1 где је најављено да смо гости он и ја, да би ме Јован рано ујутро назвао и рекао да може само један да говори. Истина питао ме је  да ли хоћу ја да идем, што сам ја одбио иако сам ја званично био потпредседник Удружења за односе са јавношћу.

 Што се тиче неистина око господина Драгањца, Јован заборавља да постоје писани документи о свему. Због мојих чланака у којима сам оправдано нападао политику УВПС у једном телефонском разговору ме је господин Драгањац напао и долсловно извређао јер од мене „није очекивао тако нешто“.

 Нисам ни ја очекивао од многих нешто па се испоставило да имам посла са санкилотима, лумпен пролетерима и некултурним људима.

 А сада следи бисер са синдромом „ Балканског шпијуна“.  Тамбурић пише:“

 Телефони се прислушкују а профили на фејзбуку се прате од стране лица која су ангажована по уговорима о привременим и повременим пословима. Арсенију Станковићу нису успеле намере да као представник УСПВЛС шпијунира СП Двери и Народну странку са којима смо сарађивали па вероватно и због тога толики јед и отров са његове стране...”?

 Јоване, с обзиром да сам ја стручњак за те послове,верујте ми, нико вас не слуша. Ни оно што говорите јавно. Јесу ли вас у Лазаревцу исмејали људи?Причајте слободно шта желите. Једино ако сте негде зглајзнули. Е то онда јесте проблем.

Али ослушнимо мало вокабулар пуковника кога су школовали у Школи националне одбране – екс.пуковник Арсеније Станковић, екс. Припадник војне службе безбедност, екс Изасланик одбране СРЈ, шпијунира Двери и Народну странку у корист Јована Тамбурића кога је пре тога  напустио због Јовановог ненормалног понашања.

 А Бошко Обрадовић и ја се ословљавамо са “Драги пријатељу”,- Човек који нам је увек помагао у протестима. Један једини! А Ви сте покушали да га уцењујете некаквим споразумом?

 Да ли хоћете да вам покажем шта сам написао Вуку Јеремићу зашто излазим из те странке. Па све се остварило на шта сам га упозоравао и саветовао да то не ради! И за Поноша сам изнео тачну процену!

Господине Тамбурићу? Ваше виђење политике не заслужује озбиљну критику.

 Па ово је стварно да се поцепаш од смеха ко “шифонске гаће”. Ви нисте способни ни мисао да преточите у смислен текст. Хајде поновите шта сте хтели да кажете са вашом омиљеном тезом – службе(? Које?)- прислушкивање и шпијунирање ( ко кога, како, када и зашто) да вам сви скупа помогнемо да саставите ту мисао у смислене реченице.

 Што се тиче односа са Удружењем грађана СРЦЕ чији је заступник господин Здравко Понош молим вас да прочитате текст народног посланика др Небојше Бакареца  „ Понош без срца“ од 9.7.2022 у коме дословно пише ко су чланови руководства :“ 22. Јован Тамбурић (70) председник нерепрезентативног и маргиналног „ Синдиката пензионисаних војних лица“. Понош је Тамбурића својевремено поставио за заменика директора инспектората одбране у министарству одбране. Тамбурић је био симпатизер ДС, и после пензионисања присуствовао је на свим опозиционим скуповима попут оних које је организовао „ 1 од 5 милиона. Сада је члан Поношеве СЦ“.

 Господине Јоване, жалите се господину Поношу што вас је представио као део свог тима и посебно вам се захвалио, и господину Небојши Бакарецу због изношења неистина. Али упамтите,  постоје снимци ваших говора по местима у околини Београда као момка за спољне послове Народне странке на ју тјубу које сте сами постављали. Тешко да то можете прогласити лажима? Ту вам џилитање неће помоћи.

 На крају текста , господин Јован, који није способан да напише нити један чланак осим Саопштења за јавност, гомилу опште познатих података сваком пензионеру,  у својој наративној скромности их проглашава мотивацијом за борбу а моје текстове назива лапрдањем.

 Могуће да то за Јована и јесте лапрдање. Мада, могуће је да је господин Тамбурић мислио да моји текстови и коментари о дометима његовог ангажмана у политици представљају лапот за њега али је погрешно употребио реч?

 Паметни људи и у звецкању шибица у кутији препознаје музику а они други ни у симфонијском оркестру је не препознају.

 Зато поштовани читаоци, узмите миша и тастатуру у руке и проверите на мом блогу arsenijes.blogspot.com да ли је истина што сам вам написао и ко се бави лажима. Ко има времена видеће и хронологију.

 Проверите и кликом миша када откуцате моје име и презиме шта сам писао и шта сам говорио. Исто то урадите и са Јованом Тамбурићем. Али пробајте и са Јован Борковић. Или на твитеру Јован_Тамбурица . Или са псеудонимом “ Крајишник”? И све ће вам бити јасно!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ноктурно

 

Ноћ се увелико спустила на улице Новог Београда.

 Гледам кроз прозор људе на аутобуској станици код „Фонтане“ који на сваки пролазак аутомобила или долазак аутобуса прво побегну пет-шест корака уназад да не би постали жртве експлозије локава воде насталих у неодржаваном  асфалту!

Никада лепша животна збиља. Тако кажу они иза тамних стакала аудија.

 Замишљеном, мисли ми одлуташе у Сарајево и код мог друга, покојног Милана Миленковића, капетана ЈНА. Седимо тако нас двојица а у посету му дошао отац Драгољуб Миленковић. Био је многи интригантна личност за мене. Али не само за мене, него и за господина Гојка Николиша, генерала, који га спомену у књизи “Коријен, стабло, паветина“ због Попинске битке. Као наводно, чика Драгољуб ударио у леђа партизанима? Чика Драгољуб је био ђенералштабни мајор, и кажу да је он једини смео да буде на ти са Титом и Леком. Шта је истина не знам, бурна је та наша историја.

 Али ово, што ћу вам причати, знам. Причамо тако Милан и ја, а чика Драгољуб ће одједном:

-Срамота! Пијете, једете уместо да дижете револуцију!-

 Ја збуњен – какву револуцију ми да дижемо и зашто? Капетани да дижу револуцију, а не знају зашто?

Како зашто, пада у ватру чика Драгољуб.  Јесте ли слепи бре? Па неће ваљда генерали да дижу револуцију. Њима је добро! Ко је то видео? Капетани, него шта. Пред вама је будућност, дрхти чика Драгољуб.

 Ма пусти маторог- каже ми Милан, буни тамо раднике из ГСП што чисте шине на Аутокоманди и позива их на револуцију. Неко га пријави, дођу ови из ДБ, поздраве маторог и одвезу га кући. Извини, каже ми Милан, мало је попустио, мучи га та лаж о Попини.

 Често сам размишљао у чика Драгољубу, о усуду српског народа - поделама на партизане и четнике, вернике и невернике, леве и десне,  црвене и жуте, и ко ти га зна шта ћемо још да измислимо да бисмо се искоренили.

 И мало по мало, почео сам да разумем шта је чика Драгољуб хтео да каже, ал му живот није дао прилику.

 Хтео је промену система.

 Није му била јасна идеја како и зашто али је осећао да нешто не ваља. И показало се, не тако давно, био је у праву. А ја мислим исто, али много јасније. И то самозато што је моја генерација учествовала у свему томе. И многи од нас прошли су кроз трње, изгребани, оквављени, осакаћени и понижени.

 Читаву једну генерацију честитих и надасве великих родољуба, радника, сељака, војника, подофицира без којих нема војске, официра и часних генерала, жртвовала је  политичка фукара сублимирана једним термином - стабилократије. Једном приликом слушао сам перцепцију проф. Др. Дејана Јовића о модерној стабилократији на Балкану. Јако, јако истинита запажања.

 И та стабилократија разбила нам је заједничку државу, отела снове нашој деци, одвојила девојке и момке од њихових споменара, разорила многе породице. Већ више од тридесет година пију нам живот кроз канилу коју су нам заболи у мозак, док ми лагано умиремо у азбестном насељу Сурчина као избеглице у властитој држави, дежурамо ноћу чувајући имовину коју су они на нашој крви створили док нам усне у самртном ропцу изговарају – не могу ја против своје државе!

 Та наша зараженост вирусом да смо ми држава, не схватајући да смо увек били само инструмент, најобичније средство, за опстанак стабилократије једног система, довела нас је у стање у коме смо данас. Неспособни да се изборимо за елементарна права, задовољни што имамо право на мрвице онога што смо ми и генерације пре нас стварале.

 Што је ударила киша  у ноћи над Београдом! Баш неко елегично расположење.

 Сетих се почетка наше борбе за људско достојанство. Толико година после, иста та стабилократија, оличена у лику Александра Вучића, онога што нам свима завуче руку у џеп и то два пута, лицемерно лажући како су пензионери светиња, и даље лаже, петља, баш као Башћаршијски шибицари, у несхватљивој жељи да опстане не жалећи да у тој борби прода наше животе, јер без деце смо остали а и ова што су остала мораће преко гране пред налетом ратника Џихада из белог света.

 Рођен сам 1946. године. Један други човек рођен је 1976. године у селу Вранићи код Чачка и зове се Бошко Обрадовић.

 Питате се, па шта с тим сада?

 Таман си почео да причаш у Вучићу шта све није учинио а обећао а ти одједном о Бошку Обрадовићу. Знаш да волимо пикантерије, то нам дај. Ма мани Колубару, угаљ, ТЕНТ, струју,корону, хлеб, уље, бензин, Косово, НАТО усред Министарства одбране, злато Кинезима, кредитно ропство, умирање од загађења. Реци нам шта нам је Вучић обећао што нисмо чули, да се мало радујемо. Па не можемо ми против своје државе - шапуће један полумртав војни пензионер под дејством седатива док га воде на операцију због можданог удара јер је схватио да га је са листе за стан потиснула нека новокомпонована попишуља док је он крварио по Косову и Метохији.

 Е па људи моји , мораћу да вас разочарам - од Вучића ништа ново. Све је рекао

Сви они већ тридесет година лажу, обећавају, дају вам кафу из лонца за некакве дане ветерана а ми сретни ко Џеко кад му газда баци коску. Ставите по неки венац на гробове својих другава јер то тако треба. Погинули и нису били њихови другови већ наши. Сликају нас, ми сретни. Док рукама грејете промрзле ноге свога унука јер кроз кинеске патике вода пролази као кроз сито, осмех вам озари лице гледајучи емисију вести из региона, уз речи – душо, ено твог деде на телевизији полаже венац на гроб својих другова..

 Да ли је ово телепатија што ћу сада да напишем – осећате горчину у устима, зар не?

 Да се вратимо трактату о Бошку.

Бошко Обрадовић се бори за промену система у Србији који нас разара већ деценијама.

Ја бих исто да мењамо систем јер, систем генерише стабилократију. Ту је кључ за отварање врата собе наших заблуда.

Бошко и ја нисмо у истој идеолошкој равни.

Али, за мене је Патријарх Павле Светац. Када бих у животу имао делић оних особина које је има Патријарх Павле, ја бих био веома срећан човек. Кажем „има“ јер дух умрети не може.

Бошко и ја смо верници сваки у својој равни идеолошке свести. И тај дух вере у правду, у друштво слободних личности, у будућност грађанског друштва са различитостима које нас одвајају од свих осталих облика живота на овој планети, тај ораторијум култура, језика, обичаја морала, речју та васколика енергија народа, непогрешиво ме води идеји да бисмо требало да  станемо раме уз раме са тим младим човеком у борби за људска права.

 Ја стабилократији не верујем. Гурали су нас у грађанске ратове док су се они богатили, упропастили су енергију народа 5. октобра и ти „Петооктобарски шерполупачи „ добро су напунили своје шерпе, и годинама већ дефетистички делују на оно мало простале свести о властитом бићу грађана Србије, борбом за власт, нереално оптерећени поимањем властите величине заборављајући како су дошли на власт.

Пензионерима неће нико поклонити ништа! Морамо да се изборимо за своје пензије, станове, лекове. Ми пензионери, нисмо имали уговор са стабилократијом и пљачкашком мафијом. Имали смо уговор са народом, али су нас издали исто као и народ.

Време је да постанемо људска бића!

Размислите!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Васкрсавања господина Милана Ст. Протића, или трактат о „Петоктобарцима“.

 

Дуго се нисам оглашавао на свом блогу због заблуде да ћу на Фејсбуку лакше доспети до дела мозгова грађана Србије који се односи на фајл „Зоон политикон“, у покушају да утичем на стварање хуманијег српског друштва.

 Нажалост, био је то јалов покушај и губљење времена. Или тачније, добро осмишљен метод за пражњење народа фрустрираног разним социјалним неправдама које власти генеришу годинама.

 Непосредан повод за ову колумну јесте емисија „ Утисак недеље“, ауторке Оље Бећковић, у којој је гостовао и Милан Ст. Протић. Подразумева се да је Утисак недеље веома добра емисија због своје актуелности. Каква нам је политичка збиља, биће ту материјала да госпођа Бечковић до краја живота неће остати без њега.

 С обзиром да је директно укључење у емисију и могућност да се опширно говори немогуће, ја то чиним на овај начин.

 Елем, у бурним годинама пред крај двадесетог века, господин Милан. Ст. Протић оставио је на мене веома добар утисак својим делом које се односи на историју српског народа, која је грађанима презентирана путем телевизијских емисија.  Лично, много тога нисам знао из историје народа коме припадам, делом због одрастања у комунистичкој породици а делом због тога што сам био, а и данас сам заљубљеник у све политичке теорије и праксе које у свом средишту имају изградњу социјалдемократије у најширем поимању, и зато сам своје политичке симпатије усмерио на дело господина Протића.

 Коначно, ту је и чињеница да сам од Милана Ст. Протића старији десет година и да сам још у гимназији, као и многи моји другови тога времена, крадом читао „Праксис“ и дискусије са „Летње Корчуланске школе“, што ми даје предност у реалној оцени политичке збиље у Југославији и Србији тога времена.

 Моје симпатије су ишле дотле да сам неколико дана након 5. октобра 2000. године, у жељи да будем учесник у демократским променама и дам свој допринос, покушао да договорим састанак са господином Протићем. Нажалост, он је био отсутан а разговарао сам са његовим оцем Стојаном, који је имао задатак да установи од „којих сам“ и који су ми мотиви да учествујем у демократским променама. Из разговаора сам схватио да сам дошао на погрешну адресу, да од демократије Петог октобра нема ни трага и да се ради о вешто прикривеном пучу ради преузимања власти.

 Господин Милан. Ст. Протић  је праунук Стојана Протића, првог председника Министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и првака Народне радикалне странке. Спада у групу веома образованих  интелектуалаца и потиче из „јаке породице“, чиме се јасно објашњава дистанцирање од било какве сарадње са неким анонимусом из народа без „ предратног бек граунда“, при том „идеолошког противника“. Али о идеолошким противницима биће још речи у овом трактату о петооктобарцима. Кога занимају јавни подаци о господину Милану Ст. Протићу може их наћи на интернету, уз ограду да могу бити нетачни.

 Одмах након Петок октобра господин Протић је именован за амбасадора у САД, одакле је брзо враћен због наводних непримерених дипломатских гафова, затим у Швајцарској и Лихтенштајну и у јавности Србије  се није појављивао све до недавно. Посветио се писању књига и уновчавању прошлости.

 У емисији „утисак недеље“, гопсподин Протић, својим ставовима поново плени наивно гледалиште!

 Морам признати, зналачка, мудра и веома тешко препознатљива демагогија намењена магарцима које треба поново узјахати. Речју, сива пропаганда и манипулација! Мало истине, мало лажи – замка за наивни народ.

 Протић „искрено“критикује 5. октобарце, иако каже да би вероватно остао анонимни историчар( одличан) у неком институ, да се није прикључио ДЕПОСУ 1992. године величинама? Па зар му тај 5. октобар није омогућио 3 амбасадорска мандата. И који су то реални бенефити које је он, као амбасадор држава након 5. октобра, учинио за Србију, осим за себе лично?

 Протић „искрено“ критикује и Милошевића али и Вучића, јер је оценио да је дошло време да себи допусти да спадне на тако ниске гране да изговори име Вучића. Не замерам му на томе, има човек своје стандарде. Али оно што му замерам, и што називам грубом манипулацијом јесте став да у народу не постоје снаге које ће да склоне Вучића на демократски начин!?

 Господине Протићу, зар ви нисте били исти тај народ који је склонио Милошевића. И како то постадосте гори од њега. Зар не изгубисте Косово и Метохију? Шта сте ви лично учинили у Вашингтону, Швајцерској и Лихтенштајну да до тога не дође. Шта је учинила сва петококтобарска дипломатија? Ако не знате, одговорићу вам – осим скандала и лагодног живота и девизних примања од најмање 5000 долара месечно, резиденције и дочекивање оних који су вас послали, ништа!

 Уствари, ви инсинуирате да ће свако ко дође на власт, користећи се флоскулом о борби за власт народа, постати исти као што сте били и ви. Ви сте, господине Протићу, апсолутно у праву. И реците то отворено!

 И да се народ задовољава мрвицама са Вучићевог стола јер ако не гласа за њега постоји реална опасност да ће остати и без тих мрвица!

И да зато треба ићи у народ и ширити мисао о томе да треба срушити овај режим јер оволики степен диктатуре једног човека није до сада виђен. Јесте, виђен је господине Протићу и за време ваше власти! И народу је свеједно да ли беззакоње спроводи један човек или вас десетак. И Петоктобарци су спроводили диктатуру као и Вучић, као и Милошевић, као и Јосип Броз. Само имате различите називе. Броз се позивао на пролетере, Милошевић на нациналшовинизам, Петооктобарци на демократију, а Вучић на Евроинтеграције.

 Сви сте ви, поштовани господине Протићу део једне политократије, како је појаву назвао професор Дејан Јовић са Загребачког ФПН,  и радите искључиво за своју корист. Не борите се ви  за бољи живот радника, сељака, средње класе образованих интелектуалаца, јер да сте то хтели били бисте ,како сами рекосте, анонимни историчар у Балканолошком институту за мале паре!

 Не господине Милане Ст. Протићу, Вама као и другим политичарима интреси народа и флоскула о демократији су само метод за опстанак на власти, лагодан живот на туђој муци, пожељно у Паризу, Лондону, Пекингу или Москви, или бар у Немањиној 11!

 То је реалност господине Протићу!

И све дотле, док овај народ не схвати, да им ни Ви ни ја нећемо донети демократију, владавину права и уставности и законитости, и да за то морају сами да се изборе, неће моћи да скине са себе самар који им свака власт све више товари!

 

 

 

 

 

 

 

 

Трактат о демократији у Србији.

Можда ће звучити чудно зашто неко , ко је анонимус за јавност као ја, има потребу да јавно проговори и даје оцене о стању демократије у Србији.

На почетку овог веома симплификованог трактата, уз ограду да не знам да ли је уопште могуће писати о једном овако битном друштвеном проблему на упроштен начин, изнећу оцену да демократије у Србији нема, нити је икада било, узимајући у обзир чињеницу да трајем, ево, већ 74. годину. Знам ја да би требало да поставим ваљане премисе о проблему, анализирам чињенице, донесем суд и закључак. Али чему све то када би то био узалудан посао. Коме то данас треба?

Можда би једна озбиљна социолошка анализа људског друштва дошла до катастрофалног закључка да демократија, или односи људи у једном друшву на таквим основама, уопште нису иманентни људској бити? Можда је демократије подвала историје? Нисам спреман да тврдим шта је шта.

Оно са чим сам сагласан и што примењујем у свом микро окружењу, јесте да је научна сумња у постојеће точак који води прогресу људског друштва.

Али хајде да се потсетимо шта је то савремена демократија? Мање више, свако од нас зна да модерна демократија подразумева постојање три институције власти у друштву – законодавну, судску и извршну. Лепо замишљено!

Али у пракси, данас у свету тај принцип тешко да функционише у правом смислу. Јер да је тако, свет био био оаза мира, среће и љубави међу људима. Стварност нас, дакле, демантује и упућује на закључак да овакво уређење одоса људи не одговара свим народима, са специфичностима обичаја, морала и културе, и отуда појава разних облика деформација и отпора.

Током агресије на СРЈ разговарао сам са једним дипломатом из Амбасде САД у Пекингу и питао га зашто бомбардују СРЈ и што њима смета Милошевић ако не смета српском народу и грађанима СРЈ.  Па он је диктатор и није демократа, одговорио је. Али њега је изабрао народ, зар то није демократија, наставио сам. Ако је и диктатор, то је воља народа? Али он је приграбио судску, извршну и законодавну власт, наставио је тај дипломата. Али, колега - наставио сам, то није његова грешка, то је ствар менталитета народа који је дозволио такву злоупотребу демократије. Ту је он прекинуо полемику!

Сада долазимо до суштине проблема, зашто у Србији, као и у многим земљама, не функционише демократија. Није ли тај друштвени модел који тешко да може да поништи све антагонизме  интерса људи, па чак и у појединцу, потурен свету ради превласти капитала над људима, где ће капитал, кроз своје облике силе и демократије , имати оправдање да у њено име интервенише свугде где има интерсе.

Знам ја да ће научени а немислићи људи одмах приговорити да је проблем у томе што људи не поштују законе, што судска власт не суди по истим аршинима, што у скупштини седе људи који по истим тим законима не морају баш ништа да знају, важно је да их је народ изабрао?

Али, ја опет тврдоглаво кажем :  али ми смо написали те законе, ми смо бирали народне посланике, ми смо бирали председника? Зашто не поштујемо институције које смо сами обликовали?

Добро, Србија више није у позицији да злоупотребљава демократију јер смо 1999. године постали протекторат међународне заједнице, и они нам у мери својих демократских интерса постављају и смењују врх државног апарата.

Дакле, капитал је одрадио своје и зато ми немамо своју привреду и морамо да ангажујемо страни капитал а ми смо модерна колонијална и јефтина радна снага.

Забијањем главе у песак пред овим чињеницама неће нам помоћи.

Менталитет народа не може се променити ни Уставом, ни законима нити вољом појединца.

То је оно што ме чини веома скептичним у очекивању да ће након ове власти доћи нека друга, боља власт. Не, не и не! Доћи ће иста власт са другим, вероватно још горим, људима!

Мењање менталитета је дуготрајан историјски процес и условљен је нарастањем производних снага, односима у производњи и расподели дохотка, и то није ни у каквој вези са обликом друштвеног уређења.

Историја не прашта насиље над еволуцијом и немилосрдно се свети свакој револуцији због насиља над њеним законитостима!