недеља, 27. јул 2014.

Крај 20. века на Балкану - коначан раскол - прича осма




Каријера официра ЈНА била је формално условљена степеном образовања односно школом коју сте завршили. У службама сте морали завршити последипломске студије да бисте остварили формални али не и довољан услов за чин пуковника односно одбранити докторску дисертацију за чин генерала а у родовима то су биле Командно штабна академија и Школа националне одбране са својим варијацијама. Висока војнополитичка школа била је у рангу КША и већина генерала који су значили нешто у ЈНА завршило је ову школу, што је с обзиром на комунистичку идеологију било логично.

Стане је схватио да из незавидне ситуације, у којој се нашао, мора да изађе и да учини нешто, и након много напора успео да издејствује слање на школовање у Високој војнополитичкој школи ЈНА али као ванредни слушалац, што је значило да повремено иде на семинаре, пре подне ради а послеподне учи до раних јутарњих часова – и тако две године.
Ако је постојала добра политичка школа у СФРЈ то је била та школа. Стане је то могао добро да уочи  јер је након те школе похађао наставу и на ПДС  ФПН која је била више „ex catedra“.
Неки предмети Високе војнополитичке школе били су прави баук за већину слушалаца. Многи никада нису дипломирали. Али неки од оних који то јесу, научилу су да мисле. Не било како да мисле. Научили су да логички анализирају друштвено политичке појаве и да закључују!

Мајор Стане био је одушевљен. Проклијало је у њему семе које је његовој и потоњим генерацијама Девете београдске гимназије посејао професор филозофије Милан Ковачевић. До касно у ноћ, до јутарњих сати изучавао је дела грчких класика, Канта, Енгелса, Маркса.. Лењина. Почео да улази у бит идеологије, вере и друштвене праксе-социјализма.
И резултати нису изостали. Оцене на испитима биле су девет или десет, само једна осмица.
Време лова на мајора Станета полако се ближило крају али је почело време зависти и зла. „Лако је њему да добија десетке кад ништа не ради и само учи“, говорили су научени на успех „ чеговићи по себи и пореклу унапред одређени за напредовање“.
Стане је постао и вођа дебатне групе и веома запажен на партијским састанцима који у суштини нису били ништа друго него „ непотребно млаћење празне и одавно уситњене сламе“. Схвативши то, Стане одлучи да на наредном партијском састанку Организације СК УБ ССНО изнесе своје анализе, оцене и процене актуелног политичког стања у СФРЈ те 1984. године.

Коначно, дође и тај дан. У 16.00 поче партијски састанак коме је испред организације СК у ССНО присуствовао друг генерал Рамиз. Причало се као и обично, нико и није слушао шта ко прича, сви су једва чекали да иду кући или да наставе започете послове. Четврта тачка- разно. Неки померили столице да устану кад Стане поче:
„Другови, ја имам нешто да кажем под овом тачком“.
Другови преврнуше очима, неки само што не рекоше нешто ружно.
„Хајде Стане, мора да је нешто важно, ми смо стари другови још из Сарајева. Тишина да чујемо“, рече друг Рамиз и упиљи очи у Станета.
„Другови ви знате да сам ја на школовању у Високој политичкој школи ЈНА и да се у тој школи изучава дијалектика социјализма, теорија и пракса савремених социјалистичких покрета, комунистичка идеологија, Савез комуниста Југославије, изградња морала армије и свих битних чинилаца ове наше заједничке домовине. Посебна област мог интересовања јесте комунистичка идеологија“.
„Скрати“ тихо рече мајор Рајко, „знамо да си добио деветку“.
„Ја сам изучавајући садржај Марксовог Манифеста комунистичке партије и Устава СФРЈ из 1974. године, закључио да су створене идеолошке и правне претпоставке за распад СФРЈ, тачније, да је формирањем посебних партијских комитета по републикама, распад СФРЈ отпочео“!

Генерал Рамиз је шокирано гледао у Станета не могавши да изговори нити једну реч. Задужен за глупости, мајор Рајко одвали.“Шта то причаш, ти си бре полудео од учења“. Пуковник Зекавица само кратко рече „ Ја се ограђујем од ове дискусије“.
Генерал Рамиз коначно дође до ваздуха и рече:

„Стане, знамо се дуго и ја те знам као паметног официра. Али када ово каже официр Управе безбедности, мајор,  онда то има посебну тежину. Мораћеш да објасниш шта ово значи“.

„Ово значи, друже генерале, да када се идеологија дели на сепаратне идеологије по територијалном принципу, а у основном значењу представља идеологију радничке, пролетерске класе свих земаља света, уствари се стварају претпоставке за одвајање република и разбијање СФРЈ јер по Уставу републике имају право на самоопредељење до отцепљења. Једина кохезиона сила која то може да спречи јесте комунистичка идеологија, односно СКЈ а и он је како видим разбијен на СК република и покрајина. Једино СКЈ у ЈНА чува овакву државну заједницу. Идеологија је недељива. Лично, нисам сретан што сам дошао до оваквог закључка“!

„Ово је нечувено, да мајор УБ има овакве ставове“ љутито закључи генерал Рамиз и нагласи да о овоме неће извештавати даље, с обзиром да се ради о Управи безбедности, и да се нада да ће Стане ревидирати своје ставове.

Састанак се завршио мучно. Стане је остао сам у великој соби за састанке на седмом спрату Управе безбедности ССНО.
Сутрадан, рано ујутро, мајор Рајко који је био и записничар, дође код Станета у канцеларију и рече:
„Класо, ја јуче ништа нисам разумео шта си оно говорио а морам да напишем извештај са састанка. Ајде, молим те, полако ми издиктирај то“.
„Нема проблема Рајко, све ћу ја да ти експленирам“
„Немој молим те ништа ново и ово што си рекао није ми јасно, немој да шириш“
„Добро је класо, важи, настојаћу да будем јасан тако да и Балабан схвати“.
„Је**еш ми матер, попи**ећу од тебе. Који ти је сад па тај Балабан“.
Стане му објасни. „Добро класо, само да знаш ја ти ништа не пакујем и није фер да ме потцењујеш“.
Стане виде да је претерао и кратко рече: „Извини другар, предстоји ми велика заје**нција, ниси ти ништа крив нити било ко други. Него хајде пиши“.

уторак, 15. јул 2014.

Управа безбедности ССНО- анонимка- Прича седма




Међу официрима Управе безбедности ССНО као зла коб и стална претња лебдела је крилатица – није проблем доћи до Управе, проблем је опстати у њој. Нико није био поштеђен, од водника до генерала. Управа безбедности била је војна копија стања у СФРЈ. Сваки политички потрес веома брзо узроковао је и персонални потрес у Управи. Међутим, то и није било страшно, што би народ рекао –сјахао курта да узјаше мурта. Персоналне промене носиле су и заокрете у тежишту рада службе. Служба се све више претварала у моћан инструмент за очување интереса појединаца из војске и политичара. Временом, борба за очување уставних принципа остали су мртво слово на папиру и у сфери виртуелне заклетве. У пракси, веома лако су рушени братство и јединство, одрицало се комунистичке идеологије а човек је постајао веома јефтин потрошни материјал. Последњи, неуспео покушај да се спасе што се спсити може био је оснивање СК-ПЈ. Овоме је погодовала чињеница да је СКЈ одавно престао да буде инспиративна и кохезиона идеологија, која се потврђивала доживљавањем партијских састанака као обликом испирања мозга и малтретирање а плаћање чланарине као намет. Временом, лични интереси група постајали су доминантан облик командовања армијом. Они, који су искрено веровали у СФРЈ, нестајали су са сцене или маргинализовани. Служба је све више постајала главни инструмент за обрачун са унутрашњим непријатељем, а то је био свако - од политичких неистомишљеника до добронамерног патриоте који је сматрао да је критика позитивно цивилизацијско достигнуће. У годинама после Тита многи су настојали да буду други Тито. Спутавана ауторитетом  Маршала, примитивност, и као логична последица, жеља за влашћу појединих „природно предодређених  чувара домовине“, избијала је на површину свом снагом.

Суочен са чињеницом да ништа није више као пре, годинама васпитаван да само извршава наређења, неспособан да сам одлучује, неспособан да разуме друштвене процесе који су се дешавали у земљама у окружењу, вођен у каријери уларом послушности, врх ЈНА све више је постајао неспособан да испуни било коју уставну обавезу. Они способни и часни официри, а било их је пуно на нижим нивоима, елиминисани су на различите начине. Начини сатанизовања људи никада нису мањкали властодршцима на овим просторима. Таква армија, конципирана на достигнућима 2. Светског рата, са застарелим наоружањем, материјално осиромашена, морално уздрмана сецесионизмом република, крај 20. века на Балкану и распад СФРЈ дочекала је потпуно неспремна.

Све се најбоље могло видети и све се знало у врху контраобавештајне службе, у Управи безбедности ССНО. Квазиполитичари, вођени личним или у најбољем случају партијским интересима који су се на крају ипак кристалисали као лични, схватили су да је веома добро имати своје људе у КОС-у и у Обавештајној управи ГШ. Ако није било могуће директно експониране, оно бар флегматизоване за озбиљније одлучивање. И мали су их. Али и КОС и Обавештајна управа су имали њих. Тако је створен брак из интереса који траје. Од свих људских веза брак из интереса је најјачи. Он се никада не разводи, он генерише сам себе, он је стоглава хидра, без чврсте форме, увек је флуидан, и повремено сублимира да би се појавио у другом облику.


Управа безбедности је имала још један објективан проблем. Након Титове смрти расформиране су многе јединице гарде и највећи проблем је био како и где удомити припаднике официрског батаљона. Припадници тог батаљона били су Титова телесна гарда и најплаћенији стражари у земљи. Одани Титу до смрти, спремни да и најмању алузију о Титу, партији, самоуправљању или било чему другом пријаве официру безбедности, били су мање-више уверени да су они баш ти који су рођењем стекли право на ту част, мада је то ипак било у вези са географским пореклом. Већини, прави разлози те части никада нису били јасни. Видело се то након Титове смрти. Прегажени временом, набусити и ненавкнути на креативан рад, тешко су се сналазили у армији која је имала широко поље делетности. Најбоље је било сместити их на позиције где не могу да упропасте постигнуто и где ће неко други обављати стручне послове уместо њих. Они су требали само да командују... преносе наређења претпостављених. И да буду одани новом господару, јер су то једино знали да буду. У Управи је био поприличан број таквих официра и сукоби између гардиста и правих контраобавештајаца имали су за последицу померање тежишта рада са битног на периферне ствари и интерперсоналне обрачуне у времену када је држави јединство војног врха било најпотребније.

Официри нижих чинова, неинфицирани синдромом гардијског официра успешно су се уклопили у армијско биће и постали  део морално вредне, радне и надасве патриотске већине припадника ЈНА.

У таквој Управи безбедности ССНО  мајор Стане Арсенијевић наставио је да живи свој војнички пут.

Онда, почели су догађаји који ће наслутити шта нам се спрема.

Стане се вратио свом основном послу, организацији контрадиверзионе заштите  људи и објеката ЈНА и успостављану система заштите. На основу контраобавештајне процене лица која се штите мерама службе или, како се то стручно каже – лица под КОЗ – пошта која је долазила Савезном секретару за народну одбрану, командантима армија и другим високим војним руководиоцима, контролисана је у КД центрима ради утврђивања да ли је безбедна.

Једнога дана, начелник одељења позва Станета и рече му да се одмах јави начелнику Управе!
Било је веома чудно да начелник Управе зове мајора!
Стане се јави секретару који му рече да уђе у кабинет.

„Изволите друже генерале, мајор Арсенијевић“

Генерал је држао у руци отворен коверат и кратко рече – „ испитајте ово писмо“.
„Разумем“ одговори Стане. Ни на крај памети му није пало да пита шта да испита.
Надао се да ће накнадно схватити а није ни било паметно питати генерала шта да испита. Већ је научио да потчињени треба да одговори „разумем“. Стане је прионуо на посао и након седам дана проверавања навода из анонимномног писма, написаног рукописом, о криминалној делатности  генерала, начелника једног сектора ССНО, победоносно је написао извештај да су сви наводи из анонмномног писма тачни!

Сутрадан ујутро, таман што је ставио џезву за кафу на решо, и бесциљно гледао кроз прозор своје канцеларије  у аутомобилски колапс на углу Кнеза Милоша и Немањине, зазвони телефон. Ко ли зове овако рано, помисли. Прави посао почињао је након брифинга генерала са начелницима одељења. За то време би начелници одсека са референтима  организовали послове за тај дан, уз кафу или чај. Понеки старији потпуковници, који нису били планирани за напредовање у служби и прегажени временом, нису раздвајали чашицу жестоког од кафе. Да плакну душу, говорили су. Навукао их оперативни рад на алкохол.

 „ Ко ли је овако рано“ проговори потпуковник Вуле, подиже слушалицу и кратко рече- „ јасно“.

„ Стане, зове те секретар да одмах сиђеш доле, тражи те начелник Управе“.

„Вуле, далеко ће овај твој да догура,... право па код начелника...мене ће да позове да ми пожели лепе пензионерске дане... и то ако буде имао времена“, добаци потпуковник Воја, и наискап попи „векију“.

Стане осети неку зебњу јер је знао да је нешто у вези са извештајем о анонимном писму. Очекивао је да ће генерал тражити појашњења, али би непријатно изненађен смркнутим лицем генерала и речима:

“Мајоре, па нисам вам ја рекао да испитујете тачност бљувотина у анонимки него да утврдите које се то ђубре усуђује да тако пише против генерала ЈНА. То вас треба да занима! Такви поткопавају армију....што то не каже јавно ако је официр и комуниста!.... То ви мени утврдите, мајоре.... А и то што сте утврдили да је истина само тако изгледа,  то му мангупи око њега подмећу.... којима је стало да укаљају лик генерала ЈНА. То су непријатељи! Подметали му да потписује штетне уговоре, а он им веровао! Ја сам мислио да ви мајоре са оном вашом техником, за коју је овај народ дао толике хиљаде долара, можете да утврдите ко је то писао. Али добро, млади сте у овом послу...нисте правилно схватили задатак. И запамтите мајоре, анонимни напади на морални лик руководећих људи армије су напади на армију и државу, а људи који то раде су непријатељи! Поразмислите добро о овоме што сам вам рекао!“.

Стане је само слушао. Осећао је да би било какав покушај објашњавања био бесмислен. У тренутку је схватио суштину начелникове тираде о недодирљивости генерала ЈНА  и ту више није имало шта да се прича. Тачније, схватио је да субординација не дозвољава да потчињени оцењује рад претпостављеног. Чак ни анонимно!Схватио је и то, мада не баш јасно,  да се иза лепо упакованих речи о патриотизму и непријатељима друштва маскирају самовоља, незнање, беззакоње и још много, много тога. Генерал није оставио могућност за било какву сумњу о генералу као кварљивој роби. Или то потчињени нису смели да знају. Могуће је да је начелник чврсто веровао у чистоту свих генерала.... могуће је и то...коначно начелник Управе даје сагласност за унапређење у чин генерала...или можда није згодно признати пропуст....или су неки лукаво искористили службу да би постигли свој циљ....а ни то није баш добра препорука за службу...

Генералова реакција отворила је Станету врата за многе сумње и преиспитивања.
Чињеница да су начелник УБ ССНО и тај генерал из исте републике и по територијалном принципу земљаци, мајору Станету тада ништа није значила.

Некако у то време рађен је пројекат техничке заштите приватне виле Савезног секретара за народну одбрану. Екипа за израду пројекта, сви из УБ ССНО, имала је петорицу чланова. Мајор Стане је био један од њих. Дошло се до видео конторле уласка у вилу која је требала да се реализује уградњом „Сони“ видео система, чија се примена у то време сматрала тајном и плаћен је веома скупо. Склон коментарисању, Стане рече“ Је..о те људи, да зна народ где одлазе њихове паре набио би нас на бандере на сред Теразија“. Нико није ништа коментарисао. Сутрадан, начелник Одељења у пролазу добаци: „Арсенијевићу, ви не идете на онај задатак, могу то да обаве други, потребни сте ми овде“. Стане у први мах није схватио о чему се ради али му сутрадан колега из тима рече: „ Је.и га Стане ниси више прва лига. Много причаш а то није баш здраво“!

Намах, Стане схвати суштину приче о лакоћи доласка у Управу и тежини опстанка у њој. Једноставно, сваку реч коју сте изговорили неко је проследио групи која се бавила идеолошким „клинигом“ Управе. Од поражавајућег сазнање да сте под сталном опсервацијом било је још поражавајуће сазнање да се Управа бави таквим стварима и да нема поверење према свом кадру. Али, то је тада Станету тако изгледало а суштина ће избити на видело нешто касније.
Некако с јесени, почетком зиме, управе ССНО су, како то раде озбиљне институције државе, планирале задатке-послове за наредну годину. Једна од предложених студија на нивоу ССНО била је и „Студија контрадиверзионе заштите ЈНА“, чији је носилац била УБ ССНО, односно непосредни извршилац, мајор Стане Арсенијевић. Студија је била веома респективна. Имала је седам сепарата доктора наука из разних области науке и рађена је скоро годину дана. Политички- безбедносни део написао је Стане и повезао сепарате у логичку целину. Коначно, дошао је дан да се Студија презентира начелнику Одељења пуковнику Бојићу.
Сутрадан, дође Станетов непосредни шеф Вуле, и рече:
“ Стане, ево ти пуковник Бојић враћа студију и написо је у углу да је треба прерадити. Ја не знам шта треба да се преради, ваљда хоће да то скратиш...ма је.и га иди ти доле па види са њим шта то он хоће“.
Стане поново прегледа студију и не виде никакве напомене осим оне да је треба „прерадити“.
„Слободно“ чу се са друге стране врата.
„Друже пуковниче, дошао сам у вези студије да видим шта желите и у ком правцу да прерадим“.
„ Мајоре, искрено, онај први део о југословенској непријатељској емиграцији, оно о политичко-безбедносној ситуацији у свету, Европи и на Балкану је добар, разумљив свакоме, али оно даље, шта ти је оно човече, какви су оно изрази, оне формуле, ја то ништа нисам разумео. Ништа ти то не ваља мој мајоре. Све мора да прерадиш“.
Стане заусти да каже како су то научни сепарати доктора наука између којих је један дело професора доктора, генерала са ВМА, али поучен искуством, само прогута кнедлу.
“Зар ти, мајоре, мислиш да генерали и посебно Савезни имају времена да читају такве ствари“.
„Разумем друже пуковниче, студија јесте обимна, али молим вас да разумете да су сепарати ствар научног реномеа аутора, и ваша сугестија коју област да скратим била би ми од велике помоћи“.
Пуковник поче да отвара ташну и да вади доручак-пола векне хлеба, сланину и црни лук, и не гледајући у Станета рече:“ Откуд ја знам шта треба, ти си стручњак па ради. Ја сам овде да кажем да ли то ваља или не. Ајд сад морам да доручкујем“!
Стане рече „разумем“ и изађе испред врата у ходник.
У њему проради бес изазван речима необразованог, некултурног и незадовољног човека што није постао генерал, поново покуца на врата и без чекања уђе.
„Извините друже пуковниче, нешто ми ипак није јасно“.
„Шта ти сад није јасно“?
„Није ми јасно да тврдите како ви нисте стручњак, да сам ја стручњак а да ви знате да студија не ваља“!
„ А.... нећеш ти мени дуго...много си ми ти паметан...имам ја за тебе право место...у ОБШЦ ћеш ти мени па тамо мудруј и учи децу а не мене...полако мајоре. Излази и да те више нисам видео. Студију дај Вулету, он зна шта треба да уради“.

Еполог је била информација о стању противдиверзијске заштите ЈНА Савезном секретару за народну одбрану на једној и по страници, и почетак хајке на мајора Станета. Пуковник Бојић дунуо је у рог којим је сезона одстрела мајора Станета Арсенијевића почела.
Неколико дана касније, један други пуковник, доброћудан и изван свих персоналних игрица, срета Станета на ходнику и упита га:
„Мајоре, јеси ли ти био подофицир па постао официр?“
„Не, завршио сам Девету београдску гимназију а затим и Високу војнотехничку академију“.
Пуковник га изненађено погледа, па онако више за себе промрмља:
„Штета, баш права штета“, што је требало да значи да је мајор Стане извукао још једну лошу карту у игри која се зове кадровска вртешка.

Прича о змији и жаби







Било је то негде 2003. године можда раније а можда и касније, пред врата мог стана појави се старији човек, представи се, и лепо ме упита да ли може да уђе да поразговарамо, да не буде са врата. Видим фин човек, наступ му некако скрушен, извињавајући, што да не уђе, помислих.

Седосмо за сто и он рече да је председник Удружења војних пензионера наше месне заједнице и да би радо да се реши те обавезе јер га издаје здравље, да је чуо да сам ја агилан, да имам препоруке неких његових другова и да они сматрају да бих ја могао да унапредим њихов рад.

Онако брзоречив, пресекох му мисао упадицом – који то рад војних пензионера?
Човек се збуни и поче да објашњава да је то рад на одржавању континуитета некадашњих и садашњих припадника војне силе и предложи ми да се ја прихватим тог посла.

Па добро, рекох, али који су то послови које пезионер треба да ради? Знам да неки играју шах, други евоцирају успомене, трећи се баве аматерском пољопривредом,  неки веома успешно као да су се све време активне војне службе припремали да наставе посао који су радили пре војске, четврти иду у лов и риболов, пети имају хоби активности, а шести су засновали радне односе по уговорима о делу и раде као лекари, инжињери, професори на факултетима, седми чувају унуке, набрајам ја све што ми пада на памет, не бих ли га одвратио до намере.

Па добро то, поче да врти саговорник, треба неко да нас организује, да пишемо у нашем листу, да чувамо традицију српског војника и популаришемо војнички позив...

Драги пријатељу, рекох, маните се тога, има ко то треба да ради, цело Министарство одбране постоји за те ствари, него бавите ли се ви регресираном набавком полутки, јаја, средстава за хигијену, повољним лечењем болесних и другим животним питањима?
Мој саговорник се мало љутну. Па немојте тако.... нисмо ми баш за бацање и за такве ствари! Добро, кажем, видим да сам вас мало увредио али немојте да се вређате, сетите се полутки и јаја 1992 и 93. године пре увођења Аврамовог динара. Људи морају да једу зар не!
Ех, рече он, ви се зафркавате и да знате нисам очекивао од вас да ћете одбити понуду.

Станите, рекох,  ко је одбио понуду? Ја нисам. Али ја имам нека питања? Па реците, живну колега. Ја да будем члан некаквог удружења грађана- војних пензионера- и да за то плаћам некоме, и трошим своје слободно време- не долази у обзир. Ја ћу се радо и бесплатно, ако је потребно користити и своја средства, прихватити посла али под условом да предузмемо мере за прерастање удружења у политичку странку! Е, пуковниче, нису то питања за мене, насмеја се мој саговорник. Е драги колега, мене интересује само смислен политички рад, јер само на тај начин можемо у парламенту да се боримо за наша права ако буду угрожена, и искористимо умне и искуствене потенцијале. У супротном не долази у обзир, жао ми је! Тако мој драги колега, не попивши до караја понуђену кафу, заврши врбовање.

Зашто оволики увод ономе што следи?

Има томе поприлично времена да се на интернет порталима води прави мали рат око вођења Удружења војних пензионера Србије. Сукоби су, наводно, настали због суштинске неактивности руководства Удружења у заступању интереса војних пезионера у поступку решавања дуга Фонда ПИО према њима. Неки тврде, што је могуће, да је руководство УВПС одиграло негативну улогу „замајавањем“ војних пензионера да не треба подности тужбе јер ће то бити системски решено, да ето само што није, да судови не решавају тужбе, да предедник Удржења стално пише писма на која му одговарају...није вредно коментара. Све у свему, рашомонијада једне просте административне- случајне или намерне- грешке, или политичке одлуке једне или више гарнитура власти.

Међутим, случај УВПС нити је бениган нити неочекиван!

УВПС је мимикрија бивше ЈНА. Има своју скупштину, председника- генерала у пензији, има свој штаб (главни одбор), надзорни одбор, извршни одбор, комисије и своје јединице - 50 општинско градских организација за прикупљање пара. Имају и своја гласила, лист „Ветеран“ и пропагандно „лимитирани“ сајт на интернету. Имају и међуармијску сарадњу ветерана. Да човек не поверује! Којим ли језицима разговарају?

Невероватна је чињеница да руководсво фирме прима надокнаду за свој „рад“ у веома опипљивим динарима и то на основу броја бодова које су имали у активној војној служби ( ако је податак из сајта „Адмирал“ тачан). Што би рекли ови из „Мунзеа“ „ Сине, не да су завршили конструкцију – брате, само тако, пуна шака браде“. И све то добровољно финансирају наивни војни пензионери! Просто да се се нормалан човек пита да ли је то могуће?

Дакле, овако стоје ствари. Држава не финансира УВПС што значи да што се ње тиче, и не мора да постоји. Закон дозвољава формирање удружења али да се сама финансирају и набраја начине и изворе финансирања. Висина чланарине је ствар удружења као и расходи прикупљених средстава.

И овде почиње да ради плурализам материјалних интереса!

Како се троше паре, ко узима, колико узима, зашто узима, а зашто нема и нама него стално истима. Ми ћемо да се одвојимо- хоћемо и ми свој део. Централа неда да се одвоје региони, прети се тужбама!

О суштинском питању – прерастању удружења у политичку партију – ни речи.
Једноставно, наставља се са безскрупуларном манипулацијом војних пензионера научених да их неко води и штити и да ту „заштиту“ добровољно плаћају!

А ствар је банално једноставна. Чланство и чланарина су добровољни!

Као што сам својевремено, очајан због несувислих расправа о штедњи тоалет папира, предложио једном генералу да на полигону који је зарасао у траву гајимо овце које ће појести траву и на тај начин створити уштеде на којима је инсистирао Комитет СК у ЈНА, јер нећемо плаћати кошење траве а биће и меса за војнике,  са задовољством предлажем да се поједини чланови руководства УВПС, ангажују на јефтинијој набавци меса – посебно јагњетине, кромпира, јаја и детрџената. И да, умало да заборавим, обавезно бидони „ружице“ од пет литара. Може и оно из Рајнских пимница. Молим?
Није грешка, каже се пимница а не пивница. Као што се не каже „нами“ него „нама“.

субота, 12. јул 2014.

Крај двадесетог века на Балкану -Тихи сукоби - прича шеста




„Друже пуковниче, капетан Арсенијевић јавља се на дужност“.

Висок, шармерски разбарушене косе која је одавала занесењака, широког осмеха који је пленио на први поглед, пуковник подиже поглед.
„Добро нам дошао капетане, ја сам пуковник Бабовић, начелник Одељења а ово је мој помоћник за контраобавештајне послове потпуковник Александровић. Белог си раније упознао као и остале другове.“

Након уобичајених питања о школовању, породици, родитељима и очекивањима, Станету је дискретно стављено до знања да ће повремено радити послове који нису директно у опису његовог радног места, што је значило примену метода и средстава рада.

Пуковник Бабовић, пореклом крајишник, колониста из Бачке, зрачио је добротом. Изнад свега веровао је у људе, братство и јединство, партију, Маршала и ЈНА. За било какве сумње у вредности социјализма, партијских начела и друга Тита,  без размишљања је давао оцену- непријатељ! Али када би се након исцрпљујућег оперативног рада документовао „непријатељски рад“- углавном кривично дело вербалног деликта, већина оперативних обрада, не све- у зависности од процене -  би се окончавале – ангажовањем за сарадњу са службом!
Ту су постојале најмање две системске грешке настале несхватањем да људи могу да имају различита политичка опредељења и да су незадовољни постојећим стањем у држави као и да је операционализација самоуправног социјализма постала анахрона, прво према потребама својих грађана а потом и у односу на друштвена кретања у Европи.
Прва је да вербални деликт углавном није имао битна обележја кривичног дела и да је био идеолошки одређен, иако је формално одређен у Кривичном закону као кривично дело,  и друга, бесмисленост ангажовања таквих лица за организовану сарадњу као неке врсте покајања! Замислите некога ко је схватио да је био под мерама службе због различитог мишљења и ви му нудите „рехабилитацију“ ангажовањем да ради за службу и тиме окаје своје „грехе“ тако што ће вам помоћи у откривању  неистомишљеника. Била је то последица веровања у вредности самоуправног социјализма као нешто што нема потребе доказивати, нешто као лема у математици, тврдња која се не доказује.

Права непријатељска делатност  веома тешко је откривана. А управо она је требала да буде основна делатност службе. И била је званично, али са веома ограниченим успехом, јер се ту одвијала права професинална борба обавештајних служби страних земаља које никада нису одустале од поделе Балкана, и наше контраобавештајне службе, нажалост све више ангажоване за заштиту владавине актуелне власти и спречавања друштвених промена.

Погрешне или исправне одлуке , показало је време.

Капетан Стане тада није имао одговоре на ова питања али је постајао све уверенији да тежиште рада службе и методологија супротстављања нису добри. Једноставно, ишло се линијом мањег отпора, документовањем углавном бенигних вербалних иступа и ситног криминала који би се затим театрално, са много вештачки створених драматуршких заплета, приказивао као велики успех. Крупан криминал, кога је било, завршавао се партијском критиком руководећих официра иза дупло тапацираних врата команданта армије, обично пензионисањем уз признања за дотадашњи рад. Постојао је прећутан договор да генерале и пуковнике на генералским положајима не треба кривично гонити, пуковнике селективно, остале по закону. Тако се причало.  Имовински криминал сматран је бенигним у односу на политички.

Стане примети на новој униформи потпуковник Александровића значку ШНО (Школа националне одбране) што је значило да је завршио највишу војну школу.

Уредан, духовит, јасне мисли, стављао је до знања да је човек који зна шта хоће и да ће бити онако како он хоће. Био је, несумњиво, идејни отац драматуршких заплета оперативног рада. Вредан, проницљив, често непотребно лично  ангажован, увек је био у центру догађаја. Имао је јасно одређени циљ који је  вешто реализовао усмеравањем процеса документовања делатности објеката обраде.  Имао је дух и личну храброст и није се бојао изазова, често угрожавајући личну безбедност.
Према потчињенима био је веома јасан- или су са њим и без размишљања прихватају његово мишљење као своје, или су отписани. Овакав став стварао је полтроне око њега и систем је сам себе генерисао- потпуковник Александровић је веровао да је на исправном путу и временом је све више губио везу са реалношћу. Једноставно, упадао је у замку ега. 

Капетан Стане примети да су он  и потпуковник Александровић осетили међусобни анимозитет  од првог сусрета, а каснији догађаји ће показати и да га никада нису превазишли. Обадвојица су, чини се, прозрели један другога. Отворених сукоба није било јер једноставно, субординација то није дозвољавала. Први контраобавештајац армије био је сувише мудар да би вукао отворене потезе.

Уопште, модел шиканирања непослушних у ЈНА био је усавршен до перфекције. Састојао се прво у благом изражавању незадовољству радом потчињенога уз савете како да пропусте отклони, затим оштријим стављањем до знања другима да критиковани није прихватио добронамерне савете, и коначно изношење проблема пред партију, писањем службених оцена које нису обезбеђивале напредовање а у тежим сукобима и истеривање из ЈНА.

Потуковник Александровић је ипак имао меру-заустављао се на елиминисању неистомишљеника из његовог тима.

Први контраобавештајац армије брзо је уочио Станетове способности за примену оперативне технике и одмах га је ангажовао у разним акцијама. Стане је мислио да је обострани анимозитет нестао. Али није било тако!

Први сукоб се догодио у малом месту у централној Босни када је војнику тог гарнизона у посету дошла вереница, страна држављанка. По тој основи, вероватно,  војник је био под опертивним мерама службе. Стане је радио свој посао, фоно снимак је био савршен. Око једанаест сати увече телефон у соби хотела је зазвонио и јавио се потпуковник Александровић – „Аца“:
„Стане, како иде?“
„По плану, за пет“.
„Прецизирај“.
„Мало причају, воде љубав и  у паузи она пева оперске арије“.
„Шта ради?“
„Пева  оперске арије“.
„Има ли разговора имало?“
„Има поприлично, око сат до сада али не знам тај језик“
„Долазимо! Не мрдај нигде“.
„Арије су углавном на италијанском“
„Добро, нема везе“.

Аутомобил БМВ 2002 ТИ цивилних регистарских таблица, замало што не удари у бетонски зид испред хотела. Из њега изађоше шеф Аца и један риђокоси младић, поручник, који погледа да ли су ударили предњим браником у зид. Стане виде кроз прозор своје собе на првом спрату да риђокоси показује шефу размак између палца и кажипрста, само што нису дотакли зид. Шеф и не констатује поручниково дивљење, улази право у хотел.

Стане отвори врата.

„Где су они?“
„У соби....до мене „.
„Ти си луд. Јесу ли те видели. Пуштај, да чујемо шта има“.

Станету није падало на памет да саопшти шефу да је тог послеподнева био у инфарктној ситуацији када је излазио из собе објекта и закључавао врата када су се иза њега појавили објекат обраде и његова девојка и када је морао да одглуми пијаног госта који је промашио број собе.

Стане им даде слушалице. С времена на време шеф би упитно погледао у риђокосог колегу. Овај би само одмахивао главом. Шеф притисну стоп на ухеру. „Шта разговарају?“
„Најобичније свакодневне ствари. Прича да му је у војсци пуно боље него што је очекивао. Мисли да ће остати у војничком клубу јер се истакао у организацији културно забавног рада.. и све у том смислу.“
„А она, да ли га шта пита“.  
„Само , да јој недостаје, да једва чека да одслужи, да га воли и да је све спремно да се венчају када изађе из војске...све у том стилу..ништа ни да наслути“.
„Добро, нисам ни очекивао да буду неопрезни, о тим стварима се и не прича  у хотелској соби. Мораћемо потпуно да га покријемо. Негде ће пасти, самоуверено закључи шеф.

„Шефе, мислим да на траци има прекида“, упаде риђокоси. Аца погледа у Станета.
„ Стане, зар ти ниси снимао све ?“.
„ Нисам све, нисам кад се кр...у, ми смо озбиљна служба, сматрао сам да не треба да трошим траку на лупкање кревета и дахтање....после треба да губим време при скидању снимка. Те делове нисам снимао“, Стане покуша да буде духовит.

 Шеф поцрвене у лицу.

„Ниси ти тај који одлучује шта је битно а шта није... о томе ја одлучујем... можда се баш тада десило нешто што је било битно а ти си то пропустио. Зато ти је боље да убудуће не мислиш... за..бао си ствар и немој више да ти се догоди тако нешто... ти си мислио.... шта ће бити ако сви почну да мисле.... један је довољно....остали... да раде...ко хоће да мисли, нека то ради на другом месту а не када ја издајем задатак!  До сутра увече, до када објекат има излазак све да снимаш и да га покријеш ако излазе из хотела.... идемо.. јеби га...ја возим ко луд ноћу а господин одређује шта је битно а шта није....господин мисли“.

Збуњен насталом непријатном ситуацијом Стане је у првом моменту помислио да је шеф у праву.Затим да шеф демонстрира силу, али и да је могуће да је погрешио. Неискуство, вероватно, мислио је. А онда је почео да анализира догађај. Говора није било, све је слушао иако није снимао. Дакле, отпада претпоставка да су било шта саопштавали једно другом приликом односа. Уколико је и било било каквог комуницирања невербалним путем, у соби није било видео уређаја за документовање, па самим тим није могло бити говора о његовој одговорности. Тајно праћење није постојало те је и тај сегмент остао непокривен. Стане је схватио да је повредио шефову сујету...Ко је он, Стане, па да мисли. Пред зору, схватио је да је неопрезно отворио пандорину кутију.

Назад се није могло а нешто и није имао воље да се оправдава за нешто за шта није био одговоран.

На другу варницу није се дуго чекао.Избила је када му је шеф дао да скине разговор потпуковника једне стране армије са нашим војником, који му је био рођак. Граница и политика им раздвојиле породицу. Као и многе друге у граничним подручјима.  Снимак је био лошијег квалитета, као и већина снимака на отвореном простору.

„Стане, обрати пажњу на онај део када разговарају о „објектовој“ позицији у батаљону и када га потпуковник пита да ли зна распоред јединица према граници и ако зна да ли би му рекао ако би му тражио....посебно онај део када га пита има ли који официр да често иде преко границе и ко је официр безбедости у јединици и да ли га официр безбедности позива на разговоре и шта га пита и део снимка када „објекат“ пристаје на то. Треба да буде готово за сутра, да шаљемо у Београд!“

Снимак је био доста слаб. Ни помоћу специјално направљеног селективног појачала, које је Стане сам направио, неки делови разговора нису могли да се филтрирају од шумова. Оно што се чуло ни издалека није имало компромитујућу конотацију ни за једног од њих двојице.Око девет увече, након пет сати скидања, Шеф бану у канцеларију.

„Јеси ли скинуо разговор?“
„Оно што сам успео да очистим- јесам“
„Дај ми папире“.

Према брзини којом је Шеф прелазио преко текста Стане уочи да тражи део на који му је скренуо пажњу.

„Како нема оног дела када војник каже да ће му дати податке о официрима“
„Ја то нисам чуо. Након питања потпуковника чује се само шум. То значи да војник није ништа одговорио а шум се појавио као последица аутоматског појачања саме електронике уређаја у недостатку корисног сигнала“.
„Стане, зајеби те твоје стручне анализе. Ниси чуо када је објекат тихо промрмљао да пристаје?“
„Не, то нисам чуо. Ево можете сами да чујете да тога нема“.
„Добро, ако ти ниси чуо има ко ће да чује оно што му ја кажем да се чује на снимку!“

Тако је и било. Шеф је нашао момка који је пристао да чује оно што му шеф каже. И лепо је момак напредовао. Од проблематичног подофицира, из гарнизона у који се ишло углавном „по казни“ и са којим се Стане упознао давне 1970. године, направио је лепу каријерицу до потпуковника у врху службе, без икакве школе, углавном радећи за шефа. Када је видео ко  је примљен у службу, те 1980. године, Стане је био више него шокиран.Покушао је да стави до знања да тај човек, који је службена сазнања користио за личне потребе, наноси штету служби, али Шефа то није било брига.

 „Знам ја то, али он мени одрађује посао и то ми је једино важно“, говорио је Шеф.

Коначан расплет догодио се око „обавештајног случаја“ – брака стране држављанке са официром ЈНА. По дефиницији, она је била обавештајац која је наивног официра везала браком и сином и служба је требала да стрпљиво документује непријатељски рад,  и да их ухвати на делу. Контраобавештајна процена је била прилично нејасна и чудна, али је у делу да је официр патриота и да ће пристати да ради за службу била тачна. Међутим, у делу који се односи на то да ће преко њега служба успети да документује обавештајну активност  његове жене, мајке њиховог детета, била је чиста глупост.  Стане није могао да не изнесе своје мишљење Шефу, тим пре што је веома добро познавао тај брачни пар. Рекао му је да и када би била тачна процена да је супруга „конзервирани агент“ стране обавештајне службе, чињеница да је муж „ангажован“ и  његово наводно пристајање на сарадњу, упозорила их је на интересовање службе.

Тим мишљењем Стане је отворио све путеве за брзи одлазак у прекоманду у Београд у Управу безбедности ССНО. Погодовале су чињенице да се истакао писањем стручних радова за потребе Управе, да је код персоналца УБ ССНО и начелника 1. одељења УБ оставио повољан утисак, када је екипа долазила у контролу рада Одељења безбедности 7. армије и да му родитељи живе у Београду.

Недуго након изношења свога  мишљења о квалитету контраобавештајног рада, и неопрезног изношења незадовољства методологијом и тежиштем рада, где је било свега и свачега у оквиру превентивног оперативног рада без правих контраобавештајних случајева, Стане није био изненађен када му је Шеф са задовољством саопштио да је дао зелено светло за његову прекоманду у Београд.

Прекоманда је  Станету дошла у прилично незгодном тренутку, годину дана после Титове смрти, пред започетим полагањем испита за чин мајора, са тек рођеним другим дететом и супругом која је имала посао у Сарајеву. Прелазак у нову средину, у врх службе, значио је ново доказивање посебно да си бескомпромисан борац у одбрани свих вредности на којима су СФРЈ, ЈНА и посебно служба почивали: братство и јединство, оданост партији, увереност у исправност концепта самоуправног социјализма, оданост Титовом лику и делу и још многих специфичности службе. Стане је са радошћу прихватио вест и 1. септембра 1982. јавио се на нову дужност.