Синдром
партијских уплива у државнe институцијe,
који се сада дешава у МУП-а Србије са неизвесним крајем, својевремено је
захватио и Војску Југославије (СРЈ), када је Милошевићев режим по сваку сцену
хтео да стави Војску Југославије под свој утицај. Жеља политичара са балканских
простора, да супротно демократским уставима, доминирају и имају контролу над институцијама државе, које по свом бићу не
смеју да штите интересе одређених партија него интересе свих грађана, увек рађа
негативну појаву отуђења такве институције и од грађана и не ретко од саме
власти. Она постаје сила за себе. Иако је операционализација појаве различита,
у зависности од карактера институције и времена у коме се дешава, сублимирана суштина
је остала иста.
Војска,
као далеко уређенији хијерархијски систем од МУП се релативно брзо опоравила захваљујући и
општем злу званом агресија НАТО на СРЈ, која је прекинула процес партизације и
деловала као кохезиони фактор свих снага државе у одбрани од агресије. Свесна ове
чињенице, Војска СРЈ мудро је избегла 5. октобра да се стави на било чију
страну у неприкривеној страначкој борби за власт, тако да са високим степеном
сигурности можемо веровати и очекивати период дугорочно стабилног односа власти
према Војсци и Војске према власти, без обзира што процес није реверзибилан, у
пракси је и те како могућ јер Војска располаже оружаном силом. Без обзира која
личност је на челу Министарства одбране Војска Србије задржала је константно
узлазни тренд јачања угледа у земљи и у међуармијским односима што се
манифестује свакодневно. Рекао бих да је Војска Србије, која је прошла кроз
голготу распада СФРЈ прва извукла неопходне поуке, рационално проценила будућност
између потенцијалног и реалног и у границама могућности катастрофално слабе
економије државе постигла резултате вредне пажње.
С друге
стране, имамо много проблема у полицији који су последица некритичког пријема
људи у службу за време деведесетих година, мимо безбедносних критеријума за пријем у радни
однос и који су имали подебља досијеа у евиденцијама полиције. Тај кадар,
својим паравојним деловањем изван сваке контроле, нанео је много већу политичку штету угледу
Србије него било која од многих погрешних одлука тадашњег режима. Политика режима тога времена била је погубна
јер се базирала на погрешној процени да ће се лако решити бивших криминалаца,
људи склоних криминалу и богаћењу на лак начин, када одраде посао и премосте
један период транзиције.
Да то
може тако ни једна земља света не би имала и одржавала веома скупу војну силу
већ би се ослањала на ад хок скупљену гомилу криминалаца, аватуриста, пљачкаша
и многих других са оне стране закона.
Међутим,
људи који се озбиљно баве политиком и разумеју законитости у политичкој пракси,
свакако знају да ствари не иду тако како су креатори политике доласка на власт
са улице и транзиционе пљачке преко институција демократије, у првом реду преко
законодавне власти, замишљали.
Катасрофалан
дилетантизам већине функционера власти од распада СФРЈ у вођењу међународне и
унутрашње политике резултирао је
изолацијом земље, бомбардовањем, убиством премијера Ђинђића, распадом економије,
мешањем из иностранства у унутрашње проблеме и претварање наше политичке елите
у извршиоце воље других. Дакле, не ради се о оцени да ли је било или није било мешања у унутрашње ствари земље, него се
постављало питање како нетранспарентније
спровести вољу моћних провлачењем те воље кроз легалне институције државе, а
при том остати чист. Међутим то је немогуће и нагомилани проблеми пробијају
брану на месту где их је највише.
Потпуно
реално било је да очекујемо пуцање најслабије карике у систему који неки желе
да прикажу, свесно или не, као корупцију, борбу против организованог криминала,
несавесне приватизације, непотизам и многе друге диверзивне квалификације које
имају за циљ прикривање суштине – не могу дилетанти да успешно воде државу,
колико год они искрено веровали да чине најбоље што могу!
Не сумњам
да је и господин Шећероски искрено ушао у прве вишестраначке изборе у Србији!
Једноставно,
сурова пракса их свакодневно демантује, да не отварамо проблеме у судству,
здравству, просвети, привреди...Готово
да нема области друштвене делатности која фунционише на исправан начин.
Смена
врха МУП-а само је потврдила тезу о дилетантизму.
Лично, не
верујем да је премијер аутор те одлуке јер по природи ствари он само реализује
оно што му се сервира кроз разне службе ( читај интересе), и нисам склон
анализама, проценама и оценама разних „добрих“ познавалаца политичког живота
Србије, који долазе из медија. Медији су постали прилично деструктиви алати у
рукама интересних група. С тим у вези медијски наступи премијера Србије, с
обзиром да не излазе из оквира дневне употребе и немају рефлексију на суштину
стања, не би требало узимати као релевантан фактор у извлачењу било каквог
озбиљнијег закључка.
Међутим,
да многе ствари не функционишу у дужем периоду указивале су индикативне појаве
откако је господин Вучић преузео контролу над свим службама безбедности( први
погрешан потез) - најавио борбу против свих облика девијантних појава у држави
без још увек опипљивих резултата осим узимања кауције од тајкуна у милионским
износима и пуштање да се бране са слободе, обнародовање разних афера о
прислушкивањима, покушајима оваквих или онаквих ових или оних, угрожавања личне
безбедности ових или оних, морално дискредитовање појединих високих државника
итд.
Чини се
да је господин премијер превидео чињеницу да су руковођење партијским
послушницима и управљање државом у којој постоји плурализам разних интереса две
различите ствари. Томе је допринела и убедљива победа на изборима, од које
господин Вучић у корелацији са инересима коалиционих партнера и обавеза државе
преузетих међународним уговорима нема баш ништа!
Зашто су
проблеми ескалирали баш сада и ко је иницијатор? На ово питање тешко да се може
дати одговор осим да неки инсајдер изађе са саопштењем. Коначно зашто би то и
било битно грађанима Србије. Много су важније поруке оваквог чина, која би
могла да гласи:
Нема се
више шта и када!
Карте из
деведесетих и 2000. су подељене, ко је шта добио добио је, ко је кога изблефирао
изблефирао је, међународна заједница не даје нови шпил карата а захтева од
Србије да се карте ставе на сто и види ко је какав! Време је да се за озбиљне
кораке према Европској унији, учини нешто озбиљно. А то „нешто озбиљно“ задире
у још озбиљније интересе људи који су преко ноћи постали богаташи и немају
намеру да се тек тако лише стеченог. Пред много већим проблемом политике запада
„продора на исток“ у Украјини и адекватног одговора Москве, српски проблем
постао је миноран и захтева хитно решавање. По већ виђеном, део наше политичке
елита није у стању да види процесе на
прави начин и настоји да задржи своје позиције, што је чини се, све неизвесније.
И ту је
суштина дешавања. По природи ствари с обзиром да „озна све дозна“ за свакога и
о свакоме има по нешто, али нико не зна шта се о њему зна. Када ствари почну да
се крећу у том правцу онда настаје стање параноје и све опције су отворене.
Којекакве афере око локалних нарко дилера разних папаја банана манга и кивија
најобичније су политичке диверзије.
Ко има
информације тај влада! Некоме је изгледа прекипело, или је неко притеран уза
зид!
У целој
овој ујдурми са МУП намеће се питање – како то да се БИА нигде не спомиње?
Нема коментара:
Постави коментар