Буди се Исток и Запад или зашто смо стали.

Има томе око два месеца како смо застали са борбом за наша права. Као да је недавна милостиња државе вративши нам део отетих пензија, нахранила нашу скромну друштвену свест, па сада ликујемо у пировој победи, дубоко заваљени у изанђале „мојце“  купљене на кредит још за време Тита.

Сви се утркујемо да докажемо како смо баш „ми“ допринели тој победи, а најгрлатији су они који нису потрошили своја глра у протестима већ су са стране меркали ситуацију. Истини за вољу, никада јавно нису написали да су против јавних протеста али у њима учествовали, нису!

Знам их добро све! То су они што никада нису имали свој став, то су они што им је животни мото био – како друг.... каже, то су они што су најбољег пријатеља пуштали низ воду ако тако кажу партија и претпостављени,то су они који нису ни поглед подигли а камо ли да су се побунили против политичара када су 92. године одличне старешине у пензију терали само зато што нису Срби или Црногорци, то су они ...који су углавном радили за своје добро и када се држава распадала!

Познаје њих држава веома добро! Знала је она, та стара лукава лија, како ће да полете алаве патриоте на мрвице – само када је - дај шта даш ! Нити су тужили државу, нити су ишли улицама по киши, ветру и сунцу, нити су изгубили позиције на којима су а има нас који  знамо и како су на њих постављени....ма пусти причу...увек су били нико и ништа и увек су...пролазили...најбоље. Наравно, знам шта мислите! Јесмо, ми смо криви јер смо ћутали. Хајде да бар сада не ћутимо пред њима. Ко год да су и како год да се зову!

Познаје их држава али их познајемо и ми. Знамо их како су бежали са браника отаџбине напрасно се разбољевајући и како им је ратни стаж ишао на ВМА. Немој да се неки од њих ускописти па да каже како то није истина. Искрено, волео бих да се неки од њих ускописти, али неће они, лукави су, знају за јадац.

Опет, ни сам не знам зашто вам говорим о њима? Ваљда због потребе вечито вараних људи да саопште како су све схватили, прозрели их у њиховој људској минорности и да на њих више не рачунамо. И...јесмо ли све схватили?

На њих рачунју само они који су им дали мрвице. Ако мислите да газдама они требају као интелектуални потенцијал, грешите! Газдама требају само да би заокружили број на гласчком листићу! Што се сада љутите на мене! Такви сте, добили сте што сте добили, сад је рад да вратите услугу. Ви сте у истом тиму. Манипулатори! Сваки на свом нивоу. Додуше, нивои се разликују, али је суштина иста!

Али, да ми не гледамо у туђе двориште, да ми мало погледамо своје. Зашто смо стали, ако смо добро почели. Пре него што покушам да одговорим на ово питање устврдићу да готово да нема војног пензионера који не мисли да су уступци државе издејствовани пртиском путем јавних протеста. Уосталом, ако неко сумња у ову тврдњу онда ћу да их подсетим да рат још нико није добио ултиматумима већ оружјем - у овом случају протестима на улици. Смислени и добро планирани јавни протести су наше најјаче оружје! И то пред изборе!

Дакле, добро смо почели. Ујединили смо се, појавили су се какви - такви лидери у које су људи имали поверење, било је то и неких дисонантних тонова али они нису били одлучујући, у глобалу, личило је то на једну озбиљну друштвену групу у настајању!

Онда нам се десило оно што ни најозбиљније друштвене групе не могу да избегну – фракцијска борба!

Смешно јесте, али је истинито! Поцепасмо се и посвађасмо ко деца око звечке! Свако је од нас хтео да буде предводник! Ни тада не би било проблема да су предводници знали шта хоће. Ћешће су знали шта неће! Тако Мика није хтео са Жиком, Жика са Лалом, Лала је хтео са Миком али никако са Савом. Онда се наљутио Драган па је основао своју фракцију. Није му остао дужан ни Аца па је и он основао своју фракцију. И све тако. Усамљен је једино остао Ђока и сви гледају у њега!

А снегови полако копне! Почеће и природа да се буди. Март само што није! Март је у Србији  месец потлачених!

Доста је бесмислених објава на фејсбук страницама. Ми немамо своју пропагандну машинерију. Онај који је то требао да ради то не ради! Зато морамо сами да се организујемо јер посао нисмо завршили нити ћемо да га завршимо на овакав начин.

Није нам враћено све што нам је  отето!

Судови не суде у складу са законима већ на основу ставова!

Постојеће Удружење војних пензионера Србије није репрезент интерса свих војних пензионера. Оно је само себи циљ! Такво стање мора да се мења. Чланови УВПС, уместо што кукају над својом судбином на страницама званичног сајта, треба да покрену механизам за смену руководства које не жели да се супротстави дискриминацији војних пензионера. Да живимо у правној држави, никада не бих реч приговорио руководству УВПС јер има и добрих ствари у раду тог удружења! Али, оно не извршава своју основну улогу! И зато ће морати у пакету са ПУПС-е да оде са наше сцене. Ако сматрате да раде добро, ви их и даље подржавајте. Сваки човек живи добро онолико колико је паметан и образован! Они други, који то нису, служе паметнима и образованима. Одлучите сами шта сте и шта ћете да будете!

За Министарство одбране не постојимо!

Зато, хајде да осмислимо јединствен наступ пред државом. Дакле, говорим вам о детерминисању проблема. Или простије – да свима буде јасно, шта то хоћемо и зашто хоћемо и шта ћемо да урадимо ако не буде то што хоћемо.

Морамо да дефинишемо методе, снаге и средства за постизање тога циља!

Коначно, шта после постизања тог циља, да ли постоје следећи циљеви!

Све ово захтева јединствено руководство!

По ко зна који пут понављам, нека људи који знају законску страну проблема напишу платформу за наступ пред Министарством рада..... Ту нема политике, само чињенице!

Један тим написаће допис Влади Србије и коме буде потребно. Ту мора бити само политика!

Један тим припремиће допис за Уставни и Касациони Суд. Тај допис морају написати правници.

На разговоре треба да иду елоквентни људи који познају проблем. Око овог става нема полемике. Могу да мислим о себи све најбоље, али ако не умем....ништа од посла!

Све то треба да завршимо до 20. фебруара. Ако не попусте, протести почетком марта!

Имена намерно не спомињем. Нека се сами наметну. Од тога зависи и наш успех! Ако имамо способне људе, успећемо. Ако немамо, постављаћемо и даље на фесбуку објаве типа „срце дедино“ и „луче теткино“! И чекати да нам неко избори враћање ураденог дела пензија у наредних 20 година. Ко претекне до тада!

Левица и Србија.

Пре неки дан, на једном од све ређих окупљања пријатеља, веома се изненадих чувши мишљење дугогодишњег познаника и кућног пријатеља, професора на једном  престижном факултету Београдског универзитета, да су интелектуалци из редова Српске академије наука и интелектуална елита Србије главни кривци како за распад СФРЈ тако и за губитак Косова и Метохије и катастрофално стање економије и непостојање позитивне националне свести народа, као последице свесне деструкције свести народа од стране интелектуалне елите на простору Балкана.

Уз одређену резерву, прихватио сам такву оцену јер је није изрекао било ко, већ човек чије мишљење заслужује озбиљну анализу.Заправо, ја не верујем у моћ бесконачног манипулисања народом. Спремнији сам да поставим тезу да народ својевољно пристаје на одређени степен манипулације њиме све док му се интереси, у мањем или већем обиму, поклапају са интересима те елите. Оног момента када се грубо разиђу интереси манипулатора и манипулисаног, дешавају се оштрији облици социјалне реакције!

Још веће изненађење доживео сам када је устврдио да би обичан народ, радници и сељаци и средњи грађански слој боље водили државу Србију од квазиелите урасле у аморфно тело политичке олигархије!

Оно у чему смо се сложили без полемике јесте да нико у Србији, и ни под којим условима нема право и не сме да изговори оцену да Косово и Метохија није Србија! Ни у приватним разговорима званичника Србије! Саговорницима се посебно свидела моја војничка оцена да постојеће стање ствари на Косову и Метохији посматрамо као стање привремено запоседнуте територије Републике Србије, које ће кад – тад, милом или силом, бити враћено у територијалну и политичку надлежност Републике Србије.

Предамном, као човеку који се у једном периоду живота бавио проучавањем теорије и праксе самоуправног социјализма, оживеше сећања из раних седамдесетих година када су напади на интелектуалну елиту били омиљена тема у операционализацији разлога већ видљиве лагане деструкције самоуправног социјализма и диктатуре пролетеријата и клизања у воде социјалдемократије. При том, не мислим само на групу београдских и загребачких интелектуалаца окупљеник око „Праксиса“ и „Летње Корчуланске школе“, којима се на теоријском нивоу нема шта да приговори, мада су је (социјалдемократију) упропастили, управо њени идеолози, праксом у периоду након распада СФРЈ, посебно флагрантно након 5. октобра у Србији.

Оно што сам уочио, анализирајући узроке катастрофалне праксе у свим областима друштвеног живота у Србији након 5. октобра, јесте да смо дошли до тачке која тражи одговор на питање – клизи ли то Србија ка модерној левици тражећи излаз из идеолошког ћорсокака у којме се налази?!

Проблем постаје изразитији чињеницом да данас не постоје чисти облици левице, центра или деснице. Тачније, много тога се променило и у теорији и у пракси и одговор на то шта је данас левица – тешко да има јасне границе.  Када погледате програме странака које себе детерминишу као левица, центар или десница, тешко ћете да повучете јасну и оштру линију раздвајања у тим програмима. Оно што је свима заједничко јесте да извиру из општеприхваћеног идеолошког оквира  социјалдемократије и здраворазумног поимања социјалне правде.

Али, шта је то модерна левица? Ако избацимо политичку флоскулу која има за циљ манипулацију бирачким телом и подилажење народу који је,чини се, прерано и веома насилно изашао из самоуправљања, објективно неспремног да прихвати либерални капитализам помешан са пљчкашком транзицијом, остаје да дефинишемо идеолошки оквир и програме партија које имају аспирацију да се у политички борбу упусте на крилима савремене левице.

Ту наилазимо на очекивани проблем. Назад у социјализам се не може, постојеће стање не ваља и више личи на програм самоуништења, а како напред, нема идеја. Шта то левица хоће и нуди што не нуде остале партије у Србији? Углавном ништа!

Проблем непостојања аутохтоног идеолошког оквира и програма који би га операционализовао, последица је погрешног циља коме се тежи. Тачније, озбиљан друштвени циљ не постоји. Постоје лични, у најбољем случају партикуларни интереси одређених група институционализованих кроз систем парламентарне вишестраначке демократије!

И ту је почетак и крај свих прича о левици, центру и десници у Србији.

Ја ствари посматрам из другог угла. Сматрам да идеолошки оквир социјалдемократије даје довољно простора да Србија постане прогресивно друштво. Међутим, програми партија су углавном идентични  и циљано различити у односу на бирачко тело коме су намењени, али  ту не видим битне проблеме за трасирање пута левици.

Основни проблем српског друштва јесте огроман утицај власти на институције државе које по дефиницији треба да штите ту државу и интересе грађана и обезбеде примену принципа уставности и законитости.

И најгора идеологија и најлошији програми у условима поштовања принципа уставности и законитости, односно владавине права, бољи су од најхуманије идеологије и најбољих програма ако институције које су задужене да обезбеде реализацију концепта друштва не раде свој посао, односносно ако су у пракси део владајућег апарата. Деформације са којима се сусрећемо последица су уплива страначкинх и личних интереса у деполитизоване државне институције.

Ту западамо у концепцијски ћорсокак. Институције које су задужене да спроводе примену принципа уставности и законитости инструмент су државе односно извршне власти?! Систем функционише ако извршна власт има правилно постављен циљ. Међутим, нисмо ли се сложили са чињеницом да све власти након Петог октобра нису имале у средишту својих интерса интерес народа Србије него партикуларне интересе политичких кругова у иностранству и њихових сателита у земљи. Ограђујем се од прејаке констатације да се ради о колаборацији, јер је проблем сложенији и делимично је последица општег притиска запада на Србију.

Биће делатности БИА-е, ВБА-е, полиције и тужилаштва свесно је скренуто на  оне колосеке на којима актуелна власт има интересе и тиме су битно угрожени интерси  народа Србије у првом реду правна сигурност и једнакост свих грађана пред законима.

Коначно, да ли је реално да нека нова левица  настане на темељима веома компромитованих програма странака изведених из социјалдемократије од петог октобра до данас.

Верујем да то није реално, све док се на политичкој сцени Србије не појаве неке нове, револуционарне снаге. Њихову појаву одредиђе целокупна социјална збиља народа Србије и међународно окружење. Мало је вероватно да ће еволуциона дотеривања једног погубног и погрешног концепта поимања демократије помоћи у рађању левице вољом неке странке.

Зато је маневар ка левици виђен  као покушај манипулације бирачким телом у општем настојању да се из већ виђеног извуче све што се може игром на носталгију, пре него се „деси“ неки револуционарни преокрет који ће досадашње актере да одува са политичке сцене, надам се, заувек.

Транзиција – анархија – револуција.

Грађани Србије, они који немају где да оду, дочекали си и ове две Нове године на улици, у затворима и у становима који се, судећи према висини пореза на њих, сматрају луксузом, и у весељу  прославили што смо некако претекли у години пуној правног насиља над нама.

На улици су славили углавном они који немају пара да плате улазнице за концерте омиљених естрадних „звезда“, у затворима су били они што имају пуно пара и није им било до славља, ситне криминалце нико и не хапси јер им се не може узети кауција па што да џаба једу државни ,леб,  а у становима се славило луксузно. Најлуксузније су се понашали пензионери у становима које су откупили, сретни што се магови транзиције нису још увек досетили да у скупштинску процедуру угурају законе којима би легилазовали последњи чин пљачке имовине грађана. Државу су већ ојадили, није вредно приче!

 Да нам је пропагирање анархије у законe, обичајe и морал, историјско наслеђе али и будућнст, сведочи модерна историја Србије у којој она пушта дубоке корене. Имамо две Нове године- руку на срце није то лоше откада се за оне што славе другу Нову годину не води оперативна обрада надлежних органа. Имамо и две астабилне спољне политике – џа на исток, џа на запад, за сваки случај, док нас и једни и други не откаче.Унутрашње политике су у складу са страначким, углавном су све исте и са једним циљем – брзо богаћење док сте у милости оних који су вас довели на власт, без  јасног и реалног утицаја на  раст животног стандарда и са веома реалним показатељима о костантном паду свега што је битно за опстанак једног народа.

Територија нам се смањује а и границе су прилично проблематичне, посебно према Хрватској ( која се ускопистила да нам на крилима отварања поглавља 23 и 24 отме делове око Дунава, а какви смо то и неће бити немогуће); младих и радно способних људи је све мање; српски језик незадрживо мутира у енглески посебно у Војсци ( кад ментори неће да уче српски језик онда српски официри морају да реферишу на енглеском); неговање културних тековина сматрамо некултурним и неевропским понашањем; обичаји српског народа нестају пред политикантским пропагирањем обичаја мањина и неких номадсих народа који су вољом светских моћника гурнути Србији ради разбијања хомогености српског народа као основног елемента сваке нације... и тако редом.

Чини се као да су идеје Прудона и Бакуњина нашле веома плодно тло у бићу српских политичара!

Међутим, постоји спецификум српске анархије. Она није двосмерна, што значи да она постоји само у смеру држава-грађанин. Обрнуто, није могућа. Грађани се понашају у складу са Уставом и законима. Све своје обавезе према држави сервисирају редовно и без изузетака.  Изузев изузетих од свих закона! Они су анархију извели из сфере теорије и доказали је у пракси. Као осведоченим практичарима, захвална власт се њима и не бави осим уколико интереси странака и политичара на власти са једне и осведочених практичара теорије транзиције, са друге стране не дођу у колизију.

Дакле, једносмерност анархије у Србији огледа се у односу државних органа према владивини права, уставности и законитости! Било је анархије одувек, али се није експонирала у тако огољеном облику. Била је велика земља, каква - таква привреда, 20 милиона становника, конзистентна политика, грађани су могли да осете владавину права.Тачно је, била је диктатура, али пролетеријата?  Истина је да су и грађани злоупотребљавали та права тако да су се више терали правду и боловања, одмарали и ситно крадуцкали,  него што су радили, те је и понека злоупотреба од стране власти остајала без одјека. Што би рекли, и вук сит и овце на броју.

Данас, готово да нема области друштвеног живота у којој нема елемената анархије!

Најгоре стање је у судској власти. Судије суде на основу нечијих ставова, закључака, воље туженога да призна или не призна кривицу, слободног убеђења које све више прераста у одокативну методу. На пресуде Уставног суда и на законе нико не гледа. Опет, Уставни суд доноси пресуде  у складу са својим критеријумима, које сви знају какви су!

Државна и друштвена имовина у процесу организоване криминалне транзиције и приватизације покрадена је! У недостаку наменских кредита из иностранства који су потрошени ненаменски,  насрнуло се на имовину грађана. У првом реду на имовину коју се грађани стекли својим радом одвајајући је за старе дане као део зараде и улагали у пензије. Атак на пензије је бенигнији облик напада на основна људска права. Постоје и други, тежи облици који воде у одавно заборављене методе трансфера имовине из руку већине у руке мањине!

Време је прошло, идеологије и имена смо променили, али менталитет или морални склоп, нисмо!

Да држава не може да обезбеди раст друштвеног богатства, самим тим и пензија, то је у реду. Нема прогреса, нема раста плата, нема раста пензија, нема бујања партијске администрације, нема великих инвестиција осим оних које треба да покрену привреду, то је свакоме јасно!

Јасно је зашто смо дошли у овакву позицију. Али, разлози нису тако прости као што их дневнополитички шарлатани приказују. Док су се свет и Европа увелико технолошки престројавали, ми смо се исцрпљивали ратовима и идеолошким реликтима прошлости!

Док су други јачали своје економије и повезивали тржишта ми смо се бавили балванима и флашама шверцованог бензина и боксовима цигарета. Док су други јачали своје одбрамбене потенцијале ми смо славили криминалце у разним униформама !

И коначно, оно што је неизбежно рећи, ми плаћамо цену властите неспособности, јер ако не пристанемо на ту цену, претња са краја деведесетих може се поновити у неком од облика економског или војног притиска на Србију.

Ако ствари тако стоје, а стоје, онда српски политичари морају да престану да се баве инфантилном политиком која у свом бићу садржи анархију, идеолопоклонство, непотизам и друга непримерена понашања малој и економски слабој држави као што је Србија.

Србија није сиромашна и није без потенцијала. Да је супротно, не би странци показивали интерес за наша природна богатства. Али, они хоће да улажу скоро па ништа а да извуку огроман профит. Држава то не сме да дозволи. Она мора да створи услове властитој привреди. Приватни сектор жели јасна правила. Да се поштују закони и да се не мењају од странке до странке. У Србији још овек није заживела тржишна економија својствена капиталистичком друштву!

И ту је кључ свих проблема Србије. Србија( државне институције), и српски народ, још увек нису расчистили са самоуправним социјализмом.

Има ли излаза. Има, и он се може наћи у моделу привреде НР Кине. Наравно, неке корекције због спецификума српског народа су неопходне. У првом реду мислим на утицај државе на виталне гране и системе привреде Србије. Не сме се занемарити ни утицај претходне идеологије на социјално биће радничке класе јер она још увек није нестала и представља значајан фактор који утиче на брзину транзиције.

Грађани не доживљавају државу као гаранцију за потпуно остваривање свог људског бића. Државу сматрају од себе отуђеном присилом којој се одупиру према принципу акције и реакције. Највећу одговорност за такву социјалну реакцију народа сносе неспособни партијски кадрови који себе сматрају политичарима и политику своде на ниво који не може бити начин за излазак из кризе.

Дакле, уколико Србија жели напред, први корак је избацити неспособне партијске кадрове из државних институција.

Променити изборни систем тако да народни посланици репрезентују вољу народа а не политичких странака.Самим тим законодавна власт неће бити зависна од извршне.

Судска власт мора бити потпуно независна и морају се створити механизми у облику закона који обезбеђују самосталност и независност судија.

Коначно, примена принципа уставности и законитости, као и једнакости грађана пред законима Србије, мора постати суштина а не политичка флоскула.

Уколико Србија жели напред, мораће да изврши револуцију у многим областима друштва. За еволуцију, једноставно, немамо времена.